I

Sta je izazvalo taj neobicni dogadjaj? Kakvi su mu bili uzroci? Istoricari s naivnim pouzdanjem govore da su uzroci toga dogadjaja: uvreda nanesena hercegu Oldenburskom, nepostovanje kontinentalnog sistema, vlastoljublje Napoleonovo, tvrdoglavstvo Aleksandrovo, pogreske diplomata itd.

Dakle, trebalo je samo da su se Meternih, Rumjancev ili Taljeran lepo potrudili da izmedju carevih primanja i rauta napisu malo vestije akt, ili da je Napoleon pisao Aleksandru: "Monsieur mon frère, je consens à rendre le duché au duc d'Oldenbourg",1 - i rata ne bi bilo.

Razumljivo je sto je stvar tako izgledala savremenicima. Razumljivo je sto se Napoleonu cinilo da su engleske intrige bile uzrok ratu (kao sto je govorio na ostrvu sv. Jelene); razumljivo je sto je clanovima engleskog parlamenta izgledalo da je uzrok ratu bilo vlastoljublje Napoleonovo; sto je princu Oldenburskom izgledalo da je uzrok ratu bilo nasilje izvrseno prema njemu; sto se trgovcima cinilo da je uzrok ratu bio kontinentalni sistem koji upropascuje Evropu; sto se starim vojnicima i generalima cinilo da je glavni uzrok bio to sto je neophodno bilo da se oni upotrebe u ratu; sto je legitimistima u to vreme izgledalo da je neophodno povratiti opet les bons principes, a diplomatima se u to vreme cinilo da se sve dogodilo zbog toga sto nije dovoljno vesto sakriven Napoleonov savez Rusije sa Austrijom od 1809. godine i sto je bio nevesto napisan memorandum pod No 178. Razumljivo je sto je savremenicima izgledalo da su ovo bili uzroci i da je bilo jos nebrojeno, beskrajno mnogo uzroka, cija mnozina zavisi od nebrojeno razlicitih tacaka posmatranja. Ali nama potomcima, koji posmatramo u punom obimu ogromnost odigranog dogadjaja i istrazujemo njegov prost i strasan smisao izgledaju ti uzroci nedovoljni. Nama je nerazumljivo kako su mogli milioni ljudi-hriscana ubijati i muciti jedni druge zato sto je Napoleon bio vlastoljubiv, Aleksandar tvrdoglav, politika Engleske lukava a herceg Oldenburski uvredjen. Mi ne mozemo da razumemo kakvu vezu imaju te okolnosti sa samim faktom ubijanja i nasilja; zasto je hiljadama ljudi s drugog kraja Evrope, zbog toga sto je herceg uvredjen, ubijalo i upropascavalo ljude po smolenskoj i moskovskoj guberniji i bilo ubijano od ovih.

Nama potomcima koji nismo istoricari, koji nismo zaneseni procesom istrazivanja, pa zato s nepomucenim zdravim razumom posmatramo taj dogadjaj, izgleda da on ima nebrojeno mnogo uzroka. Sto vise ulazimo u istrazivanje uzroka, time nam se vise njih otkriva, i svaki posebno uzet uzrok ili citav niz uzroka izgledaju nam sami za sebe podjednako tacni, a podjednako pogresni kad se uzme njihova nistavnost prema zamasnosti dogadjaja i podjednako pogresni kad se uzme da nisu mogli svojim uticajem (bez ucesca svih ostalih uzroka sto su se stekli) izazvati dogadjaj koji se odigrao. A takav uzrok, kao sto je otkaz Napoleonov da ukloni svoju vojsku preko Visle i da vrati hercegstvo Oldenburg, izgleda nam kao zelja ili nezelja ma kog francuskog kaplara da stupi po drugi put u vojsku: jer kad taj kaplar ne bi hteo ici u vojsku i kad ne bi hteo ni drugi, ni treci, ni hiljaditi kaplar ni vojnik, onda bi za toliko manje ljudi bilo u Napoleonovoj vojsci, i ne bi moglo biti rata.

Da se Napoleon nije nasao uvredjen zahtevom da odstupi preko Visle i da nije zapovedio trupama da idu napred, ne bi bilo rata; ali da svi serzani nisu pozeleli da ponovo stupe u vojsku, ni onda ne bi moglo biti rata. Isto tako ne bi moglo biti rata da nije bilo engleskih intriga, i da nije bilo hercega Oldenburskog, i da se Aleksandar nije osetio uvredjen, i da nije bilo apsolutisticke vlasti u Rusiji, i da nije bilo francuske revolucije, i za njom diktature i imperije, i svega onog sto je izazvalo francusku revoluciju, i tako dalje. Bez ma koga od tih uzroka ne bi nista moglo biti. Dakle, svi ti uzroci - milijarde uzroka - stekli su se zato da stvore ono sto je bilo. I dakle nista nije bilo izuzetan uzrok dogadjaju, nego se dogadjaj morao dogoditi samo zato sto se morao dogoditi. Morali su milioni ljudi, odrekavsi se svojih ljudskih osecanja i svoga razuma, ici sa Zapada na Istok i ubijati sebi slicne ljude, isto onako kao sto su pre nekoliko vekova isle gomile ljudi sa Istoka na Zapad i ubijale sebi slicne ljude.

Postupci Napoleonovi i Aleksandrovi, od cije je reci, kako se cinilo, zavisilo hoce li se dogadjaj odigrati ili se nece odigrati - bili su onako isto malo svojevoljni kao i postupci svakog vojnika, koji je isao u rat zato sto je izvukao kocku ili sto su ga poterali. To nije moglo biti drukcije zbog toga sto je, da bi volja Napoleonova i Aleksandrova (onih ljudi od kojih je, kao sto je izgledalo, zavisio dogadjaj) bila ispunjena, bilo neophodno da se steknu nebrojene okolnosti, od kojih da nije bilo jedne, dogadjaj se ne bi mogao odigrati. Bilo je neophodno da milioni ljudi u cijim je rukama bila istinska snaga, da oni vojnici koji su pucali, vukli provijant i topove, pristanu da ispune tu volju pojedinih i slabih ljudi i da budu dovedeni do tog pristanka nebrojenom mnozinom slozenih, raznolikih uzroka.

Fatalnost je neizbezna u istoriji zato sto se njome objasnjavaju nerazumne pojave (to jest, one kojima mi ne shvatamo razumnost). Sto se mi vise trudimo da razumno objasnimo te pojave u istoriji, time nam one postaju nerazumnije i nepojamnije.

Svaki covek zivi za sebe, koristi se slobodom da postigne svoje licne ciljeve i oseca svim svojim bicem da moze odmah da ucini ili da ne ucini takav i takav akt; ali cim ga on ucini, odmah taj akt, izvrsen u izvesnom momentu vremena, postaje nepovratan i biva svojina istorije, u kojoj on nema slobodnog, nego unapred odredjenog znacaja.

Svaki covek ima dve strane zivota: zivot licni, koji je utoliko slobodniji ukoliko su mu interesi apstraktniji, i zivot stihijski, zivot gomile, u kome covek neizbezno vrsi propisane mu zakone.

Covek zivi svesno za sebe, a sluzi kao nesvesno orudje za postizavanje istorijskih, opstih ljudskih ciljeva. Izvrsen postupak ne moze se povratiti i njegovo dejstvo, kad se stekne u izvesnom vremenu zajedno sa milionima dejstava drugih ljudi, dobija istorijski znacaj. Sto je vise na drustvenoj lestvici, sto je vise vezan s velikim ljudima, tim vise ima vlasti nad drugim ljudima, tim je ocevidnija odredjenost i neizbeznost svakog njegovog postupka.

"Srce je vladaocevo u ruci bozjoj".

Vladalac je - rob istorije.

Istorija, to jest, neizvestan, opsti, masovni zivot covecanstva sluzi se svakim trenutkom vladaocevog zivota kao orudjem za svoje ciljeve.

Pri svem tom sto se Napoleonu sad, 1812. godine, cinilo vise nego ikad da do njega stoji verser ou non verser le sang de ses peuples2 (kao sto mu je Aleksandar pisao u poslednjem pismu), on nije bio nikad vise nego sad podlozan onim neizbeznim zakonima koji su ga nagonili da (radeci, kao sto je njemu izgledalo, po svojoj volji) radi za opstu stvar, za istoriju, ono sto se moralo odigrati.

Ljudi sa Zapada kretali su se na Istok da ubijaju jedni druge. I, po zakonu sticaja uzroka, nakupilo se samo sobom i steklo s tim dogadjajem hiljadama sitnih uzroka tog pokreta i rata: prekori sto se ne odrzava kontinentalni sistem, pa herceg Oldenburski, pa kretanje vojske u Prusku, koje je (kako se cinilo Napoleonu) preduzeto samo zato da se dobije oruzani mir, pa ljubav i navika francuskog imperatora na rat, koja se podudarila s raspolozenjem njegovog naroda, pa zanos od grandioznih priprema, pa troskovi oko priprema, pa potreba da se dobiju takve koristi koje bi podmirile te troskove, pa pocasti u Drezdi koje su mu zanele pamet, pa diplomatski pregovori koji su, po misljenju savremenika, vodjeni sa iskrenom zeljom da se dodje do mira a koji su samo vredjali samoljublje i jedne i druge strane, pa milioni miliona drugih uzroka sto su se nakupili pred dogadjaj koji se morao odigrati i stekli se s njim.

Kad jabuka sazri i padne - zasto padne? Da li zato sto tezi zemlji, da li zato sto joj se srz osusi, da li zato sto se susi na suncu, sto je teska, sto je otresao vetar, ili zato sto se decku koji stoji pod njom prohtelo da je pojede?

Ni jedno od toga nije uzrok. To je sve sticaj samo onih uslova pod kojima se odigrava svaki zivotni, organski, stihijski dogadjaj. I onaj botanicar sto nadje da jubuka pada zato sto joj trune tkivo i tome slicno imace pravo onako isto kao i onaj decko koji stoji pod njom i koji ce reci da je jabuka zato pala sto je on zazeleo da je pojede i sto se molio bogu da padne. Isto tako imace pravo i nepravo i onaj koji kaze da je Napoleon posao u Moskvu zato sto je to hteo i da je propao zato sto je Aleksandar hteo da on propadne; kao sto ce imati pravo i nepravo onaj koji kaze da je potkopano i oboreno brdo od milion pudova zato sto je poslednji radnik udario pod njim poslednji put pijukom. Takozvani veliki ljudi su u istorijskim dogadjajima etikete sto daju naziv dogadjaju, a taj naziv, kao i etikete, najmanje ima veze sa samim dogadjajem.

Svako njihovo dejstvo, sto njima samim izgleda svojevoljno, u istorijskom smislu nije svojevoljno, nego je u vezi sa celim tokom istorije i odredjeno od pamtiveka.

Iz: Lav Nikolajevic Tolstoj, Rat i mir, "Prosveta", Beograd 1968, knjiga III, deo prvi, str. 7-12.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Republika & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]