Sta se sve culo na seminaru o ulozi medija u sukobu u bivsoj Jugoslaviji

Putovali smo direktno, autoputem (sada identifikovanim samo brojem 70); nasa imena i brojevi pasosa dostavljeni su granicnoj ispostavi i vize cemo dobiti na licu mesta - svi po spisku. Jedino sto je vec tada kvarilo skoro savrsenu idilu je cinjenica da su i Helsinski odbor za ljudska prava u Srbiji i HHO, koji je bio cak i zvanicni koorganizator (makar i u ulozi "tehnickog servisa", kako je naveo njegov predsednik, Ivan Zvonimir Cicak u svojoj izjavi Slobodnoj Dalmaciji) uporno odbijali da se ozbiljnije prihvate organizacije putovanja. Za razliku od jesenasnjeg putovanja za Tuzlu, kada nas je na granicnom prelazu Terezino Polje docekala grupa clanova HHO spremna da pomogne u slucaju bilo kakvih problema, u Bajakovo je po nas dosao samo predstavnik "Globtur"a.

Put do Zagreba

Na hrvatskoj granici saznajemo da mozemo proci tek kada autobus dodje po nas.

Ostalo nam je da stojimo izmedju dve granice i posmatramo posmatrace. I kod njih ima odredjenih (ne)pravilnosti. Jordanski vojnici su u jednoj grupi i imaju svoju baraku u kojoj su jedan sto, nekoliko stolica i ormarica, police i tri kreveta. Na policama su kafa, sokovi, hrana, nesto sudova i pribor za higijenu, a na stolu reso. Iza barake njihovi oficiri, belci, lisavaju se takvih luksuza i strogo se drze svog belog kamioneta. Vrata kamioneta su otvorena, a na sedistima su njihovi razmotani sendvici, koje jedu s nogu i zalivaju napicima iz termosa. Ideje demokratije, tolerancije i koegzistencije prosto zrace iz njih.

Pocinje kisa koja se brzo pretvara u ledeni pljusak. Oficiri nam nude jedno mesto u njihovom kamionetu. Tri koleginice smestaju se kod njih, nas dve ulecemo u jordansku baraku, nekolicina se sklanja u bunker (!) preko puta, a ostali nalaze kakavtakav zaklon izmedju bugarskih kamiona koji takodje cekaju dozvolu za prelazak granice.

Prestanak padavina i nas autobus stizu zajedno. Na rastanku jordanski vojnici insistiraju na fotografisanju (sto je nama bilo strogo zabranjeno). Svaki od njih bi da se slika sa svakom novinarkom ponaosob i to razlicitim fotoaparatima. Najzad ulazimo u autobus, a ubrzo potom i u Republiku Hrvatsku. Posle nekoliko minuta nailazimo na jos jedan kontrolni punkt na kojem su opet jordanski vojnici. Ovi samo pregledaju pasose. Kada smo ponovo krenuli, predstavnik "Globtur"-a, Danko, oslovljava nas recima: "A sada jedna razmjena neprijateljskog tiska." U prelistavanju stampe i prijateljskom caskanju prolazi ostatak puta do Zagreba, trenuci koje cemo naknadno pamtiti po mirisu svezeg tiska i verovatno najopustenijoj atmosferi u toku celog putovanja.

Nedeljno vece u Zagrebu. Sastaju se prijatelji i rodbina. Oni koji se vidjaju svake nedelje i oni koji se nisu videli pet godina. Setnja gradom, Zagrebonostalgija. Katedrala pod skelama, a preko puta "Restauracija". "Da li to oznacava stanje katedrale?" pitam, u sali, prijatelja koji me upravo "ubedjuje" da su nam jezici isti.

Ujutro kupovina stampe, pa u Fijaker (natpis na nasem autobusu) do aerodroma. Letimo direktno do Braca! Od aerodroma se spustamo prema Bolu ociju punih neba, mora, neopisivih lepota i - suza. Pa hotel "Bretanide", rucak, kupanje na Zlatnom ratu, koktel pokraj bazena, vecera, setnja rivom, Bolski plavac...

Cickovi stereotipi

U trenutku kad ovo pisem proslo je skoro dve nedelje od naseg povratka i svi izvestaji su vec objavljeni. O samom seminaru svi smo izabrali da cutimo, pokazujuci time vise lojalnosti i razumevanja za svoje hrvatske kolege nego sto obicno nalazimo za svoje lokalne saradnike. Ali ne mozemo ni tek tako opisati ovaj pokusaj saradnje kao neuspeh uz samo apaticnu konstataciju da nije bila "ni ura, ni vrime, ni gust". Ako se slazemo da citavo ovo podrucje podleze zakonima spojenih posuda (kao sto je i na ovom skupu, po ko zna koji put, ponovo deklarisano), onda saradnje mora biti. Stavise, ako zelimo pozitivne pomake, medju "alternativcima" saradnje mora biti mnogo vise nego medju onima na vlasti. Pa, ako tu saradnju nesto koci ili sprecava, onda mi tu prepreku moramo dobro razumeti, da bismo je lakse prevazisli.

U toku prve sesije, novinari iz SRJ su pokusali da probiju led kojim su docekani, podsecanjem na neprijatelja koji je zajednicki i za njih i za njihove domacine - totalitarni rezimi s obe strane granice. Ovo je od strane hrvatskih kolega okarakterisano kao - kukanje. Cicak je podsetio prisutne: "Kad bi vas netko vratio deset godina unatrag, slusali biste sada Lepu Brenu, raspravljali o socijalistickom samoupravljanju kao vrhuncu civilizacijskog dosega, o bratstvu i jedinstvu i uvjeravali se kako vam je dobro, a mi koji smo svrstavani u nacionalisticku liniju sada bismo pjevali negdje u potaji Ustani bane i bili krivicno gonjeni". Sto ce reci: Danas je mnogo bolje. Ili: Svakim danom u svakom pogledu... A nije ni shvatio kako u tom trenutku on sam emituje program u skladu sa koncepcijom JRT od pre deset godina ili RTS i HRT danas.

U sesiji o "Prevazilazenju stereotipa i predrasuda" Cicak izjavljuje kako "Srbi nikako da shvate da su poslednjih pet godina u Hrvatskoj stvoreni novi stereotipi". Podela na "nas" i "njih" nikada nije jednostavna, narocito ne u ovom nasem sarenom prostoru i u ova smutna vremena. Za svaki parametar koji nas razdvaja ima poneki koji nas i spaja. Na raznim nivoima i o razlicitim pitanjima prave se razlicita pregrupisavanja. Sta ce predvladati odlucuju trenutni prioriteti u svetlu aktuelnih zbivanja.

Iznevereni i izmanipulisani

Mozda bas zbog te nade i prevelikog poverenja u Evropu, jedan deo hrvatske alternative koncentrisao je svoje napore na sam cin "ulaska", makar i u koaliciji sa sadasnjim rezimom (preko kojeg Evropa i komunicira sa Republikom Hrvatskom - po vlastitom izboru ili iz nuzde), zanemarujuci pri tom sta je taj cin za njih nekada znacio. Oni se i dalje bore za demokratiju i ljudska prava, ali sada ih vise ne vezuju za ideju pridruzivanja Evropi.

Nasi domacini se osecaju iznevereni, od strane evropskih institucija, koje su izgubile kriterijume u donosenju odluka (ukljucujuci i odluku da se RH uslovno primi u Savet Evrope; a izmanipulisani od svoje Vlade koja i samu cinjenicu njihovog postojanja koristi kao dokaz svoje demokraticnosti.

I tako su nasi sagovornici rastrzani izmedju "prakticne realnosti" i sopstvenih ideala, ukljesteni izmedju eurofilije i jugofobije.

Uloga medija u prevazilazenju stereotipa i predrasuda, odgovornost novinara u pokrivanju izbora, saradnja izmedju stranih i lokalnih novinara i prakticni aspekti slobode medija ostadose samo teme za neki buduci razgovor.

Povratak kao u magli. Draga lica Vide i Drazena na splitskoj rivi. Pogled sa Vidilice. Splitski, pa potom i zagrebacki aerodrom. Pa opet u Fijaker. Da li je moguce da tanka zica pokraj autoputa, koja oznacava dokle je prostor ociscen od mina, u ovom pravcu jos jezivije deluje?

Sprema se jos jedna kisa na "jordanskoj granici". Isti vojnici sa istim zahtevima za fotografisanje. Ocigledno nas ne prepoznaju - valjda i mi njima svi licimo jedni na druge. Blago njima!

Vera Sinrajh

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Republika & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]