Vladimir Veres

Izborni rezultat pokazuje na pravac kojim bi se sadasnja podela u Rusiji mogla ublaziti, ali se onda postavlja kljucno pitanje: kakva ce se politika voditi dalje ?

Boris Jeljcin bice predsednik Rusije i u naredne cetiri godine. Predsednicki izbori, odrzani po prvi put u nezavisnoj Rusiji i u uslovima politickog pluralizma, predstavljali su, u svakom pogledu, veoma znacajno demokratsko iskustvo za gradjane ove zemlje. Izuzetno je vazna, pre svega, cinjenica da su izbori protekli mirno, prakticno bez incidenata, kao i da su posmatraci dali visoku ocenu stepena njihove regularnosti. Ovo je tim znacajnije jer je i pre izbora, i izmedju prvog i drugog kruga, bilo dosta spekulacija o njihovom mogucem odlaganju, otkazivanju, uvodjenju vanrednog stanja itd. Buduci da za sve vreme postojanja SSSRa nije postojao regularan mehanizam preuzimanja drzavne vlasti, a da je u carskoj Rusiji smena na vrhu dosta cesto izvrsavana prevratima, atentatima itd., za danasnju Rusiju je krajnje vazno da je uspostavljen redovan zakonski mehanizam biranja i smenjivanja drzavne vlasti. Ovaj mehanizam prosao je, po svoj prilici, kroz najdelikatniji period formiranja, a gradjani kroz proces navikavanja na ovakvu proceduru.

Promene hvataju koren

Prvi, i osnovni objektivni uzrok njegove pobede je u tome sto su politicke i ekonomske promene u Rusiji, uz sve deformacije (korupcija, kriminal, osiromasenje znatnog dela stanovnistva), ipak uhvatile dovoljno jak koren. Naime, glasovi nisu toliko davani za samog Jeljcina, a pogotovo ne za sadasnje stanje, vec pre svega protiv bilo kakve varijante povratka na staro. U Rusiji se formirao sloj stanovnika koji su, na ovaj ili onaj nacin, veoma zainteresovani za nastavak politike reformi. To nisu - kako se cesto pojednostavljeno misli - samo oni koji su postigli poslovne uspehe, dosli do imovine ili se na ovaj ili onaj nacin obogatili - vec svi oni koji cene ambijent licne i intelektualne slobode, odsustvo ranijih ogranicenja, mogucnost realizacije preduzetnickih i drugih ambicija, ukidanje mnogih pojava koje su bile zastitni znak sovjetskog sistema - redovi, nestasice, zabrana putovanja, ogranicavanje umetnickih sloboda, cenzura, itd. Medju onima koji su podrzali Jeljcina - i to je, po svoj prilici, odlucilo - bilo je mnogo onih koji licno ne mogu biti previse zadovoljni, ili su cak nezadovoljni trenutnim uslovima zivota i rada, ali su resili da podrze tendenciju ka promenama i definitivnoj likvidaciji starog sistema, a ne povratak na neke njegove forme. Nije podrzano toliko sadasnje stanje, koliko tendencija ka promenama i konacnom oslobadjanju od sovjetskog nasledja. Najzad, nije toliko podrzan ni sam Jeljcin kao politicar - moze se tvrditi da je on mnoge svoje nekadasnje pristalice u medjuvremenu razocarao - vec je preovladala ocena da jedino on - u ovoj konkurenciji i okolnostima - moze, uz odredjene uslove, obezbediti relativno stabilan nastavak politicke reforme.

Drugo, velika vecina biraca nije shvatila izbore kao obicno odlucivanje izmedju vise razlicitih kandidata, vec kao sudbonosno pitanje daljeg razvoja zemlje, odnosno izbora ne samo licnosti, vec politike, koncepcije i sistema. Ovo je, takodje, bitan razlog uspeha Jeljcina. Da se, naime, glasalo samo o sadasnjem stanju i o politici Jeljcina u proteklom periodu, tesko da bi on pobedio. Medjutim, glasalo se o bitno razlicitim konceptima daljeg razvoja Rusije, pa su tu cak i mnoge svakodnevne teskoce i deformacije potisnute u drugi plan. U tom kontekstu, veliku ulogu odigrala je i sama predizborna kampanja. Najveci uspeh Jeljcinove kampanje upravo je u tome sto je ubedila deo biraca da se radi o izborima koji su "vise od izbora" i da je ulog - buducnost zemlje. Zjuganovljeva kampanja se ovde kolebala izmedju dveju varijanti - obecanja da ce komunisti sve kardinalno promeniti, i uveravanja da, ako dodju na vlast, nece biti nikakvih potresa i nestabilnosti.

Trece, Jeljcinova kampanja vodjena je efektnije, efikasnije i atraktivnije, uz vecu medijsku paznju. U znatnoj meri uspela je da izbrise "imidz" inertnog Jeljcina koji gubi kontrolu nad polugama vlasti - kakav je postojao jos pocetkom godine - i da vrati mnogima secanje na energicnog i aktivnog Jeljcina od pre petsest godina.

Cetvrto, pokazalo se da je krug glasaca na koje moze racunati Zjuganov stabilan, ali relativno ogranicen. KPRF je najorganizovanija politicka snaga u Rusiji, posebno u unutrasnjosti, i tom organizovanoscu i disciplinovanoscu glasaca tezila je da nadoknadi prednost koju je Jeljcinu davala podrska drzavnih struktura. Medjutim, Zjuganov je tesko mogao da prosiri krug pristalica izvan tog stabilnog i garantovanog okvira. Jeljcin je imao veci manevarski prostor i uspeo da privuce mnoge koji nisu njegove pristalice, ali iz razlicitih razloga nisu zeleli uspeh Zjuganova. To se pokazalo posebno vaznim u drugom krugu, kada je za Jeljcina glasao veliki deo glasaca Lebeda i Javlinskog, pa cak i deo pristalica Zirinovskog.

Peto, Jeljcin je napravio vest takticki potez angazovanjem Lebeda. Nije rec samo o glasovima njegovih pristalica, vec jos vise o tome da je Jeljcin time stvorio uverenje da ima nameru da obnovi svoju politiku i koncepcijski i kadrovski, da je svestan postojecih deformacija i resen da ih koriguje, te da je poceo da se oslobadja kadrovskog balasta i da trazi sveza resenja koja imaju potporu medju stanovnistvom. Pojavom Lebeda jedan znacajan deo biraca, koji zele obracun sa korupcijom i kriminalom, a pri tom nemaju mnogo rezervi prema pojavi "cvrste ruke" i njenom uklapanju u demokratske mehanizme, oduzet je Zjuganovu i Zirinovskom. Drugo je pitanje koliko ce se ovaj takticki potez Jeljcina pokazati i kao strateski, odnosno kakva ce biti dalja uloga generala Lebeda i, narocito, kako ce se razvijati njegovi odnosi sa sefom drzave.

Sesto, Zjuganov je, na vise nacina, sam doprineo sopstvenom porazu. On nije delovao kao narocito privlacna figura politickog vodje, posebno u odnosu na "novog starog" Jeljcina. Vaznije od toga je, medjutim, to sto je njegov politicki nastup imao dve sustinske slabosti: pre svega, on je mnogo vise insistirao na slabostima vlasti i losem sadasnjem stanju, a manje razjasnjavao sopstvene ideje i konkretan program. U mnogim kljucnim stvarima bio je nedorecen, pa i protivrecan (privatizacija itd.), dok je njegov ekonomski program ostao misterija skoro do poslednjeg dana. Verovatno je Zjuganov mislio da je formula za pobedu pre svega kritika postojeceg stanja, a u "pozitivnom" delu programa treba ostaviti sto siri prostor za okupljanje razlicitih slojeva biraca, i stoga izbegavati preciznije odredjivanje po mnogim pitanjima. To je, medjutim, izazvalo najvise nedoumica u samom bloku stranaka i grupa koje su podrzavale Zjuganova. Zatim, stvorio se utisak da Zjuganov i komunisti imaju dva programa - jedan javni, relativno umeren i fleksibilan, usmeren na dobijanje glasova i osvajanje vlasti, i drugi, znatno radikalniji, koji bi bio sproveden kada bi se vlast osvojila. Nejasan i protivrecan utisak o namerama Zjuganova isao je naruku Jeljcinovoj kampanji. Osim toga, izmedju dva kruga ispostavilo se da u samom bloku Zjuganova nema monolitnosti. Najzad, ma koliko da je Zjuganov tezio da negira tezu o svojoj politici kao politici povratka na staro, brojne Staljinove slike na mitinzima njegovih pristalica i njegove sopstvene izjave da "ne zna za ozbiljne represije u Staljinovo vreme" ocigledno su zabrinule veliki broj biraca.

Uslovna podrska

Zahvaljujuci kombinaciji svih pomenutih faktora, kao i nekih drugih, Boris Jeljcin je dobio predsednicke izbore. Medjutim, iako je rezultat izbora svakako smirio atmosferu i smanjio politicku napetost u Rusiji, pa i van nje, kljucna pitanja zbog kojih je i rezultat izbora bio tesan u prvom krugu ostaju otvorena. Pre svega, u ruskom drustvu je doslo do ozbiljne polarizacije, koju su izbori i predizborna kampanja samo produbili. Ova polarizacija predstavlja glavni element nestabilnosti i najvecu opasnost za dalji demokratski razvoj Rusije. Izborna pobeda sa relativno solidnom razlikom u drugom krugu jos ne oznacava razresenje ovakve drustvene podele ili ukidanje njenih uzroka. Svakako, izborni rezultat ukazuje na pravac kojim bi se sadasnja podela u Rusiji mogla ublaziti, ali se onda postavlja kljucno pitanje: kakva ce se politika voditi dalje?

Najveca greska Jeljcina i njegove ekipe bila bi trijumfalizam i pobednicka euforija. Ovi izbori pre svega su bili izbori "protiv": oni koji su glasali za Jeljcina bili su, prvenstveno, protiv povratka komunista. Mnogi glasaci Zjuganova nisu bili toliko za komuniste koliko protiv Jeljcina i sadasnjeg stanja. Stoga se moze smatrati da je Jeljcin dobio uslovnu podrsku. On bi sada, posle pobede, mogao imati na izboru tri nacina daljeg vodjenja politike: prvo, nastavak dosadasnje politike uz manje izmene. Tako nesto tesko dolazi u obzir, jer su izbori, treba pretpostaviti, bili dovoljna opomena Jeljcinu. Drugo, ozbiljnija korekcija politike, pre svega u pravcu veceg amortizovanja socijalnih posledica reforme, ogranicavanja korupcije i kriminala, zavrsetak rata u Ceceniji, itd. Takva politika bi isla uz direktno ucesce Lebeda, eventualno i Javlinskog, uz preuzimanje delova njihovih izbornih programa i uz znacajne kadrovske promene koje su vec zapocete u periodu izmedju prvog i drugog kruga. Trece, moguce je stvaranje sire koalicije, uz ucesce i predstavnika KPRF, odnosno glavnih izbornih rivala. Sustina takve ideje je u tome da se, posto su komunisti na izborima porazeni, pokaze sirina i spremnost da, radi prevazilazenja drustvenih podela, oni dobiju ucesce u vlasti - s obzirom da su se na izborima, bez obzira na ishod, pokazali kao vrlo znacajna drustvena snaga. U tom slucaju, po svoj prilici, Jeljcin ce nastojati da pojaca razlike i podele u komunistickom bloku i odvoji njegov umeren deo, ciji bi predstavnici mogli dobiti neka - ali ne kljucna - mesta u vladi. Tako bi se Zjuganov i njegova politicka ekipa nasli pred dilemom: da li da "udju u vlast", sa ogranicenom mogucnoscu da uticu na njene odluke, da ostanu uporna opozicija, ali sa neizvesnom perspektivom, ili da se oko ovog pitanja podele.

U Rusiji je, inace, dosta rasprostranjeno misljenje da su ovi izbori bili poslednja sansa KPRF - bar ovakve kakva je danas. Nov period politike promisljenih i racionalnih reformi - ukoliko, naravno, takva bude vodjena - mogao bi snazno raslojiti i oslabiti elektorat komunista i znatno im umanjiti sanse na sledecim izborima. S druge strane, medjutim, i Jeljcin je dobio jasnu poruku biraca - uslovnu podrsku. On vise ne mora da se brine za osvajanje narednog predsednickog mandata, jer ga po Ustavu vise ne moze dobiti. Ali, od narednih nekoliko godina zavisice njegovo definitivno mesto u ruskoj istoriji. Pred ove izbore on je obecao mnogima veoma mnogo. Ispunjenje obecanja, uz pragmaticnu i racionalnu politiku, nije nemoguce, ali nije nimalo lako. Ukoliko naredni izbori vise ne budu presudni i sudbonosni, vec normalni demokratski izbori koji odlucuju o politickim nijansama u okvirima siroko prihvacenog sistema i mehanizma vlasti, to ce se moci smatrati znakom da je Jeljcin uspeo.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Republika & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]