Nebojsa Popov

Ako prilikom izazivanja rata vaznu uloga ima zastrasivanje, onda je za uspostavljanje mira podjednako vazno - rastrasivanje

Ucestvujuci u projektu opasuljivanja, zamisljenom kao opusteno opstenje medju gradjanima, iz obilja utisaka izdvaja se nesto sto zasluzuje, verujem, ozbiljnije razmisljanje. Primetio sam, naime, neku cudnu mesavinu stida i straha kao opnu, da ne kazem oklop, koja sputava spontanu komunikaciju. To je bilo manje primetno u Beogradu, gde se okupljeni mahom medjusobno poznaju (neki su izgleda bas zbog toga izbegavali sire opstenje), dok je u Kragujevcu to bilo znatno upadljivije (o tome pise julska Nezavisnost); tek u suton su odlucnije prilazili kazanu iz kojeg se "delio" pasulj. Cak i s ovecim serpama, da ponesu kuci, onima koji se i dalje ustrucavaju da pridju.

Iznenadjenje je tim vece sto ne vazimo za sramezljive i strasljive ljude. Ostavimo li po strani sramezljivost, zapitajmo kako stoje stvari sa strasljivoscu.

Izvori i vrste straha Premda vidljive oblike straha nije mogucno sasvim odvojiti od dubljih izvora, sve do samog ontoloskog korena (cinjenice da je covek smrtno bice), u jednoj prigodnoj analizi kakva je ova, nije lako razumeti ni ono sto je sasvim vidljivo. Nadohvat ruke je pretpostavka da je sasvim razumljivo sto se usred rata, ili u njegovoj neposrednoj blizini, ljudi vise boje nego u vreme mira. Ali ona ima ogranicen domasaj, jer sam rat u kojem ucestvuju pripadnici istoga naroda pretpostavlja i suprotno osecanje - neustrasivost. I ovde bismo olako okoncali posao ukoliko bismo ponovili opste mesto, da u svakom narodu ima i strasljivih i neustrasivih. Dabome da ih ima, ali to i nije problem koji nas zanima. Naprotiv, strah od rata je nesto realno i obicno, pretnje i posledice su uglavnom izvesne. Zanimljivija je druga vrsta straha, od necega sto nije sasvim jasno i sa posledicama koje nisu dovoljno diferencirane. To je ona vrsta osecanja ugrozenosti kada se strepi da od bilo cega moze da - "ode glava", sto spada u krajnje iracionalne oblike straha.

Necemo otkrivati Ameriku ako izvore takvog straha potrazimo u karakteru antidemokratskog poretka, u kojem su mnogi narastaji socijalizovani. Banalno je ponavljati da podanici takvog poretka imaju i te kako razloga za strah (i ne samo podanici), jer nicim ogranicena vlast moze da ih lisi posla, imovine, slobode, zivota, u sta su imali prilike da se, neposredno ili posredno, bezbroj puta uvere. Takav poredak je, u stvari, vise pocivao na proizvodnji viska straha nego na proizvodnji viska materijalnih vrednosti.

Daleko je teze odgonetnuti zasto je (i kako), iznenada, neposredno uoci ovoga rata, naprosto buknulo masovno rasterivanje straha, sudeci barem po tome sto se sve glasnije govorilo o odvaznosti i hrabrosti. Ali, bas na ovom mestu treba biti najoprezniji u analizi. U pomenuto vreme podjednako se izrazava i strah i neustrasivost, i to od drugoga i prema drugome (drugoj veri, naciji, drzavi), a pod okriljem u osnovi istog oblika vlasti, zahvaljujuci kojoj su decenijama talozene naslage i realnog i iracionalnog straha. Ovde bi se krug mogao zatvoriti: antidemokratska vlast proizvodi viskove straha a visak lojalnosti podanika odrzava takav poredak a sve to dobija ubrzanje kroz spiralu straha, mrznje i nasilja, u kojoj su pojedinci van sebe, utopljeni kao bezlicne cestice u odgovarajuci - nacionalisticki front.

Otvaranje "zacaranog kruga" Ako pristanemo na nacionalizam kao fatum, onda, kako se to obicno kaze, "nema problema". Ako se iz toga izuzmemo samo iz moralnih razloga, jos ne znaci da smo problem i razumeli a kamoli resili. Priblizavamo se razumevanju stvari tek ukoliko pazljivije pratimo nastajanje nacionalnih frontova i njemu primereno oblikovanje shvatanja o posvecenosti svih sredstava koja mogu da posluze postizanju "svete nacionalne stvari". Dakle, valja poci korak dalje, i postaviti barem dva pitanja, pa potom potraziti i odgovore na njih; redosled nije vazan.

Sta je unisteno a sta stvoreno dosadasnjom nacionalnom borbom, kako na strani drugih tako i u vlastitoj naciji? Proizvoljni odgovori na ovo pitanje jedva da su nesto vise od izbegavanja samoga pitanja. A tacnih odgovora jos nema.

Drugo pitanje je jednostavnije ali i dramaticnije: da li su bas sva sredstva dopustena u nacionalnoj borbi? Posle svih ovih godina rata, niko razuman ne porice da su pocinjeni i retko vidjeni zlocini, niti da su ih pocinile sve "zaracene strane". Ako se, ipak, ostane pri apstraktnoj simetriji, izbegava se i sama definicija problema - samo postojanje konkretnih zlocina. Stvari ostaju mutne i brkanjem odgovornosti i krivice, nadleznosti suda i podrucja javnog rasudjivanja. U "zacaranom krugu" ostaje i svako prepustanje inicijative drugima, kao da je samo njima stalo do ispitivanja odgovornosti i utvrdjivanja krivice. Klupko se dalje zapetljava licitacijama oko toga koliko je kojih - po veri i naciji - osumnjiceno i optuzeno, kojim ce redom biti izvodjeni pred "lice pravde"... Ne potcenjujuci vaznost raznih potpitanja, vratimo se sustinskom pitanju: da li svetost nacije opravdava zlocin? Samo kada se na ovo pitanje da negativan odgovor, otvara se izlaz iz "zacaranog kruga" mutnih i jakih emocija, u kojima su zamucene i razne vrste straha. Nacelan stav, dabome, jos nije i sasvim konkretan odgovor, ali ka njemu necemo ni krenuti ako zaobilazimo sustinu stvari.

Odgovori, a jos manje resenja problema, nisu bas jednostavni kao pasulj, ali opasuljivanje stvara ambijent u kojem se postavljaju mnoga, pa i sustinska pitanja o zbivanjima kojima smo zahvaceni. A odatle zapocinje i rastrasivanje, da bismo se ratosiljali barem nekog dela nagomilanog viska straha.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Republika & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]