OGLEDI

Jozef Fosepot (Josef Foschepoth)

Progovori li se o Ausvicu, tom simbolu za mogucnost lokalizovanja, konkretizovanja i za istorijsku jedinstvenost zlocina koje su Nemci pocinili nad jevrejskim narodom i cija je surovost i konsekventnost nepojmljiva, to odmah izaziva pitanje: kako je to uopste bilo mogucno? Sto vise saznajemo o politickim i socijalnim, ekonomskim i ideoloskim uzrocima antisemitizma i rasizma, nacionalsocijalizma i fasizma, to se vise namece pitanje: kako je sve to uopste bilo mogucno?

Sa Ausvicom je mrznja prema Jevrejima dostigla vrhunac. Vajcman (Chaim Weizmann) je, u pismu pobednickim silama u Drugom svetskom ratu, 20. septembra 1945, potkrepljujuci zahtev Jevreja za naknadu, napisao da je smisao i svrha nacionalsocijalisticke politike i ratovanja: "potpuno fizicko unistenje Jevreja, razaranje njihovog duhovnog i religijskog nasledja i konfiskacija njihovog materijalnog poseda"; pritom su "Nemacka i njeni saveznici pobili sest miliona Jevreja, razorili sve jevrejske zajednice, pokrali sva umetnicka blaga i nenadoknadivi duhovni posed, te opljackali ukupnu, dostiznu im, jevrejsku javnu i privatnu imovinu... Tim masovnim ubistvima, ljudskoj patnji, istrebljenju duhovnih, intelektualnih i stvaralackih snaga nema ravnih u povesti covecanstva".

Razumljivo je da vecina Jevreja, koji su blagovremeno uspeli da stignu do bezbednih utocista, nikad vise nije htela da stupi na nemacko tlo. Razumljivo je da je vecina onih koji su se, kao takozvane displaced persons, usled ratnog vihora nasli u pobedjenoj Nemackoj, isto tako, pozelela da sto pre napusti tu zemlju i krene ka Palestini ili nekud drugde. Takodje je razumljivo da su se, posle osnivanja drzave Izrael, cula misljenja da izraelskim drzavljanima treba zabraniti zakonom da odrzavaju bilo kakav kontakt sa Nemcima. Zahtevalo se da onima koji do odredjenog trenutka ne budu napustili Nemacku bude uskraceno da se ikad usele u Izrael. Nije se moglo ni pomisljati na uspostavljanje diplomatskih odnosa izmedju Izraela i drzave naslednice Nemackog rajha. I to je bilo razumljivo.

Sta se moralo dogoditi da bi se, s obzirom na ta opterecenja, hriscani i Jevreji u Nemackoj naveli da medjusobno razgovaraju, cak da se stvori jedan institucionalan okvir u vidu Drustva za hriscanskojevrejsku saradnju, da bi se, posle stoleca medjusobne suprotstavljenosti i neprijateljstva, omogucilo zblizavanje, zajednistvo Jevreja i onih koji nisu Jevreji?

Objasnjenje katastrofe kao posledice otpadnistva od boga

Katastrofe su dogadjaji koji zadese coveka, kojima on ne moze ni da vlada ni da na njih utice. Ni propast ni prezivljavanje nisu u njegovoj moci. Covek vise nije subjekt nego je objekt tog razvoja. Adekvatno tome, Eugen Kogon je proglasio doba prosvetiteljstva, verovanja u neograniceni napredak zahvaljujuci umu, za "totalno neuspelo". Zlo je pobedilo dobro, nepravda pravdu, mit um. Rezultat je bio pad natrag u varvarstvo. "Opet nas okruzava uzas, kao i primitivce."

Dok su 1933. i u doba potom teolozi jos sanjali o simbiozi "narodnih osobina" i "vere", posle propasti "Hiljadugodisnjeg carstva", koje je trajalo 12 godina, smatralo se da je u stapanju religije i "amorfne mase" pravi uzrok demisioniranja duha i time i nemacke katastrofe.

Za misljenje toga doba tipican je bio pokusaj da se nacionalsocijalizam shvati kao tacka kulminacije "onog procesa erozije zapadnjackohriscanskog sistema vrednosti koji je trajao stolecima". Rezultat tog procesa vidjen je u - kako metafizicki tako i socijalno - obeskorenjenom coveku mase, koji vise nije znao odgovor na pitanje smisla svog bivstvovanja, pa je tako, bespomocan, bio izlozen milosti i nemilosti vodja i zavodnika totalitarne drzave, vicnih psiholoskom uticaju. Slomom u 1945. godini okoncan je taj proces sekularizacije.

Kao pravi uzrok nemacke katastrofe vazila je vladavina koja vise nije bila religijski utemeljena, ni sputana. "U toj teoloskoj perspektivi propasti, u tumacenju Moderne kao sve vise sekularizovanog 'sveta bez boga', totalitarne ideologije i politicki sistemi 20. stoleca predstavljaju samo strasnu konsekvencu i dovrsenje prosvecenoliberalne teznje za autonomijom."

S tezom o sekularizaciji, s tezom o sve vecem sekularizovanju i sve vecoj propasti Zapada, ciriski teolog Bruner (Emil Brunner) je 1945. stigao do one tacke prema kojoj su se spremno orijentisali protestanti i katolici u drustvu sloma. Tu nije bilo mesta za posebnu krivicu Nemaca. Stavise, ona je integrisana u svetskoistorijski proces propadanja zapadnjacke civilizacije, cime je, u krajnjoj liniji, otklonjena. Istovremeno su nacionalsocijalisticki zlocini dobili upravo metafizicku dimenziju, koja je jako relativirala odgovornost pojedinca. Za zlocine nacionalsocijalizma odgovornim je proglasen covek lisen hriscanstva, koji je izmakao svakom konkretizovanju.

Ovaj povesnoteoloski i, u osnovi, neistorijski nacin razmatranja, koji je lezao u osnovi teze o sekularizmu, sustinski je doveo do potiskivanja pitanja krivice i odgovornosti. U obzir nisu uzeti mnogostruki uzroci nacionalsocijalizma. Pocinioci su vidjeni samo u vodecim krvnicima nacionalsocijalistickog rezima. Napad na jevrejstvo protumacen je kao prva faza planiranog istrebljenja hriscanstva.

Takve ideje mogle su se naci ne samo na hriscanskoj nego i na jevrejskoj strani. Kriza ovog doba je, veli Hans Ornstajn (Ornstein) - od aprila 1946. sekretar Hriscanskojevrejske radne zajednice za suzbijanje antisemitizma u Svajcarskoj - "kriza svetskog poretka". Prevladavanje jos neiskorenjenog antisemitizma on smatra za "merilo ljudske uljudnosti". U to vreme su jevrejstvo i hriscanstvo smatrani podjednako pozvanima da se sete svojih religijskometafizickih temelja i da se regenerisu na toj osnovi. Po Ornsteinu, samo tim podsecanjem na vlastitu valjanost mogla bi se prevladati ona stoletna suprotnost izmedju Jevreja i hriscana, koja se u doba nacionalsocijalizma izopacila u strahote, onda kada su "religijsku svest bile potpuno nadrasle nereligijske, antireligijske ideje (ideje o procenjivanju vlastitih vrednosti, ideologije). Jer to doba vise nije razumevalo duboki metafizicki smisao pitanja koje je jevrejstvo postavilo hriscanstvu. I sâmo odvojeno od hriscanstva, ono je htelo da unisti jevrejstvo i time pogodi korene hriscanstva".

Jedina sansa za prevladavanje duboke krize tog doba vidjena je u "rehriscanizaciji drustva koje je liseno hriscanstva". Cinilo se da bi - isto tako nuzno kao sto je pobeda materijalizma i nihilizma morala odvesti u katastrofu - samo ponovno otkrivanje religije i ozivljavanje duhovnomoralnih vrednosti Zapada moglo ukazati na izlaz iz katastrofe. Tu se i od hriscana i od Jevreja podjednako zahtevalo da "svet bez boga" zamene "svetom sa bogom".

Naglasavanje zajednicke uloge zrtve Jevreja i hriscana

"Nemacka drustva za hriscanskojevrejsku saradnju", veli dugogodisnji predsednik takvog minhenskog drustva, Brandlmajer (Josef Brandlmeier), septembra 1958, "nastala su, u prvom redu, iz zelje da se blagoslovenom ucini ta povesna cinjenica da su od 1933-1945. prvi put u povesti hriscani i Jevreji zajednicki bili zrtve progona onih koji preziru boga i ljude. Evangelijski i katolicki hriscani - s dubokim stidom i odlucnom voljom za izmirenje - teze da odatle izvuku konsekvence, zajedno sa Jevrejima u kojima je probudjena nada da ce na hriscanskoj strani naci novu otvorenost bliznjih, kao sto su kod nekih hriscana nailazili na pomoc u doba progona."

"Centar nacionalsocijalizma bio je", stoji kod drugog jednog autora, "u duhu neprijateljstva prema jevrejstvu. Time i u tome on je bio antihriscanski". "Jevrejsko pitanje" se ticalo svakog hriscanina zato sto su hriscani, pod nepodrobno navedenim okolnostima, bili postedjeni sudbine slicne jevrejskoj. "Progon hriscana je pravolinijski nastavak borbe protiv Jevreja. On bi doveo do slicne istrebljivacke akcije da..."

Takve izjave mogle su se stalno cuti na skupovima prvih drustava za hriscanskojevrejsku saradnju. Tako se u jednom izvestaju o konferenciji, odrzanoj 30. i 31. maja 1949. godine u Minhenu, moglo procitati da je monsinjore profesor Hugo Lang iz Minhena narocito naglasio "zajednicki otpor hriscana i Jevreja prema ateizmu, nihilizmu i bezboznosti". Drugi su cak isli tako daleko da su konstatovali ne samo zajednicku ulogu zrtve nego i to da su i hriscani i Jevreji zajedno zatajili, konacno omogucavajuci pobedu satane: "Povesna proslost poucila nas je da svaka polovicnost u pripadnistvu veroispovesti postaje covekova kob. Hriscanin vise nije bio hriscanin, Jevrejin vise nije bio Jevrejin. Hriscanstvo i jevrejstvo morali su biti probudjeni teskim vremenom provere. Ali posto, uprkos tome, nije doslo do unutrasnjeg i spoljasnjeg preobracanja u priznavanje coveka kao slike i prilike bozje, satana je odneo pobedu i utisnuo svoj lik covecanstvu".

Prema zelji Nemaca za predstavljanjem proslosti na bezazleniji nacin i za njenim potiskivanjem predusretljivost su pokazali oni Jevreji koji, uprkos svemu sto se dogodilo, nisu hteli da se odreknu svog nemackog bica. Na primer, Sepsu (Hans Joachim Schoeps) stvar je bila jasna. "Po poreklu, odgoju i povesnoj sudbini, ne mogu i necu da pripadam nijednom drugom narodu nego nemackom. Svoje pretke mogu pratiti u Nemackoj odnosno Pruskoj unazad bar isto toliko, ako ne i vise stoleca, nego sto ima godina koliko je gospodin Hitler bio nemacki drzavljanin pre preuzimanja sluzbe kancelara. Ako se ne varam, primljen je u drzavljanstvo 1929. godine. Usled toga, ni gospodinu Hitleru nisam mogao da priznam pravo da odlucuje o tome da li sam ja Nemac; to sam ja bolje znao, te se zato - kako 1933. tako i danas - izjasnjavam za ovu zemlju za koju hocu da zivim i u kojoj hocu da umrem. Stoga sam, kao jevrejski Nemac, bezgranicno solidaran sa svim drugim Nemcima, ukoliko su oni pristojni ljudi, pri cemu za mene 'pristojnost' ne zavisi od odluke Spruchkammer (sudu slican organ vlasti, koji su uvele okupacione vlasti sila pobednica, radi sprovodjenja denacifikacije - prim. prev.) o njima".

Sa slicnom odlucnoscu izjasnio se jevrejski advokat Majer (Alfred Mayer), koji je, posle visegodisnje emigracije, 1946. u Visbadenu ponovo otvorio advokatsku kancelariju: "Neka nam ne prigovaraju da smo bez karaktera i bez ponosa. Naprotiv: nama je ovde mesto. Ovde imamo zavicajno pravo i ovde treba da dokazemo da su muskarci - i zene - iz nacionalsocijalizma lagali kad su hteli da nam ospore da imamo ista prava kao i oni". Najzad, isticanje zajednicki pretrpljenog progona i na jevrejskoj strani podsticalo je osecanje sapripadnosti Jevreja i onih koji nisu bili Jevreji: "U logorima smo bili zajedno sa katolickim i evangelijskim duhovnicima. Kad smo se u Ausvicu nasli sa poljskim duhovnicima, uzajamno smo se tesili... Tada smo spoznali da svi imamo samo jednog oca".

Jevreji kakvi su ovi kojima je njihovo nemacko bice toliko znacilo, kao i vecina Nemaca, odbacivali su pomisao na neku kolektivnu krivicu, na odgovornost celog nemackog naroda: "Onaj ko veruje u kolektivnu krivicu naroda, te zato zahteva kolektivno ispastanje, sigurno ocajava zbog razvoja covecanstva, jer vidi kako krivica proizlazi iz krivice, kako se nepravda ovekovecuje, beda gmize iz bede, kao larve iz trulog mesa".

Koliko god stavovi tih Jevreja bili razumljivi, oni nisu bili tipicni. Za vecinu Jevreja koji su preziveli uzase progona postojao je samo jedan cilj: sto pre napustiti to "krvlju natopljeno tlo". Nasuprot tome, na jevrejskoj strani ubrajali su se u manjinu oni koji su podizali optuzbe zbog precutkivanja, zatajivanja i time saodgovornosti vecine hriscana. Jasan jezik takozvanih svalbahskih teza, 1950. godine donetih na jednom zasedanju hesenskih drustava za hriscanskojevrejsku saradnju, u vezi sa Nemackim savetom za koordinaciju u Bad Svalbahu, ostao je izuzetak: "Medju hriscanima su pojedinci, doduse, hrabro pomagali prognanicima, ali je velika vecina njih sramno zatajila pred tim necuvenim izazovom progonitelja milosrdnome bogu".

Novo osecanje uzvisenosti crkava i veliko cutanje

Biskupi nisu izasli pred svoj narod s tugom, povijene glave ili cak slomljenog srca, nego sa "dubokom zahvalnoscu" i "svetim ponosom". Zahvalni su bili sto su kler i biskupije u teskim vremenima za crkvu ocuvali nepokolebljivu vernost, sto su vernici nastavili da odlaze u crkvu, sto su se hrabro zalagali za katolicku skolu i usprotivili uklanjanju krstova iz ucionica. S pohvalom su isticali "da katolici svih staleza i uzrasta nisu prezali od toga da zastite sunarodnike tudjeg plemena, da ih brane, da ispoljavaju hriscansku ljubav prema njima". Biskupi su, "ganuti", podsetili i na one "koji su svoj nasusni hleb delili sa nekim nevino proganjanim nearijevcem, gledajuci iz dana u dan kako se i njima, zajedno sa njihovim sticenikom, priprema strasna sudbina".

Po misljenju biskupa, nemacki katolici su posebno pokazali veliku odanost veri, poslusnost crkvi, spremnost za pomoc i aktivan otpor, sto je opet bio povod za duboko osecanje radosti: "Katolicki narode, mi se radujemo sto si ti u toj meri odbacivao idolopoklonstvo prema brutalnoj sili. Radujemo se sto toliko ljudi nase vere nikad i nigde nije kleklo pred Valom. Radujemo se sto su ta bezbozna i neljudska ucenja odbacivana daleko izvan kruga nase katolicke brace po veri".

Posto Hitler i nacionalsocijalisti nisu mogli da vladaju sasvim bez ili cak protivno nemackom narodu, posle tolike pohvale usledilo je relativiranje: "Mnogi Nemci, takodje iz nasih redova, dopustili su da ih opsene lazna ucenja nacionalsocijalizma, pa su ostali ravnodusni prema zlocinima nad ljudskom slobodom i ljudskim dostojanstvom; mnogi su svojim drzanjem potpomogli zlocin, mnogi su i sami postali zlocinci". Po recima biskupa, teska odgovornost je na plecima pre svega onih koji su o tome morali znati na osnovu svog polozaja, a nista nisu ucinili protiv zlocina. A kod obicnog naroda, na primer, cinovnika i nastavnika, koji su bili na polozaju zavisnih osoba, clanstvo u nacionalsocijalistickoj stranci nije automatski znacilo i duboku podrsku strasnom rezimu. "Cak su neki stupali u stranku ne znajuci cime se ona bavi i kakvi su joj ciljevi, neki su bili prisiljeni, a neki su cak imali dobru nameru da sprece zlo".

Obe hriscanske crkve izasle su ojacane iz sloma "Treceg rajha". Sile pobednice dale su im privilegovan polozaj. Strukture sluzbi i crkveni posed uveliko su spaseni i, neizmenjeni i neumanjeni, usli u posleratno doba. Po vlastitom misljenju, te crkve su, kao stoletne institucije, prezivele tesko iskusenje u "Trecem rajhu", pa odatle izvele jasnu pretenziju na ucesce u uoblicavanju nemackog posleratnog drustva. Sluzbena crkva nije ni pominjala saodgovornost, sukrivicu za uzase iz proslosti.

Takvo ponasanje izgleda krajnje problematicno, i to ne tek sada kad se osvrnemo na njega. Cak je Konrad Adenauer 23. februara 1946. godine napisao pismo jednom katolickom duhovniku, u kojem je izrekao znacajne stvari o drzanju crkve u vreme nacionalsocijalizma: "Po mom misljenju, nemacki narod, a takodje biskupi i kler nose veliku krivicu za zbivanja u koncentracionim logorima. Tacno je da se kasnije vise nije moglo mnogo uciniti. Krivica se odnosi na ono ranije. Nemacki narod, takodje biskupi i kler velikim delom, pristali su na nacionalsocijalisticku agitaciju. Prepustilo se skoro bez otpora, cak delom odusevljeno... toj manipulaciji. U tome je njihova krivica. Uostalom, takodje se znalo - iako nisu bile poznate ukupne razmere zbivanja u logorima - da su gazene licne slobode, sva pravna nacela, da su u koncentracionim logorima cinjene strasne grozote, da su Gestapo, nase SStrupe i delom takodje nasa vojska u Poljskoj i Rusiji besprimerno okrutno postupali prema civilnom stanovnistvu. Pogromi nad Jevrejima 1933. i 1938. godine vrseni su sasvim javno. S nase strane su zvanicno priznali da su u Francuskoj ubijani taoci. Dakle, stvarno se ne moze tvrditi da su nacionalsocijalisticka vlada i vojno rukovodstvo stalno, iz nacelnih razloga, gazili prirodno pravo, Hasku konvenciju i najprostije imperative ljudskosti. Verujem da su svi biskupi mogli mnogo toga spreciti, da su svi zajedno jednog odredjenog dana javno, s predikaonica, zauzeli stav protiv toga. To se nije dogodilo i za to nema izvinjenja. Da su biskupi usled toga zapali u zatvor ili u koncentracioni logor, to ne bi bila sramota; naprotiv! Nista od toga se nije dogodilo, i zato je najbolje cutati".

... i zato je najbolje cutati. To cutanje je trajalo dugo. Tek sa procesom Ajhmanu (Eichmann), pocetkom sezdesetih godina, malopomalo su se otvarale oci. Tako nije nikakva slucajnost to sto - ne samo u citiranom cirkularnom pismu nemackih biskupa 1945. godine - nego i nigde u zvanicnim proglasima katolicke crkve nije ni pomenuta rec "Jevrejin". Izuzetak je predstavljala odluka Nemackog katolickog sabora u Majncu septembra 1948. Tu se govori o neizmernoj patnji "koja je poplavom javno neopovrgnutih zlocina nanesena ljudima jevrejskog plemena". Zato se zahtevalo "nadoknadjivanje u okviru mogucnoga", objavljivao rat antisemitizmu, koji se ponovo rasplamsavao, i trazilo "valjano hriscansko drzanje puno ljubavi takodje prema Jevrejima". Razume se, to drzanje nije bilo sasvim nesebicno: kako je stajalo u objavi katolickog sabora, "sigurno obecani povratak celog jevrejskog naroda zavisi od toga da li cemo mi dokazati svoju ljubav".

Ni kod evangelijske crkve nisu stvari bile mnogo drukcije, mada su se tu jasnije nego na katolickoj strani culi kriticki glasovi. I tu se osecanja olaksanja zbog okoncanja rezima nacionalsocijalizma mesaju sa osecanjima ponosa zbog odanosti veroispovesti i zbog pruzenog otpora totalitarnom rezimu. A s nadom u renesansu ideje religije, u rehriscanizaciju drustva, povezala se i zelja za ponovnim dobijanjem stare moci i nove velicine. "Ima li crkva jos sta da saopsti? Odjednom je na ovo pitanje" - stoji u poslednjem "Pismu o ratu" hamburskog biskupa Tigela (Tügel) 28. maja 1945. godine - "nadjen nevidjeno jasan odgovor. Cinjenica je da je crkva jedina sila koja prezivljava sve pale velicine i - sto je vaznije - cija stvar sama za sebe govori u uzvisenoj nadmoci nad svetom".

Kako na evangelijskoj tako i na katolickoj strani, velika paznja je poklanjana religijskom poucavanju omladine, da bi se osujetio trend ka "omasovljavanju coveka" i da bi mu se dala nova orijentacija. Ali obe crkve se veoma angazuju i u savladavanju svakodnevnih problema u Nemackoj posleratnog doba. Ocit primer za to je ono cuveno "fringsovanje", "sitne kradje uglja", koje je tolerisao, odnosno opravdavao licno tadasnji kelnski kardinal Frings.

Na veliku pomoc crkava mogli su se osloniti povratnici iz ratnog zarobljenistva, prognanici i ljudi pogodjeni denacifikacijom. "U jednoj opstini", tako je napisano, na primer, u jednom izvestaju americke vojne vlasti, "skoro svaka osoba, pozvana da dâ obavestenja o svom radu pod nacistima, dolazila je sa svedocanstvom nekog zupnika ili svestenika, kojim je potvrdjivan njen besprekorni hriscanski karakter". I oni koji su otpustani sa svojih mesta i iz sluzbi, kao nacionalsocijalisti, mogli su racunati na pomoc i novcanu potporu. Takve vrste pomoci shvatane su kao primenjivanje ljubavi prema bliznjem u praksi, ali i kao sredstva za ubrzavanje zeljene renesanse religije i crkve. A prema demokratizaciji drzave i drustva, kakvoj su tezile sile pobednice, odnosilo se vise skepticno, ako ne i odbojno.

Briga i zalaganje za pristalice i sledbenike nacionalsocijalistickog rezima bila je u ostroj suprotnosti sa velikom ravnodusnoscu prema protivnicima i zrtvama nacionalsocijalisticke diktature. To se ticalo ne samo onih koji su preziveli koncentracione logore, "nego i onih koji su progonu umakli emigriranjem u inostranstvo, i koji su neretko tokom rata bili gonjeni iz utocista u jednoj zemlji u neku drugu zemlju. Oni su nailazili na neznatnu predusretljivost, redovno su se prema njima odnosili sa opreznim distanciranjem, neretko cak i nepoverenjem".

Posebne teskoce je na evangelijskoj strani predstavljalo tretiranje "jevrejskog pitanja". Doduse, izjava Evangelijske crkve Nemacke od 19. oktobra 1945. godine, koja je usla u povest kao stutgartsko priznavanje krivice, priznaje sukrivicu za zlocine iz doba nacista, ali ni jednom jedinom recju ne pominje Jevreje, a kamoli da odslikava ulogu i odgovornost crkava u sistematskom proganjanju i ubijanju sest miliona Jevreja. Ipak, za razliku od katolicke crkve, na evangelijskoj strani je, od 1945. do 1950. godine, objavljen niz odluka i proglasa, koji se sve jasnije bave i pitanjima krivice i zatajivanja hriscana naspram Jevreja.

Razume se, koliko je bilo tesko prevladati tradicionalne predrasude i na nov nacin teoloski promisljati odnos crkve prema jevrejstvu, to nam kazuje "Rec o jevrejskom pitanju", koju je objavio Bratski sabor Evangelijske crkve Nemacke 8. aprila 1948. godine u Darmstatu. Istina, jednom sporednom recenicom pominje se "sta smo skrivili Jevrejima", ali se na pitanje odnosa jevrejstva i hriscanske zajednice, u krajnjoj liniji, opet odgovara sasvim u tradicionalnom smislu, mada je ocita ona namera da se zauzme pozitivniji stav prema jevrejstvu. Ipak: i dalje se ostaje pri pretenziji da ta crkva jedina daje spasenje, podvlaci se nadmoc crkve nad sinagogom, ne dovodi se u pitanje nuznost misije medju Jevrejima. Jer je krstavanjem Mesije Izrailj "odbacio svoju izabranost i odredjenje". Zahvaljujuci Hristu je izabranost Izrailja presla na tu crkvu. Istina, bozja odanost ne napusta Izrailja ni u njegovoj nevernosti i odbacenosti, ali se Jevreji ozbiljno opominju "da se preobrate ispovedanjem za ono sto im jedino donosi spasenje".

Polozaj Jevreja i ponovno ozivljavanje antisemitizma

Od oko 500.000 Jevreja 1933. godine preostalo je 1945. jos samo njih 3.000. Oni su bili vecinom u braku sa nejevrejskim partnerom, te su tako preziveli uzase doba progona. Drugi su preziveli u ilegalnosti, a mali broj njih u koncentracionim logorima. Najveci broj Jevreja koji su pocetkom pedesetih godina ziveli u Saveznoj Republici Nemackoj pripadao je grupi deportovanih, takozvanih displaced persons, oko 12.000 njih.

Displaced persons vecinom su bili istocnoevropskog porekla. Preziveli su logore, pa su po zavrsetku rata krenuli ka Zapadu zato sto su u zemljama oslobodjenim nemacke tudjinske vlasti, kao na primer u Poljskoj, bili izlozeni novim progonima. Dolazili su u Nemacku, narocito u americku okupacionu zonu, u nadi da ce im americke vlasti pomoci da se odsele u Palestinu ili u Sjedinjene Drzave. Tako su godine od 1945. do 1950. bile godine skupljanja, prolaska i iseljavanja; takvog iseljavanja koje je obavljano bas preko one zemlje ciji je cilj nekad bio potpuno unistenje jevrejskog naroda.

Bezmalo potpuno proterivanje i ubijanje nemackih Jevreja, kao i masovni egzodus istocnoevropskih Jevreja preko Zapadne Nemacke za Palestinu, odnosno Izrael, u SAD ili druge zemlje, odlucno je uticao na strukturu jevrejskog stanovnistva u Nemackoj posle Drugog svetskog rata.

Pogled u tabelarni pregled pokazuje da je udeo onih displaced persons (DP) u jevrejskim zajednicama delom daleko premasio udeo nemackih Jevreja. On je bio najveci u Bavarskoj sa 93,7%. Razumljivo je da se interes Jevreja koji su privremeno i vecinom prinudno ziveli u Zapadnoj Nemackoj nije sastojao u tome da se orijentisu ka dugotrajnom i dobrom zajednickom zivotu sa Nemcima, nego u tome da sto pre napuste tu zemlju. Cesto su dozivljavali kao izvrgavanje ruglu tu nuznost da bas u zemlji svojih bivsih progonitelja traze utociste. Adekvatno tome, logore, u koje su bili smestani, smatrali su za eksteritorijalna podrucja. Jevreji koji su, redovno, takodje bili podredjeni direktnoj upravi i kontroli okupacionih sila, u stvari, organizovali su svoju samoupravu, svoj kulturni i drustveni zivot, s ceznjom cekajuci odobrenje za iseljavanje iz Nemacke. Prema nemackoj okolini odnosili su se svesno distancirano.

Tako je broj Jevreja koji su posle 1945. godine hteli da zapocnu nov zivot u Nemackoj bio relativno mali; a broj onih koji su bili spremni da aktivno saradjuju u sporazumevanju hriscana i Jevreja jos bitno manji. Oni su poticali iz male grupe nemackih Jevreja, ili iz takve grupe onih Jevreja koji su se, kako su cesto sami govorili, "osecali kao Nemci". Po okoncanju varvarstva vratili su se u Nemacku, ili su preziveli doba nacista u Nemackoj na osnovu braka sa nejevrejskim partnerom ili nejevrejskom partnerkom. Oni su bili spremni cak i da se zaloze za bivse naciste, te su utoliko vise bili razocarani kad su, vec u prvim posleratnim godinama, konstatovali "da Nemacka nista nije naucila iz svega i nista nije zaboravila". To boli, rekao je dr Benno Ostertag 1947. godine na prvoj godisnjoj skupstini zastupnistva interesa jevrejskih opstina i verskih udruzenja u Stutgartu, "jer mi smo deo ove zemlje, i ona je nasa otadzbina".

Uprkos toj tesnoj povezanosti sa Nemackom i spremnosti za izmirenje, bilo je i nacelno utemeljene sumnje u to da li ce ikad ponovo doci do zblizavanja medju Jevrejima i nejevrejskim Nemcima. "Zauvek nas deli teski zastor, satkan od krvi, suza i duboke tuge", kaze clan jevrejskog predsednistva frankfurtskog Drustva za hriscanskojevrejsku saradnju, dr Vajnberg (Wilhelm Weinberg). Osecanje otudjenosti i napustenosti, koje su dozivljavali Jevreji u svojoj nemackoj sredini, jos je potkrepljivano nerazumevanjem kakvo je vecina Jevreja u celom svetu pokazivala prema onima koji su u Nemackoj hteli da grade svoju novu egzistenciju.

Alfred Majer, prvi jevrejski predsednik Nemackog saveta za koordinaciju, sledecim recima je opisao tu dilemu: "Nama se nase ponasanje ne olaksava time sto se pokazuje da je vracanje farsa, nadoknadjivanje nemogucnost u koju vise niko ozbiljno ne veruje; time sto se ponovo podizu nevidljive barijere, u vlastima i strankama sede stara lica, kojih smo siti, te pocinju da se nagomilavaju teskoce iz formalnih i birokratskih razloga - ukratko, time sto stari antisemitski bacil jos zivi, cak - izgleda - postaje virulentniji iz godine u godinu". S druge strane: "Za drzavu Izrael mi, svakako, nismo problem. Ona nas je otpisala, a neka nas i dalje otpisuje, bas kao sto i mi tom azilu prognanika od srca zelimo srecu i miran razvoj, a da mu ne pripadamo... Ali i mi smo izabrali te od njih zahtevamo isto postovanje kakvo mi prema njima pokazujemo".

Ovome se prikljucuje i treci faktor koji je, pored razracunavanja sa nemackom sredinom i sa Jevrejima izvan Nemacke, trajno uticao na reorganizaciju jevrejskog zivota u posleratnoj Nemackoj, otezavajuci je: konflikt izmedju jevrejskih displaced persons, odnosno Jevreja doseljenih iz Istocne Evrope, na jednoj strani, i Jevreja nemackog porekla, na drugoj strani. Razlike su postojale ne samo u pogledu njihovog nacionalnog i socijalnog porekla, nego i u pogledu njihove druge, kulturne i religijske tradicije. Takozvani istocni Jevreji poticali su vecinom iz Poljske i baltickih drzava, bili su relativno mladi i u najvecem broju ortodoksni kao vernici. Rat i progon je neretko doneo prekid zapocetog skolovanja. Za razliku od vecinom starijih, obrazovanih i manje verski ubedjenih Jevreja nemackog porekla, koji su, uprkos svemu sto se dogodilo, hteli da grade sebi novu egzistenciju u Nemackoj, cilj vecine Jevreja istocnoevropskog porekla bila je Palestina ili neka treca zemlja, u kojoj su hteli da potraze svoj novi zavicaj. U toj situaciji je veliki znacaj pridavan licnostima koje su imale dara za posredovanje medju obema grupama i za naglasavanje zajednickog jevrejskog nasledja. Ipak, odlucujuca snaga za obrazovanje identiteta potekla je od osnivanja drzave Izrael. Od 1948. godine drasticno je opao broj Jevreja istocnoevropskog porekla, koji su ostali u Nemackoj. A ujedno su i mnogi od onih "harizmatskih posrednika" medju raznim grupama Jevreja napustili ovu zemlju.

Ponovno ozivljavanje antisemitizma i rastuci broj antisemitskih istupa u posleratno doba nesumnjivo je bio dodatna motivacija za brzo iseljavanje. Prvenstveni objekt starih i novih osecanja mrznje bile su, pre svega, displaced persons. Posto su oni ziveli zajedno, zbijeni u odredjena podrucja, vecinom po logorima, po izgledu i habitusu su se razlikovali od svoje nemacke okoline, a uz to bili jos i uzivaoci izvesnih privilegija, vrlo brzo su Nemci poceli pokazivati podozrenje prema njima. Direktno potcinjene sudskoj vlasti saveznika, displaced persons su, u stvari, uzivale niz prednosti. Pre svega, njima su dodeljivani stanovi bivsih clanova nacionalsocijalisticke partije. Na osnovu spremnosti celog sveta, narocito americke spremnosti da im pomogne, imali su na raspolaganju dovoljno hrane i odece. To sto nije bilo iskorisceno prodavano je na crnom trzistu, sto je donosilo dodatne prihode. Ozivele su one stare predrasude o poslovnim, zelenaskim ili cak "krvopijskim" Jevrejima. Niko nije hteo da uzme u ozbir cinjenicu da su jevrejske displaced persons cinile samo mali deo crnoberzijanaca. Umesto toga, ubrzo se na "Jevrejina" pocelo opet gledati kao na sinonim za zlo. Cak i u sluzbenim aktima pominju se "stranci", "neradnici" i "elementi koji zaziru od rada", a svi su znali da se pod tim podrazumevaju Jevreji.

Na osnovu kriticke procene razlicitih i delom protivrecnih anketa o antisemitskim stavovima Nemaca u godinama od 1946. do 1952, moze se izvesti zakljucak da je u zapadnom delu Nemacke oko 20-25% osoba bilo odlucno antisemitski raspolozeno, oko 30% latentno antisemitskih do ravnodusnih prema tome, a jedva 50% onih koji nisu imali antisemitsko stanoviste. "Idite u Ameriku" - moglo se procitati u pismu jednog citaoca, objavljenom u leto 1949. godine u Süddeutsche Zeitung - "ali ni tamo im niste potrebni, oni imaju dosta takvih krvopija. Zaposlen sam kod Amerikanaca i tamo su razni vec rekli da nam sve oprastaju, samo ne jedno: sto vas sve nismo unistili gasom, jer sada usrecujete Ameriku".

Na dnevnom redu bila su skrnavljenja jevrejskih grobalja. Od 500 jevrejskih grobalja oskrnavljeno je skoro 200 do 1950. godine. Samo na frankfurtskom groblju je u tom razdoblju sruseno, osteceno ili razoreno vise od 100 nadgrobnih spomenika. Porastao je i broj pretnji predstavnicima jevrejskih opstina. Povodom jednog zasedanja u Berlinu, oktobra 1947. godine, delegati jevrejskih opstina izrazili su svoja osecanja "bola i negodovanja zbog rastuceg talasa antisemitskih ispada u Nemackoj, zahtevajuci da se stvore zakonski okviri za proganjanje kolektivnih uvreda, nanesenih jevrejskim opstinama, te da se poveca zastita licne casti, nedovoljna po njihovom misljenju".

Skrnavljenja grobalja, nasilja prema jevrejskim ustanovama i domovima, kao i nasilnicki obracuni medju Jevrejima i onima koji nisu Jevreji - to vise nikako nisu bili samo pojedinacni slucajevi. Filip Bernstajn (Philip Bernstein), savetnik americkog vojnog guvernera, u maju 1947, pred komisijom Ujedinjenih nacija za Palestinu izjavljuje u vezi sa Nemackom: "Ako se americka armija sutra povuce, sledeceg dana bice pogroma". I Bernsteinov sledbenik Njilliam Haber je 1948. godine govorio o dubokom antisemitizmu Nemaca, izrazivsi pretpostavku da bi Nemci iznova ubijali Jevreje da nema americke armije u Nemackoj: "Americko oruzje i bajonet su jedina jamstva bezbednosti za Jevreje koji zive u Nemackoj".

Neuspeh denacifikacije i potiskivanje pitanja krivice

"U medjuvremenu, glavna stvar", pisala je Arent, "nije dokazivanje po sebi razumljive stvari, naime da Nemci nisu jos od doba Tacita bili latentni nacisti, niti demonstriranje nemogucnosti da su svi Nemci bili nacistickog uverenja, nego je glavna stvar razmisliti kakvo drzanje se moze zauzeti, kako se moze podneti konfrontiranje sa narodom u kojem je linija koja razdvaja zlocince od normalnih ljudi, krivce od nevinih, tako efektno obrisana da sutra niko u Nemackoj nece znati da li ima posla sa prikrivenim junakom ili sa bivsim masovnim ubicom".

"Osnova one neizmerne uzrujanosti", veli dalje Arent, "koja malopomalo okruzi svakog coveka dobre volje kad se progovori o Nemackoj, nije ni u postojanju onih bez odgovornosti odgovornih o kojima ce, verovatno, samo povest izreci svoj sud, ni u delima samih nacista. Stavise, nju proizvodi ta ogromna masina 'upravnog masovnog ubijanja' za cije opsluzivanje nisu upotrebljene, ni mogle biti upotrebljene, hiljade i desetine hiljada izabranih ubica, nego ceo jedan narod".

Ko je bio kriv za ubijanje miliona ljudi, za to "upravno masovno ubijanje" za cije je uspesno sprovodjenje upotrebljen ceo jedan narod, a da nijedan pojedinac nije imao osecanje da direktno sudeluje u ubijanju i unistavanju ljudi? "Gde su svi krivi, tu vise niko, u osnovi, ne moze da presudjuje. Jer toj krivici je upravo uzet puki privid, puko licemerstvo odgovornosti. Sve dok je kazna pravo zlocinca - a na tom stavu vec vise od dve hiljade godina pociva osecanje pravednosti i prava covecanstva na Zapadu - uz krivicu ide i svest o krivici, uz kaznu ide ubedjenje o sposobnosti coveka za odgovornost".

Oni koji su inscenirali pakao, takodje oni koji su u sirem smislu odgovorni, relativno lako se mogu pozvati na odgovornost. A kako stoji stvar sa vecinom Nemaca? Kako se mogla spoznati krivica i odgovornost za zlocine pojedinacno, ali i za funkcionisanje te ukupne masinerije? Kako se mogla stvoriti svest o krivici i odgovornosti, da bi se omogucila izgradnja demokratskog poretka? Prvi odgovor pobednika na to pitanje glasio je: denacifikacijom nemackog naroda.

Otkad su se, na konferenciji u Kazablanki, a kasnije i Sovjeti, slozili o bezuslovnoj kapitulaciji Nemacke kao zajednickom cilju rata, sudbina Nemacke bila je zapecacena. Trebalo je da saveznicko preuzimanje ovlascenja za vladanje i dugogodisnja okupacija Nemacke obezbede da ta zemlja, koja je svet za nekoliko decenija gurnula u dva pogubna rata, trajno bude iskljucena kao faktor moci i da se postavi na novu duhovnu, politicku i drustvenu osnovu. Tome cilju je imala da posluzi planirana denacifikacija.

Ostvarenje takve politike vodilo je u praksi do znatnih teskoca i razlika izmedju cetiri okupacione zone. Dok su Sovjeti stavljali naglasak na strukturne promene, Amerikanci su bili manje skloni drustvenopolitickim preobrazajima, umesto toga, dajuci prednost temeljnom politickom ciscenju. Posle rigoroznih mera na pocetku, koje su vec krajem 1945. godine dovele do "punih logora za interniranje i do praznih sluzbenih mesta", postupak je sve vise birokratizovan i prenosen u ruke Nemaca. Svaki Nemac stariji od osamnaest godina morao je da ispuni prijavni formular. Samo u americkoj okupacionoj zoni se to odnosilo na trinaest miliona ljudi. Obrazovane su takozvane Spruchkammer, koje su imale da doticne osobe razvrstaju u procesnom postupku tako da udju u sledece kategorije: 1. glavni krivci, 2. oni koji se terete, 3. oni koji se manje terete, 4. obicni sledbenici, 5. oni koji se ne terete. Za krivca je najpre vazio svako ko nije mogao da dokaze svoju nevinost. Time je otvoren put za "Persilschein" (uverenje koje su izdavale nadlezne vlasti da doticna osoba ne snosi krivicu; naziv potice od imena "Persila", sredstva za pranje vesa - prim. prev.). Veoma trazene osobe bile su one koje mogu da svedoce u smislu nevinosti. Predstavnici crkve dobrovoljno su preuzeli te usluge i odlucno su doprineli da praksa denacifikacije bude dovedena do apsurda.

Ankete americke okupacione vlasti iz godina 1945. do 1949. pokazuju da je veliki broj Nemaca, doduse, smatrao da je denacifikacija nuzna, ali i da je sve negativniji stav prema prakticnom postupku. U martu 1946. godine 57% anketiranih se saglasavalo sa sprovodjenjem denacifikacije, a u maju 1949. godine bilo je jos 17% takvih. Porast neraspolozenja Nemaca prema praksi denacifikacije narocito je nailazio na razumevanje u obema velikim crkvama, cak su se one pretvorile u prave zagovornike tog neraspolozenja. Pritom, one nisu mnogo okolisile u svojoj kritici okupacionih vlasti. Tako je Uprava evangelijske crkve iz HesenNasaua, 1. februara 1948. godine, naredila da se sa predikaonica procita objava kojom se otvoreno pozivalo na otpor okupacionoj vlasti. Pisac toga bio je Martin Niemeler (Niemöller).

Tu je receno da se evangelijska crkva stalno zalagala "za pravo oslobadjanja naseg naroda od duhovnog zastranjenja nacionalsocijalizma". Svakako, crkva je ukazivala i na to, kaze se dalje, da se praksa denacifikacije, uvedena zakonom o oslobadjanju od nacionalsocijalizma i militarizma od 5. marta 1946, "vrlo lako moze pretvoriti u instrument odmazde. Ta strahovanja su daleko nadmasena; jer pokusaj da se sredstvima tog zakona iskoreni nacionalsocijalizam propao je svugde. A ta vrsta denacifikacije dovela je do prilika koje, na svakom koraku, podsecaju na godine uzasa iza nas".

Dalje se kaze da se crkva stalno zalagala za kaznjavanje samo dokazivih zlocina, ali je nisu slusali; tako se krenulo putem odmazde, a ne putem izmirenja. "U tim okolnostima, svim hriscanima moramo postaviti ozbiljno pitanje da li jos odgovorno mogu da dobrovoljno ucestvuju u sprovodjenju tog postupka, koji seje mrznju, umesto da sluzi pravdi i izmirenju. Time postavljamo ozbiljno pitanje savesti; i po meri svog saznanja, moramo da zamolimo: slobodnom voljom ne sudelujte vise u toj stvari, koja ima za posledicu toliko nepravde: ni kao javni tuzitelji, ni kao dobrovoljni svedoci optuzbe!"

Nemacki Bundestag je, 15. decembra 1950. godine, doneo smernice koje su imale da omoguce okoncanje denacifikacije sirom zemlje, u svakom slucaju, ono koje je bilo u nadleznosti pokrajina: "Okoncanje denacifikacije treba da zavrsi period shematskog procenjivanja citavih grupa osoba zbog njihove pripadnosti organizacijama ili ustanovama nacionalsocijalisticke vlasti". Doduse, izricito je iskljuceno neko generalno odustajanje od krivicnog gonjenja nacistickih pocinilaca zlocina, ali se stvarnost pedesetih godina nikako nije odlikovala nastojanjem da se intenzivno gone nekadasnji pocinioci, te da se izvedu pred sud. Duh tog vremena je cak ukazivao u suprotnom pravcu. Trend ka negonjenju nacistickih zlocinaca pojacan je zakonom u vezi sa clanom 131 Ustava, po kojem su u javne sluzbe opet preuzimani cinovnici, ukoliko nisu pravovaljano sudjeni. Time je zakonski regulisano - posle prava na opskrbu - i pravo na ponovnu upotrebu nacistickog cinovnistva. Taj "zakon 131" opravdano je karakterisan kao rezultat onog "mentaliteta podvlacenja crte" "kojim je oglasen zavrsetak denacifikacije i konacno stabilizovan kontinuitet u cinovnickom telu".

Konacno je do apsurda dovedena ona prvobitna namera pobednickih sila da sve clanove nacionalsocijalisticke stranke, ukoliko oni nisu bili samo nominalni clanovi, i sve koji su aktivno podrzavali nacionalsocijalizam uklone iz javnih sluzbi i sa vaznih polozaja u polusluzbenim i privatnim preduzecima. Takodje nije ostvaren nov poredak prava na javne sluzbe, cije su uvodjenje bile planirale okupacione sile. Do sredine pedesetih godina bila je "skoro celokupna funkcionerska elita Treceg rajha opet na istovetnim ili cak na visim polozajima nego u doba nacista".

S obzirom na veliku upotrebu birokratije, rezultat denacifikacije bio je prilicno deprimirajuci. Samo u americkoj okupacionoj zoni bilo je 13 miliona ljudi obaveznih na ispunjavanje formulara. Protiv 3,6 miliona njih poveden je postupak denacifikacije. Od toga je 1.549 osoba svrstano u glavne okrivljene, 21.600 u osobe koje se terete, 104.000 u one koji se manje terete i 475.000 u obicne sledbenike. Brojevi u britanskoj i francuskoj zoni izgledali su srazmerno slicno tome.

Tesko da je ijedna druga mera pobednika u Drugom svetskom ratu naisla na tako jednodusnu negativnu ocenu, kako u prosudjivanju savremenika tako i u prosudjivanju potomaka, kao sto je to slucaj sa denacifikacijom Nemaca. Za to postoji niz razloga. Ocekivanja, vezivana za denacifikaciju, bila su prevelika i medjusobno nespojiva. Tako je trebalo da nesprovedena revolucija odozdo, tako reci, bude nadoknadjena onom odozgo, da se dekretom odredi krivica i ispastanje, te tako omoguci moralna obnova Nemaca. Prilikom ostvarivanja tih ciljeva primenjeni postupak "naivno je pretpostavljao uvidjavnu, razumnu osobu, koja bi, pri ispunjavanju formulara i pred Spruchkammer, tako reci, pokretala postupak protiv sebe same... Nedostaci tog postupka, ona teza o kolektivnoj nemackoj krivici, koja je delovala jos dugo, nuznost ocuvanja egzistencije - dovodili su do samoopravdavanja i agresivnosti, cime se postizalo suprotno od onoga sto se htelo postici denacifikacijom, naime: ispitivanje savesti, samorazabiranje i izostravanje svesti o politickoj saodgovornosti za nacionalsocijalisticku nepravdu".

U neku ruku, sluzeci se primenom nacionalsocijalisticke teze o jedinstvu naroda, drzave i vodje, nije razlikovano izmedju krivice i odgovornosti. Za male i velike naciste vazio je isti postupak, pri cemu su mali nacisti pre osudjivani nego oni veliki, kojima je trajanje postupka neretko islo naruku, posto je otpor prema praksi denacifikacije sve vise rastao i neretko dovodio do oslobadjanja ili blazih presuda, sto je, opet, izazivalo veliko ogorcenje kod obicnih sledbenika nacionalsocijalizma. Posto je u svakom slucaju trebalo dokazati nevinost, a ne krivicu, praktikovani postupak je dovodio do "licemerstva, potiskivanja krivice i prakse uzajamnog pranja mrlja". Odatle potekla "praksa Persilscheina" cesto je pretvarala u farsu teznju za ciscenjem i prociscenjem. "Subjektivno je postupak denacifikacije mnoge Nemce sprecio da spoznaju da su bili vise ili manje vazan deo masinerije totalitarne nacisticke drzave, bez kojeg Treci rajh nikad ne bi mogao da nastane".

Denacifikacija je dovela upravo do suprotnog od onog sto je imala za cilj. Umesto da pomogne traganju za odgovorom na pitanje krivice i odgovornosti, doprinela je tabuizovanju pitanja nacionalsocijalisticke proslosti Nemaca i do njegovog potiskivanja iz javne svesti cak sve do poodmaklih sezdesetih godina. U jednoj anketi iz 1951. godine samo je 4% anketiranih bilo saglasno sa misljenjem da svaki Nemac snosi "izvesnu krivicu za ono sto se, zahvaljujuci Nemackoj, dogodilo u vreme Treceg rajha". Doduse, cela jedna petina njih bila je spremna da prihvati saodgovornost Nemaca. Ali za dve trecine ispitanika Nemci nisu imali povoda da se osecaju krivima: "Samo oni koji su stvarno aktivno sudelovali jesu isto toliko krivi i odgovorni za to sto su pocinili".

Tako je denacifikacija pokazala "onu istovremeno sasvim razumljivu i sasvim nerazumljivu cinjenicu iskustva da je narod politickih pocinitelja kao svoje delo otvoreno demantovao cak i takav zlocin protiv covecanstva kakvo je unistenje evropskih Jevreja - bez zaprepascenja, bez ganuca, bez potrebe za okajanjem, bez volje za pokorom".

Autor je doktor nauka; bio je generalni sekretar nemackog saveta za koordinaciju drustva za hriscanskojevrejsku saradnju, a sada je direktor "Volkshochschule" (Narodni univerzitet) u Minsteru.

Prevela Olga Kostresevic

Fusnote su ovom prilikom izostavljene, bice prilozene u knjizi ogleda, koja je u pripremi za stampu.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Republika & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]