U pismu Hani Ardent, Karl Jaspers opisuje kako se filosof Spinoza zabavljao tako sto je stavljao muve u paukovu mrezu, a onda dodavao i dva pauka da bi gledao kako se bore oko plena. "Veoma cudno i tesko za objasniti", zakljucuje Jaspers. Izgleda da je jedino to zasmejavalo ovog, inace tmurnog, filosofa.

Pre nekih godinu dana pozvao me je prijatelj iz Jugoslavije i rekao: "Zasto se ne vratis kuci, Carli, i mrzis sa sopstvenim narodom?".

Znao sam da se sali, ali u svakom slucaju sam bio sokiran. Rekao sam mu da nikad nisam bio uspesan u mrznji, da sam uspevao da tu i tamo prezirem neke pojedince, ali da nisam nikada uspeo da mrzim citave narode.

"U tom slucaju", odgovorio mi je, "propustas najvecu zivotnu radost".

Iznenadjuje me da ne postoji Istorija gluposti. Predvidjam delo u tomovima, enciklopedijsko, akumulativno, sa indeksom koji sadrzi na milione imena. Dovoljno je da samo na trenutak razmislim o istoriji da bih shvatio apsolutnu potrebu za takvom knjigom. Ne potcenjujem uticaj religije, nacionalizma, ekonomije, licne ambicije, pa cak i slucajnosti na dogadjaje, ali istoricar koji ne priznaje da su ljudi takodje i budale, ne razume u potpunosti predmet svoga rada.

Posmatranje raspada Jugoslavije je kao kada, na primer, gledamo coveka koji sam sebe javno sakati. Vec je uspeo da sebi odsece noge, ruke, da se oslepi, i sada se u svom ludilu bori da sopstvenim zubima iscupa i svoje srce. Izmedju dva ujeda dovikuje nam kako je mucenik sa svetim ciljem, ali mi znamo da je on lud, da je monstruozno glup.

Ljudi mi kazu da sam odavno predskazao tragediju. Za to mi nije bila potrebna narocita mudrost. Ako nasi specijalisti na polju etnickog ponosa u Sjedinjenim Drzavama ikada pocnu da govore da ne mogu da zive jedni sa drugima, mozemo da ocekujemo isto krvoprolice. Zato, ono sto me zapanjuje u slucaju Jugoslavije, to je spremnost sa kojom su nasi intelektualci prihvatili, kao legitimne, tvrdnje svakog tamosnjeg nacionaliste. Zelja za razbijanjem zemlje, koja postoji od 1918. godine, i koja je iskomplikovala unutrasnje i spoljne dogovore, na etnicke i verske drzave, svi su docekali sa dobrodoslicom i bezrezervnim entuzijazmom, od Njujork Tajmsa pa do nemacke vlade. Verovatno je potrebno vise vremena da se dobije licenca za prodaju pecenih pilica nego sto je bilo potrebno da se ubedi svet da Jugoslaviju treba zameniti za onoliko malih drzava koliko njeni zitelji zele.

Potomci doktora Frankenstajna ne kopaju vise po svezim grobovima, u mracnim i olujnim nocima, da bi stvarali cudovista. Oni sede kod kuce i proucavaju nacionalnu istoriju, sacinjavajuci spisak nepravdi iz proslosti. Cujemo u Jugoslaviji ljude kako kazu: "Pre ih nisam mrzeo, ali posto sam procitao sta su nam sve radili, voleo bih da ih sve vidim mrtve".

Nacionalizam je kavez koji se sam pravi, u kojem se clanovi porodice mogu sigurno scucuriti kada ne reze i ne laju na nekoga van kaveza. Narod koji pokazuje zube svim pridoslicama san je svakog nacionaliste i religijskog fanatika sirom sveta. Cudovista iz horor filmova bi pobegla od ovih ljudi koji su do juce bili neciji tihi i ljubazni susedi i koji ce to verovatno ponovo biti kada se zavrsi sa ubijanjem.

"Sta si ti?" pitaju me Amerikanci. Objasnjavam da sam rodjen u Beogradu, da sam sa 15 godina otisao odatle, da smo za sebe uvek mislili da smo Jugosloveni, da sam poslednjih 30 godina prevodio srpsku, hrvatsku, slovenacku i makedonsku poeziju na engleski jezik, da su me razlike izmedju tih naroda odusevljavale, da me "zabole" za sve nacionalisticke lidere i njihove programe...

"A, znaci Srbin si!" uzvikuju trijumfalno.

Secam se jednog starog intervjua sa Djuk Elingtonom u kojem mu novinar krajnje samouvereno kaze "pisete muziku za sopstveni narod", a Elington, praveci se da ne razume, pita "koji je to narod, mozda ljubitelji bozolea".

Imam vise slicnosti sa nekim patagonijskim ili kineskim ljubiteljem Elingtona ili Emili Dikinson nego sa mnogima iz mog naroda. Upozorenje iz poslovice "mnogo kuvara, losa corba" moze se primeniti i u mom slucaju. Uvek sam mislio da imam srece sto sam takav.

Cudno je to sto nalazim sve vise ljudi koji mi ne veruju, koji me ubedjuju da zivot van neke vrste plemena nema smisla.

Nas petoro smo sedeli u poslasticarnici Klini u Parizu i pisali protestno pismo Milosevicu, diskutujuci koje reci da upotrebimo, kada se jedan od nas setio da je Tito pre rata u istoj poslasticarnici vodio svoj ilegalni posao za Kominternu.

"Ima li kraja ovom sranju?", neko se zapitao naglas.

Tokom poslednjih 40 godina poznavao sam Ruse, Jugoslovene, Madjare, Poljake, Argentince, Kineze, Irance i jos mnogo drugih nacionalnosti, sve izbeglice ubilackih rezima. Jedini casni ljudi na celoj planeti.

Ovog leta u Parizu i Amsterdamu upoznao sam jos "izdajnika", muskaraca i zena koji su odbili da se identifikuju sa bilo kojom nacionalistickom grupacijom u Jugoslaviji. Oni su zeleli da ostanu slobodni, izvan plemenskih poboznosti, i to je bila njihova jeres. Oni su druga vrsta sirocica tog gradjanskog rata.

Jedne nedelje u metrou sam cuo violinistu kako svira srpsku pesmu, zapoceo razgovor sa njim i saznao da je izbeglica iz Hrvatske. "Ovih dana", sapnuo mi je, "i Francuzi ce nas se otarasiti, i gde cemo onda otici?".

Na obostrano iznenadjenje, i njegovo prezime je bilo Simic.

Srbima nece biti oprosteno rusenje Vukovara i Sarajeva. Ovim dogadjajima protracili su moralni kredit koji su stekli tokom svoje istorije. Samoubilacki i bezgranicni idiotluk nacionalizma ovde se otkriva bolje nego bilo gde drugde. Nijedno ljudsko bice ili grupa ljudi nema pravo da donese smrtnu kaznu jednom gradu.

"Brani svoje, ali postuj tudje", govorio je moj deda, visoko odlikovani oficir u I svetskom ratu i svakako srpski patriota. Mislim da bi se slozio sa mnom. Nema srecne buducnosti za ljude koji su krivi za patnju nevinih.

Evo necega na sta svi mozemo racunati. Pre ili kasnije nase pleme trazi da se slozimo sa ubistvima.

"Napustio si svoj narod kada si mu bio najpotrebniji", rekao mi je poznanik kada sam odbio poziv.

Tacno. Odbio sam da predam svoju savest vodji copora. Tvrdoglavo sam nastavio da verujem u vise istina. Samo je pojedinac stvaran, ponavljao sam sebi. Slavio sam izgnanstvo, proteranost iz drustva, dok mi je moj narod nudio mogucnost da postanem deo misticne celine. Insistirao sam na tome da ostanem po strani, povucen u sebe, negujuci svoje sumnje.

"Uvek je puno ljudi koji jedva cekaju da se pridruze vecini bilo za bilo protiv necega", rekla je Hana Ardent u pismu. Dobro je znala o cemu govori. Zastrasujuca cinjenica u vezi sa modernim intelektualcima bilo gde na svetu je da stalno menjaju idole. Religiozni fanatici se bar drze onoga u sta veruju. Svi pobesneli nacionalisti u Istocnoj Evropi juce su bili marksisti, a prosle nedelje staljinisti. Sloboda pojedinca nikada nije bila njihova briga. Oni su isli za necim vecim. Patnje sveta su idealna prilika za intelektualce da iskuse tragediju i ispune svoje utopijske ceznje. Ako u medjuvremenu neko pocne da deli misljenje nekog masovnog ubice, cilj opravdava sredstvo. Moderni tirani imali su neke od najcuvenijih knjizevnih salona.

Nacionalizam, u istoj meri kao i komunizam, omogucava da se istorija ponovo napise. Problem prave istorije i slavne knjizevnosti je taj sto se valjaju u dvosmislicama, neresenim pitanjima, nijansama i zbunjujucim kontradiktornostima. Ne zavaravajmo se. Manihejski pogled na svet sve je vise zadovoljavajuci. Svaka revizija istorije prihvatljiva je pod uslovom da nam daje neku verziju borbe izmedju andjela i djavola. Ako to u stvarnosti znaci podelu ubica u Jugoslaviji na dobre i lose, neka tako i bude. Ako to znaci plakanje iz jednog oka zbog smrti Muslimanke i namigivanje na drugo zbog smrti njenog muza Srbina, to je tajna privlacnost tog modela.

Nasi mediji takodje tretiraju kompleksnost na nacin na koji su viktorijanci tretirali seksualnost - kao nesto od cega i gledalac i citalac moraju biti zasticeni. U slucaju Jugoslavije, gde nista nije jednostavno, posledice su jos pogubnije. Nasi pisci rubrika i intelektualci cesto imaju iste poglede kao i njihove kolege u razlicititm delovima te zemlje. U eri kompjutera nedostaje im mrznja i rulja koja lincuje. Demokratske snage u Jugoslaviji ne mogu da ocekuju nista ni od jedne strane. Kod kuce ce biti tretirani kao izdajnici, a u inostranstvu njihova verzija dogadjaja ce biti docekana cutke zato sto cini zaplet jos komplikovanijim.

"Sta da se radi?", ljudi s pravom pitaju. Nemam pojma. Kao elegicar zalim i ocekujem najgore. Podlost i glupost uvek imaju svetlu buducnost. Svet jos uvek nije iskusio svo zlo, ali i to zlo ce doci. Mracni ocaj je jedina zdrava perspektiva ako se kao ja poistovetite sa muvama. Ako medjutim sebe vidite kao jednog od paukova ili, sacuvaj Boze, kao nasmejanog filosofa, nemate mnogo o cemu da brinete. Posto cete biti na pobednickoj strani uvek mozete ponovo napisati istoriju i tvrditi da ste bili muva. Sve sto cemo mi, dobronamerne muve, dobiti su elegije u paukovoj mrezi; to, i lepotu svitanja kao neku neocekivanu uljudnost dzelata na dan kada nas vode na pogubljenje. U medjuvremenu, moja nadanja su veoma skromna. Hajde da bar jednom sklopimo istinski prekid vatre kako bi starica odsetala do rusevina i nasla svoju macku.

*) Iz: Carls Simic, New Republic, New York 1994. Prevela M. C.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Republika & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]