Mir/Rat

Sta posle rata

U danasnjoj Jugoslaviji postoje ljudi koji su protiv rata, ali se postavlja pitanje da li su svi oni za mir pod istim uslovima?

Branislava Gonthier-Pesic

Gde je danas onaj mali narod sa Balkana, koji je nekad vodio pravedan rat? Taj mali narod je u miru, koji je zavladao posle poslednjeg svetskog rata, poceo da zaboravlja svoje dostojanstvo i da sanja san svojih osvajaca: o velikoj Srbiji, o velikoj Hrvatskoj. U psihologiji se to zove "identifikacija sa agresorom".

Rat nije bio nuzan

Danas je taj isti "mali narod sa Balkana", koji je nekad vodio oslobodilacki, herojski rat protiv stranog osvajaca, usao u osvajacki rat protiv drugih "malih naroda" na tom istom Balkanu. Da zlo bude vece, to nije samo rat protiv drugih naroda, protiv druge drzave na Balkanu, to je rat do istrebljenja protiv drugih jugoslovenskih naroda sa kojima smo ziveli zajedno i delili sve nedace poslednjih 70 godina.

Taj zajednicki zivot, kao svaki zivot u zajednici, poznaje konflikte, rasprave, svadje. Kao u svakoj zajednici, i ovde se postavlja osnovno pitanje: ako je zajednicki zivot postao zaista nemoguc, onda nas je to vodilo ili razlazu "zbog nepodobnosti karaktera", u kojem slucaju svako ide svojim putem i zivi svoj zivot. To bi za nas konkretno znacilo proglasenje nezavisnosti svake pojedinacne male drzave koje su sacinjavale jugoslovensku zajednicu. Ako nam zajednicki zivot nije vise bio moguc u datom obliku, a da nam je do naseg odnosa i dalje stalo, bilo je mogucno promeniti oblik odnosa u kojem se stranke nalaze. U tom slucaju to je za nas moglo znaciti konfederaciju nezavisnih drzava koje imaju vecu samostalnost odlucivanja o svojim unutrasnjim poslovima, ali cuvaju zajednicku centralnu vlast na opstem nivou.

Umesto toga, sta smo hteli? Upravo ono protiv cega smo se u poslednjem ratu i sami borili: nametanje vlasti i volje jednog naroda (grupe) nekom drugom narodu (grupi). Niti smo hteli da dozvolimo vise slobode pojedinim grupama u okviru postojece zajednice (gde bi, naravno, taj odnos izmedju razlicitih grupa, naroda onda morao da se promeni); niti da prihvatimo otcepljenje onih naroda koji se vise ne slazu sa centralnom vlascu i koji traze nezavisnost. Na sve to smo odgovarali vatrom i nametanjem jedne jedine volje, one koju propagira centralna vlast.

Ali kad se bolje pogleda, to ponasanje i nije tako novo: nije li upravo komunizam insistirao na jedinstvu nivelisanjem. Ceo konflikt 70ih godina sa postojecom politickom strukturom je zasnovan na ovoj unutrasnjoj protivrecnosti komunisticke ideologije. Ceo tadasnji konfliktje zasnovan na zahtevu jedne grupe intelektualaca za demokratizaciju tadasnjeg drustva, za pravo na razlicito misljenje. Svi znamo kako se to zavrsilo: dve strane nisu uspele da nadju "zajednicki jezik", "pobunjenici" su bili "kaznjeni", a konflikt je ostao neresen.

Granice tolerancije

Posle svega, namece mi se pitanje: sta, u stvari, znaci demokratija? Da li to znaci dozvoliti sve struje i sva misljenja, cak i ona koja propagiraju unistenje neke druge grupe? Znaci li to toleranciju i prema onima koji su netolerantni? Gde pocinje demokratija, a gde se ona zavrsava? Ako demokratija znaci da je sve moguce, onda ona postaje anarhija. U protivnom slucaju, gde su njene realne granice, one koje je ne ukidaju, a oznacavaju neophodnu razliku izmedju demokratskog i anarhicnog odnosa? Ukoliko te granice nisu jasne, demokratija postaje opasna i sasvim je pojmljivo da ona moze da izazove strah.

Dokle se moze ici u demokratskoj toleranciji i sta ona podrazumeva? Ako tolerancija znaci prihvatanje razlika, koje su razlike onda demokratski prihvatljive, a koje to vise nisu?

Sta se desava ako dijalog vise nije moguc, ako jedna strana odbija da cuje onu drugu i vise ne zeli da saradjuje? Ako je jedino sto je interesuje to da nametne svoju volju i sprovede svoju akciju? Ako druga strana i dalje insistira na dijalogu i ulaze sve napore da se taj dijalog uspostavi, ali svi njeni pokusaji ostaju bez uspeha, sta u tom slucaju treba preduzeti?
Ako demokratski odnos nije moguce uspostaviti sa nedemokratima, sta treba raditi, gde onda treba traziti demokratiju i kako je graditi, s kim? Ako onaj drugi odbija demokratiju, sta raditi u tom slucaju, treba li se boriti njegovim sredstvima i nastojati da ga se ubedi ili cak pokusati da mu se nametne svoja volja?
U danasnjoj Jugoslaviji postoje ljudi koji su protiv rata, ali se postavlja pitanje da li su svi oni za mir pod istim uslovima? Biti "protiv" je samo prvi korak, ali nije dovoljan uslov za akciju. Mozda je demokratija prihvatanje pojedinacnih razlika da bi se moglo ujediniti u teznji ka istom cilju. U tom slucaju, ako nam je demokratija cilj, to je onda svakodnevna borba i rad koji zahteva "puno radno vreme".

Republika br. 140 16-31. maj 1996.