Zbogom oružje?

Za nešto više od mesec dana građani Srbije predali su vlastima oko 40 000 komada oružja među kojima je bilo i oko 12 000 zolji, bombi i drugih eksplozivnih sredstava. Ovaj je podatak ostao nekako skrajnut u medijima, valjda zato što su uvek u prvom planu bili impresivni podaci o hvatanju oko osam hiljada kriminalaca i otkrivanju ubica Zorana Đinđića i Ivana Stambolića.
Skupljanje oružja zaslužuje posebnu pažnju ne samo u statističkom nego i u društvenom smislu. Što se tiče ovog prvog, eksperti će, svakako, izračunati koliko bi se vojnih jedinica, pa čak i divizija moglo opremiti od ovolike silne količine ubojitih sredstava. Može se samo zamisliti kakva bi potencijalna opasnost od krvoprolića nastala da je pučistima, posle ubistva Đinđića, uspelo da izazovu haos u Srbiji. Govorimo o potencijalnoj, mada bi tačnije bilo ukazati na verovatnu mogućnost, jer su u narodu još duboke i nezalečene traume iz rata, a veoma je raširena i sklonost naših ljudi da međusobne pizme i stare račune rešavaju oružanom silom.
Što se tiče društvenih konsekvenci, ili onoga što se naziva mentalitetom, rezultati se za sada mogu samo naslućivati. Ono što je očigledno to je činjenica da je posle toliko vremena kada je oružje bilo jače od zakona, sada prvi put zakon jači od oružja. Niko pri tom nije naivan da misli kako i dalje nema skrivenog oružja u narodu, ali sve ovo što se za ovih mesec dana dogodilo uliva nadu da se Srbija polako udaljava od one "barutane" koja lako i na mah eksplodira čim izbiju kriminalni porivi ili proključaju političke i nacionalne strasti.

D. I.