|
In memoriam
Ivan Stambolić
(1936-2000)
Nad grobom se obično govori o pokojniku, ponajmanje
o onima koji su ga upokojili. A baš tako nešto se nameće oko sahrane
Ivana Stambolića. Neobičan je i sam datum sahrane, 8. april 2003. godine.
Prošlo je oko hiljadu dana neizvesnosti šta se s njim desilo nakon što
je "nestao", 25. avgusta 2000. godine. "Uzeli su ti život/Ne
daju ti smrt", kaže njegov brat Miloš u oproštajnoj pesmi. Posmrtni
ostaci pronađeni su 27. marta 2003, nedugo nakon ubistva premijera Đinđića
(12. marta), u skrovitoj jami na Fruškoj gori, do koje su policiju doveli
pripadnici iste grupe koja je uhapšena zbog ubistva premijera Đinđića.
Jezu neizvesnosti, kako je već rečeno, smenila je groza izvesnosti.
Prvi rezultati istrage kazuju da je ubijen mučki, mecima u potiljak,
istoga dana kada je i "nestao". Pokazalo se, takođe, da su
počinioci zločina nad bivšim predsednikom Srbije iz istoga kruga iz
kojeg su i atentatori na premijera Srbije. Iz Jedinice za specijalne
operacije, znane kao "crvene beretke", bliske samom vrhu vlasti,
opevane po junaštvu u minulim ratovima i reklamirane, donedavno na sve
strane, kao nova medicinska doktrina - "doktori za terorizam".
Groza izvesnosti raste ne samo kada je reč o počiniocima nego i o realno
mogućim saučesnicima i poručiocima zločina.
Ni priča o Ivanovom životnom putu nije obična. Pratim je od 1956. godine,
kada sam ga upoznao u Čačku, gde je učio zanat. Ponovo smo se sreli
1961, kada se upisao na Pravni fakultet. Drugovali smo nekoliko godina.
Potom su nam se putevi razišli. On je, svojim trudom i retko viđenom
istrajnošću, išao putem vlasti, a ja mimo pa i protiv nje. Nijedan od
tih, i drugih, puteva ne može proći bez nevolja, očekivanih i iznenadnih.
Ivanov životni put prekinut je na najgori mogući način.
Pratio sam, s neujednačenom pažnjom, njegov put k vrhovima vlasti. Zapazio
sam i zastoj na tom putu, pre famozne Osme sednice CK SKS, 1986. Desilo
se to 1986, kada je Srbija "došla na red" da kandiduje predsednika
Savezne vlade. Srbija je predložila Ivana, ali ishod glasanja je bio
porazan - 7 "protiv" a samo 1 "za". To je bio kraj
uspona, a početak pada s vlasti počeo je nešto pre ovog glasanja, kada
se, verovatno s namerom da, dok bude zauzet poslovima u federaciji,
u Republici "osigura leđa", izborio da na njegovo mesto -
predsednika CK SKS - dođe Slobodan Milošević, kojeg je do tada "vukao
za sobom" po svim dotadašnjim stepenicama uspona. A potom, s mesta
predsednika Predsedništva Srbije svrgnut je uz pomoć i onog jedinog
glasa "za" - Nikole Ljubičića - i uz halabuku raznih arivista
kako je "Srbija umorna od lidera" da bi se munjevitom brzinom
uzdigao jedan Vođa bez premca u novijoj istoriji Srbije. Podržali su
ga i vrhovi vlasti drugih "federalnih jedinica", da bi se
kasnije vajkali nad sudbinom, svojom i - Ivanovom.
Neobično je i to što Ivan nije prihvatio izgon iz politike. Povremeno
se pojavljivao u javnosti s jasnim kritičkim stavom prema Miloševićevom
režimu. Podržavao je i razne otpore bujanju nasilja, i Republiku.
Odlučno i istrajno se suprotstavljao zlu, hrabreći i druge da to čine.
Imajući u vidu ponašanje drugih "palih političara", još neobičnije
je što se upustio u razgovore i o povratku na vlast, tako što bi se
kandidovao za predsednika SRJ, na izborima 24. septembra 2000. Nutkali
su mu kandidovanje i izvesni krugovi iz sveta a i iz zemlje, koji su,
pokazalo se, više bili spremni da ga instrumentalizuju pri rušenju Miloševića,
nego da ga ozbiljno, odlučno i trajno podrže. Verujem da je on tu kandidaturu
shvatao kao priliku da ispravi svoj deo greške u usponu Miloševića,
a ne kao šansu za osvetu ili trajnije zaposedanje vlasti. Već sama najava
kandidature je, izgleda, bila kobna. Sledila je neobično surova reakcija.
Suparnička strana je već u njegovom mogućem kandidovanju za povratak
na vlast videla kraj svoje vlasti. Takav doživljaj pretvara paranoju
mogućeg u paniku neminovnog pada s vlasti. Sudeći po dosadašnjim nalazima
istrage, odluka o likvidaciji proistekla je iz mahnitog straha i mržnje.
A ko je sve i kako u tome učestvovao pokazaće istraga i suđenje. I istraživanja
novije istorije. Motivi i način nasilnog prekida jednog životnog puta,
Ivanovog, važni su ne samo za njegovu porodicu i prijatelje, već i za
sve savremenike koji bez rasvetljavanja ovog zločina ne mogu da osvetle
vlastiti životni put.
S dovoljno razloga možemo reći da je surovost stare vlasti izvesna.
To smo i te kako uverljivo doživeli. Izvesno je i da domaći i strani
manipulatori nisu pokazali dovoljno interesa i odlučnosti da tragaju
za Ivanom posle njegovog "nestanka". Nisu, pak, izvesni svi
razlozi nove vlasti da dugo ne rasvetle njegovu sudbinu. Deo vlasti,
obuzet ideologijom antikomunizma, pokazao je sklonost da bagatelizuje
zločin kao "skandal u porodici". Za ove ideologe beznačajna
je činjenica da ipak ima suštinske razlike i među samim komunistima;
uostalom, zar je Ivan ubio Slobodana i Miru? Drugi deo vlasti je, verovatno,
bio nemoćan da uđe u sukob s moćnijim silnicima, bremenit rizicima i
po vlastiti život. A bez odgovarajućeg delovanja vlasti niko - ni porodica,
niti advokati, ni Odbor za nalaženje Ivana Stambolića - nije mogao išta
da postigne. A kada se i sama vlast našla na nišanu ubica, pokazala
je spremnost i snagu da im se suprotstavi. Ubrzano su krenuli u rasvetljavanje
ubistva premijera, i mnogih drugih zločina.
Vlast je pokazala interes i za simboličko izražavanje počasti ubijenom
predsedniku, kaneći da ga, uz sve uobičajene počasti, sahrani u Aleji
velikana. Sahranjen je, pak, pokraj svoje kćeri Bojane, nastradale aprila
1988. godine. I taman kada je nad njihovim grobom brat Miloš poželeo
da oboje počivaju u miru, usred muka toga hladnog i vetrovitog dana,
prolomio se počasni plotun, kao znak prisustva države. Zvona se nisu
oglasila, a i da jesu, za kim bi sve zvonila?
Prepuštajući tumačenje simbolike nadolazećem vremenu, nakon istraga,
suđenja, raznih istraživanja i preispitivanja (sebe i drugih), ostaje
tuga za jednim časnim i uspravnim čovekom (uspravnog su ga ubili u već
pomenutoj jami) i - zašto kriti? - traje gnev zbog zločinačkog prekida
jednog života. Uz saučešće u bolu porodice, ostaje i zebnja nad sudbinom
svih ljudi izloženih mahnitoj sili i nasilnicima, i nad zemljom u kojoj
se takve stvari dešavaju.
N. P.
|
