|
Partizanstvo - deo tradicije*
Partizanstvo je posejalo kod nas mnogo zala,
ali možda ni jedno nije tako teško i tako sudbonosno za zemlju, kao
što je zlo, što su partizanskom protekcijom na svima poljima, u svima
strukama na površinu isplivali i prvih se mesta dograbili ljudi slabe
spreme, sitnih sposobnosti i rovita morala, a grdni partizani.
A to je neophodna i neminovna posledica svake partizanske vladavine,
jer tu se zasluge mere i položaji daju, ne prema sposobnostima za službu
i posao, već prema zasluzi koju je pojedini partizan stekao u borbi
za širenje i napredak svoje stranke.
Od ovog zla teško pati cela zemlja. Ali najveći teret ipak oseća baš
sama masa narodna, koja ima neposredno posla s tim i takim službenicima
- u policiji, u sudu i svuda, gde dolazi u dodir s vlašću.
Posle mase narodne najteže udarce otuda podnose zemaljske finansije.
Da ostavimo sve drugo, pa da pomenem samo bezbožno pljačkanje državnih
i opštinskih kasa, u obliku ovih strašnih "deficita", koji
se svake godine penju na hiljade i hiljade dinara.
I to je samo ono što se slučajno uhvati i otkrije.
Koliko tek ostaje neznano i neuhvaćeno! - A šta tek da se rekne o godišnjim
izdacima na premeštaje i penzionisanja, koja se isključivo vrše iz partiskih
obzira!
Spasti zemlju od te napasti i dati joj poštene i sposobne činovnike,
to je ta preka potreba i najpreča, sveta dužnost, koju ne može izvesti
niko drugi, do Vi, Veličanstvo, i to jedino pomoću jednoga istinski
neutralnog, nepartiskog režima.
Jer samo takav jedan nepartiski režim može rekrutovati činovnike jedino
po sposobnosti i istinskoj vrednosti njinoj.
Takav režim nema da plaća partiske zasluge svojim pristalicama, te da
im mora davati službe i položaje i onda, kad nisu za to.
*
Naš je seljak zaboravljen i ostavljen sam sebi.
On nema nikoga, ko bi se za njega svojski i istinski brinuo, i ko bi
mu se kao prijatelj našao na ruci u teškim prilikama u životu.
A takvih teških prilika sve je više i sve teže bivaju.
Stoga je naš seljak vrlo osetljiv i lako povodljiv za svakim, ko mu
se pokaže kao prijatelj i kao čovek koji se interesuje za njegovo stanje
- i živovanje.
Koristeći se tim prilikama i ovakvim raspoloženjima i osećajima narodnim
- kod nas su se u svakom srezu istakla po jedan, po dva-tri, ili po
tri do četiri čoveka, koji se narodu predstavljaju kao njegovi iskreni
prijatelji i kao pravi ljudi narodni, vazda gotovi da zaklone i odbrane
seljaka i da svoje grudi podmetnu za svako pravo narodno.
Tako je u ovoj zemlji stvoren čitav jedan red političkih šićardžija,
koji se javljaju kao prvaci partiski i često imaju vrlo nesretan uticaj
na čitave krajeve.
Ovi prvaci imaju svoje ljude, svoje prijatelje i pristalice bar u svakom
selu po jednog, a često i po više njih, prema veličini sela i prema
drugim prilikama, koje na to utiču.
Ovi seoski prvaci već su i sami sastavni deo mase narodne, i u toliko
im je lakše da na nju utiču. Tako su oni posrednici između mase narodne
i prvaka partiskih, kojima upravo služe kao politički agenti po selima.
Našega seljaka stiglo je zlo i nemaština sa svake strane. Stoga se on
vrlo često nalazi u položaju, gde ne može sam sebi da pomogne i gde
oseća da mu njegova rođena pamet nije dovoljna.
U svima tim - i takvim slučajevima seljak se obraća ovim seoskim agentima
i oni ga dovode u dodir, u vezu i poznanstvo s prvakom partiskim, ako
se već ranije nisu poznavali.
Tako ovi prvaci pričaju seljacima šta u ovoj zemlji valja, a šta ne
valja; oni mu kazuju kako bi moglo biti bolje i za narod lakše i berićetnije;
oni daju seljaku pouku i savete kad pođe vlasti, kad ima kakvu parnicu,
ili je pao u kakvu bedu i odgovornost, iz koje mu se valja izvlačiti.
U opšte, kad god se seljak nađe u kakvoj nedoumici, tu je prvak partiski
da ga "obavesti i uputi!"...
Tako seoski prvaci drže u ruci svoje seljake, a sami oni opet stoje
u vezi s onim većim, sreskim prvacima i vođama, kojima služe kao posrednici
i kao spona između njih, koji su vođe, i između mase seoskog sveta,
koja za tim vođama ide.
*
Istorija našega unutrašnjeg razvića u tom pogledu
vrlo je poučna. Ona svedoči da je moć prvaka partizanskih u toliko više
rasla, u koliko je opadao ugled prestavnika državne vlasti. Činjenica
vrlo poučna za suzbijanje partizanstva u zemlji! Jer kao god što je
postala moć partizanskih prvaka, mora tim istim putem i propasti. Nje
će nestati onda, kad prestavnici državne vlasti opet steknu u očima
naroda potpun ugled i neokrnjen autoritet, kakav treba da imaju
pošteni i svesni službenici državni.
*
Nekada sam ja rešenja o hapšenju primao kao -
pozivnice na bal. Ali gde je sad ona mladost i snaga, ona vera i ono
nadahnuće!
A posle, dragi prijane, ako je za vajdu, od mene je dosta bilo hapšenja
i tamnovanja! U celoj Srbiji nema čoveka, koji je kao novinar i političar
toliko hapšen i gonjen!...
A nisam ni ja od čelika!
No ti si mi na ovo već odgovorio: Ti u jednom pismu veliš:
"Kad ti je 'tanka koža' i nećeš u hapsu, a ti bio sedeti s mirom!...
Šta ti je trebalo 'Ogledalo' i cela ta zapevka za mrtvim Obrenovićima!
Ne žale ih toliki njini bliski i rođeni, koji su istinski od njih živili
i bogatili se, a našao si se da ih ožališ ti, kome je jedina trajna
uspomena od Obrenovića - te jadne ranjave noge tvoje. Aleksandra se
evo ne seća čak ni mlada i zdrava rođena majka njegova, a zapeo si ti
star i nemoćan da mu uspomenu zaštitiš! I sad zbog toga ispaštaš! A
bar bez toga mogao si biti!..."
Takvu mi vakelu čitaš ti u tvom pismu od "Tri Jerarha"!...
A ovim se opet povraćamo na ono tvoje prvobitno pitanje, što mi je trebalo
"Ogledalo", i na tvoje tvrđenje, kako sam "mogao biti
bez toga"...
Pa naravno da sam "mogao biti bez toga." Bar posle 29. maja
imali smo prilike da jedan drugom dobro zagledamo u oči i da vidimo
šta koji od nas može i za šta smo sve mi kadri i podobni.
Ništavila, koja su Obrenovići u prašini našli i među prve ljude digli
- mogla su da pljuju na krvavo i još toplo telo Aleksandrovo.
Ljudi, koji su godinama sedili uz koleno Obrenovićima i sami bili pokretači
i tvorci većine onih dela, zbog kojih se na Obrenoviće najviše viče,
mogli su prvi da se bace kamenom na uspomenu svoga mrtvog kralja!
Čitave stranke mogle su da se odreknu i svoga programa, i svoje prošlosti,
i sviju svojih istinskih osobina, pa da preko noć navuku na se krvavu
haljinu dželatsku i da postanu ubilac onoga, koga su do juče bogotvorile.
Još i gore, čitave stranke oblače na se krvavu dželatsku haljinu i glumački
i komendijaški izigravaju ulogu dželata koju uistini nikad nisu vršile.
Mogli su, mogli su!... i šta se sve nije moglo, i šta sve nije bilo,
i šta sve još neće biti.
*
Istina, uvek sam imao na umu, da je naša Srbija
u svemu malo osobita zemlja, i drukčija od drugih.
Ali ipak, pod novim ustavom i u novoj eri sloboda smatrao sam da bar
prema grobovima možemo slobodno izraziti svoje osećaje poštovanja, a
da s toga ne moramo doći u teskobu, da biramo između hapse u zemlji
i bežanja u tuđinu!
*) Iz: Pera Todorović, Ogledalo, Zrake
iz prošlosti, BIGZ, Beograd 1997, str. 918-919, 920-922, 923, 940-941,
942.
|
