Milica Mićić Dimovska, "Mrena", Narodna knjiga, Beograd 2002, str. 337

Kolektivno slepilo i intelektualna okamenjenost

Jedan od najboljih romana u 2002. godini, kakav je bez sumnje Mrena naše istaknute spisateljice Milice Mićić Dimovske (1947), naišao je na različite odzive kod kritičara, od odobravanja do negiranja ali, što je mnogo važnije, na izuzetno zapaženu recepciju kod čitalaca. Izvesna estetička

osporavanja vrednosti,1 razumljiva su jedino ako se imaju u vidu tematski okvir i vremenska situiranost romana. Vreme - nekoliko meseci uoči NATO bombardovanja, kao i sam njegov početak. Tada je opšte nacionalno ludilo, započeto krajem osamdesetih, doživelo neslavni finale, dakle doba jednoumlja i političkog cezarizma u kojem je politički život pretvoren u prazan ritual dok su osnove materijalnog i kulturnog života sasvim razorene. Prostor je, pak, "srpska Atina", odnosno Novi Sad i njegove uveliko šovinizirane i kreativno petrificirane institucije - Univerzitet i "najstarija nacionalna ustanova kulture" koju autorka naziva "Forum srpski".  

1 Pojava romana uzburkala je ne samo srpsku književnu javnost nego i krugove oko novosadske Matice srpske na koju očito Milica Mićić Dimovska aludira. Ona je godinama bila član uredništva Letopisa matice srpske, našeg najstarijeg književnog časopisa, i najbolje poznaje prilike koje su vladale ne samo u Matici nego i u intelektualnoj sredini Novoga Sada. Estetički motivi osporavanja ovog kvalitetnog romana samo su eufemistička forma harange koja se na ovim prostorima redovno sprovodi nad onima koji se svojim stvaralaštvom ne uklapaju u oveštale kulturne obrasce. Dodatna nevolja je svakako i to što su se mnogi u ovoj knjizi, po svoj prilici, prepoznali.

Metaforičan naslov Mrena (bolest od koje, inače, pati jedna od junakinja) tendira ka nekoj vrsti kolektivnog slepila što kod Srba nije istorijski raritet (dovoljno je setiti se Domanovićevog "Vođe"), odnosno društvenoj nemoći da se spoznaju uzroci nedaća kojima su građani čitavu deceniju opasani poput velikog i nepremostivog zida. Kroz to teško istorijsko vreme prelamaju se sudbine ljudi najrazličitijih socijalnih slojeva, intelektualnih nivoa, ideoloških i političkih opredeljenja, i to isključivo u političkoj ravni pa otuda proističu različita sukobljavanja koja se tiču političke moći, interesa, društvenog morala, ljubavi, trpljenja i pobune, ali i odnosa u porodici...
Usled množine književnih likova, odnosno razgranatog fabuliranja kao sasvim legitimne vrste književnog modela, u romanu nema klasičnog dramaturškog zapleta niti kulminacije, osim ako pod tim ne podrazumevamo slike-holograme čitave galerije literarnih subjekata: lokalnih političara, "forumovaca", raznih "patriotskih" prišipetlji, ali i boraca za demokratiju oličenih u ono malo profesora i studenata "otporaša". Kao čitaoci, prisustvujemo tako, s jedne strane, odrazu iskrivljenog ogledala traumatizovanog društva, kakav nudi režimski paranoični nihilizam, i, s druge, tipičnom ideološko-partijskom diskursu nametnutog svim građanima, čija je vidljiva politička i društvena hipostaza upravo nacional-patriotski zanos kao užasan primer artikulisanja kolektivne svesti koja vodi u opštu pogibelj. U kontekstu takve stvarnosne referencijalnosti i iz neposrednog inkorporiranja detalja sive i teške društvene svakodnevice u strukturno tkivo romana proističe i njegova differentia specifica u odnosu na uobičajeno shvatanje romaneskne strukture.

Otuda valjda i književno-teorijski disputi oko toga da li je ova knjiga zaista roman ili tek "strategija trača" (kako ju je u svojoj kritici neopravdano nazvao moj cenjeni kolega Nenad Šaponja) zaodenuta u literarnu formu.2  
2 Videti: Nenad Šaponja, "Strategija trača", Politika, 21. decembar 2002.
Po nama, literarni model, koji je pišući ovo delo upotrebila Milica Mićić Dimovska, ne dovodi u pitanje žanrovski identitet teksta, još manje njegovu literarnost, baš kao što ubedljivost umetničkih argumenata u romanu ne zaostaje za transparencijom slike naših prilika tog, ne tako dalekog, vremena.
Odsustvo dinamičke dimenzije koja se smatra osnovnim afirmativnim načelom romaneskne konstrukcije, spisateljica umešno kompenzuje dramatikom koja nastaje kao posledica sukoba unutar književnog lika (primer predsednika Foruma srpskog, ostarelog barda nacionalne poezije Đorđa Omorca koji tek na kraju života shvata svu besmislenost političkog i drugog udvorištva) ili, pak, između pojedinih likova (npr. između profesora Žarkovića i njegove ćerke koja, zaljubivši se u vođu novosadskih "otporaša", ideološki izdaje svog oca) umesto da, kao u slučajevima klasičnog građenja romaneskne strukture, prati liniju fabule. Toj vrsti kompenzovanja treba dodati i autorkinu sjajnu tehniku pripovedanja kao ništa manje značajnu odrednicu žanrovskog definisanja književnog teksta koja ga, štaviše, estetizuje u meri u kojoj umetnički kvalitet nadomešta nedostajući princip dinamizma radnje.
Stoga umesto klasičnog ekspliciranja fabule i njenog dramatskog zapleta u cilju približavanja štiva čitaocu, ovde ćemo se u tu svrhu poslužiti analitičkom projekcijom važnijih književnih junaka Dimovske, koji predstavljaju karakteristične tipove ljudi i njihovog ponašanja.
Ekspozicija glavnih ličnosti počinje promocijom knjige jedne od njih, u masivnoj zgradi najstarije srpske kulturne ustanove Foruma srpskog. Atmosfera je kamerna, posvud se oseća neka vrsta učtivog, a ne iskrenog međusobnog uvažavanja i snishodljive ljubaznosti. Predstavlja se knjiga uglednog Teodora Domazeta, potpredsednika Foruma, a slovo drži njegov kolega profesor Jovan Žarković, takođe istaknuti "forumovac"...
Teodor Domazet je tipičan predstavnik jedne okoštale institucije i jednog prohujalog vremena. Sa neviđenom pedanterijom, ovaj graždansko-salonski intelektualac obavlja svoje poslove u Forumu s ubeđenjem da je taj rad od neprocenljive istorijske važnosti za naciju, za njeno biće i njezin opstanak. Sam je priznavao da bolje razume stvari od ideja, materijalni vid prošlosti od duhovnog; voleo je starinske predmete u zgradi Foruma, bio ponosan na sat na kupoli koji je lično dao na popravku i na kojem je pisalo: Tempus edex rerum (Vreme proždire stvari). Nije bio zadojen šovinizmom, ali je bio strasni antikomunista koji je prezirao zapadni tip demokratije, veličao je srpsku istoriju, ponosio se kulturnim tekovinama ugarskih Srba čiji je potomak bio; srpska kultura, naročito ona materijalna, za njega je bila sveta, a prošlost veličanstveno, mitsko vreme koje je gotovo božanski obožavao. Svako drugo vreme nije želeo da prihvati, svaku novu ideju smatrao je opasnošću po Forum srpski i po srpsku tradiciju. Jer plodna recepcija tradicije, smatrao je Domazet, jeste jemstvo njenog kontinuiteta, a kontinuitet tradicije je uslov narodnog opstajanja. Stoga možemo izvesti zaključak da je lik Teodora Domazeta na najbolji mogući način odslikao stanje duha u Forumu srpskom, odnosno metaforično, preko okamenjenih ideja samog Domazeta, Dimovska nam belodano pokazuje sav jad, intelektualnu usahlost i duhovnu onemoćalost ove kulturne institucije.
Njegov glavni rival za mesto predsednika Foruma (dotadašnji predsednik Đorđe Omorac već je bio na samrti) univerzitetski profesor srpske književnosti Jovan Žarković predstavlja suštu suprotnost Domazetu. Kolonista iz Crne Gore, sa neizbrisivim epsko-gorštačkim ukusom koji ni višedecenijski život u Vojvodini i dostignuti intelektualni nivo nisu uspeli da poprave, ambiciozan i dovitljiv karijerista (doktorirao upravo na poeziji predsednika Omorca dižući je u nebesa), nekada disciplinovani Titov partijski aktivista, a sada vatreni zagovornik Vođe i njegove politike i istaknuti funkcioner Vođine partije, postao je, analogno, i vatreni pobornik srpstva i ideje "svi Srbi u jednoj državi". Za razliku od Domazeta koji je srpstvu oduvek bio odan na jedan apolitičan, starovremski i antimoderan način, Žarković, uprkos svemu, nije zaboravljao na klasne razlike i to je neretko bio kamen spoticanja u njihovim odnosima koji su, spolja gledano, ipak bili uglađeni i akademski odmereni. Njegove ambicije i planove da će nakon očekivane Omorčeve smrti postati predsednik Foruma i tako za svagda ući u istoriju remeti rođena ćerka, studentkinja, koja se ne samo zaljubila u lidera studentskog pokreta Otpor, čije su političke i životne ideje stajale nasuprot Žarkovićevim koji je pripadnike pokreta Otpor nazivao pogrdnim imenima ("fašisti", "teroristi", "NATO plaćenici"), već je, štaviše, bila privedena u policiju, uhvaćena kako po gradskim fasadama šablonom crta pesnicu, simbol "otporaša". Za Žarkovića je to bio udarac od kojeg se neće tako lako oporaviti.  

Žena u naslonjači, 1949.
Emilija Radovanović, neudata profesorka narodne srpske književnosti, kraće vreme ljubavnica Teodora Domazeta, sva je posvećena svom poslu istraživanja folklornih mitova... Ne uspevši da privoli Domazeta, kome je još uvek emotivno privržena, da se priključi studentima u otporu režimskoj politici, ona to čini sama, na svoju ruku, oduševljena njihovim mladalačkim entuzijazmom i osećajući sopstvenu gotovo tragičnu usamljenost koju donosi starost. Ta kompenzacijska uloga sećanja na sopstvenu mladost kao da aktivira njene skrivene moralne potencijale: učestvuje u tajnim noćnim akcijama i zbog toga čak biva privedena na celonoćni informativni razgovor u policiju što izaziva skandal na Univerzitetu i u Forumu srpskom. Svi se od nje distanciraju, a u tome naročito prednjači Jovan Žarković, koji saznavši u međuvremenu da je i njegova ćerka bila u "zaveri sa profesorkom Radovanović" docnije znatno omekšava svoj stav.
Đorđe Omorac, teško oboleli osamdesetogodišnji predsednik Foruma, koji umire prvog dana NATO-bombardovanja, osećajući kraj, blizak i neminovan, na samrtničkoj postelji postaje samoironičan, sklon podsmehu, sebi i drugima; sve više počinje da ga zabavlja ovozemna borba dvojice njegovih najbližih saradnika oko mesta predsednika nakon njegove smrti; on cinično trijumfuje nad njihovim ambicijama i potpuno oslobođen potrebe da dalje služi bilo kom političaru ili književnom moćniku oseća se olakšanim i relaksiranim. Dok prima izlive izveštačene snishodljivosti svojih saradnika, on u njima mrzi svoje životne zablude, stidi se, jer vidi sebe iz mladosti u njihovim ulogama. Ipak, sve ga to na neki perverzan način raduje i on se jedva uzdržava da im se ne nasmeje u lice, ne toliko njima koliko njihovim taštinama. U teškim trenucima krize sopstvenog identiteta neko se posveti pobožnosti, a neko sarkazmu. Omorac je izabrao ovo drugo. Prvo mu je, kao i tolikim drugima, služilo za javnu, medijsku upotrebu.
Zanimljiv je i lik Milorada Govorčina. Starosedelac, nezavisni intelektualac, poeta koji je prešao put od "konkretne poezije, preko kinetičke, gestualne, do akcione i telesne". Večiti bundžija, pomalo autonomaš, prezire Forum i forumaše, njihove svečane sednice i akademije naziva "baruštinom duha". Sva ta medijska halabuka, aplauzi, tapšanja po ramenu - taj proces veštačkog naduvavanja nacionalnih veličina - sve je to Govorčinu bilo mrsko i odvratno, mirisalo je na jeftinu patetiku, na bofl! Zato se umetnički izražavao kroz performanse koje je redovno održavao u prostorijama gradske biblioteke ili na gradskom trgu. "Performans, sve može biti performans ako imaš muda", govorio je i pozivao građane da sruše totalitarni režim i razveju žabokrečinu oko sebe. Jednom takvom prilikom, na glavnom gradskom trgu, biva ozbiljno ranjen kada Momir Petrov, propali pesnik, isprva autonomaš, a potom vatreni pristalica režima i čovek koji je "obnoć" u sebi "pronašao Hrista", puca u njega osećajući ludačku potrebu da fizički likvidira svoje političke neistomišljenike.
Inženjer Stevan Prodanović je izvanredno i možda najreljefnije psihološki obrađen lik u romanu. Njegova jedina veza sa Forumom jeste činjenica da mu je profesor Žarković zet, budući da je oženjen njegovom rođenom sestrom, mirnom, tihom, skromnom i osećajnom ženom kao što je i on sam bio. Stevan Prodanović simbolizuje prosečnog čoveka, na kome su se, kako to obično biva, "kola slomila" i koji je ispao najveća žrtva jedne naopake politike koja je čitavu naciju dovela do potpunog ekonomskog i moralnog kraha. Dok su forumaši kao prirepci vladajuće partije, lažne demokrate i ziheraši, pravoslavni mantijaši, kvazirevolucionari i autonomaši vodili dugu, iscrpljujuću, skrivenu, a na momente i otvorenu borbu za ostvarenje političkih ciljeva, a mladost Srbije pokušavala da samu sebe izbavi iz kandži egoističnih staraca i zaluđenih "patriota", dotle je Stevan Prodanović u osami svoje ribarske kolibice na Dunavu razmišljao o tome da li i kako prihvatiti bedu i poraz na koji istorija tako nemilosrdno osuđuje? Boriti se ili otići u dobrovoljno izgnanstvo? Ali izgnanstvo je "škola ludila ma u kom se obliku ono ispoljilo", veli Sioran. Bolno batrganje Stevana Prodanovića završava se ličnom tragedijom: gubi ljubav supruge koja se, vođena svojom ambicijom, uz pomoć ljubavnika, iseljava na Novi Zeland; ostaje bez sinčića koga neizmerno voli, koji odlazi sa majkom, i dok, sav očajan, jovovski postavlja pitanje nebesima: zašto?, gine od NATO bombi koje ruše najlepši novosadski most...
Književno-poetičke intencije spisateljice jesu, bez sumnje, ironijska kritika naših društvenih prilika i prezentiranje slike ovdašnjeg mentaliteta. To je i specifično svedočenje o našoj mučnoj i nepodnošljivoj realnosti. Dimovska jasno govori o sramnoj ulozi novosadske intelektualne elite okupljene oko Foruma srpskog i Univerziteta u podsticanju ugaraka na vatru jedne nerazumne politike, a kada plamen obuhvati celinu društva, onda se za to pronalaze krivci svuda osim u sopstvenim redovima. Pristajanjem na režimske novoustanovljene kulturne i pseudostatusne mitologeme, ta elita ne samo da je, iskreno ili lažno, uspostavila vlastite mitove nego je svesno legitimisala tipski sindrom totalitarnih sistema oličen u sintagmi "spoljni i unutrašnji neprijatelj". Tako su gramzivost na počasti i novac, sujeta i zlo pobedili ono ljudsko, iskonsko, što bi se moglo imenovati kao "dobro", dok je sloj unutrašnjeg, duhovnog vidno i nepovratno istanjen. Vrednosni odnos tradicije i modernog, narušen na štetu ovog potonjeg, pokazao je svu pogubnost povođenja za principom isključivog političkog determinizma društvenih kretanja. Retorika akademika i forumaša u apsolutnim, neporecivim kategorijama, samo je izraz te isključivosti. A u takvim okolnostima teško je jednom društvu da pronađe istinske iskorake, a još teže čin pročišćenja. Zato je roman Milice Mićić Dimovske prećutno polemički. Jednostavnost i lakoća pripovedanja kroz ovako umnoženu optiku društvene stvarnosti omogućuje da njegova receptivna potencija postane transparentnija i izoštrenija, barem za čitaoce sa ovih prostora.

Zlatoje Martinov