Karl Šmit na Kosovu, ili rat uzeti ozbiljno

Grigoris Ananiadis

Karl Šmit i Kosovo I

Razmišljanja o odnosu vazdušnog rata i pojma pravednog rata, razmišljanja kojima Karl Šmit (Schmitt) zaključuje svoj Der Nomos der Erde1 (to važno, ali često potcenjivano delo njegove zrele faze), mogla su da budu napisana kao reakcija na NATO bombardovanje Miloševićeve Jugoslavije. Ali ona su stavljena na papir pre više od pola veka. Sama ta činjenica kao da potvrđuje uznemirujuću aktuelnost Šmita. Međutim, njegova aktuelnost dotiče sve aspekte jugoslovenske drame. I zaista - budući da on pojam političkog svodi na suprotnost prijatelj/neprijatelj i insistira na homogenosti države - Šmita slobodno možemo smatrati par excellence teoretičarem politike etničkog čišćenja, politike koju su, posle Miloševića, na jugoslovenskom tlu sprovodili svi sukobljeni nacionalizmi. (...)

*

Karl Šmit je par excellence polemički mislilac dvadesetog veka. Tekstovi koje je napisao pre 1945. godine prožeti su duhom odlučne konfrontacije - političke, vojne, "duhovne" - i jasnom svešću i/ili konstrukcijom neprijatelja. Posle Drugog svetskog rata Šmit više nema neprijatelja. Ranije su mu zbog ponižavajućeg Versajskog mira, i krhke

Vajmarske republike, nejasno delovale granice koje dele mir od rata i to ga je mobilisalo protiv spoljašnjeg i - naročito - unutrašnjeg neprijatelja. No, poraz nacističke Nemačke je bio tako potpun, a mir koji su Saveznici nametnuli tako apsolutan, da Šmit više nije mogao da ima neprijatelja (ili barem javnog neprijatelja; pojam neprijatelja ostaje u samom središtu njegove antropologije konflikta: "Mislim, dakle imam neprijatelje; imam neprijatelje, dakle ja sam ja").2 Razočaran, ali ne kajući se, proteran sa univerziteta i iz javnog života, on nastavlja da radi na velikim pitanjima politike i savremenosti, doduše sa učene distance i u promišljenijem tonu. Juriste engagé u međuratno doba, đavolov advokat i ambiciozni Kronjurist Trećeg rajha, on sad postaje mudrac iz Pletenberga.3 (...)

  
1 Schmitt, Der Nomos der Erde im Völkerrecht des Jus Publicum Europaeum, nadalje NdE.
2 Schmitt, "Die andere Hegel-Linie. Hans Freyer zum 70. Geburtstag", Christ und Welt 10, no. 30 (26. jul 1957): 3.
3 Za Šmitovu biografiju uporediti: J. W. Bendersky, Carl Schmitt: Theorist for the Reich (Princeton: Princeton University Press, 1983), i A. Koenen, Der Fall Carl Schmitt: Sein Aufstieg zum "Kronjuristen des Dritten Reiches" (Darmstadt: Wissenschaftliche Buchgesellschaft, 1995).

*

Šmitov ambiciozni cilj u ovoj, za njega netipično dugačkoj raspravi, jeste da genealogiju nomosa zemlje, odnosno genealogiju evropocentričnog međunarodnog poretka moderne, izvede sa stanovišta dvadesetovekovne krize, izazvane tehnologijom, globalizacijom i globalnim konfliktom. Šmit smatra da na taj način stiže do istorijsko-političkih pojmova koji omogućavaju "misao" novog nomosa zemlje, misao do koje, kako veruje Šmit, mogu doći samo "mirotvorci".4 (...)

*

Šmit veruje da su predmoderni pojmovi "međunarodnih" odnosa pod velikim uticajem "prostorne revolucije" koja se

dogodila u XV i XVI veku. Preplovljavanje zemlje i otkriće Amerike promenili su ne samo "mere i razmere, ne samo granice čovekovog horizonta, već i samu strukturu pojma prostora".5 Kada je sferičnost zemlje prvi put dobila praktični i politički značaj, postavljeni su i temelji za globalni prostorni poredak koji će potrajati naredna četiri  
4 Schmitt, Der Nomos, 6.
5 Schmitt, Land und Meer: Ein Weltgeschichtliche Betrachtung (1942) (Stuttgart: Klett-Cotta, 1993), 57.

veka.
Taj "planetarni" poredak, koji je nasledio hrišćanski komonvelt, od samog začetka je bio evropocentričan i zbog toga Šmit pravničku tradiciju iz koje je on iznikao naziva jus publicum europaeum, evropski javni zakon. U samom središtu tog poretka nalazi se novostvorena država moderne Evrope; teritorijalni i politički "suverenitet" te države je nastao kao reakcija na verske građanske ratove XVI i XVII veka. Evropska država je iskovana kao unitarna javna sila koja zauzima jasno obeleženu površinu evropskog tla i koja je personifikovana u liku apsolutnog monarha, zamišljenog kao "persona moralis". Apsolutnu moć, odnosno suverenitet tog monarha, potvrđivali su njegova nadmoć u odnosu na "nad-teritorijalne" religije (cuius regio, eius religio) i njegovo oslobađanje od srednjovekovnih odnosa zavisnosti u odnosu na crkvu i feudalce. Posle potpisivanja Vestfalskog mira (1648), država je postala pravni subjekt i osnovna jedinica novog pravno-političkog poretka razvijenog u sistem ravnoteže suverena koji su imali jednaki status, ali ne nužno i jednaku moć.
Još dvadesetih godina taj je proces za Šmita bio sirova istorijska građa na kojoj je mogao da razrađuje osnovne pojmove svoje decizionističke političke filozofije.6 U Šmitovoj analizi, arhé (u oba značenja te reči, i kao početna tačka i kao principium7) unitarne i homogene države bila je suverena politička odluka koja krizu predmodernog poretka okončava tako što neutralizuje sukobljene strane i eliminiše partikularističke sile. Tako uveden poredak od tada je trebalo da bude delotvorna, legitimizirajuća pretpostavka koja udahnjuje život svakoj legalnosti. Jedinstvo i homogenost  
6 Uporediti, između ostalog, Schmitt, Die Diktatur (1921) (Berlin: Duncker & Humbolt, 1978); Schmitt, Politische Theologie (1922) (Berlin: Duncker & Humbolt, 1985); Schmitt, Verfassungslehre (1927) (Berlin: Duncker & Humbolt, 1989).
7 Za ovu formulaciju uporediti: Schmitt, Ex Captivitate Salus (Cologne: Greven Verlag, 1950), 62.

države prethode svakoj određenoj institucionalnoj artikulaciji. Taj arcanum političkog zamaglili su pravni pozitivizam i liberalna politička teorija, koje je, u jeku međuratne krize, Šmit rešio da odstrani kako bi diktaturu opet inaugurisao kao nužni instrument države. (...)

*

Šmit ističe da su dva krajnje sporna člana Versajskog mirovnog ugovora dovela do najznačajnije promene u klasičnoj koncepciji rata. U članu 227 car je, zbog svoje pozicije na čelu države, optužen da je ratni zločinac. Novina je u činjenici da car nije optužen za kršenje opšteprihvaćenog jus in bello, već za ratne zločine kao takve. Agresorski rat je proglašen za zločin, i to za "zločin protiv čovečnosti", ali ne na osnovu tada važećeg međunarodnog prava, već pozivanjem na moral i politiku. Pravna osnova nedostaje i članu 231 u kojem se kaže da su poražene sile "krive" za rat te, prema tome, ratne reparacije dobijaju karakter kazne. Agresorski rat je van zakona prvi put stavljen u nedelotvornom Ženevskom protokolu iz 1924. godine, u kojem su agresorske države označene kao počinioci nove vrste međunarodnog zločina, a određene su i odgovarajuće sankcije za njih. Međutim, tada je otpor logike klasične države još uvek bio snažan te je, uprkos odbacivanju jus ad bellum - koji je, po Šmitovom mišljenju, od suštinske važnosti za suverenitet - Protokol zahtevao poštovanje suvereniteta i političke nezavisnosti država-prestupnika što predstavlja "glavnu prepreku kriminalizaciji rata".8 Takve kontradikcije, primećuje Šmit, nisu bile značajne za eksponente univerzalističkog prava koji su, nadahnuti idejom napretka, o sadašnjosti sudili sa stanovišta budućnosti, a o zakonu na osnovu morala. Ta moralizacija zakona dovela je do reartikulacije ideje o pravednom ratu u pojam justa causa, kao i do odgovarajućeg razlikovanja prihvatljivog, odnosno pravednog rata od nedozvoljenog ili nepravednog rata. Na kraju je i ideja o moralno i pravno jednakom neprijatelju, ideja justus hostis, napuštena u korist "kvaziteološkog" koncepta neprijatelja.9
Šmit veruje da nije slučajno što su u takvoj ideološkoj klimi zagovornici univerzalizma u međunarodnom pravu često svoje argumente izvodili iz doktrina o pravednom ratu, doktrina koje su deo predmoderne sholastičke teologije.10 Međutim, on je uveren da je neprihvatljiv istorijski anahronizam verovati da su katolički teolozi šesnaestog veka, kao što je recimo Fransisko de Vitorija (de Vitoria),11 bili vesnici modernog univerzalnog prava i morala. Kada se odvoji od svog konkretnog istorijskog i prostornog konteksta, i smesti u okvire modernih problema, pojam pravednog rata zadobija sasvim drugačije značenje, jer se ta dva ambijenta ne mogu uporediti. Razlika je ne samo u tome što danas ne postoji duhovni autoritet koji sve natkriljuje, već i u činjenici da se u srednjem veku, kada nije bilo centralizovane države koja ima institucionalno uvrežen monopol na primenu sile, i nepravedni rat smatrao za rat koji podrazumeva elementarnu jednakost među protivnicima. Tome nasuprot, moderne teorije pravednog rata teže ukidanju rata. Od trenutka kad nad-državni, međunarodni entitet dobije ovlašćenje da donosi odluke o tome koji je rat pravedan a koji nepravedan, odluke koje su obavezujuće za države-članice, rat je zaista stavljen van zakona kao institucija međunarodnog prava. Međutim, sve je to virtuelno zato što je postignuto zahvaljujući pukoj promeni značenja pojma neprijatelja. Međunarodno pravo postaje krivično pravo: oružane akcije jedne strane pandan su snagama koje, u svrhu sprovođenja zakona, imaju pravo da koriste "sva sredstva moderne tehnologije", uključujući i "policijsko bombardovanje",12 dok se akcija druge strane upoređuje sa otporom vlastima, pobunom ili zločinom.13 Takva kriminalizacija neprijatelja ukida limitacije koje su omogućile ograničen rat na osnovu jus publicum europaeum; postojanje "totalnog" neprijatelja, neprijatelja koji je određen pozivanjem na "nad-državne" ili "nad-nacionalne" kriterijume, predstavlja opravdanje za vođenje nesputanog, "totalnog" rata.14 Štaviše, kada se rat vodi u ime humanosti, neprijatelj nije smešten samo "hors-la-loi", već i "hors l'humanité", što sukob vodi do "krajnje nehumanosti".15
Oživljavanje ovog diskriminišućeg pojma neprijatelja u međunarodnom pravu ide ruku pod ruku, tvrdi Šmit, sa napuštanjem klasične ideje o neutralnosti. Ranije "simbol mira", utoliko što je doprinela ograničavanju rata, ta ideja sada postaje "simbol rata".16 Prema evropskom javnom pravu, pravo na neutralnost obuhvata i to da u slučaju rata treća država može autonomno da odluči kako će se ponašati: ona može ili da se uključi u rat na jednoj od strana, pri čemu taj njen izbor ni na koji način ne utiče na pravnu jednakost zaraćenih strana, a može i da se odluči za neutralan odnos u skladu sa principom jednakog 		 

8 Schmitt, Der Nomos, 247.
9 Ibid., 95.
10 Šmit pominje, veoma poštujući njihov naučni rad u vezi sa srednjovekovnim i predmodernim izvorima međunarodnog prava, belgijskog stručnjaka za međunarodno pravo Ernesta Nisa (Nys) i Amerikanca Džejmsa Brauna Skota (Brown Scott), osnivača i predsedavajućeg u Američkom institutu za međunarodno pravo i sekretara Karnegi fondacije za međunarodni mir (NdE, 89-90). Obojica su se zalagala za kriminalizaciju agresivnog rata.
11 Fransisko de Vitorija je bio istaknuti tomistički politički mislilac protivreformacije. Bio je dominikanski kaluđer i profesor na univerzitetu u Salamanki, mnogo je pisao o sekularnoj i crkvenoj vlasti, ali je pre svega poznat po svojim delima De Indis i De Indis Relectio Posterior, sive de jure belli, u kojima brani domoroce Novog sveta pozivajući se na prirodno pravo. Vitorija nije samo odbacivao diskriminatorske argumente koji su opravdavali neljudsko ponašanje konkvistadora prema Indijancima, već je dovodio u pitanje i argumente koji su legitimisali samu titulu krune Kastilje na prekomorskim posedima (Francisco de Vitoria, Political Writings (Cambridge: Cambridge University Press, 1991). U Nomos der Erde (69-96), Šmit naširoko analizira poziciju Vitorije kako bi pokazao da onima koji ga smatraju zagovornikom međunarodnog prava i univerzalistom morala nedostaje istorijski duh.
12 Ideja "policijskog bombardovanja" razvijena je u međuratnom periodu u kontekstu predloga da se Liga nacija, zamišljena kao svetska država, snabde stalnom vojskom koja bi bila u stanju da sprovodi međunarodno pravo. Mnogi vojni analitičari u to vreme videli su u vazduhoplovstvu idealno oružje za međunarodnu policiju. Šmit uključuje vazduhoplovstvo, kao "prostorno oružje" par excellence (Land und Meer, 104), među glavne faktore koji uspešno podrivaju klasični koncept suvereniteta. Štaviše, on neograničene tehničke mogućnosti novog oružja povezuje sa univerzalističkom ideologijom zapadnih sila. Potkrepljujući svoju poziciju, on citira, pored ostalih, i britanskog analitičara i promotera vazduhoplovstva Dž. M. Spajta (Spaight): "Vazdušne snage će raskrčiti put za prihvatanje novih ideja" (J. M. Spaight, An International Air Force, London 1932), uporediti Schmitt, "Völkerrechtliche Grossraumordnung", SGN, 304. Uporediti takođe i napomenu 51 u: G. Maschke, Staat, Grossrazm, Nomos, 338-339.
13 Schmitt, Der Nomos, 95.
14 Schmitt, Die Wendung zum diskriminierenden Kriegsbegriff (1938) (Berlin: Duncker & Humbolt 1979), 55.
15 Schmitt, Der Begriff der Politischen (1932) (Berlin, Duncker & Humbolt 1979).
16 Schmitt, Der Nomos, 272.

prijateljstva. Nakon oživljavanja doktrine o pravednom ratu države su obavezne da udruže snage protiv onih za koje se smatra da su "prekršioci" međunarodnog prava. To vodi do daljeg intenziviranja konflikta koji sada dobija karakter međunarodnog krstaškog pohoda i opštesvetskog građanskog rata. (...)

*

Pojam Grossraum Šmit uvodi 1939. godine, odmah nakon invazije Nemačke na Čehoslovačku i uspostavljanja protektorata Moravije i Bohemije. Drugim rečima, prvobitnu verziju razrade tih problema Šmit je namenio tome da

Hitlerovom (Hitler) "novom poretku" osigura temelj u međunarodnom pravu. Grossraum, kako ga Šmit razume, predstavlja širi prostor koji se proteže preko državnih granica koje nisu prepreka za politički, kulturni i ekonomski uticaj hegemonske vlasti. Hegemonsku vlast, koja dominira u Grossraum, Šmit označava kao Reich, a cilj mu je da ta dva pojma razlikuje, s jedne strane, od sada već suvišne državne forme, a s druge od koncepta imperije, koncepta koji okleva da prihvati zbog univerzalističkih istorijskih konotacija koje on sa sobom nosi. Šmitova pozicija ne podrazumeva potpuni nestanak države: on je očekivao da će države, kao podređeni oblici političkog organizovanja, nastaviti da postoje i u kontekstu Grossraum; uz to je očekivao i da Reich (odnosno više njih) sačuva neke elemente "državnosti". Šmit je zapravo želeo da kaže da "nosioci i tvorci" novog međunarodnog pravnog poretka17 ne mogu da budu države, već samo Reich, dinamički centar specijalnog uticaja; takva pozicija Reicha naravno podrazumeva "stvarno hijerarhijsko rangiranje" subjekata međunarodnog prava.18 (...)   17 Schmitt, "Völkerrechtlische Grossraumordnung", SGN, 297.
18 Ibid., 299. Šmit termin Grossraum pozajmljuje iz ekonomske misli: termin Grossraumwirtschaft je posle Prvog svetskog rata iskovan u Nemačkoj da bi označio planiranje širokih razmera i racionalizaciju industrijskih sektora i mreža ("Raum und Grossraum im Völkerrecht", SGN, 235-237). Šmit naglašava da pravnici, kao što je za njih i tipično, ignorišu problem novog globalnog specijalnog poretka, ali zato nemački "eksponenti Nationalökonomie" - recimo Gustav fon Šmoler (von Schmoller), Verner Zombart (Sombart) i Hajnrih Dice (Dietze) - već početkom veka postavljaju "pitanje univerzalizma ili pluralizma u svetskoj ekonomiji" (NdE: 207). Zanimljivo je u tom pogledu uporediti odrednicu "gross", onako kako je Šmit razume, i pojam "veličine" (Grösse) koji je Hajdeger razvio u svom tekstu "Die Zeit des Weltbildes", Holzwege (1950) (Frankfurt: Klostermann, 1994), 95 (88).

 

Karl Šmit i Kosovo II

"Ljudska prava" su danas lingua franca politike i za malo koga je taj jezik, kao što je to bio za Šmita, "strani", uvezen ili preteći. Nezavisno od istorijskih tradicija, kulturnih razlika i političkih međa, milioni ljudi širom sveta razumeju i govore taj jezik, milione taj jezik mobiliše na pružanje otpora, na odbranu i solidarnost. Ipak, "gramatika" ovog koiné ljudskih prava ni iz daleka nije utvrđena ili samoočigledna, ona je polje interpretacije i sukoba, odnosno polje politike. Stoga uvek postoji velika opasnost da će cezar njome dominirati.
Argumenti kojima se opravdavala intervencija NATO u Jugoslaviji organizovani su oko suprotnosti "ljudska prava - državni suverenitet". Njihova logika je jednostavna i zvuči vrlo uverljivo: posle dvadesetovekovnih totalitarizama, međunarodna zajednica je usvojila, ili bi trebalo da usvoji, poštovanje ljudskih prava kao odlučujući kriterijum međunarodnog legaliteta. Iz toga sledi da državni ili nacionalni suverenitet, ranije kamen-temeljac svetskog poretka, više nije neprobojna barijera koja deli unutrašnjost od spoljašnjosti. U slučajevima sistematskih ili masovnih kršenja osnovnih ljudskih prava, međunarodna zajednica je obavezna - ukoliko još ne pravno, onda u svakom slučaju moralno - da interveniše kako bi zaštitila progonjene i ponovo uspostavila demokratski poredak.
Međutim, u slučaju Jugoslavije, glavna tema nije bilo poštovanje ili nepoštovanje državnog suvereniteta uopšteno uzev (svakako je trebalo stati na put Miloševićevim planovima), već upravo pitanje rata: tema je odluka da se vodi rat, sa svim što to podrazumeva i, naročito, način na koji se rat vodi, sa svim što to podrazumeva. U tom smislu, rat Atlantskog saveza je, kao rat, bio slepa mrlja u svim argumentima koji su pokrenuti da bi se on opravdao. Od trenutka kada je zavladalo uverenje da je to "pravedni" rat, što će reći nužno sredstvo za ostvarivanje pravde i zatomljavanje "zla", sâm rat više nije bio vidljiv kao problem.19 U ovom pogledu je dosta informativan i dobar primer ono što je Šlomo Avineri (Avineri) napisao u vreme bombardovanja, na Dan sećanja na Holokaust, pozdravljajući vojnu intervenciju "kao kosovski Albanac": "Upotreba sile je uvek problematična; ona je strašna i nevini ljudi pate. Ali to je i lekcija Holokausta, i značenje iskaza 'Nikad više'".20 Odbacujući rat kao problematičan i neizbežno strašan, Avineri zapravo odbija da o njemu razmišlja i zbog toga značenje koje daje sintagmi nikad više na kraju ostaje prilično usko.
Ukoliko se, tome nasuprot, prateći Šmitovu "sugestiju", usredsredimo na rat kao takav i čitavu stvar pogledamo iz ugla rata, videćemo sasvim drugačiju sliku: tada će ne samo biti diskreditovani argumenti moralista koji se zalažu za vojnu intervenciju, već će potpuno na svetlo dana izaći latentno "šmitovstvo" koje, što je paradoksalno, te argumente zapravo povezuje.
Kao što su primetili mnogi komentatori, rat NATO-a je evidentno kršio konvencionalno ratno pravo, i jus ad bellum i jus in bello, da upotrebimo klasično razlikovanje. Što se tiče ovog prvog, vrlo je dobro poznato da ni Savez, ni njene države-članice nemaju pravo da bez dozvole Saveta bezbednosti UN krenu u "oružanu akciju", da pribegnu ratu. Treba naglasiti da ni u jednom trenutku Savez nije formalno objavio rat, što je naročito značajno zato što objavu rata moraju da ratifikuju zakonodavna tela država-članica; drugim rečima, ta objava bi rat pretvorila u predmet unutrašnjeg političkog razmatranja, a to se nije dogodilo. Zapravo, američki Kongres nije izrazio saglasnost. Dakle, Savez, odnosno njegov nukleus koji donosi odluke, delovao je u svakom pogledu legibus solutus, kao telo koje je iznad zakona. Pozivajući se na vanredno stanje, odlučivši da ponudi svoj arbitrarni odgovor na večito pitanje "quis judicabit?", i da vodi neobjavljeni rat o kojem se nije diskutovalo, NATO je u stvari učinio ništa manje do "univerzalni coup d'etat" - kako je to prikladno opisao Pol Virilio (Virilio).21 Ne možemo a da se ne setimo čuvene Šmitove definicije suvereniteta: "Suveren je onaj ko odlučuje o vanrednom stanju".22
Međutim, mislim da je za opis ovog rata, kao i argumenata koji su iznošeni njemu u prilog, zanimljivije kršenje jus in bello. Mnogo toga je rečeno i napisano o onome što se eufemistički naziva "kolateralna šteta", o šteti nanetoj tlu i onima koji su bili na tlu, od strane tehnološki vrhunski razvijenog vazduhoplovstva Saveza, koje se nalazilo na sigurnoj visini od 15 000 stopa; dosta je reči bilo i o cinizmu sa kojim su tu štetu negirali portparoli Saveza. Štaviše, način na koji je Haški tribunal za ratne zločine ad hoc odbacio optužbe Amnesty International o kršenju zakona ratovanja od strane 		  19 Ovde je u pitanju opštiji kulturni fenomen. Uprkos činjenici da je rat u svakom pogledu bio određujući faktor u stvaranju liberalne modernosti, on je bio uspešno potisnut iz javne svesti. Zbog toga liberalizam nije bio u stanju da misli svoju vlastitu vrstu militarizma. O tome uporediti: P. K. Lawrence, "Enlightenment, Modernity and War", History of the Human Sciences 12, no. 1, 1999. Uporediti takođe P. Virilio and S. Lotringer, Pure War (New York: Semiotext(e), 1983); P. Virilio, Speed and Politics (New York: Semiotext(e), 1986); H. Gray, Postmodern War (London: Routledge, 1997). Sličnu tvrdnju iznosi Den Dajner u nedavno objavljenom istoriografskom delu u kojem na plodan način koristi šmitovske analitičke kategorije (Dan Diner, Das Jahrhundert verstehen: Eine universalhistorische Deutung (Frankfurt: Fischer Verlag, 2000)). Dajner upoređuje karakteristike političke kulture kontinentalnih i pomorskih sila i povezuje ih sa različitim modalitetima ratova u kojima su učestvovali. U slučaju kontinentalne sile, zahtevi teritorijalnog sukoba i blizina nasilja koje on podrazumeva, odlučno su doprineli centralizaciji i militarizaciji domaćeg života. Anglosaksonske sile, s druge strane, svojom geografijom zaštićene od neposrednih vojnih pretnji, bile su u poziciji da smanje nivo sile koju primenjuju interno. Rast "civilnog" društva tako je bio u odnosu direktne proporcionalnosti sa sposobnošću tog društva da vodi rat na sigurnoj razdaljini, koristeći pomorske ili vazduhoplovne snage ili, pak, dalekometno oružje. Ako se kopneni rat drži na dovoljnoj razdaljini, kako Dajner naglašava, "unutrašnja politička kultura civilnog društva ostaje pošteđena od mentalnih posledica koje na ljude ostavlja otvorena upotreba sile" (55).
20 S. Avineri, pismo časopisu International Herald Tribune, 13. april 1999.
21 P. Virilio, intervju časopisu L'Humanité, 13. januar 2000.
22 Schmitt, Politische Theologie, 11.
23 Do istog zaključka, polazeći od stanovišta koje pripada tradiciji pravednog rata, dolazi Gori u: J. Gory, "'Just War' or just War? The Future(s) of a Tradition", Politics 20, no. 3 (septembar 2000).
snaga Saveza već sâm dovoljno govori o tome kakva je preovladavajuća koncepcija međunarodnog prava.
Problem je, međutim, dublji. Cilj jus in bello je obuzdavanje rata i, naročito, zaštita civilnog stanovništva. U tom pogledu bi se moglo reći da zaista nije bilo povređivanja zakona ratovanja iz jednostavnog razloga što je taj zakon u stvari bio anuliran od trenutka kada je Savez započeo napade iz vazduha. I u zamisli i u njenom izvršenju, NATO-ov "samoograničavajući vazdušni rat", da upotrebim Šmitov naziv, bio je ab initio kvazitotalni rat: njegov cilj je bio da Miloševićev režim napadne indirektno, uništavajući infrastrukturu zemlje i ugrožavajući široke slojeve stanovništva. Sva načinjena "šteta" stoga se može smatrati namernom i predvidivom, i ni u kom slučaju "kolateralnom" ili slučajnom.23
Tako stižemo do jednog od najneprijatnijih aspekata ovog rata. Ideja da se preduzme akcija u svrhu zaštite "ljudskih prava" očigledno se ne može pomiriti sa masivnim vazdušnim ratom, ratom koji po svojoj prirodi zanemaruje "ljudskost" onih koji nisu borci na suprotnoj strani. Da bi se ideologija ljudskih prava pretvorila u ratnu ideologiju ili "potencijal", potreban je i jedan dodatni element: nediskriminativna demonizacija Srba posredstvom ideje o kolektivnoj odgovornosti. Ne mislim na preterane izjave one vrste koja bi se očekivala u retorici sukoba, već na sistematsko negovanje te ideje kao maksime političkog delovanja.
Na nesreću, može se navesti mnogo primera. Ograničiću se samo na jedan. Beri Bjuzen (Buzan), londonski profesor na predmetu Međunarodni odnosi, i član Britanske akademije, analizira pojam kolektivne odgovornosti s namerom da ideji humanitarne intervencije osigura "intelektualnu i političku koherentnost". Početna tačka Bjuzenovih razmišljanja jeste zapažanje da je u ratu protiv Srbije NATO pokazao prekomernu suzdržanost (!) zbog toga što se na Zapadu veliki značaj pripisuje gotovo fetišističkom razlikovanju između zlih vođa i njihovih naroda. Po njegovom mišljenju, ova razlika ima dubok uticaj na zapadnu vojnu taktiku i strategiju, "sabijajući ih u surovo ograničene forme ratovanja". Stoga je za Zapad izuzetno važno da odgovori na sledeće pitanje: "Da li narodi imaju vlade koje zaslužuju?" Na to pitanje Bjuzen odgovara potvrdno, kao što odgovara i na pitanje "da li ljudi imaju društva i kulture kakve zaslužuju", tako stvarajući lanac odgovornosti koji povezuje kulturu, narod i vlasti. Njegov zaključak se nameće sâm od sebe i zaslužuje da ga citiramo u celini: "Bez uvijanja rečeno, ukoliko narodi zaslužuju vlasti kakve im
aju, i ukoliko te vlasti grubo krše civilizacijske standarde, onda, kao i u Drugom svetskom ratu, treba imati manje moralnih obzira u vezi sa ograničavanjem upotrebe sile. Ukoliko su vlasti odraz samog naroda, i sprovode politiku neprihvatljivu sa stanovišta osnovnih ljudskih prava, onda se rat mora, i treba, voditi i protiv vlade i protiv naroda".24
Bjuzen u stvari razjašnjava i sistematizuje logiku koja je upotrebljena i u ratu na Kosovu i u Zalivskom ratu koji još traje.25 Moralni krstaški pohod ne može da bude "efektivan" bez moralnog i pravnog svođenja neprijatelja na hostis injustus, bez pretvaranja protivnika u totalnog neprijatelja kojeg smemo uništiti. Bjuzenove programske pozicije - u sklopu sa činjenicom da pola veka posle početka antikolonijalnog pokreta liberalni opinion makers, kao što je recimo Dejvid Rif (Rieff), spremno izjavljuju da se danas čovečanstvo nalazi pred dilemom: "ili liberalni imperijalizam ili varvarizam"26 - svedoče da se već daleko otišlo u iscrtavanju novih zamišljenih "linija prijateljstva". Teoretizirajući o "trećem putu" Entoni Gidens (Giddens) je nedavno rekao da je savremena liberalno-demokratska država zapravo "država bez neprijatelja".27 Sada smo u poziciji da bacimo pogled na tamnu stranu te
  24 B. Buzan, "The Conduct of War", Centre for the Study of Democracy Bulletin 7, no. 1 (zima 1999-2000), 2. Bjuzen predaje međunarodne odnose na Univerzitetu Vestminster i direktor je projekta na Institutu za proučavanje mira u Kopenhagenu. Bio je predsedavajući Britanske asocijacije za međunarodne studije (1988-1990) i potpredsednik (severnoameričke) Asocijacije za međunarodne studije (1993-1994).
25 O Zalivskom ratu uporediti: H. Bresheeth & N. Yuval-Davis (eds.), The Gulf War and the New World Order (London: Zed Books, 1991); M. Walzer et al, But was it Just? (New York: Doubleday, 1992) i G. Barzilai et al. eds., The Gulf Crisis and its Global Aftermath (London: Routledge, 1993).
26 David Rieff, "Liberal Imperialism or Barbarism", Prospect, no. 43 (jul 1999). Naravno, ne bi bilo fer takve stavove pripisati Habermasu ili Revol Daloneovoj. Njih dvoje su potpuno svesni opasnosti vezanih za moralizaciju politike, ali popuštaju pozivajući se - a na šta drugo? - "vanrednu situaciju". Šmit bi se na to ironično nasmešio.
27 A. Giddens, The Third Way: The Renewal of Social Democracy (Cambridge: Polity, 1998), 70.
optimističke tvrdnje: na alarmantnu budućnost u kojoj liberalno-demokratska država, ušančena u još nedovršenom jus publicum atlanticum, neće imati neprijatelje naprosto zato što će odbiti da ih "prizna".
Daleko od toga da su ishod urođenog balkanskog varvarstva, "ratovi za sukcesiju" na terenu bivše Jugoslavije bili su rezultat nemilosrdnog aktiviranja logike "suvereniteta" u ime "nacije" - oba ta pojma su centralna za evropsku modernost. Istu logiku suverenosti aktivirao je NATO protiv krnje Jugoslavije, ovaj put u ime "humanosti", što i nije iznenađujuće s obzirom na prevladavajuću koncepciju kosmopolitske pravde razvijene na temelju "domaće analogije".28 Moderna imaginacija je pod jakim uticajem pojma suvereniteta i zbog toga je "idealistički" zahtev za moralizacijom Balkana mogao tako lako da se pretvori u svoju "realističku" suprotnost.29 "Balkan zahteva amoralnost", napisao je realista Robert Kaplan (Kaplan),30 imajući na umu nešto što nije   28 Pojam "domaće analogije" razvio je Hedli Bul u: Hedley Bull, Anarchical Society (London, Macmillan, 1977).
29 To ne iznenađuje s obzirom da suprotstavljene paradigme "idealizma" i "realizma", koje dominiraju disciplinom "međunarodnih odnosa", zapravo počivaju na istim epistemološkim i ontološkim pretpostavkama. O tome uporediti, između ostalog, R. J. B. Walker, Inside/outside: International Relations as Political Theory, i J. George, Discourses of Global Politics (Boudler Colo.: Lynner Rienner, 1994).
30 R. Kaplan, "Why the Balkans Demand Amorality", Washington Post, 28. februar 1999.
mnogo različito od onoga što savetuju branioci moralnosti.
I balkanski etno-lokalizmi i atlantski rat isključili su mogućnost politike. Politika i etika, odnosno pravda, nerazdvojno su povezani, ali ne hijerarhijski, kako bi želeli moralisti (i oni koji zakone donose iz tvrđave razuma, i oni koji to čine na temelju sentimentalne postmoderne heterologije). Ako ne zahteva pravdu politika nije politika. Ali, posmatrano logički i istorijski, politika se javlja upravo onda kada taj zahtev prestaje da bude samoočigledan i kada postaje problem. Politika, drugim rečima, pretpostavlja aporiju pravde i, obrnuto, izvesnost pravde ukida politiku. Upravo odatle potiču opasnosti i dostojanstvo politike. Na Šmitovu dilemu, koja muči i njegove univerzalističke suparnike, na dilemu "universum ili pluriversum", mi možemo da odgovorimo samo politički: ambiversum!

Prevela Aleksandra Kostić

Izvor: Grigoris Ananiadis, "Carl Schmitt on Kosovo, or, Taking War Seriously", u knjizi: Dušan I. Bjelić i Obrad Savić, eds., Balkan as Metaphor: Between Globalization and Fragmentation, The MIT Press, Cambridge Massachusetts, London, England, 2002.