Turbokapitalizam

Još 1992. godine u dokumentu "Defense Policy Guidance" promovisan je koncept preventivnog rata, odnosno američke svetske supremacije

Pad Berlinskog zida, komunizma i realsocijalizma poslužio je agresivnoj desnici - turbokapitalizmu, kako se za nju ustaljuje termin, da pokrene kampanju protiv svega što je socijalno i levo orijentisano, s tezom da je sve to "otišlo na smeće istorije" i da preostaje jedino kapitalizam u formi koju oni diriguju. Bilo bi porazno za čovečanstvo kada bi se sve ideje političkog, ekonomskog i kulturnog razvoja svele samo na jednu mogućnost. Utoliko novi totalitarizam, uspe li, može ipak potrajati samo ograničeno vreme i održavati se samo sve većom upotrebom nasilja. On, međutim, postaje realnost sa kojom valja računati budući da uporište nalazi u moćnim ekonomskim i vojnim krugovima. Rat protiv Iraka, koliko god bio usmeren i na rušenje jednog diktatorskog režima, zapravo je mnogo više demonstracija jedne doktrine, jednog novog svetskog poretka, koji za sada nema protivtežu sem u buđenju svetskog javnog mnenja.

Poimanja ekonomije

Teško je pobrojati, a kamoli definisati, forme u kojima novi poredak pokušava da se nametne celom svetu. Polazna tačka mogla bi se vezati za pojavu novih tehnologija, za elektronsku tehnološku revoluciju, koja je činjenica, ali upotrebljena da se na njenoj osnovi izmisli i prilično fluidan pojam "nove ekonomije". Jednostavno, jedna činjenica tehnološke naravi poslužila je da joj se prida univerzalno značenje. Nije na odmet biti sumnjičav prema svim prefiksima uz tradicionalne pojmove, kao što su "socijalistička" demokratija ili još gluplje "narodna" demokratija. Tako valja podvrći analizi pojam "nova" uz termin ekonomije. Ekonomija je razumno iskorišćavanje dobara i snage... organizacija proizvodnje po načelu da se postigne što veći uspeh što manjim

sredstvima;1 ekonomija je nauka o tome kako čovek i društvo vrše izbor, uz ili bez upotrebe novca, kako zapošljavaju proizvodne resurse koji mogu imati alternativnu upotrebu, da bi proizvodili različitu robu i distribuirali je kroz potrošnju među različitim grupama u društvu.2  

1 Milan Vujaklija, Rečnik stranih reči..., "Prosveta", 1954, str. 270.
2 Paul Samuelson, Economics, McGraw-Hill, 1973, str. 3.
"Nova ekonomija" je iz prethodnog izvukla zaključak da je uz (tuđ) ili bez upotrebe novca moguće napraviti bogatstvo. Ta nova ekonomija sa globalnim tendencijama okrenula se finansijskom sektoru i njegovoj rastućoj hegemoniji nad sektorima realne ekonomije. Tako je kapitalizam došao u fazu "finansijalizacije", u kojoj je za ekonomsku dinamiku važnija kreacija i razmena apstraktnih instrumenata nego dodirljivi proizvodi i usluge.3 Bilo je potrebno uveriti potencijalne, naročito sitne, investitore da je došlo vreme kada je moguć "'leb bez motike" i na bazi
sistema finansijskih piramida pokupiti njihovu ušteđevinu. Varalice su konstanta kroz istoriju i uvek su uspevale računajući na ljudsku pohlepu. Sažeto i zanimljivo taj deo istorije "kreativnih finansija" opisan je u knjizi Mlađana Dinkića, čiji je podnaslov "Velika pljačka naroda",4 uz kompletnu anatomiju inflacije u Jugoslaviji čiji je cilj  

3 William Wolman, Anne Colamosca, Il tradimento dell'economia, Ponte Alle Grazie, 1997, str. 246.
4 Mlađan Dinkić, Ekonomija destrukcije, VIN, 1995, str. 154-160.

bio da se izvuče od građanstva i poslednji dinar da bi se finansirao režim i rat.
Slučajevi ENRON, WorldCom i bezbroj drugih samo su sofisticirana varijanta Jezde i Dafine i to u razmerama neviđenim do danas. Njihovo delovanje poljuljalo je čitav kapitalistički svet, odnosno celu planetu, budući da danas drugačijeg sveta praktično i nema. Pokupljene su pare od investitora i krajnja granica moralnosti je prekoračena kada su proćerdani i penzioni fondovi zaposlenih. Manija je zahvatila i tradicionalne sektore ekonomije tako da je, na

primer, najveće svetsko preduzeće General Motors potrošilo prošle godine 12 milijardi dolara iz penzionih fondova svojih zaposlenih. Oni su u boljoj situaciji, jer jednostavno nije zamislivo da GM bankrotira, pa će im vremenom taj novac biti nadoknađen. Međutim, zaposleni iz ENRON-a ostali su definitivno i bez posla i bez penzija. U isto vreme menadžeri takvih firmi nakrmili su na lične račune milijarde dolara kojima nije lako ući u trag. Tako je izvršena redistribucija za koju čak Business Week piše da su "plate visokih menadžera rasle iznad svake prihvatljive proporcije sa ostalim kategorijama zaposlenih od radnika do profesora".
"Pokazalo se", piše slovenački ekonomista Jože Mencinger u ljubljanskom Delu, "da enronizacija nije greška sistema, koji se temelji na povećanju profita i bogatstva vlasnika, kao jedinom cilju ekonomije, već njegov deo, koji se sam po sebi podrazumeva kao što se i neotpuštanje radnika podrazumevalo u samoupravljanju. Međunarodne finansijske organizacije su svojim Odborom, koji je, što se normalne privrede tiče - suluda izmišljotina, uspele da unište Argentinu i dobar deo Latinske Amerike dovedu na rub ekonomske i socijalne katastrofe".

Stari i novi

Pod udarom tog sleda događaja, Amerika je kao centar svetske ekonomije i novotarija došla u situaciju da otkrije kako je izneverila osnovno pravilo svog istorijskog uspeha: privatno vlasništvo i protestantski moral. Problem ekonomske krize koji je u toj zemlji

 

Branislav Makeš, Naftni putevi
nastao 2000. godine, dakle pre terorističkog napada 11. septembra, očitovao se u dramatičnom padu poverenja i potrošača i industrijskih preduzeća. Činjenica da se iz tog pada ne izlazi pokazuje da postoji duboka sumnja građana da će se Amerika vratiti svojim izvornim vrednostima. Tvrdnja da je moral stvar etike, a ne i ekonomije, žestoko je dovedena u sumnju.
Ako je verovati Normanu Majleru,5 savremena desnica cepa se upravo na poimanju morala. On današnje američke konzervativce deli na old-value i flag conservatives, prvi su oni prema kojima se  

5 Norman Mailer, "L'America a caccia di demoni", La Repubblica, 7. 03. 2003, str. 40.
mora imati poštovanja, jer su njihove vrednosti: porodica, vera, domovina, tradicija, predan i pošten rad, odgovornost prema uravnoteženom bilansu. Drugi, "zastavnici" samo formalno prihvataju te vrednosti i njima mašu, ali ni najmanje ne drže do njih. (Na sahrani Đovanija Anjelija, poslednjeg industrijskog aristokrate, dolazak Silvija Berluskonija, arogantnog skorojevića, propraćen je zvižducima i povicima "Odlazi!" Tako je u Italiji izvršena smena dvaju kapitalizama.) Novi kapitalisti obožavaju reči kao što je "zlo"; jedna od najomiljenijih Bušovih poštapalica je upravo ta reč. On je upotrebljava kao narkotik za onaj deo naroda koji se oseća najugroženijim. "Naravno, to je njegovo stanovište, jer podrazumeva da je Amerika - dobro! I zato smatra da je jedino rešenje - uz upotrebu strašnih, snažnih, gotovo svetih reči - boriti se za njenu Svetsku Imperiju."
Moguće je Majlera shvatiti kao usplahirenog literatu, međutim, stvarnost potvrđuje njegove strepnje. Podaci govore da je još 1992. godine u dokumentu "Defense Policy Guidance" promovisan koncept preventivnog rata, odnosno američke svetske supremacije. Autori su današnji potpredsednik SAD Dik Čejni i zamenik ministra odbrane Pol Volfovic. Od tada se vojni koncept turbokapitalizma zahuktava punom snagom. Zapravo, 1991. godine Fondacija Carnegie objavila je izveštaj pod naslovom "Origins of Regime Change in Iraq", u kojem su pravi strateški razlozi za ono čemu danas prisustvujemo. Vilijam Kristol i Robert Kagan, uz nesumnjivu asistenciju Čejnija i Volfovica, pišu 1997. godine "Project for the New American Century", ukratko američki "Memorandum", koji je urađen u Kristolovom institutu, čiji je moto: "Američko vođstvo je pozitivno kako za Ameriku tako i za čitav svet i podrazumeva vojnu silu, diplomatsku energiju i moralnu obavezu".
Iza te politike, koju je odbio da sledi predsednik Klinton, posle 11. septembra, čvrsto je stao novi američki predsednik Buš Junior. Iako se putevima njene realizacije bave brojni glasoviti instituti, revije, knjige i mediji, čije bi nabrajanje uzelo bar jedan stubac, vredi sažeti da, sem što u pozadini stoji krupni kapital, u prvom planu je nesumnjivo Pentagon kojem je namenjena uloga realizatora. Citiraćemo samo jedan pasus iz nove "biblije"
turbokapitalizma, koju je napisao Robert Kagan.6 "Vreme je da prestanemo da se pravimo ludi kako Evropljani i Amerikanci na isti način gledaju svet. Reći ću i više: kako žive u istom svetu. U jednom  
6 Robert Kagan, Paradiso e potere, Mondadori, 2003, str. 17.
esencijalnom pitanju, onom o moći - efikasnosti moći, moralnosti moći, poželjnosti upotrebe moći - američke i evropske perspektive se razilaze. Evropa okreće leđa sili ili, ako više volite, napušta silu i odlazi prema nekom autonomnom svetu pravde i zakona, pregovaranja i međunarodne saradnje" - tako piše Kagan. Dođe čoveku da kao Hrvoje Macanović 1952. na olimpijskoj utakmici između SSSR-a i Jugoslavije, posle jednog osionog faula Vašaškina, uzvikne: "Ljudi zar je to moguće... zapamtite ime ovoga igrača".

 

Monopol i privilegije

Kritičar sadašnjeg odnosa snaga u svetu Franc Jožef Radermaher7

  

7 Franz Josef Radermacher, Ravnote`a ili razaranje, Nakladni zavod Globus, 2003, str. 46.
piše: "Sever se bogati putem današnjeg svetskog uređenja na račun zemalja u razvoju. Zeleni kartoni (greencards) pri tom su posebno problematičan transferni mehanizam". Pietro Basso, šef postdiplomskih studija o imigraciji na Venecijanskom univerzitetu, tvrdi da se privremene dozvole za rad imigrantima, pa čak i tolerisanje njihovog ilegalnog boravka, najvećim delom svode na organizovana iskorišćavanja koja poslodavci ni slučajno ne mogu primeniti prema domaćim radnicima. Imigrante mogu platiti koliko hoće i izbaciti ih sa posla, pa čak i iz zemlje, kad hoće. I možda je najciničnija eksploatacija to što, prema dopisniku sa ratišta italijanskog lista Il Piccolo (2. 04. 2003), bar jednu trećinu američkih vojnika, na prvim linijama rata u Iraku, čine oni koji sa zelenim kartonom privremeno borave u SAD, a kao borcima u ratu (ako prežive) garantuje im se američko državljanstvo. Treba samo pogledati prezimena poginulih i ne sumnjati u tu tvrdnju.
Bitan razlog je preraspodela bogatstava. U tom delu posla praktični neoliberalizam je nosilac projekta. "Osnovni cilj svake konkurentske firme je da ostvari monopolsku poziciju" - piše Lester Tjurou8-  

8 Lester Thurow, The Zero-Sum Society, Basic Books Inc., 1980, str. 153

"pravila i regulisanje su nužni da bi obezbedili da što manji broj kompanija uspe da ostvari taj cilj". Ono što važi za kompanije svakako važi i za državu koja je koncipirana kao kompanija. Valjda je to ona "instinktivna privlačnost" (po Hajeku) koja Ameriku goni ka ostvarivanju potpunog svetskog monopola.
Deo preraspodele u svetskim razmerama svakako je i to što je posao oko reanimacije izvora nafte poveren kompaniji Halliburton, u kojoj je potpredsednik Dik Čejni bio na vrhu i gde i sada ima značajan kapital što, kako tvrdi savetnik OUN-a Žan Zigler (Jean Ziegler), porodica Buš ima veliki udeo u proizvodnji optičko-elektronskih sprava za nišanjenje, što je doskorašnji savetnik u Pentagonu i prvoborac turbokapitalizma Ričard Perle morao da odleti sa tog mesta, jer je preterao u mešanju ličnih i javnih interesa... No, nije zaboravljen ni "klasni interes". Početkom godine američki predsednik Buš proklamovao je svoj plan ekonomske obnove čija je centralna tačka bila ukidanje poreza na dividende. Američke novine su taj potez nazvale "klasna borba", jer mu je cilj preraspodela u korist bogatih i dovršenje neoliberalističke poreske politike Ronalda Regana. Poreskim sistemom predsednika Regana izvršena je preraspodela tako što je samo u 1996. godini (prema svojevremenom pisanju The New Yorkera) pet odsto najbogatijih dobilo 195 milijardi dolara, dok je najveći deo američke populacije izgubio 164 milijarde dolara. Oni na vrhu za svoje povećano bogatstvo nisu morali ni da mrdnu prstom, a kamoli mozgom. Preko 400 američkih ekonomista, među kojima i 10 nobelovaca, potpisalo je protest koji je u formi plaćenog oglasa objavljen u New York Timesu, kojim se skreće pažnja na pogubne ekonomske efekte Bušovog plana. Američki Senat je posle toga prepolovio sumu od 700 na 350 milijardi dolara olakšica bogatima u narednih deset godina. Ovako je manje beskrupulozno.
U razdoblju posle 11. septembra američka administracija je direktno ili indirektno ulila u domaće kompanije 250 milijardi dolara sa namerom da u toj politici istraje. Povećala je ovlašćenja policije, uvela neku vrstu prekog suda za potencijalne teroriste i zavela takvu kontrolu ličnih podataka građana da bi joj Orvel pozavideo. Zato ne bi bilo na odmet pristalice liberalne i liberalističke Amerike podsetiti da je bard te politike Milton Fridman u knjizi sa naslovom Sloboda izbora na samom početku napisao: "Kombinacija ekonomske i političke moći u istim rukama je siguran recept za tiraniju", a na samom kraju završio: "Srećom, mi smo kao narod još uvek slobodni da biramo koji ćemo put slediti - ili da nastavimo da jačamo vlast ili da se zaustavimo i promenimo pravac".

Milutin Mitrović