Posle Vranja i Kikinde, projekat dijaloga nastavljen je u Negotinu, u saradnji s Opštinskim odborom Građanskog saveza Srbije

Na dnevnom redu javnosti

Javnost u Negotinu nezadovoljna je jer ne vidi kako će se ostvariti normalna država, nema poverenje u lokalnu samoupravu, nalazi se pod pritiskom nesamostalnih medija, zabrinuta je zbog netolerantne atmosfere u gradu, postavlja pitanje zašto nema lustracije

Pre početka razgovora prisutnima je prikazan video-snimak razgovora u Kikindi (8. februara). O ulozi javnosti u uspostavljanju kulture dijaloga govorio je u uvodnoj reči magistar Mirko Petković, inženjer i predsednik Opštinskog odbora GSS-a. Podsetivši da je za kulturu potrebno, kao i u negovanju travnjaka u Engleskoj, "malo semena i duga tradicija koje kod nas nema", Petković je izrazio očekivanje da lokalna javnost može bar da ubrza neke procese sadržajnim i kulturnim dijalogom.
Dragoš Ivanović je podsetio da je Republika u svom 15-godišnjem postojanju nastojala da uspostavi dijalog u ključnim momentima - kako da ne dođe do rata, kako da se rat zaustavi i kako da se posle rata nađe put ka normalnoj državi, u čemu dragocen prilog daju predstavnici javnosti gradova u Srbiji. Nebojša Popov je rezimirao događaje u zemlji u čijem se kontekstu vodi dijalog u Negotinu, dan uoči obeležavanja 40 dana od ubistva premijera Zorana Đinđića. Danas ne možemo govoriti o putu ka normalnoj državi na isti način kao u Kikindi, u kojoj je dijalog vođen 40 dana pre pogibije premijera. Dogodio se atentat, usledila je oštra akcija vlasti, najavljuju se suđenja. Koliko će to što rade policija i pravosudni organi otvoriti put ka normalnoj državi i prekinuti stanje u kojem je svako mogao da ubija i radi što hoće, videćemo.
Koliko god verovali u efikasnost policije i pravosuđa, bez institucija kao što su Savet za borbu protiv korupcije, Savet za socijalno-ekonomski dijalog i zaista slobodnih medija nećemo znati koji su putevi izlaska iz dugotrajne vladavine sile.

Za stvaranje normalne države potrebna je stabilna vlast, rekla je Dragana Knežević, novinarka TV Krajina. Nestabilna vlast na republičkom, a naročito na lokalnom nivou podstiče šira osečanja privremenosti. Ovde su se promenile tri vlasti i samo je prva - koju je činio DOS - bila revolucionarna. Sadašnja lokalna vlast, zbog toga što je svesna svoje privremenosti, ne ulazi u radikalne promene, ona čeka izbore i svoj kraj. Stanje privremenosti oseća se i u borbi protiv kriminala. Svaka garnitura vlasti dovodi svoje ljude u privredne i društvene delatnosti.
Osećanje privremenosti snizilo je prag tolerancije i među demokratski orijentisanim ljudima tako da stranke ne komuniciraju ni unutar sebe, a ni međusobno. Lokalna Skupština pružala je dokaz koliko je prag tolerancije nizak. Ako su najbolji ljudi došli na vlast, zbog čega nisu uspeli da se dogovore nego su izgubili podršku građana koji su glasali za njih. Ako takvi ljudi na lokalnom nivou traže normalnu državu - onda se sve ljulja. Knežević je primetila da su posle toliko godina života pod prethodnim režimom mnogi ljudi izgubili identitet i da je problem demokratske vlasti nerazvijen identitet pojedinca. Umesto da se identifikuju sa kolektivnom strukturom, pojedinci treba da razviju sopstveni identitet, što je po njenom mišljenju uslov za tolerantnije odnose i za izlazak iz stanja privremenosti.
I Čedomir Kazimirović, psiholog, član DS, rekao je da se netrpeljivost u DOS-u na republičkom nivou negativno odrazila na lokalnu vlast. Mislio sam da će vlast koju smo izabrali 2000. izdržati do novih izbora, rekao je Kazimirović dodajući da su DS i DSS mogli da vladaju, ali je deo DOS-a (DSS) ušao u koaliciju sa prethodnom vlašću. To je privremeno stanje i ne možemo očekivati nikakav boljitak. Ali mi nemamo dva života, a moramo da čekamo nove izbore, rekao je Kazimirović. Naglasio je da javnost i NVO treba više da podrže republičku vlast čiji je zadatak da donese ustav i zakone koji će nas približiti Evropi, a da se ostave po strani diskusije po kojoj proceduri treba menjati ustav. Znam da ta vlast ima greške, ali snage ovoga puta moraju da se koncentrišu na podršku novom ustavu. Građani su na sahrani Zorana Đinđića rekli da Evropa nema alternativu, naglasio je Kazimirović.

I Nadica Ristić, inženjer (G17 plus) složila se sa stanovištima u vezi sa ustavom i Zakonom o lustraciji. Njen pledoaje odnosio se na kulturu dijaloga u vršenju vlasti i odnosu prema građanima. Po njenom mišljenju, kultura dijaloga mora da se neguje od najranijih dana. Mnogo toga je devalviralo u društvu, pa i u prosveti. Ni predavači ni roditelji ne rade dovoljno s decom pa dobijamo kadrove koji nisu u stanju da kulturno komuniciraju i kažu nešto na lep i kulturan način. U Negotinu se oseća veliki vakuum u pogledu kadrova. Deca koja se školuju u Beogradu ili Nišu ne vraćaju se u Negotin, a ostali su ljudi u godinama. A kada počnemo da biramo po partijskoj strukturi, ispada da su svi direktori iz DSS-a ili slično. Dolazimo u situaciju u kojoj nemamo šta da ponudimo, privreda ne radi, nema stanova za mlade, hemijska industrija je propala, kadrova nema, ni dobre volje sa višeg nivoa da nam se pomogne, i ja sam pesimista, zaključila je Nadica Ristić.
Dragan Radulović, privatni preduzetnik koji se posle dugo godina vratio u Negotin, odbornik (DS), rekao je: "Za tri godine koliko živim ovde nikako da se definišemo da li smo za promene i da li možemo da izvučemo nešto pozitivno iz prethodnog perioda. Umesto toga postojimo samo mi". Po njegovom mišljenju, zakon bi morao da kaže ko može biti odbornik a ko ne. Nije Negotin najpošteniji grad, rekao je Radulović, ali umesto da tražimo krivce, mi se okomimo na mesne zajednice koje jedva sastavljaju kraj s krajem, a rezultat je negativan. Od pogibije Zorana Đinđića nismo u stanju da raščistimo sa starim vremenima, rekao je, dodajući da je svestan da to mora učiniti sama javnost. U selima i u gradu svi očekuju da nešto uradimo, mi iz privrede pokušavamo da razgovaramo sa predstavnicima opštine, ali odgovor je "videćemo", rekao je Radulović.
Kasniji tok razgovora usredsredio se na vezu između normalne države i kulture i tolerancije. Tako je Mirko Petrović, govoreći o radnoj kulturi, primetio da se "problem malih sredina" prenosi i na velike sredine. Imamo zakonsku regulativu koja važi za sve, ali kad ćata tumači, to je katastrofa. Kada odnesete projekat koji je načinjen po evropskim standardima, a pomoćnik ministra ne zna šta je to, to je sindrom male sredine. I tako dolazimo do pitanja da li je moguća normalna država. Ako imamo samo prevrate, do države ćemo teško doći, a ako nas još i istoričari opterećuju, to će biti još teže. Petrović je naglasio da su kultura i rad međusobno zavisni pojmovi i da su u neposrednoj vezi sa demokratijom. S Evropom se ne možemo integrisati bez pravne regulative, ali nije dovoljno samo prepisivati. Međutim, mi nemamo kadrove, i hteli - ne hteli, dešava nam se prinudna uprava jer nemamo stabilnu državu, zaključio je Petrović.
Zlatica Đorđević, službenica (DS), dopunila je ovo viđenje time što je u obzir uzela odgovornost samih građana. Kada smo se opredelili da promenimo vlast nismo razmišljali kako da se i sami promenimo, rekla je. To ne može biti samo problem vlasti. Ako se ne suprotstavljamo nepravilnostima znači da smo deo vlasti. Mi tu vlast činimo podrškom i nesuprotstavljanjem. Žalosno je što je Đinđić morao da ode da bismo se mi, u malim sredinama, počeli da pitamo koliko smo sami doprineli da grad propada, dok omladina nema ambiciju da ostane, a mi nemamo snage da kažemo koliko smo odgovorni.
Radmilo Kračunović, inženjer (GSS), rekao je da naše društvo pati od velikog nedostatka kulture i tolerancije, a to nije od juče. Kultura počinje od kuće, a to je domaće vaspitanje. Nedostaje i radna kultura i ona ima veze sa mentalitetom - a to je bežanje od odgovornosti, te otuda i česte pojave netrpeljivosti prema stručnjacima. Kračunović smatra da nema ni političke tolerancije i da u strankama vlada načelo "ja jedini". Po njegovom mišljenju, netoleranciji doprinose i analitičari koji, poput sociologa Slobodana Antonića, svrstavaju deo inteligencije u "misionarsku" optužujući je za nepoštovanje srpskog nacionalnog bića.

Na kulturu dijaloga veoma mnogo utiču mediji, rekao je Milovan Grbović, inženjer i bibliotekar. Znamo kako je nizak nivo govora ranije bio na televiziji i kakve su bljutave diskusije u parlamentu. Grbović smatra da mediji treba da budu analitični i da utiču na kvalitet dijaloga. Sećamo se kako je bilo prijatno pratiti duel Labusa i Koštunice, a te večeri dostignut je jedan novi standard kojeg će se kandidati verovatno pridržavati i na sledećim duelima, rekao je Grbović. Time je otvorena debata o lokalnim medijima. Dušan Mihajlović, šef odborničke grupe DOS-reforme (DS) i privatni preduzetnik, najpre je primetio da lokalna TV Krajina nije prenosila sednicu skupštine koja je trajala sedam sati i na kojoj se raspravljalo o budžetu. Umesto da prenose ceo tok sednice, oni su sekli naša izlaganja, rekao je Mihajlović. Takve sednice su u interesu građana, ali se sednica nije prenosila jer je postojao problem, a to je nabijeni budžet za plate službenika, rekao je Mihajlović dodavši da predsednik opštine, potpredsednik i sekretar imaju platu od 60 000 do 70 000 dinara.
Na to je Dragoljub Filipović, zamenik glavnog i odgovornog urednika TVK, rekao da je ta TV od prošle godine pokušala da načini iskorak i postane servis građana. Smatrali smo da svako ima pravo da u uljudnoj formi kaže šta ima i da može da nastupi na TV. Sačinili smo i predlog sporazuma o nastupu na medijima i ponudili ga strankama, a one su ga prihvatile uz male primedbe. Filipović je podsetio da je sačinjen i dogovor o okruglom stolu o problemima grada, ali je realizaciju tog projekta omelo ubistvo Zorana Đinđića. Govoreći o ulozi TVK za vreme vanrednog stanja, Filipović je istakao da su novinari bili na mukama. Za nas je reper RTS. Sve što je činjeno na RTS od atentata do sada činili smo i mi. Ako RTS nije prenosio skupštinu, i mi smo procenili da ne treba prenositi lokalnu, ali smo spremili izveštaj od 20 minuta, rekao je Filipović.
Dragana Knežević je primetila da ona i njen kolega Filipović imaju suprotne stavove. Nije smelo da se dogodi da nam ljudi, koji su nam uzeli deset godina života, ponovo dođu i postanu urednici. Njima su ljudi na mitinzima vikali "bando crvena", ali oni prelaze preko događaja, nemaju hrabrosti, oni su "saobraćajci", oni odlaze po poruke i veoma se trude da ne rade analitički. Nije se smelo dogoditi da se takvi vrate i zato je neophodan Zakon o lustraciji. U takvoj situaciji neće biti govora o zakonu o eksproprijaciji, o sukobu interesa, o mafiji. To ljude dovodi u stanje čekanja, jer nema informacija, jer ništa ne znaju, a novinari reaguju sa strahom.
Čedomir Kazimirović je primetio da Negotin, mada siromašan u kadrovima, ima prednost što poseduje dve televizijske stanice - javno preduzeće i privatnu TV. Godinama smo imali ostrašćenu televiziju na koju su dovođene ostrašćene patriote sa ratišta u Vukovaru i iz Republike Srpske. Filipoviću je reper RTS, ali mu je RTS bila reper i ranije. Sa osobinama kakve ima, Filipoviću je mesto iza zavese, a ne mesto glavnog urednika, rekao je Kazimirović i ocenio da dovođenje Filipovića na TVK znači isto kao kada bi se na novu RTS vratila Tatjana Lenart. Ova televizija i opštinski političari biće sutra na Susretima sela, ali ova tema ih ne zanima, zaključio je Kazimirović.
Nebojša Popov je primetio da, ako dođe do stapanja kriterijuma uređivačke politike, kao što je to slučaj TVK koja se ravna prema RTS, to znači da se obe televizije ravnaju prema onome kako one vide interes vlasti i ne žele da pogreše. Na taj način one održavaju mutljag koji dugo traje. Kada je u javnu sferu ušao govor o lustraciji, potpredsednik SRS pretio je, na sednici Narodne skupštine koju je prenosila TV, da će oni, kada se vrate na vlast, spremiti zakon o banderama za one koji govore o lustraciji. O tom reprodukovanju mutljaga dobronamerni misle da je pluralizam, a mediji su jednaku distancu prema svim idejama i ideologijama proglasili za vrhunsku profesionalnu vrlinu.
Osvrćući se na ulogu nasilja u našoj istoriji, Popov je rekao da bi trebalo odgonetnuti kako je bilo moguće da se građanima nametne vladavina sile. Tokom nekoliko decenija govorilo se da je ta sila nužna u "prelaznom periodu", a danas se slično govori o "tranziciji". Kad god se postavi pitanje kako da iz toga izađemo često se tvrdi da nema pouzdanih merila. Stranke ne vode principijelne debate na kojim merilima počivaju društvo i država.