Zemlja - mit i stvarnost

Veoma je rizično da se javno dobro prepustiti slučajnoj igri interesa prolaznih vlastodržaca i ravnodušnoj javnosti

Nebojša Popov

Na pet stranica prethodnog broja našeg lista objavili smo informacije o pretećem zločinu nad ljudima i prirodom nadomak Čačka i o nastojanjima meštana osam sela (Mojsinje, Donja Gorevnica, Mrčajevci, Katrga, Donja Trepča, Gornja Trepča, Stančići i Ostra) da se zločin spreči. Protiv odluke opštinske vlasti da se na plodnim baštama smesti smetlište, pogođeni građani su još u julu 2000. podneli peticiju (556 potpisa), održali protestni zbor 24. jula 2001, i blokirali regionalni put 30. jula 2001. godine. Rasplet je izostao. Zbog svega toga održana su još dva skupa meštana ugroženih sela, 9. februara i 9. marta ove godine. Na njima su se čuli uverljivi argumenti i strasne osude nerazumne odluke da se u njihovom ataru, na plodnim baštama, smesti opštinsko a možda i regionalno smetlište.

Kokošarnik nad bunarom

Tim rečima jedan učesnik skupa dočarao je preteći prizor. Voda je najveća vrednost i dominantan simbol. Naime, mesto gde opštinska vlast namerava da izgradi deponiju smeća nalazi se tik uz obalu Zapadne Morave, u slivu četiri njene pritoke (Kamenica, Čemernica, Banjska i Ostrovka), posred sistema za navodnjavanje i nad podzemnim jezerom pitke vode. Druga vrednost je zemlja. Na udaru je plodno zemljište, stvarano rečnim nanosima, na kojem su ljudi, prema arheološkim nalazima i istorijskim zapisima, živeli hiljadama godina. Radi boljeg korišćenja zemlje, pre oko 50 godina izgrađen je sistem za navodnjavanje Čačanske kotline, dugačak preko 20 kilometara, koji bi mogao da navodnjava oko pet hiljada hektara oranice. Treća vrednost je vazduh. Nadomak predviđenom smetlištu nalazi se vazdušna banja Gornja Trepča, koja bi se našla na udaru vetrova iz pravca postojećeg smetlišta u ataru Gornjeg Milanovca i sa buduće deponije u Mojsinju. Sam rad pak, već po seljačkoj tradiciji, više se podrazumeva nego što se izražava njegova tržišna vrednost. Jasno je, ipak, da bi smetlište utisnulo žig na geografsko poreklo njihovih proizvoda, pre svega povrća, što bi ih eliminisalo s mnogih pijaca na kojima su stekli reputaciju zdravog ekološkog okruženja.

Ignorancija i arogancija

Na skupu, 9. februara, pred oko 300 građana u Domu kulture Mojsinja, pojavili su se predsednik čačanske vlade Milan Kandić i načelnik Moravičkog okruga Slobodan Đukić. Oni su branili odluku o lokaciji smetlišta u Mojsinju i odbijali sve prigovore protiv takve odluke. Gradonačelnik Čačka Velimir Ilić, mada najavljen, nije došao na skup, ali je povremeno davao izjave da je protiv lokacije u Mojsinju. Na drugi skup, održan na istom mestu 9. marta, niko od njih nije došao. U međuvremenu je zahtev meštana osam sela o ukidanju odluke skinut s dnevnog reda Skupštine opštine Čačak. Umesto uvažavanja inicijative građana lokalna vlast istura - "uklanjanje otpora", čak se pominju i "interventne jedinice" što, razumljivo, revoltira a delom i zastrašuje meštane.
Ostali organi vlasti nisu odgovorili ili su dali nedelotvorne odgovore na dopise prvog skupa građana. Nije reč samo o nedemokratskom maniru, već i o ignorisanju argumenata i političke volje građana, kako od strane lokalne tako i centralne vlasti.
Ni mediji se nisu proslavili. Lokalni mediji retko objavljuju škrta obaveštenja o dešavanjima, a češće izbegavaju bilo kakve informacije. Osim za agenciju Beta i list Danas, i njihove dopisnike iz Čačka, kao i da ne postoji i te kako značajan problem: očuvanje ili uništavanje javnog dobra.

Branislav Makeš

 

Ljudi i ptice

Uoči drugog skupa, predsednik Mesne zajednice Mojsinja Milovan Despotović i pravni zastupnik Mira Novaković pozvali su na savetovanje nekolicinu privrednika i ekologa, među njima je bio i Milutin Liješević, profesor Geografskog fakulteta u Beogradu i poznati evropski ekolog. Razmotrena je obilna dokumentacija o čitavom "slučaju". Argumenti protiv lokacije smetlišta u Mojsinju ocenjeni su kao validni. Ustanovljeno je, takođe, da nije reč o sebičnosti ili inatu lokalnog stanovništva, na šta ukazuje i izražena spremnost da učestvuju u nalaženju razumne lokacije za deponiju smeća. Najavljena su dalja savetovanja ekologa i privrednika. S drugih strana, najavljene su i zamašnije ekološke inicijative, za čitav region, ali tu je u prvom planu zaštita - ptica. Samo ptica? A 22. marta, nadomak mesta pretećeg zločina prema ljudima i prirodi, u Kraljevu, "obeležen" je Svetski dan voda, uz uobičajen estradni ritual, zaobilazeći stvarne probleme.
Ako u "slučaju Mojsinje" razum prevlada, realno je mogućno ne samo da se spreči zločin nego i da se revitalizuje već pomenuti sistem za navodnjavanje, o kojem u Čačku već postoji jedna doktorska disertacija, profesora Milana Mićovića, i jedan magistarski rad, profesorke Gordane Šekularac. U jednom iracionalnom sistemu, očigledno, taj sistem je težnjom k birokratskoj centralizaciji i visokim nametima u vidu vododoprinosa proizveo loše posledice - sistem je korišćen između 30% i 5%, umnogome je zapušten - ali i dalje postoji i u racionalnijem sistemu bi mogao da unapredi poljoprivredu i život ljudi čitavog kraja.

Mogući ishodi

Uz primetan gnev što ih vlast ignoriše, čak i preti nasiljem, oko 200 učesnika zbora 9. marta dalo je nov rok vlastima da odgovore na njihove predloge. Ukoliko odgovor izostane za petnaest dana, odlučili su da pokrenu inicijativu za referendum, koji će pripremiti odbor koji čini osam predsednika mesnih zajednica i osam odbornika iz okupljenih sela.
U vreme kada ovaj broj Republike ulazi u štampu i dalje nema relevantnih odgovora lokalne i centralne vlasti. Dakle, na redu je inicijativa za referendum o ukidanju odluke o izgradnji smetlišta u Mojsinju, o čemu ćemo izvestiti u narednom broju našeg lista.
Dosadašnji zborovi pokazali su ne samo razboritost i odlučnost meštana osam sela, u kojima živi oko 20 000 punoletnih građana, nego i nedovoljnu solidarnost i organizovanost. Naime, u vreme zbora u Domu kulture, ispred istog zdanja igrana je fudbalska utakmica a odbornik iz Mojsinja je bio - u lovu. Neizvestan je i uticaj raznih sporova i sukoba u pojedinim selima i među njima na potiskivanje stvari od zajedničkog javnog interesa.
Pitanje na koje ćemo i dalje tražiti odgovor jeste da li će prevladati razum i sprečiti zločin prema ljudima i prirodi ili će se čitav problem potisnuti raznim međusobicama unutar lokalne i centralne vlasti, i između njih. Iskrsava i jedno načelno pitanje: da li će se umesto mitskog odnosa prema teritoriji kao "svetoj zemlji", oko koje se povremeno vode i zatirući sukobi i ratovi, pomoliti razuman odnos prema stvarnoj zemlji na kojoj, i od koje, ljudi žive. Pogotovo kada je reč je o natprosečno plodnoj zemlji koju je još putopisac Evli Čelebi video kao "rajski vrt", Joakim Vujić kao "prekrasnu ravnicu", a žitelji toga kraja je doživljavaju kao "srpski Misir". Veoma je rizično da se javno dobro prepustiti slučajnoj igri interesa prolaznih vlastodržaca i ravnodušnoj javnosti.