Ćudljiva "Marta"

Za Srbiju bi bilo najbolje da se vanredno stanje iskoristi za konačno postavljanje temelja normalne države

Žalost

Vest o ubistvu srpskog premijera Zorana Đinđića 12. marta vrtoglavom brzinom je obletela svet. Dok smo mi ovde, u neverici, čekali zvanična saopštenja da li je premijer preživeo atentat, velike svetske TV kuće i novinske agencije (SKY NEWS, CNN, BBC, Rojters) javile su da je Zoran Đinđić preminuo. A mi smo, nedaleko od samog mesta zločina, još čekali "konačnu vest". Svet je tih dana zaista bio mali. Opet smo po nesreći i tragediji bili "prva vest".
I posle Đinđićeve sahrane neverica je u mnogima ostala: kako je moguće da je on mrtav? Brz i dinamičan čovek, često prebrz, i na poslednjem snimku, ostao je zabeležen njegov pokret...
Ni pristalice ni protivnici Đinđića nikada nisu videli kao žrtvu, a sigurno je da oreol žrtve nije bila njegova ambicija. Njegovi su ciljevi bili i sami dinamični, kao da se za njega uvek radilo o hvatanju samog života...
Očigledno je Zoran Đinđić na putu kojim je krenuo prevideo ne mafijaške klanove već onaj sukob volje i inercije, entropije, oko kojih su napravljene razne filozofije istorije. Tragična je, kažu teoretičari, samo ona situacija gde je bio moguć i drugačiji ishod...
Sahrani premijera Đinđića, pored sedamdesetak stranih delegacija, prisustvovalo je i nekoliko stotina hiljada građana (nije bilo baš preciznijih procena, začudo), u žalosti i protestu oni su do Novog groblja ispratili premijera. Na izvestan način, ogromna pogrebna povorka i pored svih simbola državne sahrane ličila je na jedan od onih protestnih skupova, protestnih šetnji protiv krađe izbornih rezultata, protiv jednog ubilačkog režima. I 15. marta, na sahrani Zorana Đinđića, protestovalo se protiv istih tih "snaga" koje su nam se nekoliko dana ranije brutalno prikazale u još jednom svom zločinačkom pohodu. Građani koji su bili u pogrebnoj povorci nisu mogli više da odbrane premijera, ali su pokazali da hoće da odbrane sebe. Od zla koje je još tu, među nama.
Na neki način slična su bila i okupljanja po čitavom svetu, ona protiv napada na Irak. Opominjuća.

Rat

Nepunih deset dana po ubistvu Zorana Đinđića Džordž Buš je napao Irak. To je druga vest koja je, u kratkom razmaku, potresla svet. I nastavlja da ga muči, pre svega neizvesnošću: šta će ovaj rat značiti za budućnost čovečanstva? Po prvi put NATO se jasno podelio oko pitanja rata i mira, a UN su nekako sasvim ostavljene po strani. Sve češće se, sa strane zagovornika rata u Iraku, čuje izraz "moralni talibani", za one koji nisu samo protiv rata kao načina da se, navodno, osigura bezbedna budućnost planete nego baš protiv ovog i ovakvog rata, sa puno demantovanih "dokaza" za rat, bez ikakve kontrole sem "samokontrole" Buša, Blera i Asnara, velikih i malih Cezara.

SCG

Iako je redovne i već zakazane procedure za konstituisanje organa nove Državne zajednice Srbija i Crna Gora zaustavila tragična smrt premijera Đinđića i vanredno stanje u Srbiji, ubrzo je sve završeno. Nakon izbora predsednika Skupštine SCG Dragoljuba Mićunovića i predsednika državne zajednice Svetozara Marovića, izabran je i Savet ministara čije članove, po Ustavnoj povelji, predlaže predsednik državne zajednice koji je, tako, i neka vrsta premijera. Pet ministarskih resora "džentlmenski" je podeljeno između dve republike.

Vojska

Posledica značajnih promena u odnosu snaga na nivou DZ SCG videla se već na prvom i drugom zasedanju Vrhovnog saveta odbrane. Okolnosti ubistva premijera Srbije i uvođenje vanrednog stanja, odgodili su, nakratko, najavljene promene u vrhu Vojske SCG. Ipak, već na narednom sastanku došlo je do najradikalnije promene: penzionisan je načelnik Uprave bezbednosti Vojske SCG general Aca Tomić. General Tomić, čovek od poverenja bivših političkih elita ali i Vojislava Koštunice u vreme dok je on bio predsednik SRJ, bio je sve do promene političkih saveznika praktički nesmenljiv. Optužen u "aferi prisluškivanja", čvrsto se držao bivšeg jugoslovenskog predsednika i njegovog "legalizma" koji je više štetio nego koristio i jednom i drugom. Ovim prestankom "profesionalne vojne službe" generala Tomića počinje dugo željena (od strane "reformista") kadrovska smena u vojsci koja, kako se tvrdi, ima za cilj njeno depolitizovanje i ozbiljniju profesionalizaciju.
U tom pravcu išle su i izjave novoizabranog ministra odbrane Borisa Tadića koji je obećao civilnu i parlamentarnu kontrolu vojske kao i podređivanje vojnih komandnih struktura političkim, stavljanje Ministarstva iznad Generalštaba.
U Beogradu je održan i seminar u organizaciji Parlamentarne skupštine NATO "Srbija i Crna Gora: nove nade, novi izazovi".

Evropa

Ubistvo premijera Đinđića je, izgleda, demokratskim snagama u Evropi koje, bilo da su u EU ili bi želele da joj se približe, pokazalo neke nove, do sada previđane, dimenzije problema zemalja sa teškom i nedemokratskom prošlošću. Evropske institucije do sada nisu imale nimalo razumevanja za ovdašnje diplomatske pozive da se integracije ubrzaju, bar kada je u pitanju prijem u Savet Evrope. Te inicijative su viđene kao naš pokušaj da se što pre i nezasluženo "ušlepamo" tamo gde nam još nije mesto. Izgleda da su evropski političari tek sada shvatili "naš rezon" u koji je pokušavao da ih uveri i ministar Svilanović: i kriminal je lakše kontrolisati u nekom širem političkom okruženju koje ima jasna pravila i obavezujuće mehanizme da pomogne u slučajevima kada su jedno društvo i država suviše slabi da se sami nose sa ostacima prošlosti.
Od strane delegacije Političkog odbora Parlamentarne skupštine SE koja je boravila u Beogradu dobijena su obećanja da ćemo početkom aprila i mi biti u SE, doduše kao pretposlednji u Evropi.

Vanredno stanje

Uvođenje vanrednog stanja i početak istrage u vezi sa premijerovim ubistvom obeležili su veći deo meseca marta.
Sutradan posle sahrane premijera DS je održala sednicu GO i za vršioca dužnosti predsednika stranke do sledećih stranačkih izbora izabrala Zorana Živkovića koji je, uz jedan glas protiv, predložen za novog mandatara stare, Đinđićeve vlade. Novina je, međutim, insistiranje da se izabere i novi potpredsednik Vlade iz redova DS. Čedomir Jovanović kao kandidat za ovo mesto takođe je izglasan sa jednim glasom protiv. Protiv je, kasnije se saznalo, bio Slobodan Gavrilović, godinama u samom vrhu DS, koji je u tekstu (objavljenom u Danasu) zagovarao podelu odgovornosti sa drugim demokratskim snagama.
Živkovića i Jovanovića podržalo je i Predsedništvo DOS-a, a Skupština Srbije ih je izabrala na predložena mesta.
Građani Srbije sigurno očekuju da Zoran Živković i njegova vlada, pre svega, iskoriste pogodnosti vanrednog stanja da koliko je to moguće iskorene kriminal u Srbiji, otkriju organizatore i počinioce ne samo Đinđićevog već i drugih, pre svega najzamršenijih - politički motivisanih ubistava.
Iako policija izlazi sa saopštenjima o nepobitnoj krivici pripadnika tzv. zemunskog klana mafijaša, u ovoj istrazi je do sada najinteresantnije priznanje zamenika republičkog javnog tužioca Milana Sarajlića da je sarađivao sa zemunskim klanom. Jednostavnost priznanja ovog visokog pravosudnog zvaničnika najbolja je slika vremena u kojem živimo. I ovo je dovoljno da se običan čovek zaledi od straha.
Da li tek kao kolateralna šteta vanrednog stanja ili kao "kuma" mafije, u pritvoru se našla i "balkanska Madona", udovica daleko najupečatljivijeg "veznog čoveka" podzemlja i vlasti Željka Ražnatovića Arkana. Oružje koje je nađeno u njenoj kući moglo je da iznenadi samo naivne.
Neizvesno je, za sada, trajanje vanrednog stanja... Većina građana je, izgleda, spremna da ga podnosi uprkos teskobnosti koje izaziva naglašeno prisustvo policije i SAJ na ulicama i u medijima. Što se njih tiče, zabranjeno je štampanje listova Identitet i Nacional kao i rasturanje podgoričkog Dana u Srbiji, a zatvorena je i jedna lokalna TV u Valjevu.
Ostavka predsednice Vrhovnog suda Srbije Leposave Karamarković, koja je usledila nakon otvorenih pretnji od nekih visoko pozicioniranih političara DOS-a, nije dobar znak za uspostavljanje nezavisne i efikasne sudske vlasti. Odluku o ličnostima privremenih vršilaca dužnosti na sada ključnim položajima predsednika Vrhovnog suda i republičkog javnog tužioca donela je, takođe vršilac dužnosti, v. d. predsednica Srbije Nataša Mićić.
Koliko su u klupko zločina umešani najrazličitiji motivi ("patriotski", ordinarno kriminalni i, sigurno, politički), trebalo bi da se vidi na kraju vanrednog i na početku "redovnog" stanja.
Da smo daleko od toga pokazuje ne samo ono što je potpisala Nataša Mićić već i izvesno širenje lepeze nasilja: nekoliko dana pred Đinđićevo ubistvo pretnje smrću dobili su novinari Vranjskih, a posle ubistva iz Beograda je netragom nestao profesor i bivši dekan Hemijskog fakulteta Predrag Polić, dok bi profesor Filozofskog fakulteta Aljoša Mimica, prema "patriotama Srbije", trebalo da se iseli ili otruje.
Izgleda da su neki vanredno stanje razumeli kao šansu za ispoljavanje svojih šovinističkih i raznih drugih strasti koje idu sve do pretnji ubistvom.

Nastasja Radović