Nema uspešnih promena bez boljeg rada i većih ulaganja

Problemi u našem obrazovnom sistemu mogu se podeliti u dve grupe, zavisno od toga da li se posmatraju iz šire ili uže vizure: iz šire - to su problemi koji deluju u obliku posledica koje se usled nepovoljnog stanja na širem planu (u društvu i državi) neminovno reflektuju i na stanje u obrazovnom sistemu; a iz uže - to su problemi čiji se uzroci nalaze u samom obrazovnom sistemu, odnosno proističu iz njegovih slabosti, bilo na višem (državno-nacionalnom) ili lokalnom nivou, a ponajviše u samim školama. Dakle, za one prve moglo bi se reći da čine tzv. spoljne, a ovi drugi unutrašnje probleme; s tim da su oni prvi "nametnuti" školstvu, preko slabosti iz ekonomsko-socijalne i političke sfere života, dok ove druge školstvo "stvara" samo sebi, tj. prave ih, svojom neodgovornošću i nesposobnošću, neki od zaposlenih u toj delatnosti.
Nema velike vajde od toga da se zaposleni sa "nižih nivoa" bave problemima iz tzv. šire vizure, jer rešavanje tih problema ne zavisi od volje i moći prosvetnih radnika, već je stvar određenih širih zbivanja i dužih procesa, na koje će presudno uticati okolnosti i faktori iz drugih sfera života. Ipak, nemoguće je govoriti o nekim važnim aspektima neposrednog rada u školi, a da se pri tom ne uzmu u obzir i problemi zbog kojih prosveta ima nepovoljan položaj u društvu. Iako su za njihovo rešavanje nadležne "više instance", činjenica je da se posledice tih problema mnogo više osećaju "dole" (među zaposlenima u školi), nego "gore" (gde se odlučuje o školstvu), pa je zbog toga (valjda) red da se o tim stvarima nešto pitaju i o tome, kad im se ukaže prilika, kažu šta imaju i zaposleni u školi.
Evidentno je da zbog nepovoljnog položaja prosvete u društvu, a pre svega niskih plata zaposlenih u toj delatnosti, već duže vreme postoji slabo interesovanje mladih za bavljenje nastavničkim pozivom. Uz to je, najviše iz tih razloga, tokom proteklih 10-15 godina, otišlo iz našeg školstva (u inostranstvo ili neka druga zanimanja) puno stručnih i kreativnih ljudi. Dakle, nastavni kadar je prilično oslabljen, jer se nastavnički posao nisko kotira na skali društvenih vrednosti. To je krupan problem pred kojim ne vredi zatvarati oči već bi trebalo gledati kako da se on reši, iako je jasno da se ne može ništa postići lako i brzo, ako će se na ovom planu uopšte nešto uskoro pokrenuti nabolje. Inače, mogu se u vezi s tekućom reformom, i svime što se odnosi na obrazovanje, u neograničenim količinama, širiti razne iluzije, davati slatkorečiva obećanja i iznositi nerealna očekivanja, ali sa oslabljenim i nemotivisanim kadrovskim potencijalom, pogotovu ako će se on i dalje osipati, i kvalitet rada u prosveti (gledano u globalu) neminovno mora biti loš, odnosno sve lošiji, dokle god se taj proces ne zaustavi.
Izvesno je da se oni koji su otišli ne misle vraćati da opet rade u našoj prosveti, a nije realno očekivati da će u skorije vreme porasti interesovanje mladih za bavljenje nastavničkim zanimanjem. I, šta onda preostaje? Jedino to da se, od strane odgovornih faktora, uz sve ostalo, posveti posebna pažnja poboljšanju kvaliteta nastave, kroz obavezivanje i motivisanje nastavnika da svoj posao rade na najbolji mogući način. Za tako nešto potreban je odgovorniji odnos zaposlenih u obrazovanju, a pre svega nastavnog osoblja, prema svojim radnim obavezama, ali su potrebna i znatno veća ulaganja države i ostalih faktora, kao i racionalno korišćenje sredstava uloženih u tu delatnost. Jasno je da se mora voditi računa o mnogo čemu i da sredstva treba ulagati u mnogo šta - u izgradnju novih i dogradnju, odnosno sanaciju postojećih školskih zgrada, uređenje školskog prostora, nabavku školskog nameštaja, računara i nastavnih sredstava, donošenje novih nastavnih planova i programa, demokratizaciju odnosa, decentralizaciju upravljanja i drugo - ali bi prednost trebalo da ima ulaganje u sve što je od neposrednog značaja za rad i potrebe nastavnika. Tu je srž problema. Tačno je to da je mnogo šta važno (za funkcionisanje škole), ali ako nastavnici neće, ili ne znaju, da rade svoj posao, onda je sve ostalo badava i mrtvo slovo na papiru.
Nastavnik je spona koja povezuje učenike - kao glavne subjekte u nastavnom procesu - sa svim mogućim aktivnostima i sadržajima, koji su predviđeni po nastavnom planu i programu, u sklopu obrazovno-vaspitnog rada škole. Utoliko je veći

Za brže i efikasnije rešavanje nagomilanih problema u obrazovanju neophodna su znatna ulaganja. Naivno je verovati da se mogu sprovoditi ozbiljnije reforme ako će stopa izdvajanja za obrazovanje u Republici Srbiji i dalje iznositi ispod 4% bruto nacionalnog dohotka. Dakle, nema uspešnih promena bez boljeg rada i većih ulaganja. Nije realno očekivati nagli porast ulaganja, ali je u strateškom interesu ove zemlje da se u njoj postepeno povećava ulaganje u obrazovanje i da ono za desetak godina dosegne nivo od oko 10% bruto nacionalnog dohotka. Poređenja radi, u zapadnim zemljama se za te svrhe izdvaja 6-9%, uz tendenciju daljeg rasta, dok je u Srbiji u prošloj (2002) godini bilo izdvojeno 3,7% bruto nacionalnog dohotka. I eto, gde smo "mi", a gde su "oni", kako u ovome tako i u svemu ostalom.
Bez promena u mnogim sferama života, a pored ostalog i većih ulaganja u obrazovanje, nije moguće naše približavanje standardima života koji važe u zapadnim zemljama. Zato projekcija od oko 10% bruto nacionalnog dohotka, koliko bi u perspektivi trebalo da se u ovoj zemlji izdvaja za obrazovanje, nije uopšte preterana, niti predstavlja uskogrudo gledanje na određenu problematiku, pogotovu ako se ima u vidu nizak nivo ukupne ekonomske moći naše zemlje, pošto upravo ta moć čini zbirnu masu bruto nacionalnog dohotka, od koje se izdvaja određen procenat za pojedine namene, pa tako i za obrazovanje. Uostalom, u zavisnosti od toga koliko neka država ulaže u obrazovanje vidi se i kakav odnos ona ima prema toj delatnosti, tj. da li na prosvetu gleda kao na potrošačku stavku, kojom se (ne)opravdano opterećuje budžet na državnom i lokalnom nivou; ili je tretira kao osnovni strateški resurs, pomoću kojeg se pokreće razvoj svih materijalnih i duhovnih potencijala jednog društva. Na osnovu navedenog vidimo da je kod nas još uvek na snazi, nažalost, ono prvo gledište, dok se u ekonomski razvijenim i demokratskim zemljama obrazovanje tretira na ovaj drugi način. A o svemu ostalom - što nas razdvaja od tog dela sveta - najbolje govore razlike u standardima koje postoje (na našu štetu) u skoro svim oblastima života.

Zoran Kovačević,
direktor OŠ "Đura Jakšić" u Srpskoj Crnji