Iz filozofskog nasleđa islama

Ako se imaju na umu uprošćene - i posebno politički intonirane - predstave o šiitima i sunitima, knjiga o "proročkoj filozofiji" će biti iznenađenje. Upoznati jednu misao "daleko od bilo kakvog ekstremizma", kako G. Vafei naglašava, i ostaviti po strani "pitanje vere i pravoverja", kako to podvlači Ž. Lazović u predgovoru, je odavno prava potreba, posebno kada je reč o islamskoj filozofiji.* Ta je misao ovde i ne slučajno određena kao proročka - izvire iz Korana - i islamska, a ne kao arapska u užem smislu reči. Islamska misao i njene korelacije sa filozofskim nasleđem semitskog kulturnog i civilizacijskog kruga naroda odavno su svojevrsni izazov - nedavno je publikovana i knjiga A. S. M. H. Tatabaia Ši'a u islamu, Zagreb 1989, koja pomaže širenju znanja o islamskoj misli. Od A. Korbena najozbiljniji se pristup i mogao očekivati - učenik glasovitog Luja Masinjona je ime u toj oblasti - i ovo je samo nekoliko poglavlja njegovog obimnog dela već objavljenog na našem jeziku - "Veselin Masleša", Sarajevo 1987 - dobro poznatog u svetu. Religijsko i filozofsko nasleđe naroda pomenutog semitskog kruga je mnogo sličnije nego što se uobičajeno misli i što se često i namerno smeće s uma u nekim prikazima. Narodi "knjige", odnosno narodi koji pripadaju krugu monoteističkih religija na filozofskom planu se - između ostalog - prepoznaju i po toj providencijalnoj crti u svom načinu poimanja sveta i čoveka. Da bi se u širem filozofskom smislu moglo govoriti o ovoj knjizi valja imati na umu jednu Korbenovu napomenu metodološkog tipa. "Zbog toga je proročka filozofija" - kaže on - "šiitskog islama svedok koga naša vlastita filozofija treba da sluša da bi razmišljala o sebi samoj." To se ne može činiti drugačije i filozofski ozbiljno bez hermeneutičke metode kojoj je Korben privržen i on sledi tokove u islamskoj misli na široj civilizacijskoj ravni, pri čemu posebno ističe polazišta bitna za to. Islam je u tom smislu drugačiji i u pomenutom semitskom krugu naroda - u njemu nema "posrednika", odnosno Crkve i sveštenstva, vrhovnog učiteljskog autoriteta - recimo pape - niti sabora koji definišu i redefinišu dogmu. U gnoseološkom smislu ulogu dobija srce koje "misli", a imami su nadahnuti ljudi koji sebe vide na pravom putu gnose, odnosno poimanja sveta i prenošenja smisla religijske poruke. Ako novine ima, ona je u pojmu "skrivenog imama" koji je drugo ime za mislioca. Ovi "puritanci" - posebno iz persijskog kruga - ostavili su iza sebe prikaz životinja i čoveka i "arabeske" koje su prepoznatljivi momenat te kulture. Intelekt nije naravno isključen, ali se razlikuju "stepenice" kojima se ljudska misao uspinje do punog saznanja.
Druge karakteristike tog islamskog filozofskog postupka nisu manje važne - one su ono gde se islamska misao i spaja i odvaja od druge.
Šiizam je u tom smislu i sasvim određena misao - rekli bismo i sistem - i veliki krug u opšteljudskoj misli. Misaoni subjekat je u nekoj vrsti metaistorije, ne prepoznaje se u istorijskoj hronologiji, okrenut je eshatološkom planu. U tom smislu šiitski mislioci daju pojmu vremena drugačiji znak i predznak u odnosu na hrišćane i ljude Zapada u širem smislu reči. Ako se shema još više uprosti može se učiniti da je sve bez većih problema. Ako je, na primer, jednom bio božji Poslanik sve je u "knjizi" i ne može biti drugog poslanika. Čini se da je sve u prošlosti kojoj se čovek mora vraćati i slediti u njoj ono večno i proročko. Stvar je u tome - i novina je u tome - što šiitski mislioci ne uprošćavaju stvari i problem postavljaju filozofski drugačije i izazovnije. Ako je gnoseološki stav jednom izabran i sadržan u prošlosti, valja imati na umu ono najbitnije u šiitskoj misli - prošlost na koju se misli je "prošlost koja tek treba da dođe". Tu se upravo i otvara polje filozofske kreacije koja je imanentna filozofiji uopšte. Onaj "skriveni imam" ide tragom savršenog, totalnog čoveka i to je ona tačka na kojoj se ovo bogato filozofsko nasleđe dodiruje s hrišćanskom, odnosno filozofijom Zapada. U tom smislu se koncepcija tog subjekta oličenog u "skrivenom imamu" bezmalo poklapa s vizijom Parakleta, odnosno Duha svetoga koga i Hristos - Jovan 14.16. - pominje u istom smislu i značenju. Reč je ne o nekom uobičajenom tumaču ili egzegeti koji se naslanja na određenu sumu znanja, već o misliocu koji doziva - i traži - Utešitelja ili Duha koji će jednom doći kada ljudsko srce i ljudski um prođu sve "stepenice" koje do sada nisu ishodane. Tu se šiitska metoda odvaja od sunitske, ali i od tradicionalnog zapadnog hrišćanskog poimanja. Hrišćani imaju "istorijsku svest", odnosno znaju vreme kada se Tvorac umešao u istoriju, ali i šiiti koji razmišljaju u metaistoriji i "proročki" na istom su poslu filozofskog promišljanja sveta i njegove tajne.
Korbenova knjiga - i u ovom skraćenom obliku - je ozbiljan pokušaj da se problemi filozofske baštine čitaju komplementarno.
"Skriveni imam" može da bude i laik, odnosno to je mislilac koji ne posustaje na putu saznanja. U tom smislu i nije - barem ne u filozofskom i civilizacijskom smislu - bitno ono što ističe povremeno jedna određena struja da ona recimo jedina "ispravno" shvata Koran, bitna je neposustala filozofska refleksija. Šiitska islamska misao o toj refleksiji govori i vekovima daje filozofske rezultate koji su - koliko god bili drugačiji od zapadnih - jedna "stepenica" na gnoseološkom kraljevskom putu ljudskoga uma.
I u tom smislu će knjiga biti dragocena i stručnjaku i laiku koji nastoje da spoznaju više.

M. Đ.

* Anri Korben, Šiizam i proročka filozofija, izdanje Iranskog kulturnog centra i Filozofskog fakulteta u Beogradu, Beograd 2002, sa predgovorom profesora Ž. Lazovića i pristupnim osvrtom Gholama Vafeia.