Prvi srpski ustav

Sretenjski ustav iz 1835. bio je prvi jasan dokaz svesti prosvećenog dela srpskog naroda da se vladalačka samovolja može najbolje (za)ustaviti samo ustavom

Posle pobede Drugog srpskog ustanka sva vlast je prešla u ruke Miloša Obrenovića. Budući da je Srbija bila vazalna kneževina u okviru turske carevine, Porta je, pored kneževske vlasti, ustanovila i jednu Narodnu kancelariju koju je činilo 12 knezova. Ali, kao što je svojom lukavošću otimao malo-pomalo vlast od Turaka, Miloš je prilično surovo potiskivao i svoje moguće konkurente u Srbiji. Godine 1830. Miloš Obrenović je turskim beratom potvrđen za naslednog kneza Srbije i, na zauzimanje Rusije, donet je hatišerif kojim je Srbiji priznato pravo unutrašnjeg uređenja, uprave i sudstva. U hatišerifu je, takođe, predviđen i jedan savet sa nepokretnim članovima da bi se nekako zauzdala Miloševa neograničena vlast.
Tako je tridesetih godina XIX veka Srbija imala tri ustavna činioca: Narodnu skupštinu, Državni savet i kneza. Od njih samo je kneževa vlast bila i pravno i faktički utvrđena i razvijena, dok je Državni savet, tek u nastajanju, više ličio na oligarhijsko nego na demokratsko telo. Pogotovo se o Narodnoj skupštini nije moglo govoriti kao o modernoj instituciji; ona je bila bez stvarne moći, jedno tradicionalno telo koje se sastajalo po običajnom pravu. Knez je delio zakonodavnu i upravnu vlast sa savetom. U stvarnosti, knez je vladao neograničeno, despotski i surovim metodama.

Okrutna vladavina

Za Miloševu vladavinu vezano je mnogo anegdota i raznih svedočanstava. Do dan-danas on je u sećanju naroda ostao lukav i spretan vladalac koji je znao da nadmudri Turke u postepenom osvajanju srpske samostalnosti. O njegovoj tiraniji i bezakonju takođe se zna, ali je to nekako uvek potiskivano u drugi plan. Za istoričare više nije sporno da je Miloš bio nasilnik, nije poštovao ničija prava, nasrtao je na čast uglednih ljudi, otimao tuđu imovinu, bogatio se na štetu naroda, ubijao je ljude za koje je pretpostavljao da su mu takmaci u vlasti. Pod njegovom vladom, kako kaže Vuk Karadžić, nikome nisu bili obezbeđeni ni život, ni čast, ni imanje. Zato je narod, da bi se odbranio od samovolje, najviše tražio da se donesu građanski i krivični zakon. Knez je obećavao, ali ih nikada nije doneo. Vuk je još tvrdio (1832) da Miloševom vladavinom "ama baš niko nije zadovoljan sem njegova dva sina, a i oni da su malo stariji može biti da bi bili nezadovoljni kao makar ko drugi".
Miloševa okrutna vladavina izazvala je nekoliko buna u narodu, ali ih je knez sve u krvi ugušio ili lukavim obećanjima stišao. Za nešto više od deset godina zabeležene su bune Pavla Cukića, Marka Todorovića Abdule, Stevana Dobrnjca, Miloja Popovića Đaka, Đorđa Čarapića. Knez je došao glave i samom Karađorđu.
Na sva narodna nezadovoljstva Miloš je bespogovorno odgovarao: "Jesam li ja gospodar, zar ja ne mogu činiti šta hoću?" Videvši kako se ponaša gospodar i starešine oblasti i knežina globili su narod i surovo kažnjavali nevine ljude. Prema mnogim svedočenjima, narod se u to vreme najviše plašio "preke smrti" i tražio je "da se više ne seče i da niko ne može da bude pogubljen bez svoje knežine i Skupštine".

Slobodoumni ustav

Prvi ozbiljniji narodni odgovor na vladalačku tiraniju odigrao se sa Miletinom bunom 1833. koja je upravo planula zbog ustavnog pitanja. U Kragujevac je, zajedno sa svojim starešinama, došlo oko 5000 ljudi koji se nisu smirili dok im ustav nije obećan. Pošto ovoga puta nije mogao da izvrda obećanje dato razgnevljenom narodu, Miloš je pisanje ustava poverio Dimitriju Davidoviću, novinaru i svom savetniku. Letopisci kažu da je Skupština (danas bismo je nazvali ustavotvornom skupštinom) otvorena 2. februara 1835. (po starom kalendaru) na kneževoj livadi u Kragujevcu, i to svečanom besedom kneza Miloša. Poslanici iz svih okruga sa zadovoljstvom su pozdravili donošenje prvog ovakvog akta u Srbiji, koji je i u narodu i u pravnoj nauci poznat kao Sretenjski ustav. Sutradan, 3. februara, Ustav je pročitan i proglašen na svečan način, što dokazuje da je i tadašnja vlast imala smisla za ceremonijalnost - bila je litija, crkveni barjaci, kneževa konjička i pešačka garda sa muzikom, svi poslanici, koji su se tada zvali deputati, knez sa porodicom, mitropolitom i vladikama, a uveče je priređen vatromet i pozorišna predstava.
Prvi srpski ustav, koji je napisao Dimitrije Davidović, sačinjen je po ugledu na francusku konstituciju toga doba. U njemu je izvršena podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Zakonodavna i izvršna vlast pripadale su knezu i Državnom savetu, a sudska nezavisnim sudovima. Postojalo je i šest ministarstava na čijem su

čelu bili članovi Državnog saveta. Zakone su zajednički donosili knez i Državni savet po postupku koji je bio iscrpno preciziran. Knez je mogao da odbije zakon, ali ako bi ga Savet tri puta ponovio, vladalac je morao da ga prihvati. Narodna skupština po ovom prvom ustavu nije imala zakonodavnu vlast, ali je dobila takozvano budžetsko pravo, što znači da porezi nisu mogli da budu uvedeni bez njene saglasnosti, niti je država mogla da se zaduži. Ova je novina bila vrlo važna jer se upravo iz ovog prava i u Evropi razvio predstavnički sistem i parlamentarna vladavina. Za Srbiju tog vremena to je bila mogućnost da Skupština, ipak, donekle zauzda oligarhijsku moć Saveta i samovolju kneza i da tako među njima stvara neku ravnotežu.
Najzanimljiviji je bio onaj deo Ustava koji govori o ustavnim pravima srpskih građana. Taj odeljak je i nosio takav naslov: "Opštenarodna prava Srbina". Ustavnim odredbama garantovana je jednakost pred zakonom, sloboda kretanja i rada. Niko nije mogao da bude kažnjen ako kazna nije predviđena zakonom. Niko nije mogao da bude držan u zatvoru duže od tri dana, a da mu se ne saopšti zbog čega je zatvoren. Član 119 Sretenjskog ustava doslovno je glasio: "Imanje svakog Srbina, bilo kako mu drago, jest neprikosnoveno. Ko se pokusi samovoljno dirnuti u tuđe dobro i imanje ili prisvojiti ga ili okrnjiti, onaj će se smatrati za narušitelja opšte narodne bezbednosti, bio on ko mu drago i od kud mu drago". Ova ustavna odredba, naročito njen završni deo, bila je jasna aluzija na despotskog kneza i samovoljne narodne starešine.		  

 

"Zarazitelna konstitucija"

Prvi srpski ustav je po svojim slobodoumnim idejama bio daleko iznad Srbije toga vremena, pogotovo u onako zaostaloj i neprosvećenoj sredini. Hroničari tvrde da ga je narod dobro primio, a Novine Serbske su pisale da je knez Miloš potpisao "sreću Serbije". Jevrem Obrenović javljao je iz Beograda da se u inostranstvu dive slobodoumlju srpskog Ustava. To su, međutim, bile samo nezvanične reakcije, a zvanične vlasti susednih zemalja, pre svega Turske i Rusije, nisu mislile tako. Kada je izaslanik kneza Miloša Mihailo German krajem februara odneo Ustav u Carigrad, turski ministar inostranih poslova ljutito je primetio da je to "zarazitelna konstitucija". Ruski poslanik u Carigradu Butenjev bio je još strožiji u oceni, optužujući Srbe da su napravili francusko-švajcarsku konstituciju i da u Srbiji ima vigovaca. Bile su mu sumnjive i boje na srpskoj zastavi jer su iste kao i na francuskoj. U trenutku kada mu je German ponudio na uvid tekst Ustava, Butenjev je kao oparen skočio i uzviknuo: "Kako? Konstituciju! To ja neću da držim u kancelariji!" I austrijski poslanik u Carigradu dao je svoj negativni sud o Sretenjskom ustavu. Knez Miloš, koji je do tada tajio svoju zlovolju prema Ustavu, jedva je dočekao ovo odbijanje velikih sila. Tako su ovoj slatkoj iluziji o slobodi u tadašnjoj Srbiji odbrojani dani, pa je Ustav ukinut već 17. marta 1835. godine, samo mesec i po dana od donošenja. To je bio i kraj karijere Dimitrija Davidovića. Isteran iz službe, povukao se u Smederevo gde je ubrzo i umro.

Posle 170 godina

O Sretenjskom ustavu se kod nas pisalo dosta, često i sa neumesnim preterivanjima. Jedni su u njemu otkrivali potvrdu za svoju tezu da je demokratija usađena u biće srpskog naroda, drugi su dokazivali da je Srbija još onda bila politički zrela i spremna da stane uz bok ostalim evropskim naprednim i razvijenim zemljama. Nesporno je da Sretenjski ustav nosi očigledan znak uticaja liberalnih evropskih ideja, ali se on ne može svesti samo na puki odjek tuđih tekovina na naše prilike. Ovaj je akt pre svega prvi dokaz svesti srpskog naroda da se vladalačka samovolja može najbolje (za)ustaviti samo ustavom. Otuda i poreklo naše reči - ustav - i to u vreme kada su i mnogo jači narodi jednostavno, jedni od drugih, preuzimali reč konstitucija za osnovni zakon zemlje.
Mada je od tog doba prošlo skoro 170 godina, pa su i prilike sasvim drugačije, neka poređenja sa današnjim vremenom se, ipak, ne mogu izbeći. Od zuluma oličenog u Milošu Obrenoviću gubili su živote mnogi pojedinci, a tuđa imovina je pljačkana nemilice. U vreme Slobodana Miloševića pravo na život je takođe pogaženo, niko nije bio bezbedan, a ogromna većina naroda je osiromašena inflacionom pljačkom koju je sprovodila državna vlast. U ono vreme ipak se našla jedna manja grupa školovanih i dobronamernih ljudi koja je, podržana narodom, imala hrabrosti i jasne ideje kako da se odupre nasilju i zločinu. Danas, skoro tri godine posle svrgavanja Miloševića, kod nas se još pouzdano ne zna kako da se izađe iz ovog faktički bezustavnog stanja. Nije valjda da će u pripremi novog ustava Srbije, kako nas uveravaju politički lideri i neki pravni eksperti, najvažnija pitanja našeg neslaganja biti regionalizacija i način izbora predsednika Republike. Koliko će da vredi taj novi ustav ako građani s njim ne dobiju garancije da nam se više neće ponoviti ono razuzdano bezakonje i opšta nesigurnost kroz koje smo prolazili više od dvanaest godina krajem dvadesetog veka? Kako je uopšte moguće skrajnuti u drugi plan, ili bolje reći zaboraviti, odgovornost za rat i počinjene zločine i pljačku?
Naravno, samo ustav nas ne može osloboditi svih tereta prošlosti, ali je ustav ona neizbežna polazna tačka da najzad stvari počnu da se kreću u povoljnijem pravcu.

D. I.