Autoportret sa smrću
Bojan al Pinto-Brkić
Primetio sam da se nešto sa mnom
događa. Retko hodam ulicama, više ni na sahrane ne odlazim. U svojevrsnom
sam kućnom pritvoru otkako je smrt zavladala svetom. Poput hroničara
epidemija kuge u srednjem veku, i ja virim kroz prozor da bih zabeležio
broj žrtava, a mrtve tovare na ulicama i kao da žure da ih predaju vatri
zaborava.
Nisam stručnjak za bliskoistočnu kulturu, za moderne tiranije, geopolitičke
strategije, skrivene interese i Sadama Huseina, iako mediji gladni tek
reči podstiču kod svoje publike drugačiji utisak. Ne pretendujem da
znam išta o ratu u Iraku, o uzrocima, akterima, ciljevima i oruđima,
o veštini kontrole nad informacijama. Naftu su jednom prolili kraj mojih
stopala i nisam se uplašio, kada sam imao sedam godina rođak je vazdušnom
puškom ustrelio sovu koja mi noću nije dala da spavam, vojnike često
srećem, avione sam viđao po aerodromima, prisustvovao sam čak i bombardovanju:
toliko imam zajedničkog sa ovim ratom. Nisam siguran da li se mogao
izbeći, ni mogu li se borbe voditi ovako ili onako. Apsolutni sam analfabeta
i kada je reč o tajnama palata iračkog diktatora, fanatizmu fenajida
i Republikanske garde, oružju za masovno uništenje, pretnji globalnog
terorizma, ratničkoj krvi Bušovih, neokolonijalnim aspiracijama SAD
i Velike Britanije, i bogatstvu na kojem leže Basra, Mosul i Kirkuk.
Čini se da mi nedostaje empirijskog saznanja o svemu o čemu pišem, uključujući
smrt. Doduše, ljudi iz mog okruženja su umirali, ali nikada nisam gledao
direktan prenos toga. Broj, pomisao na nevine, razmere destrukcije...
sve to muti pamet.
Planeri u Pentagonu nazvali su kampanju "shock and awe". Neposredno
po završetku višečasovnog bombardovanja Bagdada kakvo svet ranije nije
video, na CNN je nastupio jedan patriotski nastrojen pametnjaković koji
je govorio o vrlinama američke strategije, s argumentacijom da je napad
sa 500 krstarećih projektila u kratkom vremenskom roku dobar način da
sačuvate živote civila koji su prethodno našli skrovište. Početkom devedesetih,
jedan drugi istraživač umetnosti rata i istoimene knjige Sun Cua, vojskovođa
sa nešto manje stila i daleko primitivnijom tehnikom, komandovao je
svojim trupama "raspameti!" Bez želje da posežem za teško
održivim analogijama, šokiran sam svim pokušajima da se kampanja smrti
i straha zaogrne nekim naivnim.
Pristajanje na smrt danas znači poricanje budućnosti čovečanstva. Jer,
budućnost nije verovanje da bi me smrt koja je odnela moje bližnje mogla
i sutra zaobići. Ostaje još samo da pronađemo odgovor na pitanje kako
savladati kugu.
|