Sadašnji obračun vlasti sa kriminalcima je događaj od najvećeg uloga za budućnost Srbije

Uvođenje vanrednog stanja, posle ubistva premijera Đinđića, otvoriće na potpuno nov način čitavu seriju starih pitanja koja već godinama teško pritiskaju Srbiju. U ovom se trenutku može sagledati bar pet grupa pitanja: kako će sama vlast izdržati probu kojoj je sada izložena, zatim koje će biti nove vrednosti i odgovornosti za učešće u političkom životu, da li će se obimna akcija protiv kriminalaca proširiti i na druge segmente društva i države gde i jesu koreni zla, hoće li biti snage da se preispitaju greške počinjene onim fatalnim neprincipijelnim kompromisima u bliskoj prošlosti i koja je to politička snaga koja će sada biti u stanju da na bolji način artikuliše volju građana.

Politička razdelnica

Daleko od toga da je vrednost po sebi, vanredno stanje u rukama iskusnih i odgovornih političara može, ipak, da posluži da neke stvari radikalnije krenu sa mrtve tačke. Novi premijer Zoran Živković, na primer, naglasio je da zadržava iste ciljeve kao i prethodna vlast: suzbijanje kriminala, nastavak reformi, saradnja sa Evropom i svetom, nastavak saradnje sa Haškim tribunalom. Mada imponuje odlučnost s kojom se ti ciljevi ističu, tu, ipak, iskrsavaju neke nedoumice. Prva je, svakako, s kojim snagama se sada ulazi u nastavak demokratskih promena. Očekivalo se da će se, po ugledu na ranije pribiranje svih političkih stranaka radi obaranja Miloševića, sada okupiti u vladi sve one reformske snage koje su najzainteresovanije i najkvalifikovanije za novi prosperitet.
S druge strane, politička scena se oštrije profiliše i za samu opoziciju. DSS je predložio koncentracionu vladu, što bi praktično značilo da dobijamo izvršnu vlast kao smešu svega i svačega. Vlada u kojoj bi, pored DOS-a, bio i DSS, SPS, SRS, SSJ, NS, bila bi u stalnoj paralizi i potpuno onemogućena da suzbija kriminal i da sarađuje sa Evropom i Hagom. Sem toga, ulazimo u vreme kada će se, strateški gledajući, verovatno na drugi način vrednovati uloga i doprinos ne samo vlasti nego i opozicije. Ona je (DSS, NS, SPO, NDS) još ranije najavila okupljanje u nacionalno-patriotski blok, ali uporno odbija da prizna da takav tip nacionalističkog grupisanja potiče iz krila Miloševićevog režima i da je upravo to prauzrok ratova, zločina i pljački. Hoće li taj novi-stari nacionalistički blok smoći snage da se bar distancira od ovakve mračne prošlosti i da osudi zločine i kriminal uopšte, ako već sam nije sposoban za neke nove demokratske uspone? Bez te minimalne promene i jasne političke razdelnice teško je govoriti o ozdravljenju političkog života u Srbiji.

Drugi korak vlasti

Vanredno stanje stavlja na ozbiljno iskušenje i granice moći sadašnje vlasti. Vlada se odlučno oborila na kriminalce, ali kad pohapsi sve izvršioce atentata da li će ruka zakona biti duga da dosegne i mafijaška uporišta u državnoj administraciji, vojsci, policiji, sudstvu, u političkim strankama, u medijima. U svemu tome ima nekih početnih uspeha, ali i ozbiljnih podbačaja. Otkrivanje pomoćnika republičkog javnog tužioca kao saradnika mafije svakako je značajan poen. Ali, nije dobro što je vlast, i pored očiglednih policijskih propusta u obezbeđivanju pokojnog premijera, MUP ostavila za kasnije, a najpre krenula u obračun sa sudstvom, iako i tu ima razloga za ozbiljne razgovore. Nevolja je u tome što je akcija protiv sudija upala u isti kontekst sa kriminalcima, pa tako i časni delioci pravde mogu da ponesu nepopravljiv žig.
Vlast je upravo u tome prilično nesigurna. Ponekad izgleda da je, zavedena sopstvenim početnim uspesima, pomalo sklona da samouvereno prekorači dopuštene granice vanrednog stanja. Javnost, međutim, čak i kada je impresionirana nekim rezultatima, mora uvek da sačuva živ kritički odnos prema vlasti.
U političkoj buri koja nastaje neki su potezi čak ohrabrujući. Osuda govora mitropolita Amfilohija na sahrani, koji je predstavljao uvredu za porodicu i vladu, spada u prave emancipatorske korake, posle dužeg perioda koketiranja s Crkvom (uvođenje veronauke u škole itd.), gde se često brisala granica između svetovne i duhovne vlasti.

Greške kompromisa

Ovoj vlasti, međutim, ostaje da se otvoreno suoči sa još nekim neprijatnim činjenicama koje, takođe, idu na njenu dušu: koliko je ona sama bila nedopustivo ohola, a isto tako i sklona neprincipijelnim kompromisima. Što se tiče ovog prvog, dovoljno je samo podsetiti na prizor Đinđićeve sahrane koja je okupila nekoliko stotina hiljada građana. Oni su izrazili poštovanje ubijenom premijeru, ali su uputili i snažnu poruku - dosta je više kriminala i kriminalaca, hoćemo normalnu državu i poštovanje zakona, više rada i spokojstva. Da li će ova vlast umeti da iskoristi ovaj demokratski potencijal, da ga lojalnije i autentičnije protumači ili će ga oholo prepustiti zaboravu kao posle prevrata 2000?
Još jasniju i tragičniju opomenu ova je vlast dobila zbog svoje kolebljive politike suzbijanja mafijaškog kriminala. Ona je pogrešila što je, odmah posle oktobarskog prevrata, bila uzdržana i bolećiva, kada su obeshrabreni krupni kriminalci bili u povlačenju, a postala je radikalnija tek kada je mafija, ponovo osnažena, posegla protiv vrha vlasti.
Obračun sadašnje vlasti sa kriminalcima je događaj od najvećeg uloga za budućnost Srbije. U njemu građani otkrivaju novu nadu da je vlast došla do uverljivije spoznaje o sopstvenoj odgovornosti za tvorenje normalne i uljuđene države. Vanredno stanje u svemu tome može i mora da ima samo epizodnu ulogu.

Dragoš Ivanović