"Kućna" ekonomija

Rat se (većini) ne isplati!

Velika je verovatnoća da će rat u Iraku već uveliko biti u toku kada ovaj tekst bude odštampan. Ako se pak ostvare prognoze Blitzkriega on bi mogao biti i završen. Budući da je poverenje u prognoze stručnjaka iz raznoraznih instituta palo na nizak nivo, poslužićemo se svakodnevnijim argumentom o neminovnosti rata. Naime, štampa je objavila da je 6. marta stanje na londonskim kladionicama, a Englezi se klade u sve i svašta, bilo 47:1 da će rat početi tokom marta meseca. Ne započne li rat, i to što pre, američki predsednik Buš moraće da se pomiri sa najružnijim američkim nadimkom Loser (Gubitnik), te da se do isteka mandata posveti neugodnom i malo izvesnom poslu sređivanja domaće ekonomije.
Nije nam namera da tvrdimo kako je pretnja ratom samo pokušaj da se skrene pažnja sa loših ekonomskih tokova, kako je to, na kraju prvog Šrederovog mandata, učinila nemačka ministarka pravde, upoređujući u tom smislu Buša i Hitlera, zbog čega je morala napustiti ministarsku fotelju. Posle nje mnogi su se zakačili za to, ipak nedovoljno objašnjenje, pokazujući pri tom da i rat i ekonomiju shvataju suviše jednodimenzionalno. Veza između rata i ekonomije jeste neraskidiva, jer ekonomija je ta koja mora stvoriti novac za finansiranje rata ili naknadno otplaćivati troškove, jer rat je posao koji se najlakše deficitarno finansira.
Praotac ratne strategije, Sun Cu,1 savremenik Platona (peti vek pre n. e.), pisao je: "Odluka da se započne rat od vitalnog je značaja za Državu: odlučuje se o životu i smrti, te ne sme biti olako doneta". Njegov savremenik Sun Pin2 precizira: "Rat se može pokrenuti samo ako ne postoji nijedno drugo rešenje, ali nikako zbog slave ili profita. Politika dobrog vladara predviđa da prvo obogati zemlju..." I posle dva i po milenijuma ove reči deluju kao da ih je neko ovih dana

izrekao u Savetu bezbednosti. Vreme nije pokopalo ni Sun Cua ni Sun Pina. Naprotiv, postoji masa dokaza da mnogi savremeni političari vrlo dobro poznaju njihove ideje. I ne samo političari nego i poslovni ljudi. Glavni strateg IBM-a Mark MekNeili3 primenio je Sun Cuove strateške ideje na finansije i ekonomiju.  

1 Sun Tzu, L'arte della guerra, Neri Pozza, 1999, str. 113.
2 Sun Pin, I metodi militari, Neri Pozza, 1999, str. 245.
3 Mark McNailly, Sun Tzu and the Art of Business, Oxford University Press, 1996.

Postoje, dakako, i oprečna shvatanja o ratu, kao izvoru bogaćenja i impulsu tehnološkog napretka. Na početku trećeg milenijuma ovakva se shvatanja zapravo svode na opravdanja ubijanja i otimanja i utoliko su anahrona i kratkoročna, budući da "svaki rat jednom mora da prestane". Tada, kad prestane, počinje preračunavanje i postaje jasno da profit koji se ratom
stiče stoji u dubokoj koliziji sa moralom. Monah, kralj gusarskog arhipelaga u stripu "Korto Malteze",4 kaže: "Engleska je objavila rat Nemačkoj, znači i mi smo u ratu. Ako budemo snabdevali Engleze gorivom, vodom i hranom, zaradićemo dobro. Ako budemo snabdevali  

4 Hugo Pratt, Corto Maltese - Una Balatta del Mare Salato, Lizard SRL, 1998.

i Nemce, zaradićemo duplo". Ako je u stripove dospelo shvatanje da na ratu zarađuju gusari, znači da je to poimanje postalo "opšte mesto", te da i mi na iskustvima ratovanja na našem tlu možemo da posvedočimo u njegovu osnovanost. Rat nije stvaranje, nego preraspodela i uništavanje dobara.
Od vremena kada su prestali ratovi za kolonije, odnosno za sirovine u njima, teško je naći ijedan rat koji je bio isplativ za budžet i ekonomiju zemlje koja ga je vodila. Danas padaju cene sirovina, kako zbog neprekidnog depresiranja na svetskim berzama - uvek su kupci bili bogatiji, moćniji i organizovaniji pa ih oni diktiraju - tako i zbog sve manjeg njihovog značaja, zbog mogućnosti recikliranja i smanjenja količina po jedinici proizvoda. Jedina sirovina zbog koje se možda isplati ratovanje jeste nafta. No i njeno je vreme na isteku, pa to - misle neki - treba iskoristiti. Nekadašnji saudijski ministar za naftu, jedan od najuticajnijih ljudi u OPEC, šeik Zaki Jamani u jednom je intervjuu rekao da "Kameno doba nije prestalo zbog nedostatka kamenja, nego zbog tehnološke prevaziđenosti. Nafta je sve bliže da doživi istu sudbinu". U jednoj od naučnih emisija BBC izneta je tvrdnja da je nafta bila osnovna poluga industrijskog razvoja, ali da je stvorila moćne lobije, koji su razvoj ka čistijoj i jeftinijoj energiji zaustavili bar za tri decenije.
Ako dva najmoćnija i međusobno povezana lobija - naftni i vojni - proračunaju da im se isplati rat, onda je jasno da takav rat mora da usledi i da su sva moralizovanja o terorizmu, diktatorstvu i svetskom zlu, samo pokriće za lukrativan posao jednog segmenta. Setimo se Unamunovih reči:5"Vi ćete pobediti, jer raspolažete brutalnom silom. Ali nas nećete ubediti. Jer, da bi nas ubedili, morate nas prvo uveriti". Američko ubeđivanje i uveravanje najbolje je opisao književnik Klaudio Magris6 u jednom komentaru. On navodi da su  

5 Erich Fromm, L'aggressione maligna: Necrofilia, Mondadori, 1983, str. 81.
6 Claudio Magris, "Finché una societe sa autocoreggersi, la democrazia e salvata", Coriere della Sera, 09. 02. 2003.

argumenti o naoružanju Iraka, koje je saopštio Kolin Pauel u Savetu bezbednosti, prepisani iz diplomskog rada Ibrahima Al Marašija koji je već šest godina istraživač u Centre for Nonproliferation Studies u Kaliforniji. Milijarde koje troše obaveštajne službe svode se na prepisivanje jednog zastarelog studentskog rada, zajedno sa greškama koje je autor prepoznao kao svoje.
Vojni budžet je jedna, a troškovi rata sasvim druga stvar. Za tekuću godinu američkim budžetom za vojne troškove izdvojeno je 338 milijardi dolara. Na zahtev američkog predsednika Kongres je dodatno odobrio još 95 milijardi dolara kao "provizorno izdvajanje". Nigde u budžetu ne figuriraju čak ni troškovi transporta trupa, povećane nabavke oružja, plaćanja naknade za upotrebu baza u trećim zemljama... Taj račun, čak i ako ne bude rata, biće ispostavljen naknadno. Proračuni koliko bi trebalo rat u Iraku da košta kreću se u rasponu od 115 do 615 milijardi dolara. Toliko velika razlika nastaje pre svega zbog neujednačenih kriterijuma. Neki računaju samo direktne vojne izdatke za mesec dana rata, drugi im dodaju troškove okupacije i povratka trupa, a treći i troškove obnove i rekonstrukcije Iraka pod protektoratom. Navešćemo da je Drugi svetski rat koštao Ameriku 2896 milijardi dolara ili 130 odsto bruto domaćeg proizvoda. Rat u Vijetnamu 494,3 milijarde ili 12 odsto BDP, prvi Zalivski rat 76,1 milijardu ili 1 odsto BDP. Da je taj rat išta postigao ovoga sadašnjeg ne bi bilo. Svaki od ovih ratova pratio je osetan i trajan pad berzanskih aktivnosti.

Tone Kralj, Iz ciklusa Život - Osuđenici, 1921.

U daljem nabrajanju koristićemo se samo uglednim izvorima podataka. Analiza Congressual Budget Office polazi od pretpostavke da će neposredni vojni troškovi za mesec dana rata iznositi 44 milijarde dolara. U svom redovnom izveštaju Deutsche Bank procenjuje da će vojni troškovi iznositi 140 miliona dolara uz fusnotu da rat bude kratak i efikasan. Pod uslovom da rat traje tri meseca i da se cene nafte kreću između 30 i 35 dolara za barel, američki BDP bi sa planiranih 2,5 pao na 1,4 odsto u ovoj godini. U Evropi bi pad iznosio sa 1,4 na 0,3 odsto. Ako bi rat trajao šest meseci američki BDP bi pao na 0,4 odsto. Ekonomija, koja od marta 2000. beleži konstantan pad, našla bi se u krajnje nezavidnoj situaciji, tim pre što u 2004, po procenama UST&A (Internet adresa www.studioeidos.com), treba očekivati porast cene nafte na 40 dolara po barelu. Naime, da bi se irački izvori doveli u stanje pune eksploatacije biće potrebno između 1,5 i 3 godine rada i oko 12 milijardi dolara ulaganja godišnje.
Tu smo već zašli u računicu koja nije čisto vojne prirode, ali i nju neko mora platiti. Peacekeeping troškovi obnove Iraka, kupovanja političara za novu vlast, izgradnja uništenih naftovoda i sve drugo trebalo bi da košta 340 milijardi dolara u prvoj godini i još po 100 milijardi u svakoj narednoj. Prema proračunima koje je prezentirao Kongresu Vilijam Nordhaus, profesor sa univerziteta Yale, proces oporavka ne bi trajao manje od 10 godina. Svi ti izdaci, koji se mogu samo sabirati, a ne i oduzimati, ipak su stvar procena, a realnost može biti manje strašna, ali i još skuplja. Amerika ima odgovor na svako pitanje pa i na to kako pokriti troškove. Komentator New York Timesa Tomas Fridman piše u broju od 21. februara: "Problem nije slomiti kičmu Sadamu, to možemo i sami. Problem je šta posle. To ne možemo obaviti bez prijatelja i saveznika".
Kako vidimo reč je o "zajedničkim troškovima" koji će sasvim sigurno obeležiti početak trećeg milenijuma. Koliko se, i kako, taj avans može isplatiti? Bude li uništen diktatorski režim (ne zaboravimo: to žele i oni koje danas krste Sadamovim zaštitnicima samo zato što neće da se uključe u ubijanje, da bi naknadno još i plaćali) svet će imati jedan diktatorski režim manje od 49, koliko ih je nabrojao rimski Espresso, ubrojavši Srbiju čak u prvu grupu liberalnih režima! No šta ako Iračani drže do reči, pa se budu borili dok ih bude bilo? I bez toga arapski svet će biti još dublje konfrontiran sa

Zapadom, a raspuklina stvorena u Evropi mora se širiti još više. Kako će se Amerika sama ponašati kada joj počnu stizati sanduci sa leševima njenih mladića? Amerikom, kako to kaže Norman Majler,7 zavladali su "barjaktari konzervativizma, koji upozoravaju da se  

7 Norman Mailer, "L'America a Caccia di Demoni", La Repubblica, 07/03/2003.

ukazuje izuzetna prilika za dominaciju svetom. Ministarstvo odbrane publikovalo je dokument u kojem su SAD viđene kao jašući kolos što veličanstveno očuvava mir u svetu svojom vojnom i ekonomskom silom... 'Projekat za novi američki vek' - prerano obnarodovan 1992, i odbačen od Klintonove administracije, posle 11. septembra postao je deo zvanične politike Bušove administracije". I Amerika ima "Memorandum"!
Kada se rat završi nema sumnje da će cene nafte morati znatno da se povećaju u odnosu na današnje. Tokom rata mogući su skokovi i do 60 pa čak i 70 dolara po barelu. To će biti kratkotrajni špicevi, tek toliko da bi se moglo reći da su cene ipak oborene, kada se budu vratile na verovatnih 40 dolara po barelu - duplo u odnosu na one pre početka pretnje ratom. Te cene treba da potraju i omoguće plaćanje jednog dela troškova obnove Iraka i njegove naftne industrije, ali i ekstraprofit za posednike nafte. Taj dodatni trošak plaćaće svi.
"U zapadnom svetu razvila se i institucionalizovala kultura mira... U nekim evropskim državama obrazovanje podrazumeva i Mir, kao školski predmet", piše Nikol Janigro.8 Objašnjava li to zašto je i u Americi i danas 37 odsto stanovnika protiv rata, čak iako ga odobri  

8 Nicole Janigro, La guerra moderna come malattia della civilta, Mondadori, 2002, str. 30.

Savet bezbednosti. Jedna rasprava kojoj smo prisustvovali u Beogradu, međutim, pokazala je da bar polovina učesnika, bez obzira na sve kroz šta smo prošli, duboko veruje da rat i danas nečem korisnom može da služi.
Izjava predsednika Udruženja italijanskih industrijalaca Antonia D'Amata, od 11. februara, da ne treba biti a priori protiv preventivnog rata, izazvala je pravu buru među italijanskim industrijalcima. Nikola Tonjana, zamenik predsednika, oglasio se prvi rečima: "Kada se ratuje ne proizvodi se zbog živih nego zbog mrtvih, ne troši se, ne investira i radnici ostaju bez posla". Na njegovu stranu stali su Marko Tronketi Provera, predsednik "Pirelija" i Telecom Italia, Ema Mačegalja, doskorašnja predsednica mladih industrijalaca i niz velikih preduzetnika, uključiv i Uga Beretu, proizvođača najčuvenijih pištolja (koje koristi Džems Bond kao 007). Cinično bi se moglo reći da je i on u antiratnoj grupi, jer se danas u ratu puca raketama, a ne pištoljem. Svetski kapitalistički vrh, okupljen januara ove godine u Davosu, u zaključcima je osudio mogućnost rata u Iraku i gotovo da je stao na stranu No War "ništarije".
U Kratkom veku Hobsbaum9 čitavo završno poglavlje posvećuje terorizmu i njegovim uzrocima, odnosno besmislenosti tradicionalnog rata protiv njega. Švedski Institut SIPRI izračunao je da jedan palestinski kamikaza u proseku košta 160 dolara  

9 Eric J. Hobsbawm, Age of Extremes - The Short Twentieth Century, Random House, 1994.

(obuka i eksploziv, čovek se ne računa) i da nanosi često veće razorne efekte nego milione dolara vredan moderan tenk. To je "sirotinjska snalažljivost". Umesto bilo kakve pridike navešćemo samo da je čak i američki državni sekretar Kolin Pauel 2002. godine u Davosu, a zatim i u Savetu bezbednosti, rekao da su "siromaštvo i obespravljenost baza iz koje se regrutuju teroristi, i zato treba rešavati te probleme". Jasno i tačno.

Milutin Mitrović

 
Susedi: Režim kaosa