|
Kuda ide Srbija?
Stopama
prethodnika
Da li je moguće da
političari u Srbiji danas, kao nekada Milošević, misle da će probleme
svoje vlasti rešiti ohrabrivanjem novih sukoba sa svojim nesrpskim građanima?
Taman se konsternacija beogradskog diplomatskog kora izazvana iznenadnim
ratobornim izjavama srpskih zvaničnika o potrebi hitnog početka rešavanja
statusa Kosova stišala, a Beograd je ponovo podsetio na, sve više njih
kaže, dobra vremena kada je Milošević, inspirisan "starim talibanskim
poučnikom", ne znajući ili ne želeći da drugačije rešava probleme,
kad god mu je to trebalo, lansirao priču o Srbima koje ugrožavaju nekakvi
ekstremisti ili teroristi i koje jedino on može da sačuva.
Pošto kočoperne izjave srpskog establišmenta a propos rešavanja
statusa Kosova i sprečavanja njegove nezavisnosti nisu naročito impresionirale
Zapad, prešlo se na "plan 2". Sve je počelo u utorak, 4. februara,
u 18 sati i 15 minuta, kada su dva Albanca u Kosovskoj ulici u Bujanovcu,
u prodavnici mešovite robe "Bani-com", ubili oficira srpske
tajne policije Selvera Fazliua (Seljver Fazljiu). Fazliu je ubijen dok
je plaćao račun, a u kolima ga čekao jedan od trojice sinova. Napadači
nisu bili maskirani a posle ubistva su mirno odšetali niz ulicu u pravcu
Velikog Trnovca. Na ulici je u tom trenutku bilo desetak prolaznika,
ali ubice niko nije video.
Četiri dana kasnije, u subotu ujutru, u akciji Žandarmerije i tajne
policije u Bujanovcu i selima Veliki Trnovac, Turija, Lučane i Končulj
zaplenjena je "velika količina oružja, municije i raznog materijala".
Tom prilikom je uhapšeno dvanaest Albanaca, među kojima i Jonuz Musliu,
predsednik Pokreta za demokratski progres (stranka nastala iz političkog
krila UČPMB), odbornik lokalnog parlamenta. Malo zatim, ispred zgrade
opštine počelo je protestno okupljanje Albanaca. Hiljadu i po građana
je bezuspešno tražilo oslobađanje uhapšenih. Nije pomogao ni višesatni
razgovor sa Čovićem delegacije Albanaca koju su činili Nagip Arifi,
gradonačelnik Bujanovca, Shaip Kamberi predsednik Odbora za ljudska
prava, Galip Beqiri, predsednik Mesne zajednice Veliki Trnovac i Jonuz
Musliu.
I... to bi bilo sve. Albanci se nisu "upecali" na provokaciju
pa je policija stala. Već u nedelju je u gradu bilo mirno, a u ponedeljak
su se saopštenjima oglasili albanski političari. Musliu je u stranačkom
saopštenju naglasio da je "napeta situacija rezultat profesionalno
smišljenog scenarija", dok je Nagip Arifi za BBC istakao, a to
prenela prištinska RTV-21, da "hapšenje 12 Albanaca ima političku
pozadinu". Shefqet Musliu, bivši komandant UČPMB, je još dodao
da "mira neće biti ako se uhapšeni ne oslobode do utorka 12. 02.
u ponoć".
Diplomatski krugovi u Beogradu su zbunjeni najnovijim aktivnostima Beograda
koje ih, ruku na srce, podsećaju na neke ranije aktivnosti koje nisu
"izašle na dobro". Čuju se nagađanja da je vladi za tako nešto
saglasnost dala Grčka, tradicionalni srpski partner, koja odnedavno
predsedava EU i koja bi, navodno, želela da "reši" kosovsko
pitanje pre olimpijskih igara koje će se održati u Atini 2004. godine.
Drugi veruju da je to Nemačka koja time želi da overi preuzimanje funkcije
predsedavajućeg Saveta bezbednosti UN.
Zašto Srbija naglo skreće udesno? Kome odgovara šokantno zaoštravanje
situacije u regionu?
Zajednički imenitelj vladinih akcija na Kosovu i jugu Srbije mogao bi
da bude dvojak. Prvo, skretanje pažnje domaće i međunarodne javnosti
sa akutnog problema koji vlast ima, a to je saradnja sa Hagom i izručenje
sve većeg broja lica koje Hag potražuje. To je za vladu prilično nepodnošljiva
situacija, jer ona, de facto, ne može da uhapsi one najvažnije,
a da pri tom ne rizikuje mnogo više od sopstvene krize. A ako ih ne
izruči na vreme, rizikuje prekid priliva stranog novca, što bi, opet,
dovelo do posledica prema kojima je kriza vlade dečja igra. Dobar izlaz
iz te situacije mogao bi da bude jedan mali, kratkotrajni i dobro kontrolisani
ratić u kojem ne bi poginulo više od desetak ljudi, i koji bi verovatno
odgodio obavezu hapšenja i saradnje sa Hagom uopšte na neodređeno vreme
ili bar dok se Amerikanci ne izvuku iz Iraka, a to, u Nemanjinoj ulici
veruju, može da potraje. Dobro obavešteni zapadni analitičari upravo
tako tumače "srpsko dizanje bune na svetoga Savu". Jer, ako
bilo ko pa i Albanci žele da podignu ustanak neće ga podići po ciči
zimi i snegu od pola metra. Neće ga podići ni bez podrške Amerike, u
čijoj se zoni kontrole na Kosovu nalaze kampovi "terorista i pobunjenika"
(ANA) namenjeni njihovom prihvatu i obuci (rejon Gnjilana i Vitine).
Dakle, iako problema ima, iako svi u Preševskoj dolini imaju "kratak
fitilj", a dobar deo njih jedva čeka da negde izbije tuča pa da
se pridruže, problem nije ni izbliza tako veliki kakvim ga Beograd prikazuje.
Verovatno je zato jedan od funkcionera NATO-a istakao da je "Atlantski
savez svakako uočio da je došlo do porasta nasilja na jugu Srbije. Zbog
toga smo zabrinuti i to osuđujemo. Ne potcenjujemo težinu tog nasilja,
ali senzacionalni izveštaji o pretećoj krizi su preterani".
Priču je posredno potvrdio i Nebojša Čović. Potpredsednik Vlade Srbije
je rekao da najveći deo problema u regionu izaziva mala grupa ljudi
koja pokušava da podstakne osećanje nezadovoljstva među mladim ljudima
zbog ekonomskih teškoća i nezaposlenosti. "Ova grupa ne broji više
od deset ljudi, ali može porasti ukoliko se ne zaustavi na vreme",
upozorio je on. U isto vreme, on je zatražio od međunarodnih snaga na
Kosovu da uhapse Shefqeta Musliua, optužujući ga da maltretira umerene
Albance u južnoj Srbiji.
Ovo dizanje tenzija možda koristi Beogradu u nekim interpartijskim kalkulacijama,
ali dugoročno donosi nekoliko krupnih problema za građane Srbije i državu
uopšte. Svaka akcija vlade koja može da posluži tvrdnji da su Albanci
opet ugroženi jača pozicije militantnih Albanaca i, naravno, umanjuje
ili potpuno onemogućava delovanje albanskih političara koji Beograd
smatraju glavnim gradom i Preševske doline. Posle potpisivanja "Čovićevog
plana" pozicije militantista su bile veoma loše, toliko loše da
ih je KFOR ponižavao i pod pretnjom hapšenja razoružavao i demobilisao.
Njihova rehabilitacija je počela posle popisa kada je Beograd odbio
da saopšti rezultate, a dobila je zamah posle izbora za lokalne organe
vlasti koji su doveli do za Srbe neprihvatljivog rezultata da 65% Albanaca
osvoji većinu u parlamentu i dobije Nagipa Arifija za gradonačelnika.
Pozicije Shpetimija, Robeljija, dvojice Musliua i Seljimija sada su
najjače posle juna 2001. godine. U Velikom Trnovcu se čak govori da
Jonuz Musliu, politički lider militantista, dobija novac za logistiku
iz kampa "Monteih", a njegov brat i bivši komandant UČPMB
Sefqet Musliu, umesto Rize Halimija, sada radije sluša Ramusha Haradinaja.
Druga zajednička karakteristika skretanja Beograda u nacionalizam je
uključivanje u trku za Šešeljeve glasove. Sasvim je jasno da će jedna
do te mere "monoteistička" politička stranka kao što je SRS
teško preživeti dugogodišnje odsustvo neprikosnovenog lidera i da će
od onih milion glasova koliko je Šešelj redovno dobijao na izborima
bar dve trećine biti na tržištu. U drugom krugu poslednjih izbora te
glasove je pokupio Koštunica, ali izgleda da će i on teško preživeti
svoju vrstu pada. Očigledno je da je DOS u nedostatku autentične vizije
posegao za oprobanim Miloševićevim trikom - spasavanjem ugroženih Srba,
naravno, ne toliko zbog onih istinski ugroženih.
Tako se opet vraćamo na priču o korišćenju kosovskih Srba za političke
ciljeve partija na vlasti. Život za to vreme ide svojim tokom i ne haje
za beogradske prevrtače. Međunarodna krizna grupa je u martu prošle
godine objavila dokument pod naslovom "Smernice za budućnost Kosova",
u kojem se za ovaj region predlaže "uslovna nezavisnost",
ako budu ispunjeni određeni uslovi. Nacrt predloga koji je zasnovan
na ovom izveštaju dostavljen je Kongresu SAD u junu iste godine, sa
zahtevom da Vašington podrži suvereni entitet. Predlog je obnovljen
u januaru ove godine, a zatim su kongresmeni Tom Lantos i Henri Hajd
pred predstavnički dom izneli još jednu rezoluciju o Kosovu.
Kako se tome suprotstaviti? Kako se suprotstaviti moćnom lobiju? Možda
bi bilo zgodno početi od stvaranja države, jer ovo što sada imamo u
Srbiji je sve samo ne autonomna i "samohodna" država kakva
bi Srbija morala da bude ako pretenduje da bude partner bilo kome. Podsećam
da je državi Srbiji silom oduzeto starateljstvo nad Kosovom i neće joj
biti vraćeno dok ne dokaže da će Albancima na Kosovu biti dobar roditelj.
Ovo što imamo na javnoj sceni, počev od farse koju Srbija pokušava da
napravi sa hapšenjem optuženih za zločine nad Albancima, pa do ohrabrivanja
sukoba na jugu Srbije, možda će nekom političaru doneti koji glas više,
ali će Srbiju još više udaljiti od pristojnog sveta.
Miroslav Filipović
|
