|
Sažeto rečeno, u vrtlogu nasilja nestala je ne
samo zajednička država, Jugoslavija, ve' je i sama država, kako se popularno
veli, "ubijena u pojam". Nasilje se otelo kontroli, uništavaju'i
sve pred sobom. Počinjeni su i retko viđeni zločini i zamašna pljačka.
Nastalo je "prirodno stanje" u kojem se nekažnjeno ubija,
sakati, raseljava, tlači i hara. U takvim okolnostima nestaje država
i u minimalnom značenju pojma, kao "legitimni monopol na fizičku
silu".
Nacionalističke ideologije i pokreti opravdavali su "sva sredstva",
i najbrutalnija, "svetlim ciljevima" - suverenom nacionalnom
državom, što ve'om i etnički čistijom teritorijom. I sve dok se to ne
postigne, "sve je dopušteno". Tako je započeta zamašna permanentna
revolucija. Kraj joj se još ne vidi, jer nema vidljivih znakova da je
bilo koji nacionalistički pokret odustao od svojih krajnjih ciljeva
u liku "velike države" (Srbije, Hrvatske, Albanije...). A
dok ne nastane "velika država", nestaje svaka država. Tako
je nastalo stanje bezdržavlja.
Kada je reč o Srbiji danas, izvesno je da je desetogodišnje osporavanje
"starog režima" dostiglo tačku preloma. U pokretu za demokratske
promene bili su jasni i snažni glasovi o neophodnosti korenitog raskida.
Ujedinjeni protiv Miloševi'a, glavni akteri promena su se nakon njegovog
uklanjanja s vlasti - izborima i demonstracijama - razjedinili. Dabome,
ni u demokratskim porecima nema političkog jedinstva ve' postoje stalni
sporovi i sukobi, ali u institucijama i po ustanovljenoj proceduri.
U nas, međutim, još nema ni takvih institucija i procedura, pa pomahnitala
sila ostaje van kontrole a sporovi i sukobi dešavaju se na brisanom
prostoru gde su sva sredstva dopuštena s ciljem da se protivnik ne samo
pobediti nego i - uništi, kao "neprijatelj". Ništa nije izvesno,
niko nije bezbedan.
Razlaz i sukob u novoj vlasti nastao je oko bitne stvari - sankcionisanja
zločina. Jedan deo je bio za izvođenje Miloševi'a pred sud, a drugi
protiv. Međutim, ni jedni ni drugi nisu iskazali jasan stav prema zločinu
i njegovim posledicama. Oni prvi suđenje počiniocima zločina vide kao
posledicu pritiska iz sveta kojem se mora povinovati, a ovi drugi taj
pritisak tumače kao nepravdu prema Srbima kojoj se treba suprotstaviti.
Jedni pribegavaju manje ili više sofisticiranim trikovima, a drugi ponavljaju
stereotipe o "naciji-žrtvi". Sukob među ovim delovima nove
vlasti sve je širi, dublji i - isključiviji; pobeda jednih podrazumeva
uklanjanje drugih. Preti se i novim prevratima. Pored nacionalne, uzima
maha i socijalna demagogija. Tim putem se može nastaviti "permanentna
revolucija", ali ne mogu se stvoriti institucije države. Na talasu
ve' pomenutog dugotrajnog procesa promena nastale su izvesne prelazne
institucije (Komisija za istinu i pomirenje, Socijalno ekonomski savet
i Savet za borbu protiv korupcije) ali, kako se to veli u starom žargonu,
nisu "zaživele". A kako li 'e tek nastati pravi parlament,
odgovorna vlada i sudska vlast, temeljne institucije - države?
Nema države sve dotle dok svaki silnik može nekažnjeno da ubija i pljačka.
Zato je sankcionisanje zločina, i onih iz vremena rata a i potonjih,
prvi korak ka državi, to je njen kamen-temeljac. Sve mimo toga održava
"prirodno stanje", u kojem je "suđeno" da agresivniji
dominiraju, otporniji prežive a ostali - propadaju i nestaju.
Raskol u novoj vlasti, svakako, nije jedina prepreka uspostavljanju
države. Na putu k normalnoj državi isprečili su se, pre svega, protagonisti
"starog režima" koji su ostali legalni učesnici i u novoj
vlasti. Oni sankcionisanju zločina pružaju ogorčen otpor, protekom vremena
sve snažniji i odlučniji, predstavljaju'i se kao branitelji ustava i
zakona. Uzdaju se i u povratak na vlast. Uz njih su i delovi aparature
stare vlasti (vojni, policijski, propagandni). A javljaju se i novi
oblici otpora uspostavljanju države. Nižu se različiti protagonisti
totalitarnih ideologija (staljinizma, fašizma, nacizma, klerikalizma,
patrijarhalizma) koji se pozivaju na "organsko jedinstvo"
nacije. Borbeno nastupaju, uz vlast ili kao njen deo. Predstavljaju
se kao legalni delovi pluralističkog sistema, kao da su jedno te isto
mnoštvo militantnih grupa u "prirodnom stanju" i višeglasje
u minimalno uređenoj državi. Kritika takvog stanja odbacuje se čak i
u ime nauke, denunciranjem kritičara bezdržavlja kao osoba bez zavičaja,
poslušnika i pla'enika stranih sila, kao "neprijatelja" koje,
zna se, valja ukloniti.
Raskid sa stanjem bezdržavlja otežava i okolnost što se u javnom mnenju
održava "dilema" da li je reč o počiniocima zločina ili o
junacima. Mnogi mediji upražnjavaju jednaku distancu prema zločinu i
njegovim kritičarima. Time se legalizuju zločini i njihovi počinioci.
Pokušaji sankcionisanja zločina se demonizuju, pa i izvrgavaju ruglu.
Izlazak pred Haški tribunal dočarava se, sve češ'e, kao patriotski podvig,
nacionalno slavlje (poput ispra'aja regruta), pa i nalik na vašarsko
šegačenje. Dakako, Haški tribunal nije idealno mesto pravde, ali za
sada nema adekvatnijeg mesta za sankcionisanje zločina.
Država se, međutim, ne uspostavlja u Hagu, niti bilo gde u svetu. Uslovljavanje
prijema naše zemlje u međunarodne organizacije sankcionisanjem zločina
nije hir, ve' jasan stav da nema države ako nije kadra da kontroliše
nasilje i kažnjava zločine. Temelji države postavljaju se ovde, u Srbiji.
Sankcionisanje zločina je tek prvi korak k njenom uspostavljanju. Novi
ustav i izbori su šansa za stvarni raskid sa stanjem bezdržavlja. A
da bi se to postiglo neophodna je javna debata o realno mogu'im temeljima
i graditeljima Srbije kao države. Glagoljivi pragmatizam ili nemušti
fundamentalizam samo održavaju stanje bezdržavlja i pokazuju da vlast
više drži do trikova i tikova negoli do ideja, načela i dijaloga. Ništa
ne menja ni estradno prepričavanje svetskih standarda. Javna debata
o ustavu i izborima kao temeljima države podrazumeva načelnost u politici
i razvoj kulture. Bez javne debate nije mogu'no jasnije artikulisati
čemu su akteri promena težili i šta su sve podrazumevali pod godinama
ponavljanom željom da zaštite pravo na život i da žive normalno. Od
jasnog i odlučnog odgovora na pitanje šta državljani smatraju normalnim
zavisi izlaz iz bezdržavlja.
Tekst ustava odgovara'e svom pojmu samo ukoliko izrazi političku volju
građana i vlasti da (za)ustave golu silu i uspostave normalnu državu.
|
