"Lepa Srbija", časopis za geopoetiku, istraživanje tradicije i kulturu življenja, br. 1, 2002, osnivač i izdavač "Veduta" Beograd, glavni i odgovorni urednik Dragoslav Bokan

Nedavno se pojavio za naše prilike neobično obiman časopis u ekstra luksuznoj opremi na hartiji na kojoj se rade najkvalitetnije fotomonografije, pod nazivom Lepa Srbija. Pored glavnog urednika Dragoslava Bokana, našoj javnosti poznatog kao vođe zloglasne paravojne formacije koja je tokom rata harala i pljačkala, saradnici su pisac Momo Kapor, likovni kritičar Dejan Đorić, obojica poznati po svojim nacionalističkim uverenjima, novinarka Miljana Laketić, glumica Ivana Žigon, fotograf Petar Vujanić, izvesni Francuz po imenu Žan Kristof Bison, "osvedočeni prijatelj Srba i pravoslavlja" i, analogno, ogorčeni protivnik evro-atlantskih ideja, i drugi.
Ne bismo se uopšte bavili ovim "geopoetičkim" (kako su ga urednici nazvali) časopisom, uprkos njegovoj agresivnoj likovnoj pretencioznosti, da mu glavna namera nije da svesno obmane javnost putem estetizacije zla čije posledice i danas osećamo. Jer, "čuvari lepe Srbije", kako sebe nazivaju urednici, u uvodnoj napomeni kažu: "Upravo ste prešli granicu koja deli svakodnevicu od retkodnevice, zabrinutost od spokojstva i onu običnu od one lepe Srbije. Zakoračili ste u svet u kome je sve potpuno i savršeno istinito, ali istovremeno i ležerno, vedro, mirno, uzvišeno..." (istakao Z. M.). A fotografisani su najlepši pejzaži Srbije, kulturno-istorijski spomenici, vojvođanska polja, suncokret kao simbol sunca i punog, bezbrižnog življenja, umetničke gravire starih majstora, čak je svoje mesto u časopisu našla i umetnička erotska fotografija. Sve to, dakle, treba da ukaže da je Srbija, zapravo, zemlja blagostanja, sreće i lepote, a da su tvrdnje "kvaziintelektualne elite" ili "misionarskih intelektualaca", kako su u poslednje vreme nazvani građanski intelektualci, borci za demokratiju i protivnici rata i eskalacije velikosrpskog hegemonizma i šovinizma, ne samo lišene svakog realnog osnova, nego da su zlonamerne, antisrpske i antipatriotske.
Osim licemerja kroz još nekoliko ravni sagledavamo koncepciju ovog časopisa: afirmacija ideologije "Blut und Bloden" (krv i tlo), ksenofobija i rasizam, antizapadnjaštvo, ekskluzivizam dela sopstvene tradicije i, naravno, mesijanizam oslonjen na čvrste veze sa drugim "paćeničkim" narodima i "osvedočenim prijateljima" (Jevrejima, Rusijom, onom, dakako, pravoslavnom, i sa Francuskom, preko grupe šovenskih intelektualaca tipa Bisona ili Šifera).
Stoga uvodni tekst piše niko drugi do Momo Kapor, čovek koji je među prvima podržao zločinačke akcije Radovana Karadžića. Jer ko bolje od njega poznaje najlepše i nepatvorene mirise zemlje Srbije kakvih nema nigde u svetu: miris dunja sa ormana, bosioka, šljivovice, pečenih prasića... Pa čak i voda iz srpskog bunara, ovom negdašnjem ispijaču "espresa" i "kapućina" kraj dubrovačkih skalina, sada miriše drugačije, hiljadu puta lepše nego na mrskom latinskom Zapadu, nekako srpski brate...
Kaporov tekst inkorporira u sebe gotovo sve navedene ravni. Hermetizam, antimodernizam i žal za duhom palanke uočavamo u epski raspevanim prizorima: "I baš kad ste se osetili blaziranim i praznim, budite se u nekoj staroj kući u srcu Srbije, usred kakve varošice ili palanke (istakao Z. M.), odlazite u kuhinju kod domaćina (istakao Z. M.) i on vam iznosi nešto tako retko u belom svetu: slatko od trešanja, zamagljenu čašu hladne vode i majušnu čašicu domaće prepečenice... Pošto ste pojeli slatko, ispijate čašicu šljivovice, prepečenice iz obližnjeg manastira (sic! - važno je, dakle, dovesti u vezu domaćina sa verom pravoslavnom - prim. Z. M.) i ona vam sa zadrškom, blago klizeći niz grlo, pali svojom vrelinom utrobu. Osećate ukus tradicije i vremena, blagost i žestinu, pritajenu životnost ovog srpskog (istakao Z. M.) eliksira... u tom ukusu iz te krhke staklene čašice, kao da je sadržana čitava Srbija koja vas neodoljivo obuzima i žari".
Mnogo opasniju ideju krvi i tla Kapor servira javnosti mirno, ne trepnuvši, kao da nismo u 2003. nego u 1991. godini, koristeći se omiljenom starozavetnom sintagmom (treba nekako u sve rečeno interpolirati i Jevreje): "Vratili ste se, dakle, u zemlju svojih praotaca i iznenada primećujete da mnogo lakše dišete. Ovo je vaš posed (ne stoji, dakle, uzalud u zaglavlju da se radi o časopisu za geopoetiku pri čemu je 'geopoetika' eufemizam za 'geopolitiku'!), a tapije na njega kriju se u kolanju vašeg krvotoka (istakao Z. M.) u svakom, pa i najsićušnijem nervu vaše kože, u boji očiju i njihovom sjaju. Najzad ste spokojni. Svoji na svome!" (istakao Z. M.). Kako ovo neodoljivo podseća na ekskluzivističke i primitivno-ostrašćene poklike balkanskih nacista kojih smo se u toku priprema za bratoubilački rat s kraja osamdesetih i početkom devedesetih godina naslušali: "srpska puška na srpskom ramenu" ili "hrvatska strojnica na hrvatskom ramenu"! Nema tu, naravno, mesta za druge, a za drugačije još manje!
Kapor kao "svestrani srpski pisac" i nekadašnji svetski putnik zna da na Zapadu ne samo da ništa nije bolje nego u "lepoj Srbiji", već, naprotiv, tamo ni npr. zelena salata nema onaj predivni srpski ukus (on to jamči svojim iskustvom!); istina "lepša je od naše naoko, veća je i čistija i zelenija", ali "čini nam se da smo prevareni, kao da žvaćemo plastiku". O mineralnim vodama svetskih marki, da i ne govorimo. "Pijemo litre čuvenih mineralnih voda 'Viši', 'Perije' i 'San Pelegrino' a nikako da ugasimo žeđ! Nekada nam je bila dovoljna i čaša vode sa bunara."
Ali nije stvar samo u tome, Zapad je, kaže ovaj srpski pisac, "mnogo podmukliji i perfidniji nego što se obično misli". Zato savetuje svoje sunarodnike u lepoj Srbiji da ga se čuvaju i beže od njega kao đavo od krsta: "Na sreću sve ređe putujemo u svet. Zapad nas, istina, prima, ali ne više kao goste, već samo pod uslovom da se zauvek iselimo odavde. Što kaže naš narod: ne zovu magarca u svadbu da igra, nego da vodu nosi! Zapadu je potrebna naša pamet, naše obrazovanje, naš dar i naša sveža krv. Poslovnim ljudima se, naime, ne isplati da školuju svoju decu kad najškolovanije ljude mogu da kupe budzašto. Deca će nastaviti njihov biznis i kupovaće novu pamet na tržištu obrazovanih robova" (istakao Z. M.).
Ovih nekoliko Kaporovih rečenica predstavlja koncentrat mržnje, netolerancije, antimodernizma, ksenofobije i svesti o navodnoj srpskoj posebnosti (naš dar, naša pamet, naše obrazovanje) o srpskom poslanstvu među narodima. Takav blagočestivi narod, po Kaporu, ne sme ni po koju cenu da padne u zamku zapadnih iluzija kao što su konformizam, potrošački mentalitet, individualizacija ličnosti na račun etničkog kolektiviteta.
Naravno da jedan takav zaštitnik svoga plemena, kakav je Momo Kapor, ne može sebi dozvoliti da članak završi a da se ne osvrne i na pitanje srpske krivice. Uopšte ne sumnjajući da je krivica za rat Srbima nametnuta i da je rezultat aktivnog delovanja Novog svetskog poretka i njegovih domaćih slugu (ta zaboga, Srbi su se borili za pravednu stvar, pa nije li i on, Kapor, dobar deo svog dragocenog vremena tokom rata proveo na Palama i u Banjaluci, dajući nesebičnu rodoljubnu podršku Karadžiću i Mladiću!). Kapor o krivici razmišlja kao o fatalističkoj datosti tako karakterističnoj za "izabrane" narode, za mesijanska plemena koja će božjom promisli spasiti svet od zla koje se na njega obrušava. Dakle, Srbi su (kao i Jevreji), smatra Kapor, uvek bili krivi: "Jedno vreme smo bili krivi što nismo u Komunističkoj partiji, a posle smo bili

privilegiju da budu najviše krivi na svetu".
Zbog takvog odnosa sveta prema "lepoj Srbiji" Kapor više neće nikud iz nje. "Za mene svet više ne postoji", kaže savetujući i druge da se manu Zapada. On prezrivo gleda moderna tehnička i ina dostignuća kao nepotrebne zapadnjačke igračke koje ničemu ne služe osim da seju iluzije i stvaraju konfuziju u glavama srpskih domaćina, čednih srpskih devojaka i vernih supruga čije "mirise sa pravih mlečnih koža punih nepatvorene putenosti i erotike", Kapor voli da "duboko udahne", a ne (tuđinske) "mirise depiliranih sasušenih koža i parfema koji se razlikuju samo po ceni".
Te zapadnjačke igračke su, po Kaporu, npr. flaširana i gazirana voda, kompakt diskovi, vakuumirane tegle i slične novotarije neprirođene srpskom čoveku. "Velika je danas privilegija piti vodu sa izvora, a ne flaširanu i gaziranu, slušati glumce i pevače uživo, a ne sa kompakt diskova, ploča i kaseta; brati višnje sa stabla, a ne jesti ih iz vakuumiranih tegli; piti tek pomuženo mleko, a ne ono iz tetrapaka; čekati tek snešeno, još toplo jaje, a ne jesti hemendegs u nekom aluminijumskom fosforescentnom sneku u kojem se ne zna poreklo ni kokoške ni konobara (istakao Z. M. - rasizam na literarni, kaporovski način!), pljeskavicu sa lukom umesto gnjecavih i bljutavih hamburgera, gledati izbliza remek-dela vizantijskog slikarstva, a ne iz reprodukcija..."
Mržnjom, netolerancijom, rasizmom, etničkim ekskluzivizmom, posebnošću i umišljenim mesijanizmom, a nadasve licemerjem, obiluje relativno kratak tekst Mome Kapora koji odslikava posttitovsku Srbiju, koja nije više bilo kakva nego srećna, blagodatna i lepa.
U tom stilu pišu i ostali autori. Uz zaista izvrsne fotografije najlepših predela Srbije, istorijskih i kulturnih spomenika, oni pokušavaju da stvari u Srbiji predstave boljima nego što uistinu jesu. Za vezu sa Jevrejima - "bratsku po mukama" i, dakako, po "poslanstvu" - zadužen je niko drugi do glavni urednik Dragoslav Bokan, vođa "Belih orlova" i osvedočeni ratni zločinac. U opširnom intervjuu sa rabinom beogradskim Isakom Asijelom, svojim familijarnim odnosom (on je sa rabinom na "ti") i nametljivo sugestivnim pitanjima Bokan nedužnom rabinu ne ostavlja čak ni sužen manevarski prostor da bi odgovori bili ako ništa drugo barem kurtoazni ili diplomatski. Tako pitanjima tipa: šta je to za tebe "lepa Srbija", kakve ti asocijacije budi, da li su to mirisi, ukusi, prizori... uvlači sagovornika u neprijatan kontekst povlađivanja - zato je Srbija za Isaka Asijela lepa, divna, "sa koje god strane dolaziš", a za šovena Bokana to je dovoljna potvrda da je žrtvena veza dva naroda čvrsta i nesumnjiva.
Da, po autorima ovog časopisa, i na "ogavnom Zapadu" postoje kvalitetni (premda malobrojni) ljudi, svedoči i primer "odanog srpskog prijatelja" Francuza Žana Kristofa Bisona koji za prvi broj Lepe Srbije piše tekst o Parizu. To je čovek prozelotske desničarske orijentacije sa populističkim manirima koje ne krije, inače je urednik filmske rubrike pariskog časopisa Figaro magazin. Proslavio se izjavom da "Viktor Igo ne piše baš uvek gluposti, ali njegovu tvrdnju da će u 20. veku postojati samo jedna, evropska nacija i da će njeno sedište biti u Parizu", Bison je nazvao glupošću. "Prvo", kaže Bison, "zato što Pariz nije nikada bio glavni grad Evrope, već su to u 20. veku bili Berlin i Moskva, i drugo, jer na početku 21. veka", prema Bisonu, "glavni grad ujedinjene Evrope je Vašington". On žali za negdašnjim Parizom, negdašnjom Francuskom, srpskom prijateljicom, osuđuje politiku svoje zemlje ne birajući reči...
A onda sledi tekst o "pravoslavnoj Rusiji" iz pera mlađane Ivane Žigon. Preplavljena ljubavlju za "matušku Rusiju", autorka kao da gubi svaki osećaj za meru. U ovoj velikoj zemlji ona vidi ovaploćenje "najplemenitijih ideja čovečanstva" poput "vere pravoslavne" i "čovekoljublja", "prostodušnosti i jednostavnosti" koje, nažalost, kvare zapadnjačke tekovine koje nezadrživo i nekontrolisano prodiru. Autorka tako navodi primer svoje ruske kume, izvesne lepotice Anje, koja joj pokazuje predivne pesme koje joj je napisao jedan udvarač, ali koja voli rusku prostodušnost pa će se zbog toga odlučiti za momka koji ne piše pesme, jer kaže Anja: "Hoću normalno da živim, a ne da zvera u mene kao u Mona Lizu!" I to se Ivani jako dopada. Prostodušnost vs. umetnosti, nego šta!
Ali njoj u Rusiji jako smeta sve što nije izvorno rusko. Tako, na primer, ona žuri da u velikom moskovskom "univer-magu" kupi poklone za svoje prijatelje: zna da će "ono malo preostalih Srba u Beogradu (istakao Z. M.) najviše obradovati ruska kolonjska voda koja se zove 'Otečestvo'". Ali ne lezi vraže, u prodavnici krcatoj pariskim parfemima ("sve neki Diori i Lorani") nigde "Otečestva"! "Pa kako vas nije sramota? Svega imate samo ništa svoje!", razljutila se mlada Žigonka. Zato u daljoj potrazi za parfemom "Otečestvo" odlazi u njoj najomiljeniju prodavnicu u Moskvi "Detskij mir" (Dečji svet) gde, na sreću, imaju još samo jednu bočicu! Mlada Srpkinja je odmah kupuje, a onda, tužna što se, eto, i pravoslavna Rusija tako bestidno prodala Zapadu, prolazeći kraj spomenika Dostojevskom, muklo i kroz suze patetično se obraća velikom ruskom piscu: "Prasti!" (Oprosti!)
Zanimljiv je npr. i članak o Vojvodini i Novom Sadu iz pera Đorđa Srbulovića. Tekst vrvi od netačnosti - ali koga briga, najvažnije je da je "priča o Vojvodini - srpska priča". Srbulović je nedvosmislen: "Ne samo ime, pojam i teritoriju, već i smisao dali su joj Srbi". Koliko autor nema mere u svom nekontrolisanom patriotskom izlivu, svedoče i ove rečenice koje teško da bi izdržale probu naučno-kritičke aparature: "Oni (Srbi, prim. Z. M.) odredili su joj meru duhovnosti, stepen kulture, čvrstinu tradicije, nivo obrazovanosti, bilo da je reč o mnoštvu baroknih crkava, desetinama manastira, gimnazijama, preparandiji i bogosloviji..." O drugim narodima, osim pomalo o Nemcima i vrlo pežorativno o Hrvatima, ni pomena.
Nema sumnje da su Srbi dali značajan doprinos kulturno-istorijskom razvitku Vojvodine, ali apsolutizovati taj uticaj i podići ga na nivo istorijske istine - u najmanju ruku je neukusno.
U odeljku o Novom Sadu, ispod naslova "3/4 hrvatske povijesti u Srpskoj Atinici" nailazimo na grubo vređanje istorije i tradicije celokupnog hrvatskog naroda. Autor bez zazora ispisuje i sledeće rečenice: "Iako je Novi Sad značajan za nastanak i razvoj moderne srpske kulture, te ga zbog toga nazivaju Srpska Atinica, smestio se u njemu i njegovom predgrađu i jedan značajan deo hrvatske istorije... Kažu novosadski Srbi da se četvrta četvrtina hrvatske istorije ili povijesti nalazi u Madridu. Da li je baš tako, nije nam poznato".
Eklatantan primer nešto rafiniranijih šovinističko-rasističkih ideja o važnosti "krvi i tla" predstavlja tekst Miljane Laketić pod naslovom: "Lepi Srbi". Za nju su Srbi najlepši muškarci na svetu i ona ih, rukovođena sopstvenim ukusom i "diskretnim patriotizmom" odmah i bez greške prepoznaje među svetskim lepotanima: "Sećam se" - kaže ova iskusna gospođa - "u vreme mojih davnih putovanja, viđala sam naše lepe muškarce i lako ih prepoznavala: na ulicama dalekih gradova, na poznatim plažama, aerodromima, salonima gde su bili najlepši ukras". Gospođa Laketić je sigurna da kroz burnu srpsku istoriju i viševekovno robovanje pod Turcima, "nekog većeg mešanja stanovništva nije bilo". Srbi su, veruje ona, ipak čistija rasa nego što se misli. Evo kako to ona objašnjava: "Od surovih osvajača ostalo nam je mnogo lošeg u narodnom sećanju i nacionalnoj istoriji, ali isto tako i u načinu života, mentalitetu, navikama, poimanju vlasti - sve do turcizama, onih ostataka turskog jezika koje još upotrebljavamo u svakodnevnom govoru. Srećom najmanje nam je ostalo

pa Njegoš, a onda, uprkos bujnoj patriotskoj mašti, ne mogavši da u lepotane ubroji i nosate Karađorđeviće, Laketićeva se okreće političarima, slikarima, piscima i glumcima. Tako su mnogi i posthumno proglašeni za lepotane, i svakako se prevrću u grobu što za života nisu, eto, ni znali koliko su zapravo bili lepi. U galeriju lepotana upisuje tako Laketićeva čak i Đorđa Genčića, ministra u doba poslednjeg Obrenovića - čoveka za koga savremenici tvrde da može biti sve drugo samo ne lep, čak i Ivu Andrića ("A bio je on zaista veoma lep muškarac"). Ali hajde, neka joj bude jer ne kaže se uzalud de gustibus non disputandum.
Naravno da tako lepi Srbi nisu mogli ostati neosvojive tvrđave: u njih su se, naime, strasno i fatalno zaljubljivale strankinje (tek da se zna kakvi su Srbi muškarčine!): npr. Nemica Beta Vukanović, ili Ita Rina, a da ne pričamo o strasnim erotskim avanturama slavne Džozefine Beker koja se toliko zaljubila u jednog anonimnog (lepog) Srbina da je "zavolela Beograd i umela pravilno da izgovori i tako teške reči kao što su: ćevapčići, ražnjići, pljeskavice, špricer..." Ume iskusna gospođa Miljana Laketić i da posavetuje današnje mlade žene: "Jesu li Srbi i danas zgodni? Umesto odgovora izađite na ulicu, pogledajte onako kako se divite na ulicama tuđih gradova, i videćete koliko su lepi. Zapamtite im lica, trebaće vam za sećanja... A dok ne dođe vreme za sećanja, pokušajte da na pravi način pogledate i ove naše neiscrpne 'prirodne lepote'".
Šta reći na kraju? Žalosno je da jedan časopis i danas nakon svih strahota koje smo proteklih godina proživeli i dalje drsko propagira u najširoj javnosti ideje koje su bile uzrokom naših nevolja: fašizam, rasizam, šovinizam sve pod plaštom lepog. Lepo je uzvišena kategorija, osnovni smisao estetike, ali estetizovati zločin, bedu, militarizam i nacifašizam mogu samo oni koji ni posle 5. oktobra nisu prestali da budu zagovornici takvih ideja.

Zlatoje Martinov