Projekat Republike "Promena ustava - put do minimalne države" i "Stvarni i prividni pluralizam u kulturi Srbije", posle Vranja, produžen je u Kikindi pod zajedničkim nazivom "Na dnevnom redu javnosti". U razgovoru su učestvovali narodni poslanici, predstavnici političkih stranaka, nevladinih organizacija, novinari Kikindskih i ekipa lista Republika

Projekat uključuje prikazivanje video-snimka debate o ustavu Srbije koja je održana u Republici, snimak rasprave u Narodnom pozorištu u Beogradu pod nazivom "Stvarni i prividni pluralizam u kulturi Srbije". U nameri da proširi komunikaciju o tako važnim temama, Republika će nastaviti razgovore u gradovima Srbije.

Put ka državi

Nebojša Popov je podsetio da Republika sarađuje sa Kikindskim od njihovog pokretanja, tako da je realizacija novog projekta prirodan tok nakon višegodišnjih kontakata. Popov je takođe podsetio da je u Kikindi započela i saradnja u okviru Saveza slobodnih gradova nakon pobede koalicije Zajedno na lokalnom nivou. Deviza tog vremena bila je da je pobedom u lokalnim sredinama označen početak demokratskih promena političkog poretka u Srbiji. Takođe, postojala je i vera u demokratski potencijal promena. Posle nestanka koalicije Zajedno pojavio se novi pokret 1999-2000, ali i nova vera u demokratski potencijal. O njemu govori Milan Podunavac u debati Republike tvrdeći da je taj potencijal ugrožen i od same vlasti, ali da nije potrošen.

neizvesnim ishodom. Ipak, još nije dovoljno fokusirano pitanje kako doći do temelja normalne države u kojoj će biti zaštićeno osnovno pravo - pravo na život. Razjašnjenje i sankcionisanje zločina je temelj uspostavljanja normalne države, i ukoliko javnost to pitanje jasnije postavi veće su šanse za stvaranje normalne države, rekao je Popov.

Šandor Melank, narodni poslanik, primetio je da se o ustavu govori u kontekstu činjenice da ne funkcionišu institucije i da Srbija ima v. d. predsednika republike. Međutim, istorijat u vezi s ustavom je nešto duži. Na početku smo imali dvotrećinsku većinu u parlamentu i mogli smo da postignemo konsenzus o ustavu, ali nije bilo političke volje da se ustav promeni. Odbor za ustavna pitanja se za dve godine nije sastao nijednom, a predsednik odbora bio je Dragan Maršićanin, koji je tada bio i predsednik parlamenta. Melank je ocenio da je to veliki vakuum u funkcionisanju koalicije DOS. Ne smatram da je DSS opoziciona stranka, ona je kriva za letargiju, rekao je Melank. Kao čovek koji nije pravnik, postavio je pitanje da li se treba držati ustava prilikom njegove promene, odnosno da li biti legalista i legitimista u jednom vakuumu, kada je Srbija i Crna Gora država bez suvereniteta, kada je Kosovo pod protektoratom, a po ustavu je potrebno da se organizuje referendum na celoj teritoriji države, da bi se on promenio. Melank smatra da se posle 5. oktobra mogao načiniti korak više koji bi taj datum označio kao revoluciju ili raskid sa starim režimom i elitom koja je bila na vlasti 10 godina. Sad, šta je tu je, mogu samo da prepoznam problem i razgovaram sa ljudima, zaključio je Melank.

Živica Predojev, narodni poslanik, osvrnuo se na tvrdnju o "prirodnom stanju". U takvom stanju preživljavaju jaki i lukavi, i to mora da nas natera da takvo stanje promenimo. Nije potrebna revolucija, nego razlog, a njega vidim u Povelji koja može biti inicijalna kapisla za promenu ustava Srbije. Ustav je dogovor ljudi koji hoće da žive i do ustava se mora doći političkim dogovorom. Međutim, ustavu bi morao da prethodi zakon o lustraciji, a iskustvo nas uči da je to neophodno. Ustav ne sme biti teško promenljiv. Tek lako promenljiv ustav i učešće ljudi u javnom životu iznedriće rešenje, ali za par godina, rekao je Predojev.

Branko Komadina, predsednik Udruženja građana Dištrikt 0230, po zanimanju scenograf i, kako sam veli, "profesionalni građanin", podsetio je da klanovsko društvo isključuje građanina, što potvrđuje i činjenica da se umesto o građaninu još govori o narodu. O 5. oktobru govori se i piše kao o narodnom pokretu, ali 5. oktobar je, kako je rekao Milan Podunavac, počeo 24. septembra, kada su građani glasali. Nastavljajući razmišljanje o poziciji građanina, Komadina je rekao da je u Kikindi bivša opozicija rekla "napravićemo državu, a vi građani ste rekli svoje". Kolektivistički duh živi i dalje jer se za Srbiju i Crnu Goru govori "mi", a za Evropu "oni", mada Evropa sebe ne doživljava kao "mi" jer tamo postoje različite zemlje - Portugalija, Danska, biće tu i Slovenija, dakle jedna šarolikost. Naspram kolektiviteta stoje građani u svojim kućama, osećaju otpor i prema nevladinim organizacijama i prema javnom angažmanu, njih niko ništa ne pita, niko ih ne pita šta misle. Niko ih ne pita o pravu na život, što je vrlo važno, a ni u parlamentu još niko nije raspravljao o tom civilizacijskom momentu kada prestajemo da budemo "mi" i postajemo "ja" sa punom odgovornošću za sopstvene postupke.

Stevan Popov, član DS, insistirao je na tome da nema promene sistema bez političkih stranaka. Napravljena je greška u koracima jer smo hteli opet neku narodnooslobodilačku borbu pa smo napravili sporazume sa Otporom, nevladinim organizacijama, sindikatima. Greška je što posle 5. oktobra nije sazvana ustavotvorna skupština i što nije donet jedan broj revolucionarnih zakona. Apsurd je posle tri godine govoriti o lustracionom zakonu i o tome kako ćemo "otkriti", "okriviti" kada se unište dokazi. Popov smatra da se Miloševićev ustav ne može promeniti legalnim putem. Stranke su se ušančile, Sandžak hoće svoje, Vojvodina svoje, Zaječar i Knjaževac svoje. To će biti velika smetnja za usvajanje ustava. To je trebalo uraditi u prvih šest meseci posle promena, sazivanjem ustavotvorne skupštine i zakonima kojima bi se prethodni režim onemogućio da nas ometa. Sada su pripadnici bivšeg režima naši "saradnici" u republičkom parlamentu i u mnogim lokalnim samoupravama. I mi ćemo se vrlo teško otresti tog bremena, rekao je Popov. Popov veruje da će, radi promena ustava, doći do njegovog kršenja. Sa tim se kao pravnik ne slažem, ali kao čovek koji želi da se konačno zavede red, mislim da se mora ići oštrijom političkom voljom, i to isključivo politikom, a ne opštenarodnim ustankom. Narod hoće da ima redovno namirnice, penzije i zarade i da koliko-toliko živi bolje. A to da li će imati pravobranioce i tako dalje, to njih ne interesuje. Njih interesuje bolji standard, a on će doći ako državu dovedemo u neki red. Zato smatram da se mora isključivo "žešćim" postupcima doći do ustava. Znam da za mnoge on neće biti validan, ali svetska zajednica nas uverava da će nas podržati. Dakle, smatram da pragmatizam treba da bude iznad legaliteta, rekao je Popov.

Željko Bodrožić, urednik Kikindskih, istakao je da je propuštena prilika da se posle 5. oktobra suočimo sa prošlošću, iz čega je mogao da nastane konsenzus o uređenju države u kojoj više ne bi bilo moguće da se ponove devedesete godine. Bodrožić je podsetio kako je u medijima prekinuta stidljivo započeta debata o odgovornosti ljudi iz starog sistema jer su oni prešli na drugu, pobedničku stranu. Time je razvodnjena spremnost društva da se suoči sa prošlošću, a i politička elita je zarad privilegija i dogovora skoro ugušila debatu o odgovornosti i traumama ratova. Bodrožić smatra da ustav neće promeniti Srbiju jer elita ne želi promenu odnosa tako da ćemo opet živeti u "prirodnom stanju", a oni koji su odgovorni za propast države i moralnih normi biće važni činioci i neće dozvoliti raspravu o odgovornosti. Oni će biti kamen o vratu čak i kada se budu stvorili uslovi za put ka Evropi i nekoj normalnoj državi. Bodrožić je podsetio da je posle 5. oktobra RTS otpočela da emituje nezavisnu produkciju, ali kada se u jednoj emisiji pojavio bivši generalni direktor RTS-a Milorad Vučelić, kao odgovoran za raspirivanje nacionalističkih strasti, nezavisna produkcija je skinuta. Jasno je da su se dogovorili da prežive kritičan period, tako da je zlo i dalje na vlasti, doduše ne u parlamentu, ali jeste u Srbiji i Vojvodini.

Mila Melank, v. d. direktora Informativnog centra, smatra da su poluge moći ostale u rukama prethodnih vlastodržaca. Sakrili su se 5. oktobra, a kada su videli da im se neće ništa desiti vratili su se na scenu i zadržali ekonomsku moć. To snažno utiče ne samo na donošenje ustava nego i na pokušaje da se raskrinka njihov uticaj. "Legija" ima moć jer je sa njim napravljen "dil" da pristane na promene. Sada su se on i njegovi restaurirali i imaju snagu da spreče donošenje ustava, a to je veliki problem, rekla je Mila Melank. Ona je polemisala sa Stevanom Popovim da "narodu treba samo hleba i igara". Predložila je da se razmišlja o građanima koji će potrebu za većim standardom osetiti naknadno kao interes, ako ta norma postoji. Dodala je da mediji treba više da se bave pozicijom građana jer u svesti ljudi o tome postoje velike disproporcije.

Dragomir Vlaisavljević, novinar Kikindskih, takođe se nije složio sa Stevanom Popovim koji je rekao da su stranke povele promene i da javnost ne interesuju institucije i ustav, nego samo standard. To mi zvuči isto onako kao kada je Vojislav Koštunica rekao da je on pobedio Slobodana Miloševića. Naprotiv, stranke, koje su se udruživale u razne saveze, tražile su potporu od svih - od sindikata, nevladinih organizacija, studenata. Ovde nisu političke stranke rekle "dole Milošević" nego otporaši koji su batinani. Vlaisavljević je izrazio sumnju u brzo donošenje ustava kada se u strankama razmišlja o tome da javnost nije potrebna i da ljudima treba dati hleb. Pragmatizam na uštrb legaliteta je svakodnevna pojava samo da bi se omogućila većina u parlamentu, ali ni to ne daje veću nadu u brzo donošenje ustava.

Učesnici debate iz Kikinde polemisali su međusobno, i to uglavnom sa stavovima Stevana Popova da lustracija posle tri godine nema smisla i o svođenju građana na narod. Bez lustracije se ne može govoriti o pravu na život, a to pravo jednako pripada svakome, rekao je Živica Predojev, dok se Šandor Melank posebno založio za lustraciju u medijima, a ne samo u političkom životu. Branko Komadina je dodao da u vezi sa ustavom postoji jedna važna rečenica, a ona glasi "Srbija je država građana" ili "Srbija je država srpskog naroda". Komadina je rekao da se nacionalna svest indukuje preko Obraza i da se mora otvoriti pitanje liberalizma-konzervativizma, odnosno pitanje građanin-narod. Svako ko otvori to pitanje imaće prednost i tu je moguć savez demokratskih i liberalnih stranaka, rekao je Komadina.
Nebojša Popov se složio sa ocenom Šandora Melanka da je akt donošenja ustava diskontinuitet sa starim poretkom i konstatovao da takav akt nema legitimacijski osnov u postojećem ustavu i zato takav akt predstavlja revolucionarni akt. Popov je podsetio na razgovor sa Aleksandrom Molnarom koji je u Republici objavljen prošle godine povodom njegove četvorotomne knjige Ustavna demokratska država. Molnar razlikuje rotacionu revoluciju, odnosno revoluciju koja se nikad ne završava, a za primer je uzeo nacističku i boljševičku revoluciju. I tamo su postojale neke norme, a Staljinov ustav nije bio loš kao tekst. Međutim, takvim tekstovima revolucija u Nemačkoj i Rusiji nije okončana jer nije utemeljen poredak koji štiti pravo na život i ostale slobode, pa i pravo na imovinu.

Prvi korak ka normalnoj državi načinjen je pobedom na lokalnim izborima 96/97, a isto to se dogodilo 2000. na centralnom nivou kada je zapretila krađa izbora, pa su izbile demonstracije koje su počele 29. septembra u Kolubari i 5. oktobra u Beogradu. Stvoreni su uslovi za diskontinuitet, ali on nije načinjen. Raskol je počeo oko hapšenja Slobodana Miloševića. Priroda tog sukoba je važna; na jednoj strani imamo legalitet i sa tog stanovišta saradnja sa Hagom je "deveta rupa na svirali"; druga strana ne daje obrazloženje, osim "mi smo to dužni" i "nema saradnje sa svetom ako to ne uradimo". Takav pragmatizam obično ne deklariše principe na kojima počiva. On može ponekad imati dobre rezultate. Ali, javnosti kao instituciji mora biti jasno da države nema i da je ne može biti dokle god može nekažnjeno da se ubija i pljačka.

Model kulture

Postoji raznolikost agresivnih ideologija koje zatiru pravo na život, rekao je Nebojša Popov i zapitao da li postoji drugačiji pluralizam i to ne samo u kulturi nego i u politici odakle se može poći u stvaranje minimalne države. Militantne ideologije su razorne i ne mogu stvoriti bilo kakvu državu, što su i pokazale razarajući svaku državu. Pitanje je da li postoji kreativni pluralizam i koliko je kreativan. Popov je dao za pravo Filipu Davidu, jednom od učesnika u raspravi u Narodnom pozorištu, da se Srbija nalazi na prekretnici između stvarnog pluralizma i mogućnosti da ostane zarobljenik razornog pluralizma.
Drugi problem je odnos politike i građana. Čak i neke stranke govore da se ne treba mešati u politiku. Ovaj fenomen došao je do izražaja kada se u Savezu slobodnih gradova pojavila mogućnost da Vuk Drašković, koji se kandidovao na predsedničkim izborima (1997), ne dobije podršku cele asocijacije. Na sednici Saveza pojavili su se članovi SPO da bi sprečili da se lokalna politika meša u visoku politiku. Poruka je bila jasna - ne dirajte u vlast. Konstatujući da i u NVO sektoru dominira stav o nemešanju u politiku, Popov je podsetio da je od antičkih vremena aktuelan stav da je bavljenje javnim poslovima dolično slobodnim građanima, a da je u 19. veku Kondorse uveo novo značenje politike kao delatnosti preko koje se građani brane od vlasti, dakle brane privatnost. Otuda kasnije ideja o autonomiji društva, o slobodnom građaninu i o pravu na građansku neposlušnost.

Branko Komadina je rekao da država nema nikakav kulturni koncept i da je sve samo "surfovanje". Alarmantno je to što su najpismeniji otišli iz zemlje i što su građani koji su ostali - osiromašili tako da osećaju stid. Postoje samosvesni građani, ali i oni koji se povode za idejama koje se nude, kao što je svetosavlje. Komadina je kao fenomen vremena u kojem živimo izdvojio film "Zona Zamfirova" koji su učesnici razgovora najblaže ocenili kao manipulaciju. Najavljujući osnivanje Federacije nevladinih organizacija, Komadina je rekao da će ona biti izrazito građanski usmerena, da će podržavati građane i da će biti partner u razgovorima sa javnošću, političarima i međunarodnom zajednicom.

Željko Bodrožić je ocenio da se i danas suočavamo sa kulturnim modelom koji podržava elita koja je i pre promena učestvovala u militarizaciji društva i građana putem filmova i knjiga, a film "Zona Zamfirova" je predložak za komparaciju sa "Bojem na Kosovu" koji je snimljen na početku Miloševićeve vladavine, dok je "Zona Zamfirova" obeležila vlast Vojislava Koštunice. Bodrožić je naveo i primere lokalnih pritisaka DSS-a na Kikindske da pređu na štampanje ćirilicom, nazvavši novinare "mondijalistima". A kada je kikindski radio skinuo sa repertoara novokomponovanu muziku, novinari su se našli na udaru političara jer navodno "udaraju na nacionalni identitet". Agresivnost postoji i dalje, rekao je Bodrožić, a ona je u zamahu jer joj se elita ne suprotstavlja iz pragmatičnih razloga.

Šandor Melank je konstatovao da na političkoj sceni postoji pluralizam koji se koristi kao izgovor u političkoj borbi koja ne poštuje pravila pluralizma. Postoji samo sukobljavanje, nema dopunjavanja i kohabitacije, a u mnoštvu partija ne vidim volju za pluralističkim delovanjem i to je deprimirajuće, rekao je Melank.

Slavica Tatomir, narodna poslanica i direktorka bioskopa u Kikindi, smatra da je potreban novi kulturni model, ali da država na tome ništa ne radi, pa ni ministarstvo kulture, koje dve godine najavljuje novu kulturnu politiku. Tatomir je primetila da je društvo u Srbiji svašta pretrpelo i da će se teško vratiti u normalan život. Nije se složila sa ocenom Bodrožića da se "Zona Zamfirova" vezuje za Koštuničinu vladavinu i da ima ideološki okvir. Ljudi taj film gledaju kao špansku seriju, žele da se oslobode rata, nasilja i politike i takav film poručuje šta je potrebno našem gledalištu.

Sa ovim stanovištem polemisao je Branko Komadina rekavši da taj film propagira nasilje nad ženom jer nasilje je kada se žena primorava da se uda za muža koga joj je odabrao tata. Nebojša Popov je dodao da je patrijarhalna ideologija starija od nacizma, fašizma i staljinizma. Patrijarhalna ideologija reprodukuje figuru domaćina (a to je kralj, družina, bog), tu spada ratna družina i ratni plen - i žena kao ratni plen. Sa Slavicom Tatomir polemisao je i Željko Bodrožić povodom njene tvrdnje da je informativni program RTV Novi Sad dopuštao da narodi u Vojvodini na svim jezicima izraze svoj identitet. To je bilo samo čitanje Tanjugovih vesti na raznim jezicima, i u tome nije bilo kreativnosti ni samostalnosti. Ta banalna šema, odnosno čitanje istih vesti, bez pluralizma, traje i danas. Bodrožić se složio da i pluralizam u Kikindskim ima manjkavosti. Naime, novina ima stranice na mađarskom, ali Srbi ne znaju šta tamo piše.

Prva knjiga

Gordana Perunović Fijat, novinarka Kikindskih i saradnica Republike, objavila je svoj prvi roman Zemlja oštrih zuba. Za svoj fantastični roman, čija se radnja zbiva u jednoj imaginarnoj zemlji, autorka kaže da je ljubavni. Roman je, međutim, više od toga. On je trijumf ljubavi i ženskog principa. Prožet je diskretnom ironijom i duhovitošću koja je karakteristična za većinu književnih i novinskih tekstova koji nam dolaze iz Kikinde. Roman je izdao Informativni centar u ediciji Manufaktura za popravku knjiga čiji je urednik Srđan V. Tešin, a dizajn i prelom pripadaju Mili Melank.

O. R.

Deo rasprave odnosio se i na mitsku sliku Vojvodine kao pluralistične i tolerantne, mada demoliranje radnji Albanaca u Vojvodini u neposrednoj prošlosti problematizuje tu sliku. O daljoj prošlosti punoj ubijanja da se i ne govori. U tom kontekstu učesnici rasprave su se podsetili na ideološke osude i zabrane filmova "crnog talasa" koje su bile najžešće baš u Vojvodini. Postavljeno je i pitanje kako to da u tolerantnoj sredini kakvom se smatra Vojvodina veliki uspeh ima izrazito netolerantna Srpska radikalna stranka, koja je u Novom Sadu čak i bila na vlasti.

Novinari Republike Vera Ranković i Dragan Mišković izrazili su izvestan optimizam ocenivši da nacionalizam crpi svoje poslednje rezerve i da je zlo, mada vitalno, ipak inferiorno. Olivija Rusovac je ukazala na svojevrsni pluralistični monopartizam koji se ogleda u tome što se predstavnici različitih stranaka demokratskih uverenja okupljaju kod lokalnih biznismena koji su po pravilu poznati kao donedavni vatreni pobornici Miloševićevog režima. Ove privatne sesije nisu bez posledica po lokalnu sredinu koja je prinuđena da zaćuti jer shvata ko je moćan. To je naročito karakteristično za Kikindu gde se moćni direktor Dmitar Šegrt okomio na lokalni list. Nepostojanje distance političara na vlasti prema njemu postaje skriveni, ali efikasni izvor nasilja nad medijem kakve su Kikindske.
Zaključeno je da stvarni pluralizam još nije dovoljno artikulisan i da se ne zna kolike su njegove kreativne moći.

Olivija Rusovac