U davna vremena, kada su vladari
još bili religiozni i kada se nisu bojali nikoga do boga, koji je
nekako vazda ostajao van njihovog domašaja - za razliku od današnjih
vremena, kada se vladari ne plaše ničega do nuklearnog oružja, nad
kojim imaju delimičnu kontrolu - postojala je institucija ličnih ispovednika;
oni su zamenjivali savest čovečanstva. Ti monasi, ređe biskupi, astrolozi
i magovi, primali su obavezu staranja o dušama vladara, umornim od
bremena odgovornosti, da čuvaju "arcana Dei" (božje tajne).
Hiljadu godina nije proletelo tek tako. Nadam se da niko ne žali zbog
razvoja civilizacije, zbog demokratizacije ljudskih zajednica, premda
bi se neki još igrali posvećenika. Lični ispovednici, koji su tokom
vekova doživeli bitne transformacije, više nemaju taj uticaj, niti
se njihovi dokazi, ma kakvi bili, kako i gde izneti, prihvataju olako.
Papa Urban II je 1095. u Klermonu, nakon domunđavanja sa onima koji
će kasnije biti poznati kao benediktinska braća, pozvao na krstaški
rat protiv nevernika u Svetoj zemlji, radi odbrane Hristovog groba,
"Sanctae Sepulturae", da (hrišćanski) svet ne bi propao.
Papa Jovan Pavle II danas istupa u javnosti protiv napada na Irak,
tvrdeći da će ratovi upropastiti (celokupan) svet, pa to ipak nije
dovoljno američkom predsedniku koji, kao i njegov otac, misli da će
uvođenje molitvi u javne škole vratiti naciju bogu. Džordž W. Buš
ima sopstveni krug posvećenika: Ričarda Čejnija, Donalda Ramsfelda,
Kondolizu Rajs, Pola Volfovica, Ričarda Perla... Njihova tumačenja
razloga za napad na Irak mogla bi razuveriti i neke ljude koji misle
da je dosta bilo tiranije Sadama Huseina i da Bagdad mora prestati
da bude pretnja miru i stabilnosti na Bliskom istoku.
Iračka kriza verovatno je najozbiljniji izazov savesti čovečanstva
posle zločina počinjenih u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije.
Ona se ne može porediti sa svetskim ratovima, ni sa Korejom, Alžirom,
Angolom, Kongom, Vijetnamom i ostalim (post)kolonijalnim sukobima,
ali se ni oni ne mogu zamisliti u modernom vremenu. Gledajući jednu
od debata na satelitskim programima, čuo sam pitanje: "U Londonu
je prošlog vikenda protiv rata demonstriralo milion ljudi. Da li će
vlada formirati svoju politiku na osnovu mišljenja tih milion ljudi,
ili na osnovu mišljenja nas, preostalih 58 miliona, koji smo izabrali
da ostanemo u svojim domovima?"
Izgleda da je u tome stvar - ratovi danas ne počinju zbog tumačenja
posvećenika, nego zbog ljudi koji ostaju u svojim domovima, koji se
boje i vladara i nuklearnog oružja.
