Sistem tajnih društava ima duboke korene u našoj sredini. Crna ruka nije mrtva. Legendarna Crna ruka u svakoj oblasti našeg života ima bar po jedan prst. Crna ruka, ilegalna partijska ćelija, tajno društvo, komisija itd. Danas su naši klanovi unutar javnih institucija. Kad je reč o književnosti klanovi su unutar Udruženja književnika, poznatijeg kao Francuska 7, potom unutar srpskog PEN-a, Akademije nauka, partija. Klanovi unutar velikih izdavačkih i medijskih kuća su izumrli sa jednim dobom, komunističkim, kao trogloditi, dakle, prirodnim putem. Nestalo je državnog novca i nema više klanova oko "Prosvete", BIGZ-a, "Nolita"... Kakva tragedija genija?! No, geniji su se udružili u široki nacionalni front onako kako je to vladajući klan zahtevao. Tu se našlo u gazdinoj kesi nešto cekina i za nacionalne bardove. A kad to nije bilo dovoljno žicarili su po našoj raji u dijaspori. Spori i prespori da se svojim znanjem i osećanjem uključe u svetske tokove, bili su kadri stići i uteći, kao pravi vitezovi od torbe, na sva ona mesta gde je bilo vruće i gde je trebalo baciti na vatru još malo slame njihove poezije. Pošto se za njih nacionalna književnost ne sastoji pre svega i isključivo od dobrih književnih dela, nego od nacionalno posvećenih pisaca, oni su u širokom nacionalnom frontu koji ima preko 380 (i slovima: trista osamdeset) književnih nagrada, u bezbroj klanova i klančića (žirija, komisija, redakcija, izvršnih odbora, upravljačkih tela) javno pretvarali u tajno, plemenito u perverzno, uzvišeno u banalno, a sve u slavu svog naciona. Ušli su, koristeći politički trend, kao iskusni torbari, u fabrike aspirina, šerpi i lonaca, rafinerije jestivog i motornog ulja, žicajući pare za čistu poeziju. I sve bi to bilo tako smešno da nije žalosno i da ne traje užasno dugo. No, ako postoji pravilo tržišta da sve ima, pa i čovek-stvaralac, svoju cenu, postoji i sveto pravilo poezije, poduprto tolikim primerima u prošlosti, da je svaki istinski talenat preskup za pare jednog klana pa makar on bio vladajući, preskup za svaku tendenciju i svaku veru, a o časnom krstu da i ne govorimo. Jer, poezija je ili nešto više od nacionalnog ili nije ništa.

Predrag Čudić