Dijalog crkava - na pragu nade

Poziv iz Rima upućen našoj Crkvi postoji još od prošle godine - lično ga je doneo mgr. Kasper iz vatikanskog ureda za jedinstvo hrišćana - ali su već pripreme započele neobično. Više se mislilo šta učiniti i kako ponešto izbeći nego da poseta uspe. Istini za volju i okolnosti su bile - blago rečeno - složene, kako za Vatikan tako i za SPC. Iz Brisela se još sredinom decembra 2002. oglasila Biskupska konferencija Evrope koja je sve podsetila na "istorijsku šansu" koju ne žele da koriste recimo integristi u redovima Katoličke crkve kojima Evropa utemeljena na "demokratiji, vladavini prava, pravima čoveka i zaštiti nacionalnih manjina" - to su reči iz deklaracije BKE - nikako ne odgovara. Ne mogu se zloupotrebljavati "religija i patriotizam za nanošenje zla bližnjima", ponavlja papa Jovan Pavle II u svakoj homeliji. Naša se Crkva suočila s novim talasom crkvenog populizma - demonstracije pred patrijaršijom i nasrtanje na samog patrijarha - koji se protivi dijalogu sa inoslavnima. Sve su aktivnija "bratstva", sve su agresivnije grupe za pritisak i - što je posebno novo - sve to dobija snažnu podršku iz laičkih i politički prepoznatljivih krugova. Čak sa Svete gore stižu nemile vesti - tamo je otpor dijalogu sa katolicima dobio zabrinjavajuće razmere.
Do posete je ipak došlo - delegacija Sinoda boravila je u Rimu od 4. do 8. 02. 2003. - i ona je proticala sa već pomenutim "zadrškama".
Još u januaru je bilo jasno da nema govora o najvišem nivou i to je rekao i sam patrijarh g. Pavle - Politika, 12. 01. 2003. - koji je naglasio "O pozivu da posetim Vatikan neću odlučivati sam već sa episkopima i za sada mislim da neće biti moguće, za sada poseta ne bi bila konstruktivna". Uoči samog polaska za Rim episkop bački g. Irinej - koji je uz crnogorskog mitropolita g. Amfilohija bio u delegaciji - izjavio je da to može biti samo "kurtoazna poseta episkopu grada Rima". Oni koji znaju tačno značenje ovog izraza - papa jeste i to po funkciji - sasvim dobro znaju da se nije želeo susret s papom i dublji dijalog o otvorenim problemima. Mnogi su se s razlogom pribojavali da se ne ponovi neuspela poseta ovih istih naših crkvenih velikodostojnika iz 1994. godine.
Dok je poseta Rimu trajala pojavili su se istina i nešto drugačiji znaci na horizontu koji su podsticali neku nadu. Beogradske novine su - Nedeljni telegraf, 5. 02. 2003. - bezmalo senzacionalno najavljivale neke nove tonove, upravo u momentu kada su zbivanja na Svetoj gori dobijala "pozitivne" odjeke u beogradskim crkvenim i laičkim krugovima. Šabačko-valjevski episkop g. Lavrentije je zaista ponudio neke nove tonove, ali ih je - kada se njegove reči pažljivije pročitaju - u razgovoru na svoj način neutralisao. A govorio je o svemu, pa i o poseti delegacije SPC Rimu i mogućem dijalogu s papom Jovanom Pavlom II koji on vidi čak nužnim i korisnim. Pomenuo je g. Lavrentije čak i "okoštalost" pravoslavlja u kojem nema sabora punih dvanaest vekova i potrebu za velikim "zaokretom". Neki drugi momenti pak bacaju drugačije svetlo na celi problem. Zapad je - naglašava episkop - "oslabio veru i od čoveka načinio mekušca" i jedina mu je nada da pođe na Istok u "riznicu duhovnosti". Neka je nešto od ovoga i tačno - i sam papa pominje često da su narodi Istoka sačuvali veru - ali stvari nikako ne stoje tako prosto.
Tu se upravo otvaraju stari problemi kojih je g. Lavrentije svestan i ne skriva ih, ali on ne nudi neki pomak u smeru punog dijaloga.
Mogu postojati odnosi sa rimokatolicima, ali o nekom punom opštenju ne može biti reči. Navodno mu je još blažene uspomene patrijarh German ostavio zaveštanje koje je važeće - i g. Lavrentije to i sada ponavlja - prema 		 

kojem "sa katolicima možete sve samo ne za istim stolom i iz iste čaše". Istorijski jaz koji vekovima deli "dva plućna krila Evrope i sveta" - katolike i pravoslavne - ostaje i još nema znakova da će on biti preskočen brzo i lako. Pominjana "istorijska šansa" je još pred svima, ali niko da je stvarno iskoristi. I sada se, kao i toliko puta do sada, došlo do samog praga nade, ali niko da preskoči taj prag, a papa poziva jednako da se on "preskoči" - čuvena njegova knjiga o dijalogu se tako i zove Varcare la soglia della speranza. Sve ostalo je teklo zaista kurtoazno. Patrijarh Pavle je uzvratio na "bratski celov" koji mu je papa Jovan Pavle II često upućivao, poziv pak da poseti Beograd je izostao jer - kazao je mitropolit Amfilohije po povratku - posetu "treba pripremiti da bi dala plodove". Sam papa je i u tom kurtoaznom susretu ponovio potrebu "pročišćenja istorijske svesti" što će reći nužnosti suočenja Crkve sa svojom prošlošću. Sve ostalo je bilo u znaku znane diplomatske uljudnosti i ako niko ne pominje neuspeh malo ko govori o nekom uspehu ove posete. Promenio se - i to je pomak - ton razgovora ali ne i ostalo. To ne treba da obeshrabri, jer prvi koraci su po pravilu mali, ali snagom nade bivaju sve veći kako vreme protiče.
Jedno su reči a drugo dela i tek po delima - poruka je Hristova - će se videti koliko je ko spreman da zakorači preko praga nade.

M. Đ.