"No} Helvera" Ingmara Vilkvista

Prevod sa poljskog: Biserka Raj~i}; uloge: Karla - Lada Skender, Helver - Lako Nikoli}; re`ija: Nenad Proki}; scenografija: Boris Maksimovi}; kostimografija: An|elija Markovi}; muzika: Bill Douglas; premijera: 15. januar 2003. Bitef teatar

Pozori{ni komad "No} Helvera" Ingmara Vilkvista (ovo nordijsko ime Ingmar Villqist kao svoj umetni~ki pseudonim poljski pisac Jaroslav Svijer{} odabrao je u ~ast velikih skandinavskih pisaca: Ibzena, Strindberga, Hamsuna... Ingmara Bergmana, pre svih), kao ~itaoce ili kao gledaoce uvla~i nas u svet mu~ne, zatvorene, zagu{ljive atmosfere i mi, kao svedoci drame koja se odvija iza zatvorenih vrata, u jednoj prostoriji, izme|u dva ~oveka, `ene i mu{karca, ose}amo, ve} na samom po~etku, da smo se zatekli iza onih vrata iza kojih nas je svaka nada napustila. Mo`da je ovo komad o beznade`nosti, o bezizlaznosti jedne situacije, ali, ukoliko je to ta~no, onda je ovo, mo`da, komad i o onoj su{tini koja ~oveku preostaje bez obzira na situaciju, komad o slobodi i ljubavi (o potrebi za slobodom i ljubavlju), ali to su krupne re~i koje mnogo obe}avaju, a malo obja{njavaju i, u takvom svojstvu, prisutne su bezmalo u svakom ljudskom postupku. Mo`da je specifi~nije, svrsishodnije i, svakako, ta~nije slede}e pitanje: {ta to ~ovek mo`e da u~ini u bezizlaznoj situaciji kako bi je na izvestan na~in prevazi{ao? On je, naravno, ne mo`e prevazi}i prakti~no, ali je, mo`da, mo`e prevazi}i na nekakav drugi, neprakti~an, ali za ljudsku egzistenciju bitan na~in. Koji je to na~in? Da li nam je uop{te dat kao mogu}nost?
Ako bismo poku{ali da u jednoj pregnantnoj formulaciji defini{emo si`e ove drame, ubrzo bismo shvatili da je to nemogu}e u~initi ukoliko se isklju~ivo usredsre|ujemo na odnos dvoje u~esnika, a ne uzimamo u obzir spolja{nje okolnosti, onu stvarnost (me|uljudsku, dru{tvenu, politi~ku dakle) u kojoj `ive Ona i On (tako obele`avaju}i svoje junake, pisac simboli~no prema{uje subjektivnu sferu i uvodi radnju, simboli~no, na jednu stepenicu vi{e ka ontolo{koj ravni, bezli~noj, op{teva`e}oj, kako smatramo - zakonitoj sferi bi}a; me|utim, iz komada, ipak, saznajemo da se Ona zove Karla a On Helver, jer jedno je simboli~an izlet u ontologiju, a sasvim drugo `ivot u drami koji, podra`avaju}i svakodnevni ljudski `ivot, na ovaj ili na onaj na~in ho}e upravo da zapita ne{to bitno o tom svakodnevnom `ivotu u kojem ljudi imaju svoje ime). Bez spolja{njeg, dru{tvenog konteksta (bez politi~ke stvarnosti u kojoj lica egzistiraju sa svojom psiholo{kom stvarno{}u) niti postoji Helverova no}, niti postoji ovaj komad. Izolovana iz konteksta, svedena na psiholo{ku dramu, ova pozori{na pri~a dobija sasvim drugi smisao, odnosno gubi smisao koji ima. Da jasno demonstriramo ovaj integrativni zna~aj spolja{njih okolnosti poku{ajmo da, eksperimentalno zanemariv{i ove okolnosti, izdvojimo "pri~u".
Svakog tromese~ja Karla odvodi retardiranog Helvera, svoje posvoj~e, na kontrolu u Kliniku gde, na osnovu Helverovih odgovora na pitanja lekara, utvr|uju da li on mo`e i dalje da ostane sa Karlom ili ne. Helver odgovore daje na osnovu utvr|enih signala: ako mu Karla stisne ruku on ka`e ne, ako mu ruku pomiluje, on ka`e da. Jednog dana, dana u kojem se drama i odigrava, Helver je uklonio izvesnu stvar koja za Karlu predstavlja dragocenost; Karla se razgoropadi, iz nje provali mr`nja i ona preti Helveru da }e ga ostaviti na Klinici. To je ekstrakt drame. Ekstrakt koji je neupotrebljiv ukoliko ga ne rastvorimo u odre|enoj sredini. Nastavimo postupno! [ta je to {to je Helver uklonio? To su Karline fotografije sa ven~anja. Ka`em da ih je Helver uklonio kako ne bih precizirao {ta je on zapravo sa njima u~inio, jer oko toga upravo nastaje konflikt; Karla, najpre, misli da ih je on uni{tio (to i mi, ~itaoci ili gledaoci, najpre mislimo), a potom shvata (i mi sa njom) da ih je on samo sklonio, po{to ih je izvadio iz kutije koja mu se svidela za njegove vojnike-igra~ke. Karla, koja je prethodno vre|ala Helvera i pretila mu, sada je prema njemu ljubazna i obe}ava mu da }e sve biti kao i ranije. Potaknuta otkrivenim fotografijama Karla se ispoveda Helveru. Iz ispovesti saznajemo da je Karla bila udata, da je rodila }erku, mentalno i telesno unaka`enu, da mu` to nikako nije mogao da prihvati, da se u braku sve promenilo i da je Karla, zbog te promene u odnosu izme|u nje i mu`a, dete ostavila pred vratima Zavoda, da je, vrativ{i se ku}i, mu`a zatekla u novom raspolo`enju, preobra`enog mu`a koji se kaje i moli za opro{taj, mu`a koji izjavljuje da voli svoju k}er, ali koji, kada shvati {ta je Karla u~inila devoj~ici, Karlu izbacuje iz ku}e. Dakle, ose}anje krivice nagnalo je Karlu da usvoji mentalno zaostalog Helvera i, kako to biva u dobro skrojenom komadu, ona to ~ini istog onog dana kada saznaje da joj je }erka umrla i u istoj ustanovi u kojoj je umrla. Ovakvim postupkom su`avanja smisla komada dobili smo jednu porodi~nu dramu, minimum zapleta dostojan obrade jednog Strindberga ili Bergmana, Vilkvistovih uzora, ali dramu daleko od "No}i Helvera". Istina, ona ima {ta da nam ka`e o ose}anju krivice, o besu i mr`nji prema stvarima koje su se dogodile tako kako su se dogodile i koje se vi{e nikada ne mogu promeniti, o nepovratnosti gubitka, o sebi~nosti, o onoj vrsti ljubavi koju ~ovek bira a koja ga ne uzima pod svoje, ako takva, kompenzatorska ljubav uop{te postoji kao ljubav, i o mnogo ~emu jo{, ali ni{ta o Vilkvistovom komadu, ni{ta, zapravo, o Helverovoj i Karlinoj drami.
U didaskalijama autor nam sugeri{e da se tokom celog komada sa ulice ~uju zvuci gomile: najpre mar{iranje, skandiranje, potom razbijanje stakla, udarci, ljudski jauci, lomljava, besno urlanje, zapoma`u}i krici, razbijanje po stanovima, lave` pasa... na prozorima se odra`avaju plamenovi baklji i po`arâ, tako|e nam je sugerisano. Na ovaj na~in zatvorenoj i mu~noj porodi~noj atmosferi - Karla je oklopljena svojim ose}anjem krivice, svojim grehom koji ne mo`e da spere; Helver je u~auren u svom mentalnom sklopu koji se ne mo`e razvijati; njihov odnos se gu{i u svojoj definitivnosti i predvidljivosti - Vilkvist subordinira zatvorenu i mu~nu atmosferu spolja{njeg sveta, atmosferu zadojenu strahom, u`asom i smr}u. Samo u ovakvom kontekstu, uvo|enjem ovakvog spolja{njeg sveta kao pokreta~a radnje (pokreta~a postupaka likova), mo}i }e Karla na kraju da grli i ljubi Helvera i, dok joj je lice "okupano suzama", da mu iskreno tepa: "Ljubavi moja". Da nema ovih okolnosti ne bi bilo ni ovih iskrenih ose}anja, Karla, naime, ne bi uspela da dopre do njih, da shvati da voli Helvera ili je mo`da ispravnije re}i - da zapo~ne da voli Helvera. Vrlo je verovatno da se upravo u ovome {to je sada re~eno krije smisao ovog dramskog dela, njegova snaga, zanimljivost i zna~aj.
Bes rulje predvo|ene militantnom politi~kom organizacijom pokreta~ je radnje u komadu. Kako zalazimo dublje u komad saznajemo da rulja pali radnje i crkve, da ubija ljude, re~ju da ni{ti pred sobom sve ono {to je od nje razli~ito; prvi na udaru su mentalno retardirani i fizi~ki hendikepirani (jer oni brukaju rasu!). O politi~kim nazorima ove militantne skupine {to predvodi rulju mi ne znamo ni{ta, ali to nije ni va`no, jer kada neko propagira ubijanje i ubija nebitne su nijanse iz njegovog politi~kog programa. Me|utim, najbolje u ovom komadu jeste ono {to je uop{te i najva`nije u jednoj drami - to je sklop doga|aja, odnosno na~in na koji postupno saznajemo istinu o svetu u drami i na~in na koji nam se to znanje postupno menja, iz scene u scenu suprotstavljaju}i nove uvide starom uvidu. Prema promenama ta~ke gledi{ta i prema pro{irivanju smisla komada, Vilkvistov komad mo`emo razdeliti na tri segmenta.
Helver ulazi u stan, odeven u uniformu, nosi zastavu i mi saznajemo da je bio na dnevnoj vojnoj obuci ili ne~emu sli~nom. Gilbert, jedan od politi~kih vo|a militantnih odreda, poklonio mu je zastavu. Helver demonstrira {ta je nau~io. Uvi|amo da se de~ak, ako je to de~ak (Vilkvist ka`e da on ima trideset godina), pona{a ~udno, ali jo{ uvek je njegova retardiranost za nas tajna. Karla se prema njemu pona{a bri`no poput majke, te je mi najpre i prihvatamo kao njegovu majku. Vidimo de~aka zanesenog, obuzetog, inficiranog onim {to se doga|a u spoljnom svetu i, s druge strane, njegovu majku koja zbog ne~ega strepi, kojoj je sve to o ~emu Helver pri~a mrsko, ali koja ne negoduje. To njeno }utanje tuma~imo dvojako. Prvo, da ona ne}e da dovede sina u neugodan polo`aj izuzetka iz raspolo`enja gomile, drugo, da ga se ona i pla{i. Demonstriraju}i {ta je sve na poligonu nau~io Helver prisiljava Karlu da sama to ponovi. Situacija je napeta, potpuno opona{aju}i Gilberta Helver prema majci postaje okrutan. U didaskalijama Vilkvist Karline reakcije na ovo maltretiranje ovako gradira: tiho pla~e, pla~e, pla~e od bola i u`asa. Potom, kada maltretiranje prestane, u didaskaliji namenjenoj Karli ~itamo: "Htela bi da se priljubi uz njega".
U drugom segmentu posta}e nam sasvim jasno ono {to smo mo`da i uspevali da naslutimo ranije: Karla nije Helverova majka. Helver je retardiran ~ovek. Ranije, mislili smo da ta njegova za~udnost poti~e od obuzetosti odvratnom ideologijom. Ulogu Gilberta, onoga koji terori{e, sada preuzima Karla. To je potpuni obrt. Pomisliv{i da je Helver bacio fotografije sa njenog ven~anja, za koje je mislila da su mu nepoznate, Karla po~inje da se pona{a, kako ka`e dramati~ar, poput "prave furije"; ona Helvera udara pesnicama, naziva ga majmuno~ovekom i "sadisti~ki" ga mu~i, prete}i mu da }e ga napustiti. Didaskalije namenjene Helveru, u ovom segmentu, govore slede}e: boji se, savija se od straha, u{i za~epljuje prstima. Uloge su promenjene, ali i na{e saznanje o drami koju ~itamo ili gledamo. Sa`aljevamo Helvera a Karla nam je odvratna. Dr`imo da shvatamo kako je Helverova agresivnost posledica Karlinog r|avog staranja i njene agresivnosti i mr`nje. Kada joj vrati fotografije, koje je samo trenutno negde sklonio, Karla se umiruje i mi, sada, ~ini nam se, vi{e po~injemo da verujemo kako je Karlu zahvatio samo trenutni bes, akutno, afektivno stanje izazvano podse}anjem na potisnutu traumu. Karla je bri`na pomajka, izgleda nam sada.
U tre}em segmentu u punoj snazi na scenu stupa onaj spolja{nji pokreta~ radnje i mi ga tek tu otkrivamo kao istinskog pokreta~a. Rulja razbija prozore na stanu. Karla se odmah baca na posao za koji je, postaje nam jasno, odavno pripremljena. Odeva Helvera, daje mu novac, stvari i instrui{e ga kako da se ukrca u voz za Elmit i stigne do zavoda za mentalno retardirane. Helveru preti opasnost. Gilbert je sada u svom obli~ju. Ako je, naime, u prvom segmentu Helver imitirao Gilberta i zapravo bio Gilbert, a u drugom ako je Karla bila Gilbert u svojoj zlobi, sada, u tre}em, njih dvoje stoje naspram Gilberta. Njihovi unutra{nji Gilberti, da tako ka`emo, povukli su se pred istinskim i definitivnim Gilbertom. Helver izlazi, na ulici ga prepoznaju, prebijaju i odvode na streljanje, me|utim, on uspeva da pobegne i okrvavljen se vra}a ku}i. Pitanje je trenutka kada }e rulja provaliti u stan i ubiti Helvera i Karlu. [ta da u~ini kako bi Helvera udaljila od ispru`enih kand`i zaslepljene gomile? Na ne{to vi{e od pet stranica Vilkvist daje zavr{nu scenu pred kojom nam je te{ko da se bez ~u|enja ne zapitamo: kako je mogu}e da danas bude napisana tako dirljiva, tu`na i tako ne`na scena, bez imalo ironije? Karla uzima kutije sa raznobojnim Helverovim pilulama i poziva ga da se igraju prave}i od njih mozaik. Tokom igre ona daje Helveru da proguta pilule, sve dok on kona~no ne usni i umre uz igru. Poslednja Helverova re~ jeste re~ "mama". Krug je zatvoren. Helver umire, ne streljan od strane gomile, ve} uz igru, sre}an u blizini `ene koja mu je kao majka i izgovaraju}i na svom kraju re~ koja nam je gotovo svima prva. Dok igraju}i se Helver umire, dramati~ar nam u didaskalijama Karlino stanje ovako opisuje: suzdr`ava se da ne zapla~e, suze joj klize niz lice, privija ga (Helvera) uz sebe.
Glasovi ubica sve su bli`i. Karla se odvoji od Helverovog tela i iskora~i prema publici. Dok provaljuju u stan, ~uju se ubice, pisac insistira da ti zvuci budu "apsolutno iluzionisti~ki", ~uje se i to kako iznose dva mrtva tela; sve to samo ~ujemo, ubice ne vidimo, na sceni i dalje vidimo Helverov le{ i Karlu kako pred nama stoji i gleda nas u o~i. "Ve} je izvan sveta scene. Samo ona i publika", ka`e Vilkvist. Za{to nam Karla upu}uje taj pogled? [ta ho}e da nam ka`e? Mo`da ne}e ni{ta da nam ka`e, mo`da nema {ta da nam ka`e, mo`da se tu radi o ne~em neizrecivom? [ta je to {to ona zna, a mi ne znamo? Da li u njenom pogledu naziremo odblesak re~i Marka Aurelija: bez zna~aja su okolnosti u kojima se dela - da li to ho}e da nam tim pogledom saop{ti, voleli bismo da znamo. Ona nas i dalje samo gleda, pogledom poput sfinge, za koji pretpostavljamo da se su{tinski ti~e i na{ih `ivota. Za{to ne vidimo ubice koji su `ivi a vidimo ubijene Karlu i Helvera?
U predstavi Bitef teatra, reditelja Nenada Proki}a, nema ovakvog zavr{etka, ako je to zavr{etak. Po{to je Helver umro, izgovoriv{i svoju poslednju re~ - ona se u predstavi razlikuje od one u tekstu drame, nije to naime re~ "mama", ve} zapovedna re~ "reci!" Krug se nije zatvorio. Ima jo{ mnogo toga o ~emu bi trebalo govoriti, kao da nam sugeri{e reditelj - Karla ustane, ode do vrata, otvori ih, vrati se stolu i sedne. Iza vrata zjapi tamna praznina. Varvari }e do}i. Karla ih rezignirano ~eka. Obavila je svoj posao bez mnogo jadanja i bez suza (po Helverovoj smrti, ona se, po tekstu komada, obra}a bogu; u predstavi o kojoj je ovde re~ ona, po Helverovoj smrti, }uti). ]uti. Nema {ta da nam ka`e. Nema za{to da nas gleda u o~i - to je izgleda na{a li~na stvar. Otvorila je vrata da varvarima olak{a posao i sada, zajedno sa njom, i mi ~ekamo varvare koji }e do}i.
Ova razlika izme|u dramskog teksta i pozori{ne predstave "No} Helvera" ne predstavlja odstupanje, ve} tuma~enje. I to nije jedino razlikovanje. U Proki}evoj predstavi Karla svoje emocije ne otkriva tako razgovetno i jasno kao {to je to nazna~eno u dramskom tekstu. Ona ne pla~e, ne mazi Helvera, iza njene strogosti naziremo tajnu i sve vreme se pitamo nije li Karla sposobna da u~ini u`asavaju}e ne{to, ne{to {to je ranije ve} u~inila, kao {to se, istovremeno, pitamo nije li spremna da u~ini sve za Helvera? Karlu, dakle, do`ivljavamo ambivalentno. To nam izaziva dodatan strah i dodatno nespokojstvo. [krtija u izra`avanju pozitivnih ose}anja, ova Karla ne samo {to tako postaje zagonetnija, dakle neodre|enija, ve} i njene reakcije, shvatamo to, ne zavise u potpunosti od spolja{njih okolnosti. Od trenutka kada to saznamo Proki} nam ne dozvoljava da zaboravimo da je Karla vlastito dete ostavila pred vratima ustanove za defektnu decu. Ne otkriv{i nam do kraja svoje emocije, ne dopustiv{i nam da je upoznamo i da joj tako mo`emo predvideti reakcije, ova Karla Lade Skender i Nenada Proki}a u mu~nu atmosferu drame uvodi dodatnu tegobu. [to je manje pokazivala vi{e su rasle njene mogu}nosti. Ista vrsta restrikcije uvedena je i u ostale segmente predstave. Dekor je sveden na nu`no, prostorija je ispra`njena od svih onih stvari koje defini{u toplinu doma, time je scenografija uve}ala svoje mogu}nosti. Tako|e, mi koji smo gledali predstavu te{ko da smo imali utisak kako je re~ o prostoriji u stanu na drugom spratu (kako nas obave{tava Vilkvist). Scenografsko re{enje pre nas navodi na pomisao da se radi o prostoriji u prizemnoj ku}i, o prostoriji ~ija vrata direktno vode napolje. Time je potencirano ose}anje izolovanosti, usamljenosti i strepnje. Zvuci u predstavi nisu tako raznoliki i permanentni, kako je to sugerisano u didaskalijama. Povremeno zaboravljamo na okolnosti jer ne ~ujemo zvuke galame i razbijanja. Njihov nagli povratak tako nas jo{ vi{e uznemiri. Sva ova razlikovanja izraz su, ponovimo, tuma~enja jednog dobro i pa`ljivo pro~itanog teksta. "No} Helvera" u Bitef teatru stoga je predstava koja izra`ava pouzdano sve one bitne ta~ke Vilkvistovog komada. Jo{ jednostavnije re~eno, Karla Skenderove i Proki}a li~nost je Vilkvistove drame. Ista je to `ena, samo sa dva svoja raspolo`enja.
Uloga retardiranog ~oveka u pozori{tu ima svoju specifi~nu te`inu i svakako je komplikovan gluma~ki zadatak. Naime, retardiran ~ovek na izvestan na~in predstavlja likvidaciju personaliteta, gledano iz ugla neretardirane, "normalne" osobe. To predstavlja izvestan prodor u specifi~nu sferu op{tosti, ako se tako mo`e re}i. Personalne razlike me|u retardiranim ljudima, iako mo`da nisu manje nego me|u "normalnima", svakako su te`e uo~ljive. Jedina ~vrsta podloga na koju je glumac Lako Nikoli} mogao stabilno da stupi da bi ostvario ulogu Helvera jesu dve stvari: dramska situacija i de~ji svet. Tako su ishodi{ta, na primer: dete u smrtnoj opasnosti, ali to izra`eno korpulencijom telesno odraslog ~oveka, ili - dete imitira zlu odraslu osobu i postaje zlo... Postupno, u dobro uspostavljenoj partituri, na sceni Bitef teatra videli smo tu osobu Helvera, retardiranog Helvera koji {to je vi{e bivao li{en individualnosti to je vi{e postajao bo`anstven, kakvima su u dalekoj pro{losti stari narodi i smatrali umno zaostale ljude.

Zlatko Pakovi}