Jugoslavija je va`ila za zemlju koja je, po mnogim merilima, od svih zemalja "realnog socijalizma", najbli`a zapadnom na~inu `ivota i demokratiji, a ba{ u njoj su se odigrale promene uz najvi{e nasilja, zlo~ina i plja~ke. Za{to? Kako?

Vrtlog populisti~kih revolucija

Politika identiteta i fin de siecle nacionalizam nisu toliko program
za izla`enje na kraj s problemima poznog dvadesetog veka,
ve} su pre emotivne reakcije na te probleme.
Erik Hobsbaum, Doba extrema

Neboj{a Popov

Poput mnogih drugih, i ja sam bio iznena|en jednom pojavom - "doga|anjem naroda", kako su je sami u~esnici nazivali - pa sam nastojao da je temeljnije istra`im.1 Tada, pre deset godina, vi{e sam slutio nego {to sam mogao pouzdano znati svu slo`enost doga|anja i kuda ono vodi, a jo{ manje sam mogao da nazrem rasplet drame koja se onda tek zaplitala. Sada, nakon ru{enja re`ima nastalog iz pomenutih doga|anja, na izborima i demonstracijama 2000. godine, pomerena je

ta~ka posmatranja, s nastajanja na nestajanje jedne slo`ene pojave. A da bismo bolje razumeli mogu}nosti raspleta neophodno je vi{e znati o nastajanju samog zapleta. Za tako ne{to potrebno je ispitati izvesne procese i aktere koji su ostali izvan vidokruga ranijeg istra`ivanja. Naime, za uvid u perspektivu raspleta nu`na je retrospektiva zapleta. Nezaobilazno je, tako|e, iznova ispitati teorijska odre|enja klju~nih pojmova. Budu}i da na ovda{nja zbivanja ne gledam kao na izdanak nekog atavizma (ili balkanskog sindroma), kako se to ~esto ~ini, ve} ih posmatram kao rezultat me|udejstva razli~itih ~inilaca u bli`em i daljem okru`enju, neophodna je i komparativna perspektiva. Da bi se jedna slo`ena pojava {to bolje razumela neophodno je ispitivanje i razmi{ljanje usmeravati nazad i napred, levo i desno, gore i dole, k povr{ini i dubini, poput kretanja raka.2   1 Prve rezultate istra`ivanja objavio sam u knji`ici Srpski populizam. Od marginalne do dominantne pojave, kao dodatak beogradskog nedeljnika Vreme (uz br. 135 od 24. 05. 1993. godine). Ovaj tekst je u celosti preveden na poljski i gr~ki jezik a ve}i delovi i na francuski i engleski jezik.
2 Jedan noviji roman Gintera Grasa, Hodom raka ("Narodna knjiga", Beograd 2002), pored estetske ravni, podsti~e i razmi{ljanje o raznolikoj metodologiji prou~avanja `ivota pojedinca i zbivanja u dru{tvu i istoriji.

Na osnovu vlastitih istra`ivanja, i uvidom u mnoga druga, ~ini mi se osnovanim nalaz da je na delu proces varvarizacije - nastajanje osobenog "prirodnog stanja" u kojem se te{ko razaznaje ko koga, i za{to, ubija, plja~ka i rasteruje - a da iz otpora takvom stanju izviru te`nje za vaspostavljanjem civilizacije i demokratskim promenama. Varvarizacija i civilizovanje su, pojednostavljeno re~eno, dve strane istorijskih zbivanja koje su predmet ovog razmatranja.

Neobi~na pojava

Masovni pokret u Srbiji tokom poslednje dve decenije pro{loga veka za mnoge u~esnike izgledao je kao ne{to veoma privla~no, ~ak ~udesno. ^ari pripadnosti jednoj rastu}oj sili zajedni{tva - naciji kao etni~koj zajednici - bile su sna`no izra`ene bezmalo na svakom koraku njegovog nastajanja i borbenog nastupanja. Posmatranjem masovnih okupljanja, od vi{e hiljada do milion ljudi, svako je mogao da zapazi radost pripadanja etni~koj zajednici - "srpstvu vaskolikom" - kao zajednici "krvi i tla" koja, kao da se prenula iz tame i sna, buja i ja~a. Primetno je, tako|e, masovno ose}anje, podsticano iz svih oru|a propagande, da je vlastita nacija ugro`ena od drugih, od unutarnjih izdajnika ("komunisti~ke elite", protiv koje se di`e "antibirokratska revolucija"), od spoljnih neprijatelja (drugih nacija u istoj dr`avi) ~ija je stvarna ili potencijalna `rtva (pa je stoga nu`no "~i{}enje"), od raznih zavera (Vatikana, Kominterne, masona i sl.), ~ak i od ~itavog sveta, prvenstveno Zapada. Sva ose}anja ugro`enosti slivaju se u masovnu borbenost, spremnost za odlu~an boj, do "kona~nog re{enja".
^udno je, barem na prvi pogled, da nekada marginalna pojava "narodnja{tva" iznenada postaje dominantna. Jo{ ~udnije izgleda i to {to se nekada antagonisti~ke struje, kao {to su bolj{evizam ("komunizam" ili staljinizam) i razni oblici nacionalizma (ljoti}evstvo, nedi}evstvo, ravnogorstvo - koji su bili i u uzajamnom antagonizmu) stapaju u jedinstven pokret, a potom i u "monolitni" politi~ki re`im. Naporedo s ujedinjavanjem, mahom na platformi mutnih predstava o nacionalnom interesu, trajni su sukobi me|u razli~itim strujama, uklju~iv i surove oblike nasilja, sve do ubijanja doju~era{njih partnera-suparnika. Trajnije ih, pak, ujedinjava ose}anje vlastitog naroda kao `rtve drugih (raznih neprijatelja) i tim ose}anjima nadahnuta spremnost na borbu svim sredstvima - i ratom - za ostvarenje "nacionalnog interesa", u {irokom rasponu, od o~uvanja vlastite biolo{ke supstance kojoj preti nestanak do trijumfalne pobede na {to ve}oj teritoriji u {to ja~oj - i etni~ki "~istijoj" - dr`avi. Ose}anja snage i veli~ine vlastite nacije podsti~u i raspiruju propaganda o zlodelima drugih, mitologizacija vlastite pro{losti (primerice, Du{anovog carstva) i stereotipi o vlastitoj naciji kao nevinoj i naivnoj `rtvi drugih, u bli`oj i daljoj pro{losti.
Ni{ta manje neobi~no nije ni pozivanje protagonista ideologije i prakse ovog pokreta (i re`ima) na vrednosti hri{}anstva, pre svega na etiku ~ovekoljublja,3 uz praktikovanje etnofilije (svetosavlja), koja je, ina~e, u slu`benim pravoslavnim krugovima, krajem XIX veka, osu|ena kao jeres. ^udno je, tako|e, da se naporedo s pozivanjem na ideje liberalizma, pre svega na tr`i{nu privredi i parlamentarizam, gorljivo zastupaju ideje o sabornosti ("teodemokratiji"), su{tinski suprotne pluralizmu i parlamentarnoj demokratiji. ^ak se i praktikuju neki oblici parlamentarizma, sku~eni na njegov privid, kao {to su demokratizacija javnog mnenja i izbori, dok se sputava kriti~ka javnost i uva`avanje na~elne opozicije, bez ~ega nema stvarne izborne smenljivosti vlasti.   3 U tom pogledu vrlo je podsticajna, mada mimo preovla|uju}ih struja, studija o jednoj "toploj struji" u hri{}anstvu, i pravoslavlju i katoli~anstvu, koju je napisao profesor Mirko \or|evi}, jedan od najboljih poznavalaca istorije religije u nas. Videti: Mirko \or|evi}, Sloboda i spas. Hri{}anski personalizam, "Republika", Beograd 1999.

^udovi{ne su, pak, posledice takve ideologije, pokreta i re`ima. Pone{to je bilo vidljivo i pre desetak godina, dok je sada sve bezmalo prozirno. Razaranje zajedni~ke dr`ave - Jugoslavije - zahvatilo je i same temelje dr`ave kao civilizacijske tvorevine koja je izlaz iz "prirodnog stanja" ("rata svih protiv sviju"). SFR Jugoslavija, mada partijska (nedemokratska) dr`ava problemati~ne legitimnosti, ipak je bila dr`ava u elementarnom zna~enju toga pojma, ako ni po ~emu drugom a ono barem time {to je kontrolisala aparate nasilja. Razaranjem takve dr`ave, aparati sile - vojska i policija - gube legitimni i legalni okvir, izmi~u javnoj kontroli, rastu i udvajaju se, naporedo s nastajanjem raznih paravojski i parapolicija, bandi i mafije.
^udovi{ni su i prizori razaranja strukture dru{tva. Stara "elita vlasti", za koju se dugo verovalo da je bezmalo ve~na, naglo i spektakularno nestaje ve} tokom "antibirokratske revolucije". Pompezno nastupa "nova elita", ratni~ka i ratoborna u svim oblastima `ivota/smrti. Ona nadolazi iz aparata stare vlasti (kaplari postaju generali), vrhova nadzemlja i podzemlja mo}i, iz borbenih masa. Nestaje i stara srednja klasa, zavisna od onda{nje vlasti. Nastaje nova srednja klasa, jo{ zavisnija od nove vlasti. Rasta~u se ~itave klase i slojevi. Nekada uzdizana, sve do ustavne kategorije kao vladaju}a klasa, radni~ka klasa deli sudbinu propadanja i razaranja privrede; mnogi proizvodni pogoni prestaju da rade, radnici ostaju bez zaposlenja, ba~eni na ulicu. Ostaci industrije i poljoprivreda postaju ratna komora, podre|ena potrebama rata i pod neposrednom upravom njegovih gospodara i korisnika. U makazama vlasti i mafije nalaze se kako ostaci privrede tako i bujaju}a siva i crna zona privrede. Nao~igled svima odvija se spektakularna plja~ka, na rati{tima i oko njih; megainflacija je tek jedan od njenih oblika. Ratne {pekulacije uzimaju maha ne samo me|u "ajkulama" nego i "sitnom ribom". Masa "malih ljudi" ne odoleva sudelovanju u deobi ratnog plena, ne samo na rati{tu, ve} i u "pozadini", sklapaju}i milione ugovora o "{tednji", pod visokim kamatama, s "piramidalnim {tedionicama". Nali~je uspona monolitnog masovnog pokreta je ubrzana atomizacija dru{tva. Opstanak, uspon ili pad pojedinaca i grupa zavisi od njihove fakti~ke mo}i, mimo dr`ave (razorene) i izvan bilo kakve stabilnije strukture dru{tva.
Naj~udovi{nije su posledice ideologije i prakse stihije "doga|anja naroda". Ni`u se ratovi - od Slovenije, preko Hrvatske i Bosne i Hercegovine, do Kosova i Srbije. Prizori iz tih ratova su, bukvalno, obigrali svet i - sablaznili ga brutalnostima. Pomenimo samo razaranje Vukovara, vi{egodi{nju opsadu i bombardovanje Sarajeva, zverstva snajperista, masakr u Srebrenici, progone i ubijanja na Kosovu, NATO bombardovanje. Mada su oru`ani sukobi prekinuti, ne voljom zara}enih strana ve} nametanjem mira od strane me|unarodnih organizacija (UN, EU, NATO), jo{ uvek se ne zna broj ubijenih, osaka}enih, silovanih, kamenovanih... Procenjuje se da ih je nekoliko stotina hiljada. Potresni su i prizori prognanih i izbeglica. Ni njihov broj nije pouzdano utvr|en; procenjuje se da ih je vi{e miliona. Stravi~ni su i prizori otkopavanja masovnih grobnica i lutaju}ih hladnja~a s le{evima. Zastra{uju}e su i pri~e iz brojnih konclogora i privatnih zatvora, gde se gubi trag mnogih "nestalih".4 Mada su informacije o konclogorima {ture i tek delom dokumentovane, one su vi{e nego grozne jer govore o najbrutalnijim metodama poni`avanja i uni{tavanja zarobljenika, mahom civila. Ni`u se prizori mu~enja, saka}enja, silovanja, masakriranja, obi~no "ru~nim radom", a ne industrijski, kao u nacisti~kim logorima, ili iznuruju}im radom, kao u staljinskim logorima.
Sli~ni ratni prizori mogli bi se na}i ne samo u davno minulim verskim i gra|anskim ratovima, niti u nedavnim svetskim ratovima, ve} i u oko stotinu ratova - u Aziji, Africi i Latinskoj Americi - nakon Drugog svetskog rata, u kojima je pobijeno oko dvadeset miliona ljudi.5 Ali, ovda{nji prizori su primetniji jer se de{avaju u Evropi, a i nas vi{e zanimaju jer se ti~u na{eg `ivota (i smrti). Istovremeno, re~ je i o korenitim promenama dru{tva i dr`ave, karakteristi~nim za revolucije modernog doba. Re~ je o neobi~nim revolucijama, u kojima, kako pi{e Hobsbaum, atrofira etablirana revolucionarna tradicija a mase dobijaju nagla{enu ulogu.6 Kako }emo dalje videti, usred `ivopisne retorike revolucije, kojom dominira figura "revolucije koja te~e", vi{e godina je nadolazila, da ostanemo u istom `argonu, puzaju}a populisti~ka revolucija da bi, u jednom momentu, postala galopiraju}a, poput prirodne stihije.   4 Jedna od najpoznatijih li~nosti "nestalih" je Ivan Stamboli}, nekada{nji predsednik CK i Predsedni{tva Srbije, koji je, nadomak svog stana u Beogradu, kidnapovan 25. avgusta 2000. godine da bi mu se izgubio svaki trag, sve do na{ih dana, uprkos nastojanjima porodice, jednog odbora i nekih medija. [ta bi se tek moglo re}i o manje poznatim ili nepoznatim li~nostima "nestalih"?
5 Videti: Erik Hobsbaum, Doba extrema. Istorija kratkog dvadesetog veka 1914-1991, "Dereta", Beograd 2002, str. 328.
6 Isto, str. 344.

Postoji jo{ jedan razlog za istra`ivanje ovda{njih zbivanja. Naime, SFR Jugoslavija je va`ila za zemlju koja je, po mnogim merilima, od svih zemalja "realnog socijalizma", najbli`a zapadnom na~inu `ivota i demokratiji, a ba{ u njoj su se odigrale promene uz najvi{e nasilja, zlo~ina i plja~ke. Za{to? Kako? Poku{ajmo da prona|emo odgovore.

Teorijski pristup

Varijacije o ~udesnom, ~udnom i ~udovi{nom upu}uju na sna`ne i protivre~ne emotivne naboje koje prate populizam i suo~avaju nas s rizikom njegove sakralizacije ili demonizacije koja bi ugrozila racionalnu analizu, kakvoj ovde te`imo. Populizam kao mitski spoj kontradiktornih elemenata, istovremeno, nagove{tava i te{ko}e u poimanju su{tine populizma.
Teorijskom poimanju populizma posve}ivani su i ~itavi me|unarodni nau~ni skupovi (pre pojave novijeg populizma). Na jednom od njih je, ne samo po mojoj proceni, najprimereniju definiciju populizma dala Margaret Kanovan.7 Ona je, analizom raznih konkretnih oblika populizma, ustanovila da postoji sedam tipova populizma (radikalizam zakupaca, selja~ki pokreti, agrarni   7 Tu definiciju sam, pored drugih izvora, koristio u ve} pomenutoj knji`ici Srpski populizam, str. 3.

socijalizam intelektualaca, populisti~ka diktatura, populisti~ka demokratija, reakcionarni populizam i populizam politi~ara). Pojmovno jezgro razli~itih tipova populizma je mutno, ali se ipak razaznaje njihovo zajedni~ko jezgro - apel na narod kao monolitnu zajednicu.
I potonja teorijska istra`ivanja ukazuju na te{ko}e ne samo definisanja ve} i opisa pojave.8 U prikazu istra`enosti populizma Pol Tagart nastoji da sistematizuje rezultate ranijih i novijih istra`ivanja.9 Tu su prikazani razli~iti oblici populizma u Rusiji, Zapadnoj Evropi, Severnoj i Ju`noj Americi, kao i poku{aji nala`enja njihovog zajedni~kog teorijskog jezgra. Najprimetnija je relacija prema krizi, zatim da je re~ o difuznom sistemu verovanja u ~ijem je sredi{tu idealizovana slika zajednice (naroda), te potenciranje jednostavnosti i neposrednosti (nasuprot slo`enih oblika posredovanja i procedura u   8 Videti o tome priloge Majkla Kazina, Karlosa de la Torea, Marine Kaloni i Na|e Urbinati u ~asopisu Constellations, Vol. 5, No. 1, mart 1998.
9 Paul Taggart, Populism, Open University Press, Buckingham-Philadelphia, 2000, pp. 10-11.
10 Isto, str. 11.

demokratskom poretku), te vi{estruko "antijevstvo" (antiintelektualizam, antielitizam, antikapitalizam itd.). Uo~eno je, tako|e, da je populizam, istovremeno, "i sila promene i sila protiv promene". Oslanjaju}i se na nalaze jednog od klasika sociolo{ke teorije Edvarda [ilsa koji u populizmu vidi, izme|u ostalog, "ideologiju narodne ozloje|enosti",10 Tagart izdvaja jednu zajedni~ku osobenost razli~itih konkretnih oblika populizma, a to je "koncept du{e", gde mogu da se na|u veoma raznorodni elementi. "Koncept du{e" izgleda mi prihvatljiv, jer, kako smo ve} videli, u pojavi populizma kojom se ovde bavimo veoma sna`no su izra`ena emotivna stanja, du{evna uzbu|enja, bilo da je re~ o pozitivnim emocijama pripadnosti (etni~koj zajednici), bilo da je na delu erupcija emocija (negativnih) prema drugima.
Citirani elementi pojma populizma primetni su i u njegovoj jugoslovenskoj varijanti, kojom se drugi autori nisu bavili, a ja sam ih u svojim istra`ivanjima uo~io. Re~ je, pre svega, o sna`no izra`enoj patrijarhalnoj komponenti, od figure "doma}ina" (u porodici, dr`avi i na nebu), preko uloge ratni~kih dru`ina, do "ratne privrede" (plja~ke, pod parolom "oplja~kaj oplja~kano"). I vlast je ratni plen. Tu su i neki elementi "antijevstva" koji nisu prime}eni u drugim oblicima populizma, kao {to su antifeminizam i, za na{ populizam veoma upadljiv - antikomunizam.
Novija istra`ivanja, recimo Sabrine Ramet, izdvajaju jednu savremeniju komponentu populizma - doktrinu kolektivnih prava, koju prou~ava u srednjoj i isto~noj Evropi, nakon 1989. godine, kada i tu, kao i u ~itavom svetu, postaju veoma uticajne ideje o ljudskim pravima. Za nju nema dvojbe da su na delu revolucije koje menjaju strukturu dru{tva i dr`ave. Te`i{te njenog istra`ivanja je na lokalnim problemima Poljske, Slova~ke, Ma|arske, ^e{ke, Rumunije, kao i delova biv{e Jugoslavije - Hrvatske, Srbije, Bosne i Hercegovine i Kosova. Od spoljnih uticaja, zapa`en je upliv Zapada, pre svega Britanije i Francuske. Rametova isti~e da su "teritorijalni sporovi na ovom podru~ju bez iznimke rezultat umije{anosti zapadnja~ke diplomatije a ne spontani ishod samo lokalnih problema. No, Zapad je poku{ao sakriti svoje tragove te je izmislio i pro{irio mit o 'drevnim etni~kim rivalitetima' kojima je isto~na Evropa tobo`e optere}ena, a zapravo su zapadnja~ki planovi za ovo podru~je pridonijeli poticanju zle krvi me|u narodima, a te su nesuglasice poja~ale primamljivost kolektivnih identiteta". Gotovo isti problemi, smatra Ramet, pojavili su se prilikom "preure|enja" ovoga prostora, i posle 1918, i posle 1989. godine. Drugi spoljni uticaj ona vidi u nasle|u komunizma koji je razorio staru strukturu dru{tva i proizveo "gotovo potpunu atomizaciju dru{tva".11
Pod doktrinom kolektivnih prava Sabrina Ramet podrazumeva "tvrdnju da ne~ija grupa posjeduje stanovita prava koja prete`u nad onima drugih grupa, a koja su vjerojatno i transcendentalna, te da ne~ija grupa ima pravo odrediti pravila kojih bi se ~lanovi drugih grupa trebali pridr`avati na odre|enom teritoriju, ili da ima pravo nametnuti teritorijalnu autonomiju u okviru odre|enih granica".12 Takvom doktrinom su se rukovodili, kada je re~ o delovima biv{e Jugoslavije, hegemonisti~ki pokreti Srbije i Hrvatske, te pokreti Srba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, kao i Albanaca na Kosovu i u Albaniji. Jedno od sredstava za ostvarivanje ove doktrine je i "etni~ko ~i{}enje". Podrobno ispitivanje "bolne tranzicije" obuhvata privredne, politi~ke i kulturne probleme koji se sa`imaju u bujanju etni~ke mr`nje, ekonomske nejednakosti, verske zadrtosti i kriminala.13  

11 Sabrina P. Ramet, ^ija demokracija? Nacionalizam, religija i doktrina kolektivnih prava u srednjoj i jugoisto~noj Europi nakon 1989. godine. Prevod Ru`ica Jakovljev, "Alinea", Zagreb 2001, str. 16.
12 Isto, str. 19.
13 Isto, str. 55-76.
14 Isto, str. 81.
15 Isto, str. 220.

oktrina kolektivnih prava (ili, kako se to u `argonu marksizma-lenjinizma nazivalo, "prava na samoopredeljenje do otcepljenja"), isti~e Ramet, pretpostavlja i iziskuje "eroziju moralnog univerzalizma" kao su{tinske legitimacije moderne ustavne demokratske dr`ave.14"Dana{nja isto~na Europa", stoji u zaklju~ku ove knjige, "nije razrije{ila dvjestagodi{nju borbu izme|u zagovornika socijetalnih prava, kolektivnih prava i individualnih prava. A to nije u~inio nijedan drugi dio svijeta. Ne samo {to povijest nije stigla do nekakva 'svr{etka', nego ona i ne priznaje teleolo{ki svr{etak, ve} se sastoji od spiralne evolucije u kojoj se isti sukobi i bojevi iznova vode, premda s nekim primjetljivim pomacima... ova borba je igrala - i nastavit }e igrati - sredi{nju ulogu u politi~koj evoluciji isto~ne Europe i cijelog svijeta".15
Kakvi }e biti tokovi i ishodi populizma na tlu biv{e Jugoslavije to je tema kasnijih razmatranja, a sada bismo ukazali na sli~nosti i razlike populizma spram pojava i pojmova tiranije, despotizma, diktature, autoritarizma i totalitarizma.
U odgovaraju}oj literaturi vi{e nema spora da su tiranija i despotija pojave i pojmovi staroga doba, pre razdoblja industrijske revolucije, demokratije i masovnog dru{tva. Diktatura je, pak, preuzak pojam, povezan s oblikom politi~kog re`ima i ne obuhvata one elemente populizma koji se ti~u privrede, kulture, dru{tva. Sli~no je i s autoritarno{}u i autoritarizmom. Kada je re~ o autoritarnom obliku vlasti, znatni delovi populizma ostaju van analiti~kog doma{aja, a kada je re~ o autoritarnosti individualne i socijalne psihologije, onda je polje pre{iroko za utvr|ivanje osobenosti populizma. Totalitarizam je, opet, nedovoljno precizan pojam da bi pridoneo poimanju osobenosti populizma; to pogotovo va`i za klasi~ne oblike totalitarizma kakvi su bili fa{izam, nacizam i staljinizam, u koje se savremeni oblici populizma mogu samo nasilno uklapati. Me|utim, izvesni elementi svih pomenutih grani~nih pojava i pojmova su od koristi za razumevanje populizma, pod uslovom da ih pa`ljivo ispitujemo, upore|ujemo i razlikujemo.
Pojam totalitarizma, koji s vremena na vreme ulazi u modu pra}en burnim sporovima, mo`e biti od koristi za identifikovanje izvesnih intencija populizma, ali ne kao pojam koji bi pokrio celinu pojave. To pogotovo va`i za poimanje totalitarizma u klasi~nim delima Karla Fridriha, Hane Arent i Rejmonda Arona. Ono {to je u svim ovim pojmovima podsticajno za istra`ivanje savremenog populizma jeste ranije ve} pomenuto odbacivanje institucija i procedura parlamentarne demokratije, zatim te`nja za uspostavljanjem dominacije (sveobuhvatne vlasti) nad dru{tvom, te status vladaju}e ideologije i uklanjanje - terorom - "suvi{nih ljudi", suvi{nih sa stanovi{ta ideolo{kih predod`bi o naciji, rasi ili klasi.
Smatraju}i da je "totalitarizam dovr{en samo u svijetu koji je zamislio Orwell",16 Bernar Brineto te`i{te istra`ivanja stavlja na glavne trendove najizra`enijih oblika totalitarizma u Italiji, Nema~koj, Rusiji, Kini i Kambod`i.17 U tom smeru on, na obilju iskustvene gra|e, ispituje sli~nosti i razlike izme|u desnog i levog totalitarizma, kao i unutar njih, da bi u sredi{njem delu knjige izlo`io empirijske karakteristike fa{isti~ke Italije (potpuno osvajanje dr`ave-stranke, permanentna ideolo{ka razrada te zbiljnosti i granice teroristi~ke prakse), rasisti~ke Nema~ke (politika prisilne zajednice, fascinantnost modernisti~ko-reakcionarne ideologije i organizacija genocidnog terora) i staljinisti~kog Sovjetskog Saveza (partija-dr`ava u ratu protiv dru{tva, trijumf ideolo{ke nadrealnosti i ekonomija terora).
Kao {to je za poimanje totalitarizma, a rekao bih i populizma, bitan odnos prema slobodi pojedinca i demokratiji, tako je i istra`ivanje raznih vidova njihovog poricanja i zatiranja podsticaj za ispitivanje mogu}nosti revitalizacije individualnih sloboda i demokratije. O tome nedvosmisleno govori i krah najrazvijenijih oblika totalitarizma - u ~emu je va`nu ulogu   16 Bernard Bruneteau, Totalitarizmi. Prevela Jagoda Milinkovi}, "Politi~ka kultura", Zagreb 2002, str. 45.
17 Isto, str. 122-198.
18 Isto, str. 199.

imao i jedan od njih, staljinizam, u savezu sa zapadnim demokratijama - a i inovacije u slobodama i demokratiji koje su proistekle iz suo~avanja s dramati~nim isku{enjima totalitarizma. Tako mo`emo razumeti i zaklju~ak temeljitog istra`ivanja ~ije je rezultate u svojoj knjizi izlo`io Bernar Brineto: "Totalitarni 'model', ~ak i kad bi bio obnovljen u mnogim nijansama i pojedina~nostima svojih povijesnih utjelovljenja, prijeko je potreban da nas uvjeri u po`eljan karakter demokracije. Proces 'decivilizacije' - crni, sme|i ili crveni - uistinu nije malo pridonio da se ova posljednja, uprkos svojoj dvozna~nosti i nesavr{enostima, upi{e u bit ~ovje~anstva".18
Povezivanje elemenata klasi~nog totalitarizma sa savremenim oblicima populizma, pored analiti~kih koristi, mo`e biti od pomo}i i u sublimaciji njihovog skandaloznog ukr{tanja. Nije re~ samo o tragikomi~nom podra`avanju velikih uzora u totalitarnim trendovima "malih naroda", nego i o realnoj konstituciji najmo}nijih aktera jednog, u osnovi, zlo~ina~kog de{avanja. To verovatno najbolje mo`emo da zapazimo u karikaturama Predraga Koraksi}a Coraxa, u satiri~nim tekstovima pesnika Miodraga Stanisavljevi}a ili u prepoznatljivom maniru splitskog Ferala, gde su junaci populisti~ke scene podjednako zastra{uju}i, poput poznatih totalitarnih originala, ali i sme{ni, kao njihove manje ili vi{e uspele imitacije, doma}i "ori|inali".

Retrospektiva

Iz malobrojnih knjiga, obilja publicisti~kih i preobilja novinskih tekstova, po te`nji k nau~noj, u prvom redu sociolo{koj analizi, izdvaja se knjiga Slobodana Antoni}a. Izbegavaju}i krajnosti strukturalizma i akcionizma, Antoni} nastoji da pove`e analizu strukture i aktera preko "realisti~kog pristupa", kako sam naziva svoj analiti~ki postupak.19 On pod strukturom podrazumeva "sve delove dru{tvenog prostora koje je neki nara{taj zatekao, ili koje su u~inak njihovih ranijih delovanja", a

"to nisu samo nasle|ena privredna razvijenost, politi~ka kultura ili dru{tveni obrasci pona{anja, nego i zajedni~ka iskustva odre|enog nara{taja".20 Akteri su, pak, pored ve} pomenutih nara{taja (kojima se ne bavi posebno), elite, politi~ke stranke i koalicije, te uticajni i mo}ni pojedinci (vo|e).
Iz "postoktobarske" perspektive, Antoni} daje podrobnu retrospektivu Milo{evi}eve vladavine kroz sedam kriza re`ima, {est stabilizacija i jedan pad re`ima. To su, prema najva`nijim doga|ajima, sledom: (1) nestanak komunisti~ke legitimacije 1990. godine; (2) devetomartovska pobuna 1991; (3) me|unarodno izop{tenje i Vidovdan 1992; (4) nastanak autoritarne opozicije i privredni slom 1993; (5) izborna kra|a i gra|anska pobuna 1996/97; (6) napad NATO snaga i gubitak Kosova 1999; i (7) izborni poraz septembra 2000. godine.21 Iz svake krize re`im je uspeo da se iskobelja i stabilizuje, dok je sedma kriza ishodila njegovim padom i "petooktobarskim prevratom" koji je, po Antoni}u, "politi~ka revolucija" i to "sre}na politi~ka revolucija", bez ve}ih `rtava.22 Tada je Srbija, veli Antoni}, "dobila demokratiju. A `itelji Srbije su kona~no, i valjda zauvek, postali gra|ani".23		   19 Slobodan Antoni}, Zarobljena zemlja. Srbija za vlade Slobodana Milo{evi}a, "Otkrovenja", Beograd 2002, str. 12. Svoju istra`iva~ku zamisao Antoni} je izlo`io i ranije, u odeljku "Demokratija u Srbiji - stvarno i mogu}e", u zborniku Srbija izme|u populizma i demokratije. Politi~ki procesi u Srbiji 1990-1993, Institut za politi~ke studije, Beograd 1993, str. 153-211. O akterima, ali bez analize strukture, videti: Du{an Pavlovi}, Akteri i modeli. Ogledi o politici u Srbiji pod Milo{evi}em, Samizdat B 92, Beograd 2001.
20 Isto, str. 19.
21 Isto, str. 85-351.
22 Isto, str. 348.
23 Isto, str. 350.
24 Isto, str. 361.
25 Isto, str. 364-398.
Antoni} pominje i uticaj populizma na posmatrana zbivanja; iako dr`i da je koban, "markira" ga kao fasadu, kulisu ili pri~u, iza koje je "u stvarnom istorijskom sklopu ~esto stajao odre|eni deo dru{tvene elite".24
Analiza elita nije dovoljna za razumevanje populizma, pogotovo ako se odse~no podeli na etatisti~ku, nacionalpopulisti~ku i liberalnu.25 Ovakva podela, ma koliko bila podrobno opisana svaka od njih, vi{e je izvedena iz "modelskog pristupa" nego iz analize samih zbivanja u strukturi dru{tva i dr`avi. Naime, prva elita ne bi zauzela klju~ne pozicije bez populisti~ke ideologije i pokreta, pa i odgovaraju}e revolucije, niti je nacionalpopulisti~ka elita ograni~ena samo na radikalsko jezgro, a i u liberalnoj se mogu na}i elementi populizma.
Savremena zbivanja bi}e ne{to razumljivija ako, barem najsa`etije, prika`emo prethodne promene i u strukturi dru{tva i u glavnim akterima.
Jo{ u toku Drugog svetskog rata (i gra|anskog), u dru{tvu je do{lo do polarizacije izme|u onih koji su se vezivali za okupatorske sile i delili njihovu sudbinu i onih koji su svoje aspiracije vezivali za antifa{isti~ki blok, pobedni~ki, i u oslobodila~kom i u gra|anskom ratu. Prvi su bili marginalizovani i uni{tavani, a drugi su krenuli uz vertikalu nove strukturacije. Stare elite su nestajale, a nove nastajale. I to ne samo u personalnom pogledu, ve} i na izmenjenim osnovama strukturacije. Ukidanjem privatnog vlasni{tva, sem na marginama dru{tva (uglavnom u poljoprivredi i zanatstvu), nestajala je i osnova svojinske nezavisnosti pojedinaca, grupa i slojeva od vlasti. Partijska hijerarhija ~ini okosnicu kanala socijalne pokretljivosti. Izvan nje su "ostaci starog dru{tva", kao "neprijatelji", i "prijateljske klase" (lojalne novoj vlasti ali ne i njen deo), dok se unutar nje formira nova elita (vojno-partijska, privredna i kulturna). Kretanje po novoj hijerarhiji vlasti
(partije-dr`ave) determini{e i socijalnu pokretljivost grupa i slojeva, gore-dole, unutra i izvan.
Na vrhu te hijerarhije, ili bolje re~eno u njenom jezgru (figura glavice luka je primerenija od merdevina), nalaze se najzaslu`niji kadrovi za njeno nastajanje na putu k dominaciji, me|u kojima su najzna~ajniji kadrovi od poverenja Kominterne. Potom slede najzaslu`niji za ratnu pobedu i oni koji su pridoneli u~vr{}enju nove vlasti. Merila za uspon i napredovanje oslanjaju se na autoritarnu i militaristi~ku patrijarhalnu tradiciju, a neposredan izvor i uzor je staljinisti~ki "model", u ~ijem se sredi{tu nalazi Vo|a kao sto`er "u`e partije".26 Od svih se o~ekuje lojalnost, a Vo|a je ne duguje nikome.27 Brutalnost je karakteristika eliminacije suparnika (pre rata, preko Kominterne), manje tokom rata, i sve izra`enije posle rata, s pozicije vlasti, kroz eliminaciju ~lanova Politbiroa (jednog po jednog) a ni`ih funkcionera i obi~nih ~lanova hrpimice, i kroz sistem jugoslovenskog Gulaga u kojem Goli otok ima centralno mesto.		   26 Strate{ko mesto vo|e u totalitarnom tipu organizacije pregnantno fiksira Hana Arent: "Najvi{i sloj u organizaciji totalitarnih pokreta je onaj uski krug ljudi oko Vo|e. To mo`e da bude institucija, kao bolj{evi~ki Politbiro, ili promenljiva grupa ljudi koji ne moraju da imaju neku odre|enu funkciju, kao Hitlerova orbita" (Hana Arent, Izvori totalitarizma. Prevele Slavica Stojanovi} i Aleksandra Bajazetov-Vu~en, izd. Feministi~ka izdava~ka ku}a, Beograd 1998, str. 393).
27 O~ekuju}i lojalnost od drugih, ni Staljin ni Hitler je nisu pokazivali prema bilo kome. Naprotiv, pokazivali su "monstruoznu nelojalnost" kako bi spre~ili formiranje trajnih grupa (klika, frakcija). Isto, str. 415.

Meritokratska merila socijalne pokretljivosti (partijski i bora~ki sta`) izvor su sporova i sukoba ne samo me|u pojedincima i grupama (generacijama, na primer), nego i me|u nacijama. Naime, sticajem okolnosti, usled izlo`enosti usta{kom teroru u NDH, najbrojniji me|u prvoborcima bili su Srbi (ve} po~etkom juna di`u ustanak u Hercegovini), {to im je donelo prednost pri napredovanju u hijerarhiji. Oni, pak, koji nisu bili favorizovani novom partijsko-dr`avnom hijerarhijom bili su vi{e upu}eni na privredne delatnosti, u zemlji i inostranstvu.
Otvaranje dr`avnih granica, kakvog nema drugde u "realnom socijalizmu", ubrzava strukturne promene. Rastu}a masa "gastarbajtera" menja sastav doma}eg stanovni{tva, stvara novu socijalnu grupaciju koja izda{no poma`e rodbinu u zemlji i time dodatno smanjuje socijalne tenzije. Istovremeno, otvaranje prema "tre}em svetu" omogu}uje stvaranje sve sna`nijeg dela srednje klase stru~njaka i vi{eg sloja radni{tva koji ostvaruju zna~ajne prihode iz rada u tim zemljama. Time je podstaknut i zamah izvesnih delova doma}e industrije ~iji proizvodi nemaju pro|u na tr`i{tima razvijenih zemalja, a raste i doma}a "namenska industrije", pre svega oru`ja za taj deo sveta, {to dalje ja~a ina~e sve sna`niji "vojno-policijski kompleks" u zemlji.
Kako je struktura dru{tva bivala sve slo`enija, naro~ito usled ubrzane industrijalizacije i zapo~ete modernizacije, meritokratska (i klijentelisti~ka) merila socijalnog uspona - karakteristi~na za stati~no, patrijarhalno i stale{ko dru{tvo - bila su sve ugro`enija od rastu}eg aparata vlasti i iskrsavanja novih merila uspe{nosti. Iako je privreda bila daleko od tr`i{ne, uspeh na tr`i{tu (mahom u podeli stranih donacija i distribuciji centralnih fondova) potkopavao je stara merila za procenu zasluga. Mada nema sistematskih analiza, "ra~una se da je Jugoslavija u periodu izme|u 1949-1965. dobila preko 30
milijardi dolara, prete`no od SAD",28 {to je otvorilo {irok prostor za proizvoljno, neracionalno raspolaganje velikim kapitalom, a time i za sve ve}u mo} raznih njegovih korisnika. Priliv novca i razne robe iz sveta znatno je pridoneo i rastu `ivotnog standarda "{irokih narodnih masa", koje time ne sti~u ve}u autonomiju spram vlasti (paternalisti~ke), ve} postaju njena pasivna i mahom poslu{na podloga (sve {ira socijalna osnova datog   28 Miodrag Ze~evi}, Jugoslavija 1918-1992. Jugoslovenski dr`avni san i java, "Prosveta", Beograd 1994, str. 157.
29 Isto, str. 170.
politi~kog re`ima). Dotok stranih sredstava je i kasnije bio veliki, ali od toga "radni narod" ima sve manje koristi, dok time raste mo} onih koji u svojim rukama dr`e tokove novca i robe, i sve vi{e su izvan javne kontrole. Kako je zabele`eno u istoriografiji: "Krajem sedamdesetih i po~etkom osamdesetih nastala je provala neekonomskog zadu`ivanja u inostranstvu i krajnje neekonomska upotreba tih sredstava".29 Naporedo sa slabljenjem federalne kontrole ja~ala je republi~ka. Sve jasnije se ocrtavaju granice sve zatvorenijih nacionalnih privreda. Glavnim me{etarima nov~anih tokova, obiljem novca, dobijenog a ne i zara|enog, ~inilo se da je bezmalo "sve mogu}e", {to je samo jedan od podsticaja ina~e rasprostranjenog politi~kog voluntarizma.
Razgranavanje mre`e samoupravljanja (bez stvarne samouprave), i van privrede, umno`avalo je sve skuplji ~inovni~ki i funkcionerski aparat koji je, istovremeno, bio i pouzdan oslonac vlasti, ali i njegov remetila~ki ~inilac, jer se u tim krugovima razgorevaju ambicije za sve ve}u mo} a time se zao{trava i glo`enje izme|u zate~enih i dolaze}ih (arivisti~kih) delova "gornjih slojeva", pa i elite. U tome sve primetniju va`nost dobijaju "nacionalni klju~evi", odnosno zastupljenost pripadnika pojedinih etni~kih zajednica u diplomatiji, rukovodstvima partije i dr`ave, vojsci, pa i samih fabrika.
Za prekomponovanje "vladaju}e elite" zna~ajni su jo{ neki ~inioci koji obi~no izmi~u pa`nji istra`iva~a. Naime, produ`avanjem gra|anskog rata i van zemlje, u obra~unima s emigrantskim krugovima, uz sna`nu finansijsku potporu iz zemlje, nastajale su mo}ne grupe oko funkcionera tajne policije i sve uspe{njih emigranata iz Jugoslavije u svetskom kriminalnom podzemlju, koje }e u potonjim zbivanjima imati zna~ajnu ulogu u raznim zakulisnim doga|ajima. Uz to, i jedan fenomen, tako|e nedovoljno istra`en, tzv. korisne malverzacije, imao je va`an udeo u prestrukturaciji elite. Naime, "ljudi od poverenja" dobijali su znatan deo dru{tvenog kapitala na privatno raspolaganje, kroz privatne firme ("tetke"), preko kojih su poslovali, mimo bilo kakve javne kontrole, ubiraju}i profit na svetskim tr`i{tima, a bez rizika od neuspeha, pa i eventualnog bankrota.
Promene u osnovama strukturisanja elite uznemirile su i samo jezgro vladaju}e elite. Tome su doprineli sve primetniji neuspesi u privredi, kao i prvi radni~ki {trajkovi (po~ev od 1958. godine) koji su dovodili u pitanje ideolo{ku legitimaciju poretka. Bilo je za mnoge neshvatljivo kako je uop{te mogu}e da se bune radnici kada je radni~ka klasa, po Ustavu, vladaju}a klasa. U takvim okolnostima, kao i u ranijim trenucima krize (u vreme po~etka sukoba sa Staljinom, 1948), Tito je pribegavao vaninstitucionalnim poduhvatima (sli~no je bilo i u vreme "studentske bune" 1968, "maspoka" u Hrvatskoj 1971. i prilikom svrgavanja "liberala" u Srbiji 1972. godine). Paradigmu intervencije partijskog i dr`avnog vo|e, Tita, predstavlja sastanak s probranim funkcionerima, mimo partijskih i dr`avnih institucija, marta 1962. godine.30
Mada su u~esnici sastanka, i Tito, pominjali krizu, o njoj se ne govori racionalno, nego u partijskom `argonu, kao o problemu partijske discipline. Uprkos tome {to su neki od u~esnika, recimo Rato Dugonji}, govorili o vidljivim znacima raspadanja zajedni~ke partije i dr`ave na {est partija i {est dr`ava,31 te`i{te razgovora pomeralo se sa stanja u privredi, dru{tvu i dr`avi na stanje u partiji. Pominjali su zabrinjavaju}e ~injenice - da proizvodnja opada a potro{nja raste i da se neracionalno investiraju sredstva (mahom strana), u ~emu sve ve}u ulogu imaju novi kadrovi izvan kontrole starih. Poljuljanu partijsku disciplinu najslikovitije je do~arao jedan od najvi{ih funkcionera politi~ke policije, Svetislav Stefanovi}, metaforom "|avo je u{ao u nas"; lek je u drugoj metafori, u obnovi discipline "vojnika revolucije".32 Obnova partijske discipline, pak, ne mo`e mimoi}i status Vo|e. Svi su isticali presudnu ulogu Tita, izra`avali mu li~nu lojalnost, a i on je podsticao takav smer razgovora, fingiranjem spremnosti i da "ode", ali je ipak svima stavljao do znanja da nema nameru da "baci koplje u trnje".33 U tome ga je najodlu~nije podr`ao "prvi ~ovek" vojne hijerarhije.34
A Vladimir Bakari}, koji je u neformalnim razgovorima tvrdio za sebe da je tre}i ~ovek u vlasti (drugo mesto dele Rankovi} i Kardelj), ozna~io je pravac upotrebe vrhovnog autoriteta, od populizma k totalitarizmu, potenciraju}i bezmalo neograni~enu vlast Vo|e. Podse}aju}i okupljenu svitu da je "prelomnu ta~ku u liniji uvek odre|ivao drug Tito", Bakari} nazire dalji tok zbivanja: "da se kao rukovodstvo raspustimo i da Savez komunista, koji je zdrava organizacija, da drugu Titu mandat da postavi 		  30 Videti: Po~etak kraja SFRJ. Stenogram i drugi prate}i dokumenti pro{irene sednice Izvr{nog komiteta CK SKJ odr`ane od 14. do 16. marta 1962. godine. Priredio Miodrag Ze~evi}, Arhiv Jugoslavije - Printer Komerc, Beograd 1998.
Ina~e, neki od zaklju~aka ovog tajnog sastanka u formi tajnog pisma prezentirani su "{iroj partiji", a neke stavove je Tito izgovorio na mitingu u Splitu, maja iste godine, tra`e}i, na populisti~ki na~in, podr{ku "radnog naroda" za svoju akciju. A samo pismo je objavljeno u {tampi juna iste godine.
31 Isto, str. 81.
32 Isto, str. 181, 256.
33 Isto, str. 254.
34 U napetoj atmosferi, general Ivan Go{njak je poentirao: "Ja mislim da na jednoj politi~koj, principijelnoj platformi, mi svi skupa ne stojimo. Ne stojimo, {ta da se zavaravamo. Ja bih ~ak tvrdio da drug Tito nema iza sebe - na toj principijelnoj liniji - Centralni komitet". A po{to je Tito dobacio: "I ja tako mislim", general Go{njak nastavlja, u populisti~kom maniru: "Drug Tito ima iza sebe Partiju, radni~ku klasu..." Isto, str. 230.
35 Isto, str. 239, 243.
36 Isto, str. 258, 260.
novo rukovodstvo. Ne zato {to se mi ne sla`emo, nego zato {to nismo u stanju da na|emo put za izlazak"; zbog svega toga, neka "drug Tito uzme inicijativu".35 A sam Tito, kao da se ne}ka na ovu ponudu, relativizuje svoju ulogu - "ozdravljenje mora do}i odozdo, a ne samo odozgo" - dramatizuju}i do krajnosti mogu}i ishod krize; ako se ne pobolj{a standard radnika, veli on, "onda }e nas jednoga dana najuriti, zaslu`ili smo da nas najure".36

I pored neskrivenog zazora prema nastaju}oj novoj eliti, u privredi i u republikama, agresivnost nije toliko usmerena prema njima koliko prema kulturnoj eliti koja se, budu}i da se do`ivljava kao najopasnija po trenutni poredak, mora "imati na oku".37 I sam Tito je pode{avao "ni{anske sprave" protiv pojedinih "neprijatelja" me|u intelektualcima, recimo, protiv Branka ]opi}a, "Tikava" ili "krivaca za kvarenje omladine".
Tito je zaista "uzeo inicijativu", "o~istio partiju" i kooptirao u vo|stvo
nove kadrove. Prethodno je uklonio svog najvernijeg saradnika, Aleksandra Rankovi}a (Svetislava Stefanovi}a i dr.), na Brionskom plenumu CK SKJ, koji je, 1. jula 1966. godine, odr`an u najve}oj tajnosti i pod budnim okom vojnog aparata. Tome su, ve} u tradiciji autoritarne i totalitarne vlasti, prethodile dvorske intrige u kojima je Rankovi} ozna~en kao pretendent na Titovo mesto. Rankovi} je ka`njen, ne kao {ef tajne policije, nego zato {to mu je pripisano prislu{kivanje samog Tita; ozlogla{en je kao unitarista i srpski nacionalista.
U senci intrigantnih sukoba u samom vrhu vlasti ostala je ~injenica koja }e u daljim zbivanjima biti izuzetno va`na. Naime, politi~ka policija ne samo da nije dovedena u pitanje, nego je multiplikovana; pored saveznog nivoa, ona je bivala sve sna`nija u okviru rastu}ih republi~kih i pokrajinskih "dr`avnosti". Sli~no se de{ava i 1968. godine kada se oru`ane snage udvajaju; pored stalnog sastava, sve ja~e su formacije republi~ke i pokrajinske teritorijalne odbrane. Izlaz iz krize tra`en je, po logici autoritarnih i totalitarnih struktura, u ja~anju aparata vlasti koji se udvajaju, me|usobno nadziru, glo`e i obra~unavaju, uz arbitriranje vrhovnog Vo|e (dok je `iv).38 Uzimaju maha i cikli~ne kampanje protiv raznih "neprijatelja", ni`u se vojne i policijske ve`be pod geslom "Ni{ta nas ne mo`e iznenaditi". Nastaje i razvija se sveobuhvatni sistem Op{tenarodne odbrane (ONO) i Dru{tvene samoza{tite (DSZ). Grade se ratna skloni{ta,39 vojna utvr|enja, podzemni aerodromi, kao da se priprema sveop{ti rat. Uz sve to {iri se propaganda o JNA kao jednoj od najmo}nijih armija sveta.
Paralelne policijske i vojne strukture su okosnica nastaju}ih "nacionalnih dr`avnosti", u ~ijem su sredi{tu sve vi{e osamostaljene pokrajinske i republi~ke organizacije vladaju}e partije, Saveza komunista. Kasnije, legalizacijom pluralizma, razmahalo se stvaranje paralelnih struktura do

 

37 Kako ka`e jedan od najstarijih partijskih funkcionera, \uro Pucar, razni sumnjivi i neprijateljski elementi izmi~u budnom oku vlasti u gradovima, naro~ito velikim, Zagrebu i jo{ vi{e Beogradu. "Ho}u da ka`em", re~e on, "da mi ~esto, ako i poteramo nekog ovakvog {takora koji nam smeta, on }e u prvom redu na}i svoje uhljebljenje u Beogradu. To su razni ]opi}i, Ki{evi, razni ovi i oni. Oni se tu lepo smeste, oni imaju svoj krug, svoje ljude, svoje dru{tvo; oni odatle mogu daleko komotnije da rade nego {to bi to mogli iz jedne palanke, iz nekog manjeg grada ili negde gde su vi{e na oku itd. Mislim da bi u cilju suzbijanja tih pojava i onemogu}avanja tih elemenata, morali preduzimati u ovim centrima neke o{trije mere i vi{e ih dr`ati na oku". Isto, str. 161.
Ironi~an je obrt da je Univerzitet u Banjaluci, desetak godina docnije, dobio naziv "\uro Pucar-Stari".

38 "Ova nestalna hijerarhija", pi{e Arent, "sa stalnim dodavanjem novih slojeva i pomeranjem centara mo}i, dobro je poznata iz tajnih nadzornih organa, tajne policije ili {pijunskih slu`bi, gde je uvek potrebna nova kontrola da bi se kontrolisali kontrolori" (isto, str. 377). Udvajanje ima protivre~an rezultat: "Umno`avanje instanci uni{tava svaki ose}aj odgovornosti i svu kompetentnost; takvo neproduktivno pove}anje administracije predstavlja stravi~an teret i bitno umanjuje produktivnost zato {to protivre~ne naredbe stalno usporavaju pravi rad, sve dok Vo|a ne presudi" (isto, str. 416).
39 Ba{ u vreme priprema ovog teksta za {tampu u medijima se pojavio podatak da ina~e sve sna`nija svetska potera za Sadamom Huseinom prou~ava, izme|u ostalog, i bunker koji je svojevremeno gra|en za Tita, tvrdi se, po istom nacrtu i autoru kao i za danas najozlogla{enijeg diktatora.
nevi|enih razmera, od vi{e stotina stranaka do vi{e hiljada nevladinih organizacija; paralelizam SPS i JUL je samo egzoti~na epizoda u ovoj haotizaciji politi~kih i socijalnih aktera. Iz razgranavanja paralelnih struktura vlasti izrastaju nove elite koje se nadgornjavaju sa starom elitom. Me|usobno se glo`e, nadme}u u bahatosti i bivaju sve brutalnije. Za razliku od stare elite, koja je verovala u svoju trajnost, gotovo ve~nost, pa je bila donekle obazrivija u kori{}enju privilegija, nova elita, verovatno svesna prolaznih ~ari trenutka, bivala je sve oblapornija i bezobzirnija. A kada se u ratnim godinama
sasvim razmahala, izgledalo im je, i ne samo njima, ne samo da je "sve mogu}e", nego i da je "sve dopu{teno".
Reagovanje na krizu mo`e biti i racionalno, a ne samo iracionalno.40 Na izvore krize ukazivali su ve} pomenuti radni~ki {trajkovi, po~ev od Slovenije 1958. godine, koji su potom zahvatili ~itavu zemlju; o njima je bilo zabranjeno javno govoriti, upravo da bi se spre~ili javni uvidi u njihove uzroke i mogu}a re{enja - i demokratska - od kojih je postojao pani~an strah u vrhovima vlasti.
Za racionalne uvide u uzroke krize i njene mogu}e rasplete daleko su va`nija, sna`nija i artikulisanija kretanja u kulturi. Tu su primetni prvi 		  40 Rezultate desetogodi{njeg istra`ivanja previranja u Jugoslaviji toga vremena izlo`io sam u knjizi Dru{tveni sukobi - izazov sociologiji, Beograd 1983. Ova knjiga je sudski zabranjena, navodno zbog opasnosti od "uznemirenja javnosti". Ponovo je izdata 1990. godine, u vreme kada je javnost vi{e negoli uznemirena drugim stvarima. Glavni rezultati tih istra`ivanja izlo`eni su na stranicama koje slede.

plodovi razlaza s SSSR-om. Duhovno stvarala{tvo u umetnosti, filozofiji i sociologiji uzimalo je maha. I obrazovanje je pro`eto novom, slobodnijom klimom. Tome poma`u i sve brojniji prevodi i otvaranje prema svetu, Zapadu pogotovo.
Od Beketovog "^ekaju}i Godoa" (svetska premijera je bila u Parizu 1953. godine), koji je najpre "skinut" s repertoara zvani~nog pozori{ta da bi ubrzo potom, 1955, ba{ to delo utemeljilo novo pozori{te (Atelje 212), pa do Mihajlovi}evog dela "Kad su cvetale tikve", koje su igrane i "skinute" 1969. godine, ni`u se knji`evna dela, pozori{ne predstave, filmovi, slikarske izlo`be kojima se delotvorno napu{taju svi ideolo{ki kanoni, ne samo ve} prezreni "socrealizam" ve} i "socijalisti~ki estetizam". Rastu}u slobodu duhovnog stvarala{tva prati i otvaranje traumati~nih tema iz novije istorije (rata i nakon rata, uklju~uju}i i torturu na Golom otoku). Nekontrolisana sloboda i nagove{taji katarze nad istorijskim traumama toliko su uznemirile vlast (i njihove ideolo{ke i propagandne aparate) da je pokrenuta `estoka vi{egodi{nja kampanja (1969-1973); slede brutalni obra~uni, kako su oni sami govorili, s "crnim talasom" u umetnosti. Umetni~ka dela su zabranjivana a autori izbacivani s posla i sudski ka`njavani (na primer, mladi re`iser Lazar Stojanovi} je, zbog filma "Plasti~ni Isus", osu|en na tri godine zatvora).
Zamah kriti~ke misli naro~ito je primetan u filozofiji i sociologiji. Uz odbacivanje doktrine marksizma-lenjinizma od dalekose`ne va`nosti je obnova kategorije slobode kao temeljnog pojma filozofije, sociologije i antropologije. Politi~ki zna~aj ovoga pojma nije manji od intelektualnog. Naime, nasuprot lenjinisti~ko-staljinisti~koj doktrini da je vlast temeljni pojam revolucije, a masa osnova poretka, postulira se sloboda pojedinca kao njeno sredi{te i kao osnova dru{tvenog sistema. Pozivanje na Marksa (naro~itog "mladog" i njegove "rane radove"), pribavljalo je izvesnu legitimnost ovom zaokretu, ali je uzdrmalo ideolo{ku legitimaciju vladaju}eg poretka koji se, uprkos izvesnim promenama, nije odrekao svoga uzora (staljinizma). Posle prvih prodora pedesetih godina, po~etkom {ezdesetih pokre}u se brojni ~asopisi koji izmi~u kontroli vlasti i razvijaju kriti~ku misao. U tom pogledu sredi{nje mesto ima ~asopis Praxis (1964-1974) i Kor~ulanska letnja {kola, oboje s izrazitim me|unarodnim referencama.
Novi senzibilitet je nastajao i {irio se kroz sve sna`niji studentski pokret. Posle prvih studentskih demonstracija, 1954. i 1959, studentski pokret postaje sve organizovaniji i sna`niji, od 1963. do 1974. godine, s vrhuncem 1968. godine, naporedo s "bumom" studentskih pokreta u ~itavom svetu. Kao i u ostalim pokretima toga vremena, i u pokretima u Jugoslaviji bile su sna`no izra`ene raznolike ideje "nove levice" i "kontrakulture", pre svega kroz mnoge studentske listove i ~asopise, koji su se suprotstavljali raznim oblicima nasilja, ~ija je tada{nja paradigma bio rat u Vijetnamu, i te`ili su javnom, kriti~kom razmatranju uzroka krize i njenim mogu}im, demokratskim raspletima.
Vlastima je najvi{e smetala pojava autonomnog pokreta, pa je represija usmerena prvenstveno protiv njega, potom su uklonjena samostalna glasila, da bi i same slobodarske ideje, ogla{ene za pokreta~e "nemira", bile ka`njene. U ime demetropolizacije nauke i kulture bujaju novi univerziteti i sve brojniji magistri, doktori i profesori. U suzbijanju kriti~ke misli naro~ito va`no i efikasno mesto ima zvani~no uvo|enje "moralno-politi~ke podobnosti" pre svega za obavljanje obrazovnih i vaspitnih funkcija, potom i svih javnih poslova, da bi se proteglo i na sve zaposlene. To je bila jedna od najve}ih "~istki" od svega {to nije lojalno re`imu. Umesto nekada{nje kontrakulture, pod pokroviteljstvom re`ima i "budnim okom" nalazi se, i neguje, zabavna potkultura mladih. Cveta pop-kultura kao dominantni oblik masovne kulture. Uzeo je maha {irok talas antiintelektualizma u kojem posebno va`no mesto ima ukidanje gimnazija i uvo|enje "{uvarica". Svaki javni govor o krizi, koja je bila sve dublja i dramati~nija, gu{en je ideolo{kim kampanjama protiv "krizologa", kako su posprdno nazivani. Bezmalo svaki proplamsaj slobode, recimo povremene peticije zbog kr{enja ljudskih prava, `igosan je kao skandal. Po klasifikacijama politi~ke policije, doskora neprijateljska levica naprosto je preimenovana u - gra|ansku desnicu. Deo novog ideolo{kog ambijenta su i sistematske denuncijacije da je pokret kriti~kog osporavanja, zapravo, hteo vi{e komunizma i da je ba{ on onemogu}io reformu sistema.
Razboritost nala`e da se izbegne pomisao da je tada mogla da prevagne slobodarska i demokratska struja. [to smo dalje od tada{njih zbivanja sve je izvesnije da nije bila mogu}na pobeda slobode i demokratije, da ~ak nije bila realno mogu}na ni iole zna~ajnija reforma tada{njeg poretka. Dabome, pokret osporavanja poretka nije nedu`an za produbljavanje njegove krize, ali ne mo`e biti ni glavni krivac za krizu, a jo{ manje za katastrofu koja }e kasnije slediti. Ovde je, pak, bitno primetiti da je samo postojanje pokreta osporavanja i javne kriti~ke misli ipak ograni~avalo (sve)mo} vlastodr`aca koji su se, pred ipak prezentnim protivnikom, ustru~avali krajnje brutalnosti, strahuju}i i od me|unarodnih skandala.
U tom obra~unu s "neprijateljima" sinhronizovano sudeluju stara, staljinisti~ka, i nova, nacionalisti~ka desnica, da bi nakon obra~una sa zajedni~kim "neprijateljem" razgoreo sukob, i sve suroviji obra~un, i unutar pobedni~kog tabora. Nekada bahati vlastodr{ci, koji su svoje protivnike uglavnom prezirali, sada su ih sve primetnije mrzeli i sve brutalnije se s njima obra~unavali. U sve ~e{}im obra~unima "ve`bala" je svoju brutalnost i "nova elita" koja }e se razmahati kada je stara ve} oronula, istro{ena sukobima, pogotovo nakon Titove smrti (1980). O odsustvu merila za izbor saboraca u obra~unima re~ito svedo~e re~i jednog partijskog lidera, ina~e sveu~ili{nog profesora koji, u jeku bitke protiv "praksisovaca", veli: "I}i }emo i s poluidiotima, ali }emo pobjediti!" Na udaru su se na{li "neprijatelji svih boja". Nisu zaobi|ena ni deca. Poznatu ruralnu zavist koja nalazi zadovoljenje u tome da "Milojici crkne krava", pro{irena je na smaknu}e i samog Milojice. Razornih strasti nisu li{ene ni urbane sredine. Tu uzima maha ubita~no "osvetoljubivo poricanje" svega i svakoga {to {tr~i iznad

ideologizovanog "naroda"; "um je ponovo potisnut ideologijom".41 Omiljeno geslo sve brojnijih i surovijih goni~a "neprijatelja" je "dotu}i ve} pora`ene snage". Takve progonitelje nije izbegao ni pesnik Du{ko Radovi} koji se godinama, mimo svih ideologija, svojim sumornim govorom ali

 

 41 Videti o tome: Miodrag B. Proti}, Nojeva barka, II, SKZ, Beograd 1996, str. 550, 630.
vrcavim duhom s vrha Beogra|anke preko radija obra}ao sugra|anima s "Dobro jutro, Beograde".
Novi akteri, pre svega nove elite, nastupaju oslanjaju}i se na slabljenje mo}i stare elite, smrtno ranjene Titovom smr}u, oja~alim sredi{tima mo}i u policijskim, vojnim i privrednim strukturama republika i pokrajina, sve {irim i ja~im vezama vlasti i kriminalnog podzemlja i usponom novih "podobnih kadrova" u kulturi, privredi, ~itavom dru{tvu. Na tim osnovama rastu i ambicije da se nacionalne "dr`avnosti", etablirane Ustavom iz 1974. godine, pretvore u suverene dr`ave. Pored izvesnog kontinuiteta sa starom partijskom dr`avom, sve primetniji je diskontinuitet kojem glavni pe~at daje nova kompozicija sve brutalnijih vladaju}ih elita.
Konfiguracija novih aktera stvara vrtloge u zajedni~koj dr`avi, i to sve ja~e, po~ev od Kosova 1968. godine, kada masovne nacionalisti~ke demonstracije bivaju silom (i vojnom) ugu{ene, preko uspona nacionalnih elita u svim delovima Jugoslavije, do zamaha i nasilnog gu{enja hrvatskog "maspoka" (1968-71). U tom vrtlogu ja~a etni~ka homogenizacija i konfrontacija s drugim nacijama. Razlike se preoblikuju u suprotnosti, sporovi u sukobe. Raste ose}anje, podsticano iz mo}nih ideolo{kih i
propagandnih aparata, da je `ivot u zajedni~koj dr`avi nepodno{ljiv, ~ak i nemogu}, da je izlaz u stvaranju novih, suverenih nacionalnih dr`ava. U masovnoj mobilizaciji populisti~kih pokreta dolazi do spajanja bezmalo svih trauma iz bli`e i dalje pro{losti - od onoga rata, preko kolektivizacije i raznih "~istki", do gubljenja posla - u jedinstvenu nacionalnu traumu.42   42 Videti o tome: Neboj{a Popov, "Traumatologija partijske dr`ave", u zborniku Srpska strana rata, Trauma i katarza u istorijskom pam}enju, "Republika", Beograd 1996, str. 89-116.
To su oni fenomeni - kriza identiteta i pojava nacionalizma - koje pominje Hobsbaum, a koje smo uzeli za motto ovoga teksta. Razmahalo se, naime, traganje za etni~kim korenima, kroz sve popularnija etnogeneze, u kojima se tra`e dokazi izuzetnosti svoga etnosa i pori~e svaka srodnost i bliskost s drugim etnosima. Kafanski crta~i dr`avnih mapa postaju sve glasniji i prisutniji u nacionalnim sporovima i sukobima.
Glavna karika u populisti~kim revolucijama, srpski populizam, uliva ostalim oblicima populizma novu i neobuzdanu razornu mo}.
Uspon i zamah srpskog populizma po~iva na eliminaciji otpora kriti~kog mi{ljenja i raznih pokreta u samom sredi{tu, Beogradu, zatim u sve glasnijim uzbunama zbog ugro`enosti Srba na Kosovu i van Srbije, u delovima antidemokratske tradicije, formiranju nove partijsko-dr`avne elite na ~elu s novim Vo|om, Slobodanom Milo{evi}em, te, najzad i pre svega, na raspolaganju najmo}nijim aparatima sile (vojske i policije). Na tako raznorodnoj osnovi ja~a masovni pokret, kroz "antibirokratsku revoluciju" (ru{enje starih kadrova) i etni~ku homogenizaciju kroz "doga|anje naroda", o ~emu postoji obilje literature.
Da populisti~ki pokret i njemu primeren politi~ki re`im nisu nastali spontano svedo~i i retko vi|ena, zaglu{uju}a ideolo{ka propaganda, iz svih oru|a, {tampanih i elektronskih, u kojima prednja~e najuticajnije nacionalne institucije: Crkva, SANU, Univerzitet, Dru{tvo knji`evnika, ~ak i sportsko dru{tvo "Crvena Zvezda", kao i najuticajniji mediji, list Politika, radio i televizija.43 Strasti su uspe{no raspirivane ve{to smi{ljenim sloganima, poput onog o Srbima kao "ostatku zaklanog naroda" koji je lansirao pesnik i akademik Matija Be}kovi}, jedna od glavnih figura me|u "najumnijim srpskim glavama".   43 Videti o tome analiti~ke oglede Vesne Pe{i}, Olivere Milosavljevi}, Latinke Perovi}, Sretena Vujovi}a, Olge Zirojevi}, Radmile Radi}, Drinke Gojkovi}, Mirka \or|evi}a, Ivana ^olovi}a, Dubravke Stojanovi}, Miroslava Had`i}a, Aleksandra Nenadovi}a, Radeta Veljanovskog, Zorana Markovi}a, Snje`ane Milivojevi} i drugih autora u zborniku Srpska strana rata, "Republika", Beograd 1996.
Otpori razornoj stihiji bili su nedovoljni da je zaustave. Stari otpori su skr{eni, a iz obi~ajnog jugoslovenskog zajedni{tva ("jugoslovenstva"), u labilnoj strukturi dru{tva koje je tek zakora~ilo k modernizaciji, nije nastao sna`niji otpor. Ni tada{nja reformisti~ka vlada Ante Markovi}a, samouverena u dostatnost privrednih reformi, u pone~emu i uspe{nih, a ignorisanjem va`nosti politi~kih reformi i saveznih izbora, nije bila stvarna alternativa bujaju}oj snazi populizma. Ni me|unarodni ~inioci, i pored vi{e poku{aja da zaustave stihiju raspadanja, nisu uspeli da spre~e sve o{trije sukobe i varvarizaciju zemlje.
Time {to smo srpski populizam ozna~ili za prelomni doga|aj u vrtlogu populisti~kih revolucija ukazali smo i gde le`i najve}a odgovornost (i krivica) za sve ono {to se de{avalo proteklih godina. Ali, za temeljito ispitivanje svih tih de{avanja, i prethodnih i potonjih, ne mo`e se izbe}i analiza "spojenih sudova" i lan~anih reakcija svih populizama, nacionalizama i
drugih antidemokratskih ideologija; to je i najte`i deo istra`ivanja, na ~ije }emo valjane rezultate dugo ~ekati. S tim u vezi je i neophodnost komparativnih istra`ivanja.44 Retko se de{ava ne samo ovakav val varvarizacije nego i brojnost sukobljenih strana; ~im je vi{e od dve, ve} to komplikuje analizu, pogotovo ako ih je znatno vi{e od dve.   44 O sli~nostima i razlikama, kao i o trajnijim vezama zbivanja u Srbiji i Rusiji, videti: Pavle Rak, Nacionalisti~ka internacionala, Forum pisaca, Beograd 2002.

 

Prospektiva

Iz dana{nje perspektive, dve godine nakon oktobarskog preokreta 2000, izvesno je da je vrtlog populisti~kih revolucija izgubio nekada{nju snagu, ali njegove posledice su ostale, kao prepreka demokratskim promenama.
Ciljevi revolucija, i ratova, mahom su ostvareni: razorena je zajedni~ka dr`ava umesto koje nastaju nove dr`ave, s novim granicama, unutar njih je sprovedeno "etni~ko ~i{}enje" i nastaje nova vlast. Nove dr`avne tvorevine nisu ostvarile punu suverenost, osim Slovenije; Bosna i Hercegovina je pod me|unarodnim protektoratom, Hrvatska i Makedonija su pod nagla{enom me|unarodnom kontrolom, kao i SR Jugoslavija koja se tegobno izbavlja iz dugotrajne izop{tenosti iz me|unarodne zajednice (sankcije i sl.), Kosovo je pod me|unarodnim protektoratom, a odnosi izme|u Srbije i Crne Gore nisu stabilno ure|eni. Me|unarodna zajednica pokazuje volju da se okon~a stvaranje novih dr`ava, ali neizvesnost u tom pogledu i dalje postoji, naro~ito zbog te`nji pojedinih populisti~kih pokreta, najizrazitije albanskog pokreta na Kosovu i u Makedoniji, da se produ`e populisti~ke revolucije daljim prekrajanjem dr`avnih granica i stvaranjem novih dr`ava.
Rezultati dosada{njih populisti~kih revolucija nisu temeljito prou~eni, ali su vidljive glavne konture, barem kada je o Srbiji re~.
Mada populisti~ke revolucije nisu proizvele ni izbliza stabilne strukture, njeni glavni protagonisti zauzeli su strate{ka mesta u hijerarhiji mo}i. Protagonisti "starog re`ima" su i dalje legalno na javnoj sceni, i u skup{tinama i u javnosti. Vo|a doskora vladaju}e partije, iako se nalazi u zatvoru Ha{kog tribunala, i dalje upravlja svojom partijom. A i njegovi glavni partneri (radikali, na primer) veoma su glasni, najavljuju}i skori povratak na vlast. Pokreta~i i plodou`ivaoci populisti~ke

revolucije nemaju ni onoliko skrupula koliko su imali nekada{nji vlastodr{ci. Bahato se razme}u svojom mo}i i bogatstvom. Navla~e odore nekada{nje srpske vojske i srpskih vojvoda. U takvoj odori godinama se {epurio i jedan od najslikovitijih likova s kriminalnih poternica @eljko Ra`natovi} Arkan, koji je promovisan u komandanta jedne od paravojnih formacija, razme}u}i se pokroviteljstvom patrijarha i drugih crkvenih velikodostojnika; osnovao je i svoju partiju (SSJ) i postao narodni poslanik; od vo|e fudbalskih navija~a ("Delija") postao je vlasnik fudbalskog kluba ("Obili}"); ceremonija njegovog ven~anja s jednom od heroina "folk-scene" punila je medije i razgaljivala du{e masa. Ipak, me|u "crnim biserima" bilo je i takvih koji su, dr`e}i do izvesne etike, smatrali da i nije ba{ pristojno da u~estvuju u borbi za vlast.45   45 Zabele`eno je, na primer, da je jedan od najpopularnijih "crnih bisera" \or|e Bo`ovi}-Gi{ka, ina~e komandant Srpske garde (u tom svojstvu je i poginuo, u Lici), kada je masa demonstranata 9. marta 1991. pohrlila na vrata Skup{tine Srbije, on im se ispre~io i, kako je zapisano, "gromovito poru~io": "Otkud ljudi nama pravo, sa na{om pro{lo{}u, kakvu imamo, da uzimamo istorijsku odgovornost u svoje ruke..." (Rado{ Mi}kovi} - A}im Vi{nji}, Gi{ka, izd. Knji`evna zajednica Herceg Novi, bez god. izdanja, str. 114-115.

Za razliku od ranije elite vlasti, koja se pozivala na zasluge u revoluciji, ova nova se ne poziva na svoje revolucionarne zasluge, ve} na trajnu "slu`bu narodu" i "nacionalnim interesima". Poput stare, i nova krije svoje fakti~ko vlasni{tvo i, obi~no, zazire od njegove legalizacije. Dr`e da je sama uspe{nost najbolji dokaz njene legalnosti i legitimnosti. U tom pogledu, paradigma je "vladaju}a familija" koja se nije libila razmetanja rastu}om mo}i, kao i sve ve}im bogatstvom, "krunisanim" i ba{karenjem po Belom dvoru. Od trajnije va`nosti za posmatranje smerova strukturnih promena je primer "Bra}e Kari}". Oni su od nekada{nje lokalne radionice (u Pe}i), za desetak godina, postali finansijski magnati ~ija mo} i bogatstvo prelaze granice zemlje. U~estvuju i neposredno u vlasti a osnivaju i opozicionu stranku (Socijaldemokratiju generala Vuka Obradovi}a). Finansiraju promociju, i po svetu, nekada{njih ideologa (Miru Markovi}, pre svega), a {ire i novu arivisti~ku ideologiju (ta~nije, masovnu psihologiju), dnevnim delovanjem vlastite televizije, rastu}om mo}i svog univerziteta i preko sopstvenog medijskog koncerna, u kojem luksuzni ~asopisi Profil, Dama, Jefimija i Porodica imaju {lja{te}e mesto. Name}u se i kao trajna norma kulturnih vrednosti, kao "srpski Nobel" (prilikom dodele medalja ~inodejstvuje ~ak i predsednik SANU). O bezgrani~nim ambicijama ovih "junaka na{eg doba" svedo~i i neskriveno pri`eljkivanje da jedan od njihovih potomaka, Jani}ije Tre}i, jednoga dana postane - predsednik SAD.
Vrtlog populisti~ke revolucije pomeo je ~itave delove stare strukture i doneo na povr{inu nove.

Do~aravaju se razni vihori promena. Populari{u se razni scenariji spasavanja, me|u koje spadaju oni koji se de{avaju pod dirigentskom palicom tajnih centara mo}i. O tajnim razgovorima i dogovorima predvodnika nove revolucije s mo}nicima starog re`ima ima ve} obilje tekstova.46 Jedna knjiga, tako|e iz novinarskog pera, dosegla je sam vrh senzacionalizma, prikazuju}i oktobarski prevrat kao, pre svega, delo stranih obave{tajnih slu`bi, ~iji svemo}ni {efovi dobijaju inspiracije o podvizima i iz pogleda u "prepone" peva~ice.47 Nove varijacije na temu zavera mogu se dobro "primiti" na podlogu dugo negovanog zavereni~kog poimanja istorije, pa tako i ovakvo {tivo dobija ogroman publicitet. Ina~e, o tajnim kanalima mo}i te{ko se i{ta pouzdano mo`e znati, sem da postoje i da su delotvorni, ali nikako se ne mo`e uzeti zdravo za gotovo da su to jedini, ~ak ni najmo}niji delotvorni ~inioci.
Ima o~ekivanja i druk~ijih spasilaca. U tom smislu najslikovitija je figura kralja-izbavitelja. Uz veliku pompu kako malobrojnih pristalica monarhije tako i nove vlasti, princ Aleksandar Kara|or|evi} dolazi u zemlju, dobija na raspolaganje Beli dvor i sve zapa`eniji publicitet, i to kao prestolonaslednik, iako prestola - nema. ^ak se i nad spasiocem tra`i spasilac, i to u liku Radovana Karad`i}a, kao regenta Srbije.48 Imaju}i u vidu sve surovosti minulih godina, ne iznena|uje cinizam protagonista izbaviteljske ideologije koji podrazumeva i neki novi haos, i novu katastrofu, iz koje bi nas neko izbavljao.
Nova vlast ohrabruje uspon klerikalnih krugova koji ne pokazuju bilo kakvu spremnost za kriti~ko preispitivanja svoje uloge u dosada{njem mete`u ratova, zlo~ina i plja~ki49 ve} su obuzeti penetracijom u javne poslove, od prosvete - uvo|enjem veronauke u redovne {kole, preko dr`avnih medija, do vojske u kojoj na mesto nekada{njih komesara dolaze vojni sve{tenici.50

  46 Videti knjigu-reporta`u Dragana Bujo{evi}a i Ivana Radovanovi}a, 5. oktobar. Dvadeset ~etiri sata prevrata, Medija centar, Beograd 2000.
47 Pi{u}i o tajnim sastancima ameri~kih, britanskih i jugoslovenskih obave{tajaca koji su organizovali prevrat, i obezbedili dotok, za na{e prilike, ogromne koli~ine novca (pominje se vi{e desetina miliona dolara), ovako je jedan junak ove misteriozne operacije opisao kako mu je "sinula ideja": "Ideja mi je sinula kad sam bio u Zlatnom krugu, striptiz baru u Dupontu... kada mi je jedna igra~ica pokazala svoje prepone na samo nekoliko centimetara od mog lica i upravo u tom trenutku mi je palo na pamet {ta treba da uradimo". Tim Mar{al, Igra senki. Petooktobarska smena vlasti u Srbiji. Prevele Slavica Mileti} i Slobodanka Gli{i}, Samizdat B 92, Beograd 2002, str. 193.
48 Srpski monarhisti~ki pokret, sa sedi{tem u Beranama, odlu~io je da proglasi R. Karad`i}a za regenta Srbije, 21. novembra 2001, i o tome je obavestio i princa Aleksandra Kara|or|evi}a. Videti list Srbobran, Berane, 6/2002, str. 7.
49 Videti o tome ogled Mirka \or|evi}a, "Ratni krst srpske Crkve", Republika br. 273, Beograd, 16-30. novembar 2001.
50 Videti o tome ogled Miroslava Had`i}a, "(P)lutaju}a vojska", Republika br. 290-291, Beograd, 1-31. avgust 2002.

Ocrtava se tradicionalni savez Oltara, Krune i Sablje, kao izbaviteljska formula za "jadni i napa}eni srpski narod".
Na mesto nekada{nje ideolo{ke ikone Edvarda Kardelja, koga je malo ko ~itao ali su se na njega mnogi pozivali, name}e se nova ikona, vladike Nikolaja Velimirovi}a, tako|e zama{nog spisateljskog dela, na koje se, opet, mnogi pozivaju mada nije izvesno koliko su ga zaista ~itali.
Pred {okom budu}nosti, kako je do~aravano stvaranje moderne privrede i demokratskog poretka, do`iveli smo {ok pro{losti, put u varvarizaciju. Kriza je poprimila obele`ja prirodne katastrofe. Ali, za razliku od prirodne katastrofe, koja do|e pa pro|e, istorijska katastrofa du`e traje, lak{e do|e nego {to pro|e. O`ivele su traume ranijih nacionalnih sukoba. Umesto izostale katarze, u ime ra{~i{}avanja "starih ra~una", buja osvetoljublje, nasilje, zlo~in i plja~ka.
Klju~no pitanje, na koje jo{ nema valjanog odgovora u na{oj javnosti, jeste da li je zlo~in ka`njiv. Iako }e retko ko poricati samo postojanje zlo~ina u toku minulih ratova, u javnosti jo{ nije preovladalo gledi{te da je zlo~in ka`njiv. Izgovori su razli~iti, od toga da se u ratovima obi~no "sva{ta de{ava", preko osporavanja Ha{kog tribunala (osnovanog od strane UN za zlo~ine u Ruandi i Jugoslaviji), pa do uspostavljanja simetrije - "svi su ~inili zlo~ine" i za{to bi za njih odgovarali samo "na{i", recimo Srbi.
Poput davna{njih religijskih vrenja prilikom nastanka ~istili{ta,51 umesto rasprava u crkvama, koje i sada kao i nakon ranijih ratova izbegavaju konkretne rasprave o vlastitom udelu u odgovornosti za zlo~ine, u lai~koj javnosti se, ipak, razgorevaju sporovi oko zlo~ina. Vreme i mesto ~istili{ta do~arava se s primesama pseudoreligioznosti, kao vatra o~i{}enja ili oganj ve~ne kazne. Probijaju se u javnost i trezvene analize i razumni zahtevi za rasvetljavanje i sankcionisanje zlo~ina,

mimo {pekulisanja oko simetrija i bez ustru~avanja od suo~avanja sa zlo~inima koji su po~injeni u ime vlastite nacije. Upravo suo~avanje sa zlo~inima po~injenim u ime vlastite nacije jedini je put osloba|anja od kolektivne krivice i pribavljanja ugleda vlastitoj naciji. Nije re~ samo o ugledu ve} i o iskoraku iz varvarizacije, k civilizaciji,52 kroz uspostavljanje minimalno normalne dr`ave, u kojoj }e umesto vladavine "prirodnog stanja" zapo~eti vladavina zakona koji garantuje pravo na `ivot svim dr`avljanima, pa se tek s osloncem na ovo, elementarno pravo mogu dogra|ivati ostala prava, individualna i kolektivna.   51 Videti o tome studiju @aka Le Gofa, Nastanak ~istili{ta. Prevela Ivanka Pavlovi}. Izdava~ka knji`arnica Zorana Stojanovi}a, Sremski Karlovci - Novi Sad 1992.
52 O novovekovnim i savremenim aspektima ove teme, videti ogled Pere Mu`ijevi}a, "O (de)varvarizaciji", Republika br. 294-295, Beograd, 1-31. oktobar 2002.

Vrednost "normalnog `ivota" je, se}amo se i toga a ne samo razornih trendova, postajala sve prisutnija i glasnija, usred, kako se to obi~no govori, rasula svih vrednosti, naro~ito u vreme sve odlu~nijeg i masovnijeg otpora starom re`imu i kroz borbu za demokratske promene, kako 1996/97. tako i 1999. godine.53 Vapaj za normalnim `ivotom ~uo se jo{ u vreme NATO bombardovanja, na protestnim mitinzima u ^a~ku, Leskovcu, Kru{evcu, a jo{ vi{e na mitinzima opozicije 2000.

godine, nakon kojih je stari re`im i krahirao. Jedan od prelomnih trenutaka, pre beogradskog 5. oktobra, bio je {trajk (29. septembra-5. oktobra 2000) vi{e hiljada radnika "Kolubare" i solidarisanje s njima na desetine hiljada gra|ana Srbije.54
Na talasu ovih promena nastale su i nove institucije - za socijalno-ekonomski dijalog, borbu protiv korupcije i za istinu, odgovornost i pomirenje - ali one nisu ispunile o~ekivanja.55 Od delotvornosti tih institucija zavisi nala`enje prave mere u re{avanju zaista golemih konkretnih problema "tranzicije" kojom bi se spre~ila provala prete}e socijalne demagogije. Takvim institucijama se otvara i put za postavljanje temelja normalnoj dr`avi, pre svega kroz pripremu i dono{enje novog ustava, kao pouzdanog znaka iskoraka iz varvarizacije k civilizaciji.56 Natezanja i sporovi oko dono{enja Ustavne povelje koja bi postavila osnove za nove odnose izme|u Srbije i Crne Gore, kao i za temelje ustavnog poretka u njima, dovode u ozbiljnu sumnju		   53 Videti o tome ogled Olivije Rusovac, "Putevi gra|anskog samoosloba|anja", Republika br. 292-293, Beograd, 1-30. septembar 2002.
54 O tome uverljivo svedo~e u~esnici tada{njih doga|aja u razgovoru objavljenom u Republici br. 297, Beograd, 16-30. novembar. Videti o tome i svedo~enje Verice Bara}, "Otimanje slobode u Tamnavi", Republika br. 266-267, Beograd, 1-31. avgust 2001.
55 Videti o tome ~lanke Zagorke Golubovi}, ^edomira ^upi}a i Miroslava Filipovi}a u Republici br. 300-301 (1-31. januar 2003).
56 O pristupu ustavnim promenama videti izlaganja Marijane Pajvan~i}, Vesne Raki}-Vodineli}, \or|a Pavi}evi}a i Ilije Vuja~i}a u istom broju Republike.

dr`avotvornu sposobnost sada{nje vlasti i otvaraju pitanje o daljoj sudbini procesa demokratskih promena u na{oj zemlji. Kosovo, koje je pod pokroviteljstvom UN, i dalje je izvor povremenih potresa, kao pretnja nastavka populisti~kih revolucija i stvaranja novih dr`ava, ali i kao {ansa za trajni mir i nove odnose me|u ljudima i narodima. Klju~no je pitanje ne samo da li je sada{nja vlast kadra da prihvati svoja ograni~enja demokratskim institucijama i procedurama, nego i da li su gra|ani spremni i sposobni da stvore i nametnu takve institucije i time zaista okon~aju populisti~ke revolucije.
Ozbiljnu senku na dr`avotvornu sposobnost sada{nje vlasti baca ne samo deo njene pro{losti nego i pona{anje nakon osvajanja vlasti.57 Naime, najmo}nije me|u sada{njim strankama na vlasti imaju svoj populisti~ki baga`, jo{ iz vremena formiranja prvih stranaka kao sveobuhvatnih formacija iz kojih su potom nastajale nove stranke cepanjem starih (na primer, iz prvobitne Demokratske stranke nastala je i Ko{tuni~ina DSS i sada{nja \in|i}eva DS). Tragovi populizma primetni su i kod novih aktera. G 17 plus je startovao kao grupa eksperata-reformatora, a njen lider Miroljub Labus prilikom kandidovanja za predsednika Srbije najpre je tra`io "veze" s "^i~om" i Crkvom, kao da narod ba{ to pri`eljkuje, ali propada na izborima. I kada su postali stranka zadr`ali su natruhe populizma.58
Ve} pomenuti {ok pro{losti, ako se temeljito promisli, mo`e biti podsticaj za razvoj kriti~kog mi{ljenja bez kojeg nema ni ta~ne dijagnoze stanja niti primerene terapije. Tu ne mogu biti od pomo}i, kao {to nisu 		  57 Videti o tome oglede Drago{a Ivanovi}a, "Politi~ke promene u Srbiji 2000. godine", Republika br. 274-275, Beograd, 1-31. decembar 2001. i Dubravke Stojanovi}, "DOS - otvaranje traumati~nog kruga?", Republika br. 286-287, Beograd, 1-30. jun 2002.
58 O tome novinar Ivan Torov pi{e u Politici (22. decembra 2002): "Partiji G 17 plus, koja se jo{ valjano nije programski profilisala i za koju mnogi misle da }e biti frontovska simbioza prosve}enog nacionalizma, radikalnog liberalizma (kapitalizma) i reformizma, stidljivog republikanizma i probu|enog monarhizma, predstoji mukotrpan put da najpre samu sebe defini{e kako bi '~istog obraza' u{la u uzavreli srpski politi~ki (bokserski) ring".

bile ni ranije, nametljive pri~e o fatalnoj istorijskoj nu`nosti. Naime, starije generacije se toga se}aju, popularna je bila pri~a o nu`nosti socijalizma i dugog, ne ba{ lagodnog, prelaznog perioda, a sada svi mo`emo da pratimo pri~e o neumitnosti kapitalizma i, opet, tegobnog prelaznog razdoblja "tranzicije". Kao da su svi u`asi minulih godina trebali da nas pripreme za mirno podno{enje nekog novog fatalizma.
Razborit odnos prema istorijskim zbivanjima, me|utim, isklju~uje svaki fatalizam, i nekada{nji socijalizam i nadolaze}i kapitalizam. Larma koju di`u, i danas, protagonisti razli~itih antidemokratskih ideologija - patrijarhalnih, nacionalisti~kih, klerikalnih, staljinisti~kih i dr. - zaklanja uvid u stvarne potencijale promena. Talog bahatosti, brutalnosti i prostakluka uskome{avaju novi prodori agresivnosti. Kao da su naboji iracionalnosti, nekada uglavnom upereni van svog etnosa, sada rasuti u njemu samom. Ni`u se rasisti~ki i seksisti~ki ispadi, i "po ku}ama", i u naseljima, malim i velikim, i po Beogradu. Ni`u se i ubistva i saka}enja ljudi. Izostaje odgovaraju}a intervencija dr`ave koje, u stvari, jo{ i nema, a bi}e je tek kada se poka`e sposobnom da uspostavi legitimni monopol na fizi~ku silu, rastrojen upravo populisti~kom revolucijom.

Poku{aji javnog reagovanja protiv razornih ideologija, koje se predstavljaju kao glavni izdanci pluralizma, kulturnog i politi~kog, nailaze na sna`an otpor, larmu59 i kontraudare - od ina}enja kroz progla{avanje za junake osumnji~enih za ratne zlo~ine (Milo{evi}a, Karad`i}a, Mladi}a, [ljivan~anina i dr.) do pretnji nasiljem prema svakome ko im se suprotstavi. U jezgru kulture, u umetnosti, jo{ se ne nazire, kako bi rekao Zlatko Pakovi}, "volja za pevanjem" koja bi stvarala neophodan ambijent za istinsku katarzu nad nagomilanim traumama bli`e i dalje pro{losti, pa i savremenosti.60
Za razvoj kriti~kog mi{ljenja i vizije budu}nosti mo`e biti podsticajna misao jednog od najplodnijih istori~ara modernog doba, ve} citiranog Hobsbauma, koji svoja istra`ivanja zavr{ava nalazom: "Ne znamo kuda idemo... Ako ~ove~anstvo ima budu}nost koja se ne mo`e spoznati, ona ne mo`e biti produ`avanje pro{losti ili sada{njosti... Alternativa promeni dru{tva je tama".61		   59 O te{ko}ama da se odr`i jedna javna tribina - u Narodnom pozori{tu u Beogradu - videti: Olivija Rusovac, "Stvarni i prividni pluralizam u kulturi Srbije", Republika br. 298, Beograd, 1-15. decembar 2002. SANU uporno odbija kriti~ko preispitivanje vlastitog ideolo{kog i propagandnog delovanja, recimo s "vizijama" Velike Srbije, o ~emu dokumentovano svedo~i Stevan Dedijer u tekstu "Velika Srbija i mali glupi akademici", Republika br. 299, Beograd, 16-31. decembar 2002.
60 Videti: Zlatko Pakovi}, "Volja za pevanjem", Republika br. 298, Beograd, 1-15. decembar 2002.
61 E. Hobsbaum, op. cit., str. 438.

Bitna je, dakle, promena dru{tva, o tome je sve vreme re~ i u ovom tekstu. A za promenu su od su{tinske va`nosti ne samo vizije normalnog `ivota nego i oslonci na izvesne iskustvene repere koji svedo~e o realnim mogu}nostima promena. U takve repere, svakako, spada i iskustvo demokratskih promena, naro~ito onih koje smo ve} pominjali - 1996/97. i 2000. godine, kao i oslonci na izvesne delove srpske kulturne tradicije, na koje uverljivo ukazuje profesorka Olivera

Milosavljevi}.62 Svakako, u srpskoj kulturnoj tradiciji postoje i kreativni trendovi, a ne samo destruktivni. Ve} na samom po~etku istorije Srbije modernog doba zapodela se velika debata o odnosu izme|u individualne i kolektivne, unutarnje i spoljne slobode, i u njoj su u~estvovali umni predstavnici prosvetiteljstva, liberalizma i socijalizma. Ova podsticajna i   62 Videti ogled Olivere Milosavljevi}, "Izbor ili nametanje tradicije", Republika br. 281, Beograd, 16-31. mart 2002.

kreativna debata je trajala sve do po~etka XX veka i nema razloga da se ne obnovi i danas. Kroz sporove i sukobe nastajale su kulturne i politi~ke institucije koje su otvarale put k savremenoj civilizaciji, u samoj Srbiji, i svrstavale su je me|u savremena dru{tva i dr`ave. Nije, dakle, jedina tradicija, kako se to ~esto name}e, patrijarhalna, militaristi~ka, klerikalna i - populisti~ka. Ni danas nije nu`no podle}i prividnom pluralizmu
razornih ideologija a zapostaviti kreativne ideje i trendove ne samo u pro{losti nego i u savremenosti. I nije re~ samo o raznim {kolama mi{ljenja u okviru liberalizma, nego i u okvirima socijalizma.63 Dabome, zna~ajne su i druge ideje, lai~ke pa i religijske, ukoliko su li{ene ideolo{ke isklju~ivosti i pretenzija za dominacijom.   63 Videti o tome: Zagorka Golubovi}, "Nova levica, socijalizam i personalizam", Republika br. 272, Beograd, 1-15. novembar 2001.

Zar uspostavljanje normalne dr`ave u Srbiji ne bi moglo biti podsticaj nove - sada pozitivne - "lan~ane reakcije"?
Stvar je izbora. Tako je bilo i u daleko sku~enijim okolnostima kada je vrtlog populisti~kih revolucija uzimao maha, a tako je, jo{ vi{e, danas, kada su odlu~ni koraci k normalnom `ivotu ve} iskustvom potvr|eni i okrepljeni nadom u otvaranje novih horizonata ~ove~nosti.

Autor je diplomirani pravnik, doktor sociologije i nau~ni savetnik u Institutu za filozofiju i dru{tvenu teoriju Univerziteta u Beogradu

Ovaj ogled je deo projekta "Put Srbije k miru i demokratiji" koji Republika realizuje u saradnji s Fondacijom "Hajnrih Bel"