Populizam - zagonetna sila*

Te{ko}e definisanja i analize jedne slo`ene planetarne pojave

Populizam je neobi~an koncept. Uvek kada ne{to dugo posmatramo to nam posle nekog vremena izgleda neobi~no, ali i najpovr{niji pogled na populizam pokazuje da on izlazi iz okvira obi~nog. Populizam ima mnoge atribute jedne ideologije, ali ne sve. U odre|enim vremenskim periodima populizam je imao veliki odjek u svetu, a bilo je i perioda kada je bio potpuno neva`an. On poseduje svojevrsnu neopipljivost, neugodnu konceptualnu nepouzdanost. Za razli~ite grupe ljudi populizam se kre}e izme|u dubokog smisla i fundamentalne gluposti. Za elite, on je i predmet divljenja i pojava koju prate velika opasnost i neukus. Da bi se katalizovao u politi~ku silu ponekad se oslanja na velike vo|e, a ponekad na {iroke mase. Kad se oslanja na vo|e, tra`i najneobi~nije pojedince da vode najobi~nije ljude. Naizgled revolucionaran, populizam crpi sna`nu podr{ku u kriznim vremenima, ali u praksi on je uvek progresivan ali i nesposoban da ponudi fundamentalnu reformu "od temelja do krova". Populizam se javlja epizodno, ponekad veoma sna`an, nude}i potencijal za radikalnu transformaciju politike. Ali, brzo se osipa. Ipak, nije bez efekta. Kad je na vrhuncu, populizam nepogre{ivo formira strukturu i sadr`aj politike. Gde god postoji reprezentativna politika, populizam je sveprisutan kao potencijalni pokret ili skup ideja koje }e privu}i ve} postoje}e pokrete.
Ukratko, pojava koju posmatra~i i u~esnici opisuju kao populisti~ku, sasvim se razlikuje od onih pokreta koji stvaraju partije, prave programe i politike, i vode relativno stabilne i {ablonizovane politi~ke `ivote. Populisti~ki pokreti imaju sistem verovanja koji je difuzan. Veoma ih je te{ko kontrolisati i organizovati, nedostaje im doslednost, a rast i opadanje njihove aktivnosti smenjuju se neverovatnom frekvencijom. Populizam je komplikovan i neuhvatljiv koncept. Nedostaju mu odlike koje bi ga u~inile opipljivijim. U njemu su ukorenjene karakteristike koje ga ~ine su{tinski nestalnim. Zbog toga je veoma te{ko stvoriti generalizovan opis, a nekmoli univerzalnu i jasnu definiciju populizma kao ideje ili politi~kog pokreta.

*

Moj pristup ovim problemima bi}e ispitivanje {est klju~nih tema koje se javljaju u populizmu:

o populisti kao neprijatelji reprezentativne politike;
o populisti koji se poistove}uju sa idealizovanom du{om zajednice koju podr`avaju;
o populizam kao ideologija kojoj nedostaju su{tinske vrednosti;
o populizam kao sna`na reakcija na ose}anje ekstremne krize;
o populizam kao pokret koji sadr`i fundamentalne dileme koje ga limitiraju;
o populizam kao kameleon, koji poprima boje svog okru`enja. (...)

"Prazna du{a"

U su{tini, populizam kao skup ideja prema politici, posebno reprezentativnoj, ima ambivalentan stav. Politika je haoti~na i iskvarena i uklju~ivanje u nju je mogu}e samo u ekstremnim okolnostima. U tom smislu, populizam poku{ava da izbegne uobi~ajeno politi~ko anga`ovanje. Populizam je nerado politi~an. Prevazilaze}i tu odbojnost, populisti se politi~ki anga`uju u momentu kad predose}aju krizu. Na~in na koji populisti na kraju postaju politi~ni tako|e govori o njihovoj ambivalenciji. Izbegavaju}i kompleksnost reprezentativne politike, populisti se zala`u za jednostavnost i direktnost. Sredstva reprezentativne politike, uklju~uju}i tu i partije i parlamente, ~esto su za populiste nepotrebna komplikacija. Iako populizam ima generalno neprijateljski stav prema reprezentativnoj politici, on jedino u takvom vidu politike nalazi svoj sistematski izraz i mogu}nost za mobilizaciju u smislu politi~ke sile.
Negativna reakcija populizma na reprezentativnu politiku ima i svoju pozitivnu stranu. Populizam `eli da se poistoveti sa idealizovanom verzijom svog odabranog naroda i da ga smesti u okru`enje koje je na sli~an na~in idealizovano. Time populizam isklju~uje elemente za koje smatra da su strani, iskvareni ili devalvirani i funkcioni{e na razlici izme|u zdravih stvari i onih koje to nisu, na razlici izme|u onoga {to }u nazvati "du{om" i margine. Koncept du{e, dakle, sam po sebi proizlazi iz populizma. Ovo je utisak koji se sti~e gledanjem unutar i unatrag: to je svet koji otelotvoruje kolektivnu mudrost i pona{anje ljudi koji ga ~ine, obi~no u vezi s onim {to je nekad bilo (~ak i idealizovanom slikom o tome). Du{a je naseljena "narodom" i ona kroz populiste daje smisao tvorevinama i molitvama naroda. Neki misle da je odanost "narodu" ono {to defini{e populizam. To mo`e da bude problemati~no, zato {to "narod" mo`e imati su{tinski razli~ita zna~enja za razli~ite populiste. Mnogo je delotvornije prihvatiti da je privr`enost "narodu" koncept koji poti~e iz shvatanja smisla "du{e".
Populizam je bio sredstvo naprednjaka, reakcionara, demokrata, autokrata, levi~ara i desni~ara. Uzrok njegove prilagodljivosti le`i u "praznoj du{i" populizma: populizmu nedostaje odanost klju~nim vrednostima. Dok su druge ideologije usredsre|ene, bilo implicitno ili eksplicitno, na jednu ili vi{e vrednosti, kao {to su jednakost, sloboda i socijalna pravda, populizam nema takvo jezgro. To obja{njava za{to je populizam prihva}en od strane tako {irokog spektra politi~kih stanovi{ta. Tako|e obja{njava i za{to je populizam ~esto dodatak drugim ideologijama. Prirodni polo`aj populizma je polo`aj prideva koji se pripaja drugim idejama koje popunjavaju praznu du{u populizma. "Velike" ideologije modernog doba - liberalizam, konzervativizam, feminizam i socijalizam - pogodne su za prihvatanje prideva koji ih pretvaraju u socijal-liberalizam ili radikalni feminizam. Populizam se naj~e{}e sam vezuje za druge ideje, a ne obratno.
Pojava krize uvek trgne populiste iz njihove nevoljnosti i uklju~i ih u politiku i aktivnu odbranu "du{e". Jedina pote{ko}a je ta {to kriza mo`e biti samo u ma{ti populiste ili mo`e biti ekonomska i politi~ka kriza u pravom smislu te re~i (npr. situacija koja se, po definiciji, ne mo`e izdr`ati). Ne `elim da donosim sud o tome da li su krize stvarne ili umi{ljene i zato je jednostavnije, a mo`da i preciznije, primetiti da se populizam javlja u trenucima kada neki ve}i proces tranzicije izazove ose}aj krize, makar u jednoj od socijalnih grupa.

*

Prilikom rezimiranja tema mogu}e je navesti na misao da je populizam reakcija protiv ideja, institucija i postupaka reprezentativne politike, koja slavi implicitno ili eksplicitno "du{u" kao odgovor na ose}anje krize. Me|utim, zbog nedostatka univerzalnih klju~nih vrednosti, populizam je kameleon koji poprima atribute svog okru`enja i u praksi je epizodan. Populizam je epizodno, antipoliti~ko, bezdu{no, kameleonsko veli~anje "du{e" uprkos krizi. (...)

Te{ko}e konceptualizacije

Populizam slu`i mnoge gospodare. U razli~ita vremena i na razli~itim mestima bio je sila promene, sila protiv promene, tvorevina progresivne politike levice, uto~i{te odmerene odbrane statusa quo i pratilac ekstremne desnice. Populisti su opisivani kao naivci, demokrate i demoni. Pojam je ~esto kori{}en, ali je i ~esto definisan previ{e usko. Koristi se da bi se neki predlog odbacio kao previ{e popularan ili popularan kod odre|ene vrste ljudi (obi~no one pogre{ne vrste). Poku{aji da se utvrdi sr` populizma - ne{to {to ga pro`ima u svim njegovim vidovima - ostavili su na mnoge nau~nike jasan utisak da jasnog utiska nema.
Za jedan tako op{te kori{}en pojam iznena|uju}e je koliko malo pa`nje mu je posve}eno kao konceptu. Kada se njime bavilo sistematski, populizam kao koncept nailazio je na razli~ita mi{ljenja. Kao i pojava samih populisti~kih pokreta, poku{aji da se uhvati su{tina populizma javljali su se na razli~itim mestima, ali veoma je te{ko videti dosledan {ablon. Ve}ina ljudi populizam smatra specifi~nim za odre|en kontekst koji prou~avaju. Oni malo ambiciozniji poku{ali su da defini{u populizam koriste}i univerzalne pojmove. Drugi smatraju da je {arolik - bez su{tine, ali s puno varijeteta.

*

Gita Jonesku i Ernest Gelner, prilikom organizovanja konferencije u Londonskoj {koli za ekonomiju 1967. godine, poku{ali su da okupe stru~njake koji se bave razli~itim pojavnim oblicima populizma kako bi skicirali jednu op{tu teoriju. Konferenciji su prisustvovala 43 u~esnika, a opseg zastupljenih geografskih oblasti bio je veoma veliki, ~ime se smanjila mogu}nost da teorija bude previ{e specifi~na, {to se de{avalo prilikom nekih prethodnih poku{aja.
U uvodu knjige koja je nastala tokom konferencije i koja je i dalje definitivna zbirka teorija o populizmu, prire|iva~i ka`u da je to "poku{aj da se pojasne glavni aspekti koncepta koji je tokom 19. veka a jo{ vi{e u 20. veku bio od su{tinskog zna~aja za oblikovanje politi~kog uma, iako to nije op{tepriznato". Oni se otvoreno bave pitanjima na koja se moraju na}i odgovori ukoliko `elimo da predstavimo populizam kao jedinstvenu pojavu. Oni pitaju da li se populizam mo`e smatrati ideologijom, povratnim mentalitetom koji se javlja u sli~nim uslovima, politi~kom psihologijom, antifenomenom (antikapitalisti~ki, antiurban, antisemitski), pronarodnim fenomenom ili mentalitetom koji apsorbuju socijalizam, nacionalizam i selja{tvo. Uprkos njihovim nadanjima, zbirka koja je nastala ne otkriva centralni skup ideja koje su zajedni~ke za populizam, ali je i pored toga studija koja predstavlja prekretnicu i skup va`nih individualnih doprinosa.
U svom poglavlju Piter Vorsli daje pregled populizma u SAD, Rusiji, Africi, Aziji i zemljama Ju`ne Amerike, ali dolazi do zaklju~ka da su jedini zajedni~ki aspekti oni sa visokim stepenom uop{tenosti (time i s ograni~enom mogu}no{}u upotrebe) i da je zato bolje smatrati populizam sa "naglaskom na dimenziju politi~ke kulture uop{te, a ne jednostavno kao odre|enim vidom sveobuhvatnog ideolo{kog sistema ili nekog vida organizacije". On se vra}a [ilsovoj definiciji koja isti~e zna~aj suverenosti naroda i direktnog kontakta izme|u vlade i naroda, jer i njegovo istra`ivanje pokazuje da su te odlike najbli`e onome {to mo`emo uzeti za zajedni~ku osnovu populizma.
Ograni~avaju}i se na varijantu populizma iz zemalja tre}eg sveta, Vorsli je manje uop{ten i tvrdi da ovaj populizam karakteri{u ~etiri odlike. Prvo, dru{tva su homogena, sa samo neantagonisti~kim podelama. To zna~i da politika nije klasna i da je lokalno dru{tvo "prirodno" i da ~ini zajednicu. Drugo, pravi sukob nastaje izme|u dru{tva ili nacije i spoljnjeg sveta, posebno kolonijalnih sila. Tre}e, zajednica se izra`ava kroz jednu dominantnu partiju koja spaja ideje zajednice, dru{tva i nacije. ^etvrto, ta partija postaje sredstvo osloba|anja i snaga ekonomskog razvoja.
Ohrabren "nedostatkom ekspertskog znanja" Piter Vils iznosi 24 odlike populizma kao sindroma. Populizam je moralisti~an; odre|enog pojavnog stila; zavisan od izuzetnih vo|a; kao pokret sa slabom disciplinom, boja`ljivo je opu{ten u samodefiniciji; antiintelektualan; antiinstitucionalan; sposoban za neefikasno i kratkotrajno nasilje; klasno svestan, ali pomirljiv, izbegava klasni rat; iskvaren i "pokondiren" uspehom; privr`en

Ernesto Laklau iznosi teoriju o populizmu koja se sna`no bavi njegovom naizgled kontradiktornom i neuhvatljivom prirodom i koja uklju~uje posve}enost marksisti~kom pogledu. On smatra da je poku{aj da se generalizuje populizam, tako {to se nalaze zajedni~ke odlike izme|u niza pokreta koji se smatraju populisti~kim, kru`an. Odrediti neki pokret kao populisti~ki zna~i da ve} znamo na {ta se populizam svodi. Ishod je generalizacija niza pokreta koji su u su{tini razli~iti. Laklau po~inje svoju analizu populizma s pozicije da je populizam su{tinski neuhvatljiv kao koncept i o~igledno kontradiktoran. Laklau to obja{njava na kompleksan na~in. On tvrdi da }e dominantne ideje u dru{tvu, one koje predstavljaju razmi{ljanje dominantne ili hegemonisti~ke klase, uvek, kao izraz njihove dominacije, apsorbovati ideje drugih i neutralisati ih tako {to }e im dozvoliti da se izraze, ali samo tako da one izgledaju druga~ije a ne i su{tinski antagonisti~ke. U nekom smislu, stoga, populizam se mo`e smatrati ideologijom elita. To se de{ava kada jedna frakcija dominantne klase `eli da uspostavi hegemoniju ali nije sposobna da to u~ini pa se stoga direktno obra}a masama.
Za Laklaua, dru{tvo se mora objasniti u smislu kontradikcije izme|u dru{tvenih snaga koje delimi~no odra`avaju kontradikcije u procesu proizvodnje. Jednostavnije re~eno, dru{tva izra`avaju klasni antagonizam. Me|utim, on prime}uje da ponekad postoji i {iri konflikt koji se ne podudara sa odre|enim klasama - narodna tradicija dru{tva }e odraziti {ire interese narodnih masa koje nisu deo dominantne klase i koje su podanici vlasti. To je konflikt izme|u "naroda" i "bloka vlasti". Ideje koje se pozivaju na potla~ene klase u ovom smislu se nazivaju narodnim demokratskim idejama. Kada se odre|eni klasni antagonizmi ispolje u narodno-demokratskoj formi dolazi do pojave populizma, ali on za Laklaua obavezno ima i klasni oblik i narodno-demokratski oblik. Jednostavnije re~eno, simultano govori i u ime klase i u ime "naroda", iako oni nisu isti. Ova odlika obja{njava za{to je populizam tako neuhvatljiv, jer je konflikt izme|u "naroda" i "bloka vlasti" veoma pro`imaju}i, a opet je i razli~it po svojim manifestacijama. Deo te razlike le`a}e u klasama koje se mobili{u protiv "bloka vlasti" i to obja{njava za{to je populizam istorijski bio vezivan za razne klase.
Margaret Kanovan nudi najambiciozniji poku{aj da se uhvati su{tina populizma. Njeni radovi daju {arolik pristup koji se kre}e od agrarnog populizma do politi~kog populizma. Time je pokriven spektar populisti~kih pokreta kroz istoriju i {irom sveta. Njihovo detaljno prou~avanje podrazumeva da je Kanovan podelila agrarni populizam na farmerski, selja~ki i intelektualni. Porede}i ruralni radikalizam Narodne partije u SAD, kanadskog Socijalnog pokreta tokom 30-ih godina i nema~kog Agrarnog pokreta s kraja 19. veka, ona odoleva isku{enju da ih opi{e kao sui generis pojave i prati trag kontinuiteta. Tragovi kontinuiteta, po njoj, dolaze iz zahteva farmera za vladinom intervencijom u ekonomiji.
Prelaze}i na ruralni radikalizam ruskog narodni~estva, i porede}i ga sa al`irskim, tanzanijskim i bolivijskim oblicima agrarnog socijalizma, Kanovan kao zajedni~ku za ove vidove populizma izvla~i tendenciju da osciliraju izme|u idealizovane poslu{nosti prema selja{tvu i potrebe da se obezbedi vo|stvo za ovu idealizovanu grupu. U ovim slu~ajevima, ona smatra da uloga elita u poku{aju katalizovanja i mobilisanja ruralne populacije zna~i da je ovaj vid agrarnog populizma efektivno populizam intelektualaca. Potrebno je ono {to Kanovan naziva druga~ijim oblikom agrarnog populizma da bi selja{tvo nedvosmisleno preuzelo centralnu ulogu. U selja~kim partijama isto~ne Evrope, koje su se pojavile po~etkom 20. veka i koje su izrasle u Zeleni ustanak, Kanovan vidi selja~ku varijantu agrarnog populizma. Ovaj pokret u Poljskoj, Rumuniji, Bugarskoj i ^ehoslova~koj posle Prvog svetskog rata poku{ao je da razvije i primeni ideje dobrovoljne saradnje izme|u seljaka s naglaskom na demokratiju, porodi~no vlasni{tvo i antagonizam prema gradu. Kanovan tvrdi da ima dovoljno poklapanja izme|u ovih razli~itih tipova agrarnog populizma da "upotreba jednog zajedni~kog termina bude jasna" ali ne i da "ujedini sve ove pokrete u jedan politi~ki fenomen sa jedinstvenom ideologijom, programom ili socioekonomskom osnovom".

*

Poslednji tip politi~kog populizma za Kanovan je politi~arski populizam. To je politi~ki stil koji igra na kartu nejasnosti po pitanju ko je zapravo "narod". Gledaju}i prikaz populizma izveden iz afri~kog iskustva, jasno je da pojedini politi~ari smatraju da imaju pravo da zastupaju jedinstven narod bez obzira na podeljenost koja postoji u njihovoj zemlji. Ovo pravo slu`i da se opravda jednopartijski sistem. U drugom smislu, politi~ari tako|e poku{avaju i konstrui{u ujedinjen narod stvaranjem me|uklasnih ili "univerzalnih" koalicija. U svojoj uspe{noj predsedni~koj kampanji D`imi Karter se poslu`io populisti~kom ikonografijom autsajdera, po{tenog farmera koji se kandiduje za predsednika, u isto vreme smi{ljeno se obra}aju}i i liberalnim i konzervativnim instinktima bira~kog tela.
Skiciraju}i svojih sedam kategorija Kanovan tvrdi da se ne mo`e na}i jezgro populizma i da samo mo`emo prepoznati brojne razli~ite sindrome. Isticanje sli~nosti izme|u tih sedam tipova dozvoljava joj da pretpostavi da se oko "populizma malog ~oveka", autoritarnog populizma i revolucionarnog populizma grupi{u sli~nosti. Ona tako|e smatra da odre|ene istorijske manifestacije populizma mogu i da kombinuju i da odvajaju ove kategorije. Jedina zajedni~ka tema za svih sedam kategorija je pribegavanje apelima na narod i nepoverenje prema elitama, i korist od toga je u najmanju ruku ograni~ena. Njen zaklju~ak je da je populizam pojam koji se {iroko koristi, te je veoma va`no {to vi{e ga pojasniti, ali na taj na~in da obuhvata i {irok spektar fenomena bez zajedni~kog jezgra i da je stoga njen poku{aj da stvori klasifikaciju jedini na~in da se savlada ta kompleksnost.
Radikalni (a ~esto i nastrojen ka ru{enju konvencionalnih vrednosti) ameri~ki ~asopis za kriti~ku socijalnu teoriju, Telos, nedavno je poku{ao da teoretizuje populizam kao koncept. Iako se u~esnici u ovom poku{aju razlikuju po svojim stavovima, mogu}e je videti jasan nacrt poku{aja da se populizam formuli{e kao koncept, da se oblikuje u sredstvo razvoja takve vrste kriti~ke teorije za kakvu se vezuje sam ~asopis. Su{tina stava iznetog u Telosu je ta da populizam nudi alternativu i najbolju nadu za kritiku hegemonije liberalizma. Potreba za alternativom poja~ana je trenutnom krizom liberalizma "Novog ugovora", pokazanom na primerima iz ameri~kog dru{tva i politike, i razdvojeno{}u izme|u "Nove klase" visokoobrazovanih, profesionalizovanih i birokratizovanih elita koje su se razvile iz potrebe za upravljanjem tehnokratskih sredstava nove regulatorne dr`ave i tradicionalnih srednjih i radni~kih klasa koje podr`avaju politiku "Novog ugovora". Stav Telosa deli moj naglasak na populizam kao reakciju na liberalizam (na institucije liberalne demokratske politike, u mom slu~aju). Specifi~no se fokusiraju}i na neprilago|enost izme|u elita u tipi~noj politici i zajednicama koje ih prouzrokuju, Telos tvrdi da postoji potreba da se ponovo osna`i lokalna politika i odgovorno individualno u~e{}e u njoj, te tako vidi populizam kao potencijalno osloba|aju}i politi~ki projekat.
Uzimaju}i uspon regionalnih liga (poput Lega Nord) u Italiji za indikator {ire primenljivosti njihovih teza, ~asopis je poku{ao da razvije populizam kao novu rutu za kritiku liberalizma, kombinuju}i je sa radikalnom demokratskom pozicijom. Telos je primetio mogu}nost degeneracije populizma u rasizam i novu ekskluzivnu ideologiju, ali na to gleda kao na potencijalnu opasnost, a ne ne{to {to je od su{tinskog zna~aja ili neizbe`no u populizmu. Uprkos poku{aju da se ispitaju populisti~ke mogu}nosti u Evropi, ostaje jasno da je Telosov koncept populizma, iako dobro teoretski razra|en, utkan u kontekst Sjedinjenih Ameri~kih Dr`ava. Zna~aj odre|ene konstelacije liberalizma u politi~kim institucijama SAD ("Liberalizam Novog ugovora"), kao i otvoreno pozivanje na osnovne ideje ameri~ke demokratije, zna~i da je Telosov koncept populizma specifi~an kako u vremenu tako i u mestu za SAD u postreganovskoj eri.

Razmatranje trenutnog stanja u kojem se nalazi konceptualizacija populizma kao populizma isti~e ~etiri jasne odlike. Prva je relativno mala koli~ina materijala koji se bavi populizmom kao konceptom. To je jo{ vi{e za ~u|enje kad se uzme u obzir masovna i ~esta upotreba tog pojma. Druga odlika je da su sve konceptualizacije koje su poku{ale da budu bilo konceptualno odva`ne bilo eksplicitno komparativne skoro bez razlike nosile pe~at konteksta iz kojeg su originalno potekle i stoga su suvi{e uske da bi mogle da nam pomognu da stvorimo univerzalniju konceptualizaciju. Tre}a odlika je ta da najeksplicitniji poku{aj da se konceptualizacija skicira sakupljanjem studija slu~ajeva iz skoro ~itavog sveta nije uspela da sjedini o~igledno neprevazi|en skup znanja i stru~nosti. Poslednja odlika je, kako ka`e Kanovan, ta da je poku{aj da se postigne i {irina u opsegu i hrabrost u konceptualizaciji dovela do zaklju~ka da je populizam u su{tini razlomljen koncept.

* Iz: Paul Taggart, Populism, Open University Press, Buckingham-Philadelphia 2000, str. 1-2, 10-14. Prevela Milica ]irovi}. Oprema redakcijska.