Zbivanja

U`asi `ivljenja sa zlikovcima?

Za{to zlo u~injeno Albancima, Bo{njacima i drugima ne do`ivljavamo kao zlo koje je u~injeno ~oveku

Miroslav Filipovi}

Ovi {to danas ubijaju po{tare i druge ljude na ulici, plja~kaju banke, prave "klasi~ne sa~eku{e", pucaju iz "automobila u pokretu" ili "crnog audija" su, u stvari, isti oni Srbi koji su, orgijaju}i u Bosni i na Kosovu, po~inili stravi~ne zlo~ine koji su bili tako neljudski i kojih je bilo toliko - da su uzdrmali temelje civilizacije na planeti Zemlji a Srbiju i sve {to je srpsko osramotili. Njih ima na hiljade i, po{to za po~injene strahote ne samo da nisu ka`njeni nego se njihova zlodela u Srbiji pre smatraju herojskim nego ka`njivim, oni sada ubijaju nas. I, tek }e!
Razgovor, vo|en ^ileu, u vreme vojne hunte, mogao je isto tako da bude vo|en u bilo kom mestu na Kosovu, Bosni...:
"Ako me ikada prona|e{ van ovih zidina, {ta }e{ mi u~initi, Horhe?", pitao je zlikovac `rtvu. "Ni{ta", odgovori Solimano. "Ni{ta, ni{ta ti ne}u u~initi. Ja kao lekar samo poma`em ljudima." Zlikovac je samo slegnuo ramenima: "Eto vidi{! I ja i ti imamo svoj poziv!"
Re~ je, dakle, o elementarnom ljudskom zlu kojim se ljudi bave u vidu poziva i koje odavno nesputano kola na{om zemljom. Najpre je to bio jedva ~ujni glas, glasak takore}i, ni nalik na jasan i razgovetan govor, ali pro{aputan negde i kao nevidljiva voda iz neznanog izvora koja se samo po {umu naslu}uje, krenuo i potekao Srbijom i onda godinama ni~im sputan, a svim i sva~im hranjen i pojen, i{ao od usta do usta i od uha do uha, stalno rastu}i, da bi najzad ohrabren ni~ijim protivljenjem i sputavanjem, a najmanje dr`avne vlasti, "pukao" svom snagom u prole}e devedeset devete na Kosovu.
Ne brinite, ne}e ovo biti traktat o zlu. Za to imam premalo prostora i jo{ manje znanja. Ovo je samo jo{ jedan moj nedostojni poku{aj da doprem do onih receptora zla kojima je, priznajem, verovao sam, moj narod {tedro obdaren, a koji su, iz razloga koje }e neko valjda jednom istra`iti, atrofirali ili gotovo odumrli i tako bacili moj narod u nesre}u i sramotu od koje te{ko da ima te`e i ve}e.
A nije da nemamo receptore za zlo. Se}ate li se leto{nje tragedije u Leskovcu kada je onaj nesre}nik ubio skoro celu svoju porodicu. Nije bilo Srbina koji nije bio konsterniran i istinski zaprepa{}en i potresen. U tom slu~aju su Srbi reagovali na zlo. Za{to u stotinama drugih slu~ajeva nisu? Za{to se receptori za zlo nisu probudili kada su "na{i momci" na Kosovu zatirali ~itave porodice, kada su u Srebrenici ubili desetak hiljada ljudi ne ra~unaju}i one koje su samleli u kamenolomu ili one koji nisu isplivali jer su im, pre bacanja u vodu, utrobu isekli "fiberkom"? Za{to zlo u~injeno Albancima, Bo{njacima i drugima ne do`ivljavamo kao zlo koje je u~injeno ~oveku. Za{to je silovati albansku devoj~icu pred roditeljima a onda ih sve pobiti - {valerski podvig? Za{to, ako neko baci bombu na {kolu u Beogradu dobije do`ivotnu robiju, a ako je {kola u

A ne bi trebalo da je tako jer zlo nije apstrakcija, zlo je univerzalno, a opa`aj zla je neposredan, trenutan do`ivljaj onoga {to se pojedincu nanosi. Kao {to ~ovek istog ~asa do`ivljava zlo koje je naneto njemu ili onima koje voli - prijateljima, ro|acima, susedima - trebalo bi da istom snagom do`ivljava zlo koje je naneto onima koje li~no ne poznaje. U knjizi Mit o |avolu D`. B. Rasel ka`e: "Kroz analogiju sa sopstvenom patnjom, znate i razumete muke {to ih Ana Frank podnosi u koncentracionom logoru, muke deteta koje od napalm bombe strada u Vijetnamu, muke asirskog vojnika koji umire pod u`arenim suncem. Iako su i te muke i sav taj bol od vas udaljeni deset hiljada milja ili pet hiljada godina, ta razdaljina ne menja stvar. Glas se pretvara u krik i taj krik se ~uje. Jevrejin u gasnoj komori; jeretik na kocu ili na loma~i; usamljeni starac prebijen u gradskoj ulici; silovana `ena - to ose}anje da jedno od njih, samo jedno, pati, trebalo bi da bude nepodno{ljivo ose}anje. ^injenica da je neko primoran da pati name}e ~oveku apsolutnu obavezu da poku{a da shvati problem zla i da se sa njim uhvati u ko{tac".
Da, dragi profesore, ako je ~ovek - ~ovek. A, ako nije?!
U svakome od nas kriju se osobine koje, ako ne{to u vaspitanju ili socijalizaciji krene po zlu, mogu da proizvedu mu~itelja, krvnika, ubicu, otmi~ara, sadistu. U poslednjih desetak godina to se dogodilo, u najboljem slu~aju, hiljadama ljudi koji sebe nazivaju Srbima. Mu~ili su, ubijali, silovali, plja~kali, palili, vadili o~i i sekli u{i. Pitanje krivice tih ljudi jeste va`no, ali nije najva`nije. Kako ih spre~iti da to ponovo ne u~ine, ko i kako mo`e da garantuje da te horde ubica zagu{enih nevinom krvlju ne}e isto u~initi u svom kom{iluku?
Zar, opravdavaju}i i podr`avaju}i zlo~ince, upravo mi od Srbije ne pravimo zverinjak ra|aju}u i hrane}i u njoj ~udovi{te koje }e nas jednog po jednog sve pojesti.
Dakle, nisu zlo~inci najva`niji, ~ak nije najva`nije ni to {to ih vlast ne hapsi i ne sudi im. Najva`niji smo mi, gra|ani. [ta je to sa nama, za{to mi pristajemo na zlo?

Zbivanja: O korupciji - dominiraju}oj ili marginalnoj pojavi

Zbivanja: Srbija u godini ustava