[ta ~itate

Medijska represija u Srbiji prethodne decenije

Nedavno se u izdanju "Spektra" pojavila knjiga Slobodana \ori}a o medijima u Srbiji. Ona se zove Bela knjiga o radiodifuziji i tretira te`ak i neuralgi~an period represije prema medijima od 1990. do 2000. godine. To je hronika razli~itih dokumenata od novinskih ~lanaka i agencijskih izve{taja do zakonskih odredbi i propisa koji govore o odnosu srpske vlasti prema elektronskim medijima. Ovde je re~ samo o elektronskim medijima koji su uvek bili zna~ajniji za vlast nego svi drugi, kao svojevrsni "biblia pauperum", jer je poznato da su nepismeni prva ciljna grupa svih totalitarnih re`ima. Ka`e se, ~esto, da se posle pada Berlinskog zida u ostatku raspadnutog komunisti~kog bloka javio jedan posebni, do tada nepoznat oblik totalitarizma, koji je nazvan sistemom kontrolisanog haosa. Taj sistem, karakteristi~an za Srbiju, {tavi{e njen originalni proizvod, mo`da je najvidljiviji kroz praksu represije prema medijima jer jedino oni mogu da proizvedu `eljenu sliku sveta u re`iji neodgovorne vlasti.
Ova knjiga tretira stvaranje radiodifuzne mre`e u Srbiji kroz dva va`na procesa: prvi, koji predstavlja permanentnu te`nju vlasti da sve elektronske medije podredi svom ideolo{kom obrascu - klasi~ni totalitarizam i, drugi, kada vidi da se stvarnost `ilavo odupire ideolo{kom kalupu, vlast tada prihvata haos a i sama ga proizvodi, da bi kroz dugi niz godina upravljala njim - novi totalitarizam ili kontrolisani haos.
Pri~a u knjizi po~inje sa 1990. kada je jo{ uvek postojao "jedinstveni radiodifuzni sistem Republike Srbije" koji se sastojao iz glavne, dr`avne televizije - TV Beograd i dopisni~ke mre`e lokalnih studija u unutra{njosti Srbije. On je dugo godina zadovoljavao potrebe idili~nog dru{tva sveop{teg "sporazumevanja i dogovaranja". Ali tehnolo{ki razvoj radiodifuzije nikako nije i{ao naruku palana~kom idealizmu i mrtvilu i slika o monolitnosti po~ela je da se kvari kada se uo~i prvih vi{estrana~kih izbora u Srbiji pojavio Studio B a odmah zatim i TV Politika, dodu{e sa tehnikom TV Beograd i iz potrebe vlasti da neutrali{e taj prvi disonantan glas. Osnovan je i "neprijateljski" Yutel, "podzemni kanal Antine televizije", i vrlo brzo se videlo da trend ka manjim nezavisnim stanicama koji odgovara prirodi i razvoju elektronskih medija ne}e biti nikako mogu}e uskladiti sa taktom ideolo{ke palice partijske dr`ave.
Godine 1991, kada su mnogi procesi u dru{tvu do{li do klju~anja, usled dramati~nih doga|aja 9. marta i pod pritiskom opozicije, Skup{tina Srbije donosi Zakon o informisanju koji je u mnogim stavovima demokratski i liberalan. Da je demokratski karakter zakona ipak samo privid videlo se iz opasnog stava da "Vlada Republike Srbije upravlja radiofrekventnim spektrom

kojim raspola`e Republika Srbija" koji ignori{e Savezni zakon o sistemima veza i potpuno razotkriva namere vlasti ka pot~injavanju celokupne medijske sfere. Apetiti antibirokratske revolucije bili su enormni i stvoren je centralizovan, monstr-aparat RTS-a za podsticanje sukoba, rat je krenuo i u naletu besa nije sru{en samo jedan zakon, sru{ena je ~itava dr`ava.
Ali trend u radiodifuziji je ve} nepovratno krenuo i samo u 1991. godini stvoreno je desetak novih radio-stanica i svake naredne godine taj razvoj je bivao sve ve}i tako da je danas vi{e od 1200 stanica koje emituju program u Srbiji.
Da su ljudi kod nas vrlo optere}eni medijima, a naro~ito televizijom, op{te je poznato i svako ko je imao novac a hteo promociju mogao je relativno lako da po~ne da emituje program. A vlast, koja je donosila sve zakone, propise i uredbe o radiodifuziji, trudila se da im dâ karakter privremenosti, da ne ka`emo neobaveznosti. Prava obaveznost dolazila je od dr`avnih represivnih organa koji su imali neograni~enu mo} da u}utkaju koga god su hteli i kad god su hteli. Vlast je davala jasan signal da nikakva "politika" nije po`eljna na novoosnovanim medijima, posebno u predizborno vreme. Muzika i zabava je, naprotiv, i te kako po`eljna i Pink TV obrazac smeha i zaborava bio je vladaju}a paradigma za slu|ivanje naroda kroz ~itav period ratnih godina.
Stvari po~inju bitno da se menjaju u vreme velikih protesta, a naro~ito 1997. kada je opozicija osvojila lokalnu vlast i kada je re`im bio prinu|en da je ustupi. Tada se pokazalo koliko je va`no delovanje brojnih lokalnih medija koji su se sada na{li na strani novih patrona u opozicionim partijama ali jo{ uvek pod sna`nim udarom vlasti jer je kompletan represivni aparat ostao na republi~kom nivou. Tu je vlast igrala na `ici pomo}u "re`imskih klovnova", ljudi koji

su dovo|eni za jednokratne potrebe, kao {to je Radmila Milentijevi}, ministarka informisanja, koja je pred svetom hvalila nevi|ene medijske slobode navode}i kao dokaz za to impozantan broj elektronskih medija. A na unutra{njem planu ona je pretila, zabranjivala, davala la`na obe}anja i sva{ta lupetala da bi se dobilo na vremenu ne bi li spas na~etoj vlasti do{ao s neba (Istoka) kroz planetarni sukob koji je postojao samo u njihovim bolesnim glavama.
Ni{ta se od toga nije desilo i za promene koje su do{le u oktobru 2000. veliku zaslugu imali su i elektronski mediji, naro~ito ANEM i njegova mre`a koji su kroz ~itav ratni period ipak uspeli da otklone kolosalnu la` o pravednom ratu i narodu `rtvi koju je {irila dr`avna televizija.
Sve ovo prisutno je u hronologiji zbivanja oko radiodifuzije u pro{loj deceniji koja je pregledno izlo`ena u knjizi. Ona mo`e da poslu`i kao veoma koristan vodi~ svima koji se bave dru{tvenim previranjima u Srbiji tog perioda.

Dragan Mi{kovi}

[ta ~itate: Te`ina istorijske odgovornosti srpskih pisaca

Kultura: Poslednji film @ivojina Pavlovi}a