Dogadjanja
U iscekivanju
Autoritarni sistemi sa liderom na
celu ne korespondiraju sa sistemima koji su bazicno razliciti, jer ne
poseduju potencijale za promene
Srbija ponovo nije dobila predsednika. Njeni stanovnici nisu bili dovoljno
motivisani niti zainteresovani da sebi izaberu "prvog coveka".
Ceka se neki novi krug, novo usaglasavanje, novo predstavljanje starih
kandidata i novo rasipanje novca.
I dalje je sve neizvesno. I nejasno. Sve je jos uvek u fazi skiciranja.
Skica u slikarskom recniku oznacava naznacenu osnovu buduceg dela. Ucesnici
skiciranja nase stvarnosti visemesecnim naznakama postavljaju temelje
novog drzavnog sistema u kojem bi trebalo da se sacine socijalno funkcionalni
obrasci koji ce sinhronizovanim delovanjem da omoguce da svi podsistemi
imaju zajednicke usvojene vrednosti koje ce im omoguciti da se medjusobno
dopunjavaju, rastu i razvijaju u skladnom kretanju centripetalnim putanjama.
Na tim putanjama, gradjanin, kao osnovni sistem, nasao bi svoje mesto
prema sopstvenim elementarnim vrednostima koje bi mu omogucavale da
zadovolji licne potrebe.
Jedna od osnovnih psiholoskih potreba licnosti je potreba da sebi objasni
sta se u njegovom okruzenju dogadja, i zbog cega dogadjanja imaju manifestni
sled i sadrzaj. Ovakva potreba ima za cilj da licnost oslobodi neizvesnosti,
nerazumevanja, neznanja i osecanja neprijatnosti. Prefiks "ne",
u recima koje generalno oznacavaju neravnotezu u bazicnim elementima
licnosti, semanticki ima negativnu konotaciju, a vezano za licnost negativna
osecanja u cijoj osnovi lezi egzistencijalni strah od unistenja.
Socijalni obrasci, po kojima su svoju individuaciju sticali ljudi nastanjeni
na geografsko-politickoj odrednici oznacenoj kao Srbija, sadrzali su
matricu u kojoj je mesto za samospoznaju zanemarljivo. Stereotipne sheme
koje se ponavljaju u procesu socijalizacije imaju za cilj da licnost
ukalupe i usmere je da se ponasa po predvidivim obrascima. Zadate sheme
predstavljene kao aksiomi ne omogucavaju licnosti spontanost i kreativnost.
Lisena prava na sopstveni diskurs licnost ne "ocitava" sopstveni
genetski zapis, vec usvaja obrasce iz okruzenja uz teznju da se "svrsta"
uz neku ideju ili da se podredi uticaju druge licnosti. Prihvatanjem
autoriteta drugog i ugradjivanjem njegovog sistema vrednosti u sopstvenu
matricu, formira se licnost poslusna prema onima koji su u ideoloskoj
hijerarhiji iznad njega i nemilosrdna prema onima koji su ispod. Takva
licnost funkcionise vektorski, naizgled ima jasan pravac i vrednosti
za koje se deklarise. Sve izvan tog pravca joj je nepoznato, maglovito,
nejasno i potencijalno opasno. Primarna osujecenost u procesu socijalizacije
lisava je mogucnosti i zelje da nepoznato upozna, zbog cega "nepoznato"
postaje izvor nelagodnosti, neprijatnosti i dodatnog angazovanja misaonog
procesa da se pojava smesti u poznati okvir. Posto ne postoje prepoznatljivi
obrasci za novu pojavu, jer je kod licnosti smanjena mentalna kreativnost,
ona biva dozivljena kao strana, smetajuca i ugrozavajuca. Dozivljaj
ugrozenosti uslovljava da se licnost distancira od nepoznatog, ogradjuje
se i okruzuje istomisljenicima i podize oko svog individualnog sistema
bedem od sumnji, predrasuda, dogmi i crno-belo polarizovanog misljenja.
Celnu funkciju u socijalnoj grupi organizovanoj po principima autoritarnosti
obicno zauzima vodja cije su mentalne karakteristike kompatibilne sa
mentalnim karakteristikama sledbenika. Vodja je neprikosnoven u odlucivanju,
ne dogovara se i ne pregovara. Zahteva poslusnost i postovanje obojeno
strahom i divljenjem. Ovako organizovani sistemi pruzaju osecanje zasticenosti
i vaznosti svojim clanovima, i to je kljucna uloga njihovog postojanja,
jer u komunikacijama sa sistemima slicnog diskursa zajednicke komunikacije
mogu da se postignu samo oko zajednickog cilja. Kada se cilj ostvari
ili propadne komunikacije se prekidaju. U slucaju da ovakvi sistemi
treba da ostvare interakcije sa sistemima permeabilnih granica, ciji
je zadatak neprestani rast i otvaranje s ciljem da se u medjusobnim
interakcijama otkrije sto veci broj dodirnih elemenata koji bi predstavljali
gradivne cinioce za razvoj, autoritarni sistemi sa liderom na celu ne
korespondiraju sa sistemima koji su bazicno razliciti, jer ne poseduju
potencijale za promene. Zbog toga oni zatvaraju svoje granice, okrecu
se ka sebi, njihov smer kretanja se suzava, energija se trosi na odrzavanje
unutrasnjih podsistema i za ocuvanje pozicija. Sistemi koji ne rastu
u interakcijama sa drugim sistemima gube kohezivnu silu koja vezuje
podsisteme i raspadaju se.
Politicke stranke u Srbiji organizovane su po liderskim principima.
Zbog takve organizacije usledio je njihov neminovni raspad posle ostvarivanja
zajednickog cilja - rusenja sa vlasti prethodnog despotskog rezima.
Nisu realizovali drugi zajednicki cilj - postavljanje temelja novom
drzavnom sistemu, jer njihova vertikalna ustrojstva nisu omogucavala
horizontalnu komunikaciju. Izostanak interakcija sa takve ravni onemogucio
je razvijanje mnogim podsistemima koji imaju drugaciju unutrasnju strukturu.
Njihov rast je usporen i osporen, zbog cega su njihovi clanovi poceli
da se ponasaju cirkularno. Opterecujuci emotivni dozivljaji koji su
se u protekloj deceniji krvavih destrukcija, kao maligni virus, naselili
u mnoge licnosti, pocinju da se bude i njihov morbidni sadrzaj lomi
fragilnu ljusku sacinjenu od vere u novo vreme. Novo vreme bez novih
obrazaca ponasanja, koji bi se ucili u atmosferi tolerantnosti i mukotrpne
repeticije, ne moze da nastane kao sto po prirodnim zakonima osvane
novi dan. Spremnost ljudi koji shvataju zakonomernosti u socijalnim
sistemima da se uhvate u kostac sa ovim krucijalnim problemom za sada
je ostala nerealizovana.
U nacionalnom teatru na sastanku na kojem je trebalo da bude posejano
seme tolerancije, bahati, vremenski dezorijentisani, uplaseni od svega
sto nije obelezeno sa cetiri ocila, grbom sa orlovima i krstom, mladi
ljudi koji su sebe predstavili kao "cvece srpske omladine"
pokazali su ogoljenu anahronu sliku vrednosnog sistema jedne grupe gradjana
koja reci koje ne prepoznaje u svom vokabularu magijskim misljenjem
pretvara u opasno oruzje. Spremnost da verbalne nesporazume resavaju
oruzjem govori o nespremnosti takvih licnosti da menjaju sopstvene vrednosne
sisteme. Bez te sustinske promene stanovnici Srbije ce jos dugo ratovati
sa sopstvenim zabludama, floskulama o casti, dostojanstvu i nacionalnoj
pripadnosti. U tim besmislenim batrganjima kroz virtuelnu "slavnu
proslost" sadasnjost ce nam biti ispunjena porodicnim fotografijama
na kojima zena fotografise brata koji drzi noz na vratu njenog sina.
Za uspomenu, kao porodicna sala. Sliku Srbije sa nozevima, oruzjem koje
se izvozi u zabranjene zone sveta, sa predsednickim kandidatima koji
odapinju verbalne strele prema svemu sto nije poniklo iz ovog mrznjom
otrovanog tla, ne prihvataju drugi drzavni sistemi. Jos uvek od nas
ocekuju drugacije poruke. Mi jos uvek poruke i pozive ne razumemo.
Dragica Stanojlovic
Dogadjanja: Estetizacija
mizerije «
» Dogadjanja:
Istina
o zrtvama fasizma
|