Zbivanja

Srbija pred drugacijim izborom

Nase su dileme dramaticnije nego sto izgledaju na prvi pogled - ili ce politicari retrogradnog tipa biti gubitnici ili ce konacni gubitnik biti cela zemlja

Dragos Ivanovic

Za jednu uredjenu zemlju nema gore neprilike nego kada zapadne u krizu zbog paralize institucija, najvaznijih za drzavni i nacionalni zivot. Srbija ni iz tri pokusaja nije uspela da izabere predsednika, vlada je nestabilna, skupstina bez kredibiliteta, sudstvo nepouzdano, a nije sigurno ni kada ce i kakav ustav biti usvojen. Umesto da i izbori od 8. decembra budu jos jedan podsticaj za odgovorno i nepristrasno ispitivanje krize, kod nas se desava suprotno. Besni zbog izmakle pobede, Kostunica i DSS odbijaju da priznaju rezultate izbora i otvaraju ubistvenu paljbu na sve odreda - na vladu, na Djindjica, na biracke spiskove, na RIK, na CeSID, na eksperte.

Ignorisanje gradjana

Da je vise stalozenosti i razuma, a ne egzaltirane ostrascenosti, politicari bi najpre morali da utvrde sta im to gradjani porucuju kada ne izadju na glasanje. Nasa socijalna i politicka slojevitost, naime, u poslednje vreme pokazuje neke slozenije elemente. Tacno je da jedan broj ljudi zivi nesto bolje nego ranije, ali zato velika masa zaposlenih, poglavito u drzavnom sektoru privrede, i dalje ostaje gotovo bez ikakvih egzistencijalnih perspektiva. Njima Kostunica (a druga dva kandidata pogotovo) nije bio u stanju da ponudi nista realno sto bi ih ospokojilo da ce uskoro doci kraj njihovoj zloj sudbini.
Ovom nedostatku socijalne motivacije pridruzuju se i politicki razlozi. Oko trecine birackog tela sada je, za razliku od ranijeg perioda, stabilno gradjanski i demokratski orijentisano, sto dokazuje i broj Labusovih pristalica. Medju tri nacionalisticka kandidata oni nisu prepoznali njima blisku alternativu sto ih je i nagnalo na opstrukciju izbora. Ako je jedan deo njih ipak izasao na izbore, to je uradio u iznudici da bismo bili postedjeni posasti zvane Seselj. Vecina njih, medjutim, ostala je uzdrzana u najboljem uverenju da biranje izmedju dva zla ne donosi nikakvo dobro.
Cini se da su kandidati potcenili i politicku zrelost biraca. Ako su za poslednjih dvanaest godina nasi ljudi ista politicki naucili, to je svakako njihovo saznanje da samo koaliciona sloga o glavnim pitanjima, umesto uskogrude stranacke razmrvljenosti, predstavlja siguran adut za pobedu. To svoje iskustvo potvrdili su i zajednickim obaranjem Slobodana Milosevica. Uvereni u svoju svemoc, danasnji politicari, pre svega predsednicki kandidati, grubo su povredili osecanja i uverenja gradjana. Sva tri kandidata, umesto da se programski nadmecu izmedju sebe, svojski su zajednicki napadali vladu i DOS. U najmanju ruku to je moglo da proizvede zbunjenost - ko se ovde protiv koga bori i za koga se zapravo treba opredeliti? A bilo je i drugih uvredljivih nipodastavanja gradjana. Jedan istaknuti zvanicnik G 17 plus savetovao je ljudima da izadju na izbore, pa ako bas nemaju svog izabranika, neka precrtaju sva tri kandidata! Naravno da je ogroman broj osvescenih gradjana sa indignacijom odbacio mogucnost da bude sveden na neku vrstu tehnickog servisa i primoran da se odrekne ove jedine mogucnosti da preko izbora utice na vlast.

Nesto novo u izborima

Razmatranje rezultata osmodecembarskih izbora pruza nam neka zanimljiva zapazanja i na opstijem i na personalnom planu. Ako je uopste bilo neceg dobrog u ovim izborima, to je svakako otkrice da danas kompletan desnicarsko-nacionalisticki blok (Kostunica, Seselj, Pelevic) vise nije u stanju da na legalan nacin sakupi vise od polovine glasackog tela Srbije. Ovaj se utisak moze smatrati verodostojnim tim pre sto je potvrdjen na tri predsednicka izbora u poslednjih cetiri meseca. Kada se uzme u obzir kakvu su nadmocnu pobedu doskora odnosili desnicari i nacionalisti, onda je ovo ocigledan napredak.
Kostunicini licni izborni uspesi, ma kako znacajni u poredjenju sa rezultatima Seselja i Pelevica, vise izazivaju nesigurnost nego sto mogu da predstavljaju dobru osnovu za pouzdano odmeravanje njegovog stvarnog uticaja. On je u prvom krugu predsednickih izbora u septembru dobio 1,1 milion glasova, u drugom krugu oko 2 miliona, a sada 8. decembra 1,7 miliona glasova. Ocigledno je pozajmljivao glasove od onih koji su izostajali sa izbora - u prvom slucaju od seseljevaca i ostalih nacionalista, ovoga puta od jednog broja Labusovih pristalica i drugih gradjanskih stranaka. Kostunicin autenticni izborni rezultat svakako je onaj iz septembarskih izbora oko 1,1 milion glasova. Ako je ta procena tacna - a svi su izgledi da jeste - onda Kostunica, cak ako bude vecinski izabran za sefa drzave, vrlo tesko moze da se nametne kao opstepriznati nacionalni vodja. Ta pojedinost je veoma vazna jer pokazuje da se polako izvlacimo iz bliske i dalje proslosti, kada su autoritarni predvodnici apsolutisticki vladali nasim sudbinama.
Medjutim, cvor nase krize ne bi bio tako beznadezno zapleten da druga strana, alternativa olicena u raznim strankama DOS-a, ima neku snazniju poziciju u birackom telu Srbije. Ako bi se danas ova koalicija podvrgla proveri biracke volje tesko da bi dobila makar i minimalnu vecinu. Zato predvodnici DOS-a i beze od parlamentarnih izbora, nastojeci da ih sto vise odlazu. To i jeste sustinski uzrok nase krize - niti je DOS onoliko mocan kao nekada, niti nacionalisti mogu da steknu apsolutnu prednost o kojoj intimno sanjaju.

Okupljanje za novu nadu

Posto su i DOS i DSS i ekstremni nacionalisti, svako za sebe, ali u nejednakoj meri, pretrpeli politicki udarac, danasnji izbor Srbije dobija i drugaciju konotaciju. Mnoge ideje, i to na svim stranama, su se iscrple, stranacki potezi su kompromitovani, a politicari se istrosili. Nase su dileme dramaticnije nego sto izgleda na prvi pogled - ili ce politicari retrogradnog tipa biti gubitnici ili ce konacni gubitnik na kraju biti cela Srbija. Ne idu vise zajedno zelja za Evropom i najgora tradicija prizemnog partijskog parnicenja, insistiranje na demokratskim promenama i bekstvo od modernih vrednosti, svemoc lidera i nemoc stranaka bar za minimalnim odgovornim dogovaranjem o drzavnim i nacionalnim poslovima. Neodrziva je vise situacija da sami politicari ne veruju vise u institucije, a gradjani ne veruju u politicare.
Nama je danas potrebno drugacije okupljanje politickih snaga koje bi bile u stanju da pruze novu nadu. Ne moze se sve svesti samo na odnos Kostunice i Djindjica, niti na puke tvrdnje da je DOS odavno odziveo svoje. Ne samo strankama u DOS-u nego i nekima van DOS-a potrebne su nove ideje i savezi koji bi ih osposobili za odlucnije prodore u demokratskim promenama. Za pocetak bi bilo neophodno da se u jednom novom okupljanju bar osnaze levica i centar koji, pred nacionalistima, u poslednje vreme sve vise gube dah. Bez toga Srbija ce stalno tapkati u mestu u trazenju svoje buducnosti.

Svet i mi: Svojatati OSCE «

» Pojmovnik: Ustavna povelja i medjunarodno pravo