Polemika

Hodanje po zici

Miodrag Rackovic

Kraj svih prizemnih ogovaranja, pa i mrznji, pa i opravdanih zamerki, imam osecaj da se u srpskoj javnosti boje direktne konfrontacije s Profesorom, jer nije za potcenjivanje ni kao polemicar ni kao covek koji raspolaze odredjenom, znatnom kolicinom znanja, koja nije mnogo upotpunio od mojih studentskih dana, ali je zadrzao - neka to ne bude izreceno bez ironije - ubistvenu argumentaciju, kakvu su imali vrsni polemicari, koje je i prof. Milosevic spomenuo - Hitler i Staljin.
Jedini koji je uspesno s N. Milosevicem polemisao, bio je pokojni M. Bulatovic, zvani Bule, covek paklenog duha, pa prema tome i smisla za ruganje. Osim toga, on je bio svest koja pamti i upija, znao je prof. Milosevica, jer su blisko saradjivali u Savezu knjizevnika Jugoslavije, pa ga je Bule kao svog pomocnika vodio na razne plenume i putovanja i od milja ga nazivao svojim najumnijim sekretarom. Ali, i pamtio je, pa je to i javnosti preneo, njegove trenutke opustanja, koje je hvatao u letu, trenutke u kojima je Profesor bio kao razgaljen, pa cak i raspevan!
Nista to nije neprirodno, jer je i N. Milosevic sastavljen od krvi i mesa, ali deluje smesno, kao polemicki argument, koji je Bule umeo da izvarira maestralno. Razume se, tu prof. Milosevic nije mogao nista, tu ga je Bule preveo na sasvim drugi teren, imaginacije i groteske, kojima se ne moze nista suprotstaviti, jer argumenti ne pomazu.
Da, oglasio se N. Milosevic pismom punim mrznje, zamerajuci Republici sto se, ukljucivsi se u Milosevicevu polemiku sa mnom, kao njihovim istomisljenikom, koristi komunisticko-lenjinistickom metodom redjanja citata koji nista ne znace niti dokazuju. A, kada sam mu ja rekao da se on koristi dobro izabranim citatima on mi je odgovorio, nece biti! Koliki smo istomisljenici, Republika i ja, moze se videti iz cinjenice da vise od sest godina nisam objavio ni reda u tom casopisu. U redu, mozda je istomisljenost moguca i bez saradnje ili neposrednog kontakta. Ali, ako meni prebacuje da pisem prema sadasnjoj poziciji, to jest svoje stavove prilagodjavam trenutnom politicko-geografskom principu, a moje misljenje dele i clanovi redakcije Republike, bice da i oni svoje stavove podesavaju prema zagrebackoj politickoj opciji, mozda cak i finansirani od odredjenih politickih krugova, da bi raskrinkali tog prof. Milosevica? Drugim recima, i ja, i M. Djordjevic, i Republika, i intelektualci koji su potpisali apel srpskoj javnosti, predstavljamo nesto sto mora da je doslo sa strane, sto je protivno srpskom duhu i sto mora da je dobro placeno od vekovnih, ljutih srpskih neprijatelja.

---

Stav

Obicaj je urednika i saradnika Republike da svaki autor izlaze svoja, individualna, gledista i, kada zatreba, da ih zastupa u argumentovanom i tolerantnom dijalogu. Mimo obicaja, izlozili smo javnosti zajednicki stav prema jednoj neistini koju je izrekao akademik Nikola Milosevic tvrdeci da jedan nas kolega, Mirko Djordjevic, nema nijednu objavljenu knjigu. Tu neistinu lako je demantovati, sto smo i uradili ukazujuci na nekoliko Djordjevicevih knjiga (vidi "Sud o neprocitanim knjigama", Danas, 28. novembar).
Posle izvesnog vremena, akademik Milosevic je, u ljutitom reagovanju na nas tekst (vidi "Rasudjivanje pomuceno strascu", Danas, 6. decembar) i sam pomenuo barem jednu Djordjevicevu knjigu, tvrdeci da ona, po njegovoj oceni, bas i nije neka knjiga. Uvazeni akademik, mada precutno priznaje ranije izrecenu neistinu, nije se izvinio ni Djordjevicu niti javnosti zbog ranije izrecene neistine. Naprotiv, osuo je paljbu, i dalje po Djordjevicu, izmedju ostalog, klevetanjem da mrzi pravoslavnu Crkvu, bez navodjenja bilo kakvog dokaza, sto i nije slucajno, jer takvih dokaza nema. Razgnevljeni autoritet se obrusio i na Republiku, oznacenu kao - sekta.
Tokom cetrnaest godina izlazenja naseg lista svako je mogao, i moze dokle god ona postoji, da kriticki reaguje na, u njoj objavljene, tekstove, pa to moze i akademik Milosevic. Medjutim, u borbenom (polemickom) zanosu, izgleda da je zaista "rasudjivanje pomuceno strascu". A kada se ne postuju elementarne cinjenice, zaista se rasudjivanje uzmuti i raspomami, pa su cinjenice i argumenti - suvisni.
Ipak, zadovoljni smo sto je akademik, makar i nevoljno, priznao da je govorio neistinu, pominjuci barem jednu knjigu Mirka Djordjevica. Cena tog priznanja je, videsmo, prevelika. Svi su izgledi da bi bila jos veca ukoliko bismo kriticki razmatrali ostale njegove stavove. Strastima koje razum mute ne bismo se bavili u ovoj, opet mimo obicaja, zajednickoj izjavi urednika i saradnika Republike. Ne pristajemo da nam se odvrati paznja sa teme kojom je zapocela polemika, a to su kulturne prilike u Srbiji.

Urednistvo

---

Milosevic uporno ponavlja da je zabranjeni autor na pojedinim medijima, pa tu listu prosiruje, tako da ispada da je sputan sa svih strana, cvrstim uzlovima kontrolisane stampe. I, naravno, tu stampu kontrolise antisrpska koalicija, intelektualci oko F. Davida i M. Djordjevica, koji nisu mogli da zucnu, a da ih ne prati val omalovazavanja, i ozbiljnih pokusaja marginalizacije. Na isti nacin, na koji to cini Milosevic sa svojim oponentima, ili urednik u "Narodnoj knjizi" Gojko Tesic, tvrdeci na primer da je F. David marginalan pisac, da laze iako je govorio istinu.
Eto, sada su se, hvala Bogu, konacno i oni docepali medija, pa umesto da to raduje prof. N. Milosevica, kao dokaz nekih novih vetrova ili zadaha medijskih sloboda, on kuka: "Hocu i ja, hocu i ja! Mene ste zaboravili!" Jer, bez njega nema nista, kako cemo da se malo popnemo na skali medijskih sloboda ako nema i uvazeni profesor pristupa, bar u Politici ekspres. Koju je sada, tu zabranu, prosirio na sva "Politikina" izdanja, racunajuci i ukrstenice.
Nije, u najmanju ruku, lepo sto M. Djordjevica, da bi ga omalovazio, proglasava clankopiscem. Kao, znao je on za njegove objavljene knjige, ali to ne smatra knjigama, a osobito ne studijama, naucnim radovima, jer su to uglavnom zbirke clanaka. Zar bi njega trebalo podsecati da su mnogi uvazeni akademici postajali to upravo zahvaljujuci slicnim zbirkama clanaka?
Na primer, jedan diletant, masinbravar po uzoj specijalnosti cak, koji nije imao pojma ni sa ekonomijom, ni sa spoljnom politikom, ni sa vojnim vestinama, omrazeni drug Tito, postao je pocasnim akademikom. Pa su se akademici utrkivali da mu, svaki ponaosob, pridju ruci i izraze svoju beskrajnu radost, jer je u njihovim redovima.
To je bilo dirljivo, kao sto mi se nekada cine veoma lepim prizori i slike koje pamtim, iz mladosti. Akademici stoje, sa odlicjima na prsima i oko vrata, ustreptali, osobito kada ulece sef obezbedjenja da vidi poslednji put ima li sta sumnjivo - Akademija je to, moj brale?! - a onda stupa Predsednik Tito, vedar i nasmejan, ocigledno dobro raspolozen i prima svitak o izboru za pocasnog akademika. Suze radosnice, ozarenje na licu srpske nauke! Zaboravio sam obrazlozenje, ali verovatno za golemu kolicinu knjiga, sastavljenih ne cak od clanaka, vec od govora koje su uglavnom drugi napisali.
Nema u tome cuda, tako se moralo, pa me po tome Akademija ponekad podseca na Sinjsku alku, koja se trcala i u slavu Franje Josifa i naseg Aleksandra, cak dva puta, sve onako viteski, i sada u ime heroja Domovinskog rata i hrvatskih casnika, osumnjicenih za ratne zlocine. Opet, nista ne zameram, tako su radile i mnoge institucije koje se sada drze gordo i strogo nacionalnima. Ali, zar prof. Milosevic ne vidi da je rec samo o nekoj vrsti promene znaka, ili preimenovanja stvari, zar mu ne izgleda da u pozivanju na svetost institucija, mi zapravo bezimo od vlastite odgovornosti?
Izgleda, medjutim, da je u svesti sve veci jaz u pamcenju u upravnoj srazmeri sa porascu mrznje i neke staracke dzangrizavosti, koja je mozda prirodna. Da sam, kojim cudom, virtuoz u hodanju po zici, ne bi sa toliko prezira kudio cirkus, jer me je godinama hlebom hranio. Ili, tacnije, da se nalazim u tom cirkusu, ne bih ruzio posetioce koji su dosli da me gledaju. I to samo zato sto su vrata zatvorena, a karata vise nema.
Sta zelim da kazem ovom ne preterano uspelom metaforom? Izgleda, prof. N. Milosevic je zaboravio kada je i te kako imao pristup i na televiziji i u dnevnim novinama, bilo kao predsednik svoje stranke, bilo kao polemicar, bilo ko ugledni sagovornik u mnogim diskusijma, bilo na mitingaskim zborovima. Onda, valjda, nije postojala tolika zatvorenost i zlovolja medija, kada je on u pitanju, mada je i onda vrecao da je zabranjeni pisac, jer mu je to svakako izgledalo kao jos jedno odlikovanje, dokaz revolucionarnog pedigrea. Eto, zasluzniji je od drugih, a njemu je zabranjen pristup, ono sto je drugima dozvoljeno.
On se buni protiv citata, koji nista ne dokazuju, a da pri tom zaboravlja da pogleda svoje knjige koje su - prepune citata. E, to je nesto drugo, to se zove naucna fundiranost, a ovo marksisticko-lenjinisticka ujdurma. Morao bi da ima malo samilosti i ljudskog razumevanja prema javnim osobama, koji pretrcavaju sasvim diletantski, u druge oblasti. Zasto ih ruziti, pa to ljudima prija? Cak i diletanti u pojedinim oblastima, a da ne znaju da su to, uzivaju u tom makar i povrsnom znanju, koje ih prosvetljava.
Osobito to ne bi trebalo da smeta Milosevicu koji je, tako, pozeleo da bude romanopisac, razume se sasvim diletantski, pa mu to niko nije nabijao na nos. Sto da ne, nama nedostaje pisanja, pa i romanopisaca, i sada da budem i ja srpski nacionalista, nasoj, srpskoj kulturi nikada nije dosta tog pisanja, bez obzira kakvo je. Proci ce godine, neka se talozi taj prozni, ili filozofski, govor, mozda smo mi samo cestice u tresetistu iz kojeg se radja jedna respektabilna kultura, mozda plodonosno djubrivo.
Spomenuo sam vec polemiku Bulatovic-Milosevic, koja ga i danas boli, jer je i ovom prilikom spomenuo, navedoci Djordjeviceve reci da je u njoj Milosevic izgubio ne samo bitku nego i rat. To pamti, i valjda se zbog svoje neopreznosti kaje, sto je pred paklenim Buletom pevao sevdalinke i partizanske koracnice. One su lepe, i ponekad potresne, osobito ove druge, ali u ovo drugo, u koracnice, necu da verujem, jer znam da je Bulatovic umeo i da pretera. I to sjajno, ponavljao je pokojni Bulatovic, ne bez trunke zlobe, pa mu zavidi sto ne poseduje, pored drugih, kao i mnogi Crnogorci, i tu vestinu pevanja.
Ako je tacna Bulatoviceva tvrdnja, zavidim mu i ja. Uopste, Milosevic je covek kome ljudi zavide, pa ga zato i ne pripustaju, medijima. Jer, moglo bi se desiti, boje se, da u nekoj javnoj polemici pocne da peva sevdalinke ili da Selu u pohode govori o Berdjajevu i Sestovu koje je proucavao cetrdeset godina! Sta bi drugo covek, ta to mu je postala opsesija, cim se njima toliko dugo bavi. Jer ucinak je isti: zavidna je to sloboda informisanja, moraju Reporteri bez granica da koriguju svoj stav, bar da nas popnu na 44. mesto, cak uz jednu Bosnu. A sa Hrvatima cemo mi vec lako!
To bi, nema sumnje, bio kulturni dogadjaj prvoga reda. Svi bi bili zadivljeni, zamisli, prof. Milosevic je, u raspravi o medijskim slobodama kod nas, poceo da peva sevdalinke! Ili, pa to je bila, covece, ludnica: stoje u kolu cure iz Stepojevca, a izlazi Milosevic i govori im o Berdjajevu i Sestovu. Ne znaju ni cure ni publika da je rec o akademiku, ne razumeju, diletantkinje, o cemu taj prosedi, pogrbljeni covek govori, pa misle da nesto glumi, da je to nekakva komicarska tacka. Covece, grese ovi iz medija, njega bi trebalo prikazivati, neprestano.

Pored proucavanja Berdjajeva i Sestova, prof. Milosevic se vec cetrdeset godina, koliko ja pamtim, bavi i predstavljanjem sebe kao povredjenog pravednika. Baviti se necim cetrdeset godina, pa makar to bili i filozofi prvoga reda, kao sto su Berdjajev i Sestov, zvuci gotovo neverovatno, jer se covek pita da li je Profesor imao vremena za bilo sta drugo, za predavanja, ucesca u polemikama, pisanje knjiga i studija, za liderstvo u partiji? I ne lici li to, tako dugogodisnje bavljenje, samo filozofijom ovih ruskih mislilaca, pomalo na opsesiju? Svi mu zavide i svi su protiv njega?
Pa, ako hocemo da cepidlacimo, ni prof. Milosevic nema pravovaljani, vec priznati doktorat, pa ja opet u njegovu strucnost i kompetenciju ne sumnjam. Cak na to nemam ni prava, kao obicni diletant. On postupa poput onih do odvratnosti samouverenih lekara specijalista, primarijusa i profesora koji, postavljajuci dijagnozu, istovremeno ispisuju i presudu.
Prezirem lekare, osobito one koji bi hteli da budu egzekutori. To je rdjava pozicija, mada donosi apsolutno osecanje moci. Specijalista za plucne bolesti gotovo se raduje kada vam kaze da bolujete od raka, iako to moze da bude, na srecu, emfizem pluca. Isto je smrtonosno, ali ipak nije isto. Greska je katastrofalna u proceni, iako to bolesnika malo moze da utesi. Pa nije sve tako uzasno, i zaverenicki nepouzdano, kao sto nam profesor zeli predstaviti.
Da, profesor je poceo da me zabavlja, pa uvek moram da se vratim na pocetak. Kada vec toliko prezire marksizam-lenjinizam i njegovu ozloglasenu citatnost zasto mu ne smeta i partijska praksa, koja se saptom, dakle sasvim bezbolno prenela i u praksu pojedinih srpskih stranaka. Pitam, onako cisto retorski, zar ga i sama njegova pozicija, kao pocasnog predsednika Liberalne stranke, ne podseca na jednog drugog, svetski daleko poznatijeg Predsednika, a uz to i totalitarnog Vodje, koji je bio pocasni predsednik svih stranaka, pocev od Soc. saveza, pa do Saveza pionira Jugoslavije. Pocasni predsednik je isto sto i dozivotni, jer nece valjda clanovi njegove stranke da ga, u jednom trenutku, pre smrtnog casa, lise te casti?
Prof. Milosevic je uvek bio dosledan kada je trebalo da sebe predstavi kao moralnu vertikalu, nedosledan kada se ticalo licne koristi. Boze, pa on je zapravo ilustracija onog sjajnog poigravanja pojmovima Leseka Kolakovskog u eseju o Doslednoj nedoslednosti. Znate ono, dosledna nedoslednost nije dosledna nedoslednost, jer sam pojam doslednosti je iz nje iskljucen, vec je nedosledna nedoslednost upravo dosledna nedoslednost. I kada posmatramo prof. Milosevica, Kolakovski je sasvim bio u pravu: te dve stvari se, doslednost i nedoslednost, mogu jedino ovako, i na njegov nacin, pomesati.
Svakako, prof. Milosevic ne zna da je proletos kruzila po beogradskoj carsiji jedna knjizica, izdata negde u Niksicu, zapisnik sa nekakvog internog sudjenja, pa sve u dijalozima, u kojoj je uvazeni profesor, tada jos student, imao ulogu tuzioca i presuditelja, u stvari jednog studenta, optuzenog zbog neprijateljske propagande. Ljudi citaju i kikocu se, a ja s tugom mislim: "Vidi, budala, smeju se, a bio je to ipak lep zivot. Milosevic kao mladi svesni partijac, Milosevic kao profesor univerziteta, Milosevic kao pisac teorijskih knjiga, romanopisac cak, Milosevic u ulozi akademika i narodnog tribuna, Milosevic kao otac porodice, kao miljenik mladih studentkinja, sjajan pevac sevdalinki, o cemu je s divljenjem, gotovo, govorio pokojni Miodrag Bulatovic... Covece, pa to je pravi pozorisni muzej, institucija!" To sto mozda nas akademik misli da je zasluzio nesto drugo, i vise, da je u ponecemu zakinut, to je vec sasvim druga stvar. Nazalost, sa nama je uvek tako, dodele nam uloge koje ne biramo, a s godinama raste kajanje da smo ipak nekako drukcije sve to mogli da izvedemo. Mozda je prof. Milosevic jos mogao biti Vladalac?
Mene je, jos u detinjstvu, kada su kod nas tek poceli da izlaze filmski casopisi, fascinirala fotografija nekog malesnog, skvrcenog coveka, a ispod nje, legenda: Lon Cejni, covek sa hiljadu lica! Uvek sam bio odusevljen glumcima, znate ono, Lj. Tadic u ulozi Kneza Iva od Semberije, kao Mitke, u ulozi Raskoljnikova. Ili Petar Kralj u "Psecem srcu" i u mnogim drugim pozorisnim, filmskim i televizijskim ulogama. Pitali ga, ono stereotipno, ima li koja uloga, koju nikada nije igrao, a zeleo je, a on veli: "Nikada nisam igrao Kralja!"
Dajte, treba savetovati prof. Milosevica, da se prizove svesti! Ta, nismo valjda sve ono procitali, sto jesmo, da bismo samo pothranili zablude? Zar njega treba da podsecam na Berdjajeva i na potrebu za samospoznajom.

Dijalog: U vreme izbora «

» Sta citate: »Druga Srbija – deset godina posle: 1992-2002«