Ogledi

Lov na nepravilnosti i "estetske promasaje" u umetnosti bio je masovna disciplina

Pretpostavke krivicne estetike*

Moze li iko da utvrdi koliko je darovitih umetnika prestalo da stvara posto su ih rezimski kriticari i urednici odstranili iz umetnosti i javnog zivota, i to estetickim, a ne samo politickim argumentima

Marinko Arsic Ivkov

Esteticke pretpostavke

»Meni su sudije zabranile jednu knjigu, a urednici sve ostale.«
Ivan Ivanovic

Pod estetickim pretpostavkama podrazumevamo teorijske pretpostavke za progon umetnosti. One su imanentne komunistickoj ideologiji i razvijane su sistematski u svim komunistickim rezimima. Da bi umetnost bila ne samo politicki diskvalifikovana, nego i sudski gonjena, trebalo je strucno "dokazati" da neko umetnicko delo nije umetnicko. To su, videli smo, radili i politicari i sudski organi, ali prilicno "nategnuto", nestrucno, uz pomoc sile i "na silu", sto je kod mnogih moglo da izazove sumnjicavost i nevericu. Dakle, ono sto su radili politika i pravosudje trebalo je prebaciti i na uzestrucni plan. Tako su u progon umetnosti ukljuceni i oni najpozvaniji - strucnjaci za umetnost, umetnici, kriticari. Kad oni dokazu da pesma nije pesma, nego politicki tekst u stihovima, onda je sudjenje legitimno i na zakonu zasnovano. Rezim je za ovaj prljavi posao regrutovao vojsku kriticara i umetnika. No, geneza estetickih pretpostavki od "stapa i kanapa" do savrsenog mehanizma nije se, za razliku od preuzimanja vlasti, zbila preko noci.
Ove pretpostavke u Srbiji i Jugoslaviji utemeljene su mnogo pre revolucionarnog preuzimanja vlasti, a najotvorenije su manifestovane u tzv. sukobima na levici, teorijskom obracunu dva krila komunisticki usmerenih umetnika, pre svega knjizevnika. Pobedu je odnela "ortodoksna", "boljsevicka" struja, koja je vladala Komunistickom partijom i za koju je umetnost bila samo sluskinja ideologije, sredstvo kojim "radnicka klasa" treba lakse da otputuje u komunisticki raj. Nakon dolaska komunista na vlast, tamanjeno je sve sto nije htelo da obuce uniformu "socijalistickog realizma".
Teorijski udar bio je zestok. Osporavano je sve sto je imalo elemenata lirike, osecajnosti, fantastike, psihologije, jednom recju, gradjanske "dekadencije". Na javnim tribinama, u skolama i fabrikama, u novinama i casopisima, "strucno" je analizovano gotovo svako knjizevno delo, svaki stih. Lov na nepravilnosti i "estetske promasaje" u umetnosti bio je masovna disciplina. Aktivisti u okviru Agitpropa pedagoski deluju na mlade pisce.1 Ta esteticka pedagogija ima snagu direktive i nista ne moze da joj promakne. Dobrica Cosic otkriva pesimisticku i modernisticku pesmu Branka V. Radicevica "Sutonski dani" i nikako ne moze da shvati kako neko jos moze da peva o dekadentnom sutonu u vreme kad svima svice napredna zora.2 Cosicev list Mladi borac jedan je od poligona za obuku novog knjizevnog narastaja ili, kako bi rekao jedan od propovednika ovog lista, Cedomir Minderovic, za "odabiranje i izgradnju knjizevnika - pocetnika". Bolja je losa pesma s dobrom tematikom, nego dobra, lirska pesma s banalnom intimnoscu, porucuje Dusan Popovic.3 Sa govornice Petog kongresa Partije Djilas je osporio kubizam, egzistencijalizam, nadrealizam i osudio Pikasov "cudovisni zakljucak" da je umetnost "laz koja omogucava priblizavanje istini". Za Djilasa, kao i za sve komuniste tog vremena, umetnost socijalistickog realizma je bila istina koja omogucava priblizavanje lazi. Napadajuci u Knjizevnim novinama sliku Milana Konjovica "Izgradnja mosta kod Bogojeva", Branko Sotra se okomio na slikareve "pikturalne egzibicije", zbog kojih su ljudi na slici lazno prikazani i zbog kojih se ne vidi razlika izmedju stare i nove Jugoslavije.4 Istim nacelima rukovodio se i Zoran Gavrilovic, osporavajuci umetnicku valjanost 87 pesama Miodraga Pavlovica (anarhican i mutan slobodan stil, elementi nadrealizma, morbidnost).5 I klasici su premeravani arsinima nove estetike. Pesmu Alekse Santica "Kovac" Vojislav Djuric proteruje iz omladinske lektire jer je neistinita (a samim tim i stetna za omladinu), posto velica bedu, a njen autor ne vidi nemilosrdnu klasnu borbu koja se bije svuda oko njega.6 Bez rezimske knjizevne kritike, "neiskusan citalac u mnostvu knjiga lici na putnika u nepoznatom kraju i bez putovodje".7 Ni pisac ne izgleda bolje od citaoca: "Kritika treba da uci mlade pisce idejnoj i politickoj pismenosti..."8 A, kad je rec o "strucnoj" kritici, vaznije od svega jeste: "U danima kao sto su nasi, kritika je neophodna i radi neprekidne borbe protiv reakcionarne knjizevnosti, recidiva dekadentnih 'izama' - radi podupiranja, razvijanja novih, pozitivnih domacih knjizevnih pojava".9
Nije tesko zapaziti da srpsku epohu soc-realizma karakterise specifican paradoks. Vecina vodecih rezimskih pisaca bili su modernisti i po osecanju i po delu (Davico, Matic, Ristic, Vuco, Koca Popovic, Dedinac...) i nepomirljivi protivnici bilo kakvog realizma u umetnosti. Gotovo svi su preko noci postali ortodoksni soc-realisti. Ali los karakter je jedno, a stvaralacki impuls nesto drugo. Niko od njih nije napisao gotovo nista u soc-realistickom duhu, koji im je bio stran i neprihvatljiv. Oni su vise "teoretisali" i velicali zvanicni umetnicki pravac i podsticali druge, narocito mlade umetnike, da postanu realisti, verovatno se potajno nadajuci da ce doci i "njihovo vreme". Ono je zaista i doslo, i to neocekivano brzo. Raskid sa Sovjetima i boljsevickom ideologijom bio je i raskid sa socijalistickim realizmom, cemu su se sigurno posebno obradovali ti njegovi dojucerasnji prinudni teoreticari u Srbiji.10 No, skidanje maski nije islo sasvim lako. Mladi soc-realisti, koje su sami odnegovali, u medjuvremenu su ojacali i postali (naravno, uz pomoc starih, ortodoksnih, Zdanovljevih sledbenika u knjizevnosti) kakva-takva sila (ali nedovoljno jaka da ukloni prekaljene "stare kajle", koje su imale podrsku veceg dela rezima). "Realisti" su narocito dobili krila 1954. godine, nakon pada "moderniste" Djilasa, i na ovaj ili onaj nacin jos dugo ce se nositi sa "modernistima", a onda i sa svim savremenim strujanjima u knjizevnosti i umetnosti, sve do polemika sa Danilom Kisom i pristalicama njegove "poetike".
Nakon prekida odnosa sa Staljinom, rezim u Srbiji se na planu umetnosti i estetike nasao na muci. Okrenuo je ledja soc-realizmu i prigrlio do juce omrazeni, "dekadentni" modernizam. To je podrazumevalo i radikalnu promenu na teorijskom i estetickom planu, jer je svrha umetnosti prestala da bude utilitarna i propagandna. Rezimu je bilo stalo, narocito zbog uspostavljanja drugacijih odnosa prema Zapadu, da te promene dobiju privid demokratskih. Medjutim, toj promeni morao je da pridje vrlo oprezno, odnosno da je podvrgne nadzoru, iz prostog razloga sto bi ucutkani neprijatelji komunizma dobili sansu da podignu glavu, makar i na tako nevaznom planu kao sto su umetnost i estetika. Teoriju i praksu soc-realizma mogli su da napadaju i brane jedino rezimski teoreticari, a "jednom za svagda" ucutkani gradjanski teoreticari i njihovi sledbenici morali su da ostanu daleko od javnosti. O tome su, i to veoma priljezno, vodili racuna urednici u novinskim i izdavackim kucama. Ranije pomenuti primer Vladana Desnice bio je izuzetak koji je potvrdjivao pravilo. Na jos neke izuzetke ukazao je Dusan Boskovic u temeljitoj studiji "Manojlovic, Sejka i Desnica o umetnosti".11
Dusan Boskovic u intelektualnoj istoriji Jugoslavije posle dolaska komunista na vlast uocava dva velika ciklusa: period sakralizacije i period sekularizacije.12 Kamen medjas izmedju ta dva perioda je 1950. godina, kljucna godina u raskidu sa Staljinovim Sovjetskim Savezom. Posmatrano iz naseg ugla, prvi period pripada soc-realizmu, drugi "modernizmu" (mada bi na ovom planu mozda jasniji medjas bila 1951). Prema Boskovicu, period sakralizacije trajao je od 1944. do 1950, a period sekularizacije od 1950. do 1972. (kada rezim ponovo uvodi "kontrolu nad idejama"13). Autor odmah napominje da politicka istorija ne potpada pod ovu podelu i da je ona "kontinuirano bila sakralna po svom karakteru".14 (Boskovicev termin sakralna najtacnije bismo preveli kao nedodirljiva.) Sekularizacija se odnosila samo na ideje, i to, slobodni smo da dopunimo autora ovog ogleda, na ogranicen krug ideja, koje se ni na koji nacin nisu doticale komunizma i rezima. Na to ukazuje i sam Boskovic: o pitanju da li je moguca marksisticka estetika sporove su vodili samo marksisti. Samo njima je bilo dopusteno da dovedu u pitanje, cak i da ospore mogucnost postojanja marksisticke estetike ili marksisticke teorije umetnosti (kao sto je to ucinio Svetozar Petrovic).15 Samu marksisticku doktrinu oni nisu dovodili u pitanje, a to je vlastodrscima bilo najvaznije.
U umetnickoj praksi nakon neocekivano brze propasti soc-realizma nije se, medjutim, bogzna sta promenilo. Dela su, bar proklamativno, mogla da budu i "apoliticna", ali nadzor nad onim sta se objavljuje i predstavlja javnosti nije popustio. Nadzornici su jos vise paznje obracali na samog autora, njegovu biografiju i odnos prema Partiji.
Razlaz sa socijalistickim realizmom dobrodosao je ne samo iz ideoloskih razloga. Njemu su se, vec smo napomenuli, obradovali umetnici modernistickog, antirealistickog, usmerenja, koji su medju rezimskim umetnicima cinili vecinu i bili na istaknutim politickim polozajima. Pristalice soc-realizma, kao sto pokazuje primer politicki najistaknutijeg medju njima, Radovana Zogovica, ne samo da su potisnute u drugi plan kad je rec o umetnosti, nego su i politicki diskvalifikovane kao sovjetofili i pristalice Informbiroa. (Najveci slikar srusene epohe Boza Ilic zauvek je iscezao sa likovne scene i iz javnog zivota.) Rezim je imao dodatni razlog da ubrza smrt realizma i pozeli dobrodoslicu "apstraktnom", "nejasnom", "otudjenom" modernizmu.16 Naime, vrlo brzo se pokazalo da jedna od osnovnih pretpostavki socijalistickog realizma - verno prikazivanje (nove) stvarnosti - moze da se okrene protiv samog rezima (slucaj Copiceve humoreske). Stvarnost nije bila nimalo ruzicasta i opasnost da umetnici pozitivne primere iz zivota zamene negativnim visila je nad rezimom kao Damoklov mac. Ipak je mnogo bolje da se umetnici bave dalekim svetovima ili unutarnjim problemima nekog neodredjenog junaka. Realizam, prikazivanje stvarnosti, u stvari je najveca opasnost za svaki rezim. To je potvrdjeno i petnaestak godina kasnije, kad se u srpskoj umetnosti, kao reakcija na isprazni i bezivotni estetizam "modernista", pojavio novi realizam, sav od zivota, angazovanosti, "krvi i mesa". Bio je to iznenadan i zestok udarac u lice i rezimu i jednoj umetnosti koja je dospela u corsokak. Kad se vlast oporavila od soka uzvratila je nemilosrdno, poput boksera bacenog na konopce. "Crni talas", ili "stvarnosna proza", kako je najcesce nazivan taj samonikli realizam na filmu i u knjizevnosti, dokrajcen je za tren oka. U pogromu su ucestvovali svi pravoverni, od Predsednika do poslednjeg partijskog sekretara i novinskog kriticara. Velicanstvenost postignutih rezultata najbolje pokazuje kinematografija: kad je hajka pocetkom 1973. godine zavrsena, samo u jednoj filmskoj kuci, novosadskoj "Neoplanti", "bunkerisano" je 20 filmova. To su "samoinicijativno" uradili komunisti iz same kuce, ne hajuci za ogromnu materijalnu stetu koju su naneli svom preduzecu i ostalim producentima.
Esteticke pretpostavke su zasjale punim sjajem tek kad je Partija stvorila skolovane kadrove, sposobne da se na teorijskom planu nose sa svim izazovima. Esteticka diskvalifikacija polako je preuzimala primat nad politickom i sudskom (koje nijednog trenutka nisu usahnule ili oslabile). Broj zrtava esteticke diskvalifikacije verovatno se nikad nece saznati. Moze li iko da utvrdi koliko je darovitih umetnika prestalo da stvara posto su ih rezimski kriticari i urednici odstranili iz umetnosti i javnog zivota, i to estetickim, a ne samo politickim argumentima? To je jedno od najlucidnijih dostignuca komunizma na planu borbe protiv slobode umetnickog stvaranja. Vise se nekom delu ne oduzima svojstvo umetnickog da bi mu se sudilo kao politickom pamfletu, nego se osporava njegova umetnicka vrednost. Likvidacije se vrse na umetnickom planu, stvorena je iluzija da se u te obracune ne mesa niko sa strane, a kamoli politika. Urednici odbijaju dela ne iz politickih, nego iz umetnickih razloga. Rezimski kriticari, razmesteni u vecini medija, institucija, zirija, umesto da napadaju, jednostavno precutkuju pojavu nekog umetnickog dela koje rezimu nije po volji. Zahvaljujuci tome, velik broj valjanih knjiga i drugih umetnickih dela nije ni pomenut u tzv. sredstvima javnog informisanja, a kamoli da je kriticki objektivno prikazan. A onaj delic javnosti koji je i znao za njihovo postojanje trebalo je da misli da su ta dela umetnicki toliko slaba da ne zasluzuju da se o njima javno govori i pise. To su garantovala "ugledna" imena kriticara u rezimskim glasilima. Rezimski ziriji, u kojima sede rezimski kriticari, nece ga uvrstiti ni u uzi izbor za neku od nagrada, makar ona bila i najbeznacajnija. Knjizare ga nece primati na prodaju, jer je to "roba koja ne ide" i za koju niko ne zna. S druge strane, rezimu mili umetnici bice ovencavani nagradama, hvalospevima, bezbrojnim izdanjima, otkupima.17 Umetnicke vrednosti okrenute su tumbe i danas savremena srpska umetnost, narocito knjizevnost, dubi na glavi, sto obican gradjanin tesko moze da razabere, pritisnut najzvucnijim rezimskim (danas klanovskim) autoritetima i izgubljen u sumi rezimske (danas klanovske) informacije - pocev od kritika, pa do nagrada, skolske lektire, raznih antologija i panorama savremene knjizevnosti. Naravno, rezimska strucna kritika nije mogla da precuti svako delo. Neka dela su iz raznoraznih razloga morala da budu napadnuta - i tada im je osporavana umetnicka vrednost.
To se lepo vidi na primeru "strucne kritike" filma Kokana Rakonjca "Pre istine". Kriticar Komunista Slobodan Novakovic "analizom" pokazuje da je film umetnicki slab, ali, misleci valjda da naredbodavcima to nece biti dovoljan znak njegove lojalnosti, u zakljucku i kao uzgred, dojavljuje da njemu smeta sto je u pitanju politicki pamflet. "Reditelj, time, kao da kaze: posle svake politicke akcije treba pocistiti neke otpatke...",18 duri se strucni potkazivac i ne pomisljajuci da otkriva pozadinu svog toboznjeg nezadovoljstva umetnickim kvalitetima filma.
Posto je sve prebaceno na plan estetike, rezimu se nije moglo prigovoriti da gusi slobodu umetnickog stvaranja. A to je najvisi stadijum gusenja umetnickih sloboda. Ivan Ivanovic ga je mozda definisao sa najmanje reci, i zato smo ih i naveli kao moto ovog poglavlja.
Rezim je regrutovao vojsku kriticara i pisaca za ove prljave poslove. Kad su, recimo, krenuli napadi na Vunena vremena Gojka Djoga, prvi su krenuli "strucnjaci". Urednik kulturne rubrike Politike Sava Dautovic je odmah odradio svoj deo posla. Djogove pesme nisu poezija, jer pesnik koristi prizemne simbole i aluzije, a ne pesnicke. On unizava dostojanstvo pesnicke reci jer politicki tekst daje u obliku stihova. Animozitet prema aluzijama iskazao je Tito vec 1950. godine. "Ja sam ga procitao19 i u njemu vidio aluziju na nase najvise rukovodstvo."20
Bogdan Mrvos osporava umetnicku vrednost pesama Gojka Djoga: "Dejstvovalo se, dakle, iza ledja i samo naizgled bezazlenim sredstvima - u formi price i pesme".21 Dakle, rec je o politickom, neprijateljskom tekstu, koji je dat u strofama, kao pesma, da bi zavarao komuniste i narod. Dan ranije, Sava Dautovic je u Politici koristio potpuno istovetne argumente kako bi pripremio teren za Djogovo sudjenje. I on tvrdi da nije rec o pesmama, vec o najobicnijoj kleveti, "politikantskom spisu", za koji je nadlezan sud, a ne knjizevna kritika. Time ce javnom tuziocu biti olaksan posao. Bice ucutkani svi oni koji ustvrde da je rec o pesmama. Dautovic Djogove pesme smatra "unizavanjem pesnicke reci" i pokricem za klevetu voljenog pokojnika.22 Treba posebno istaci da za Savu Dautovica, koji zastupa "oficijelno", partijsko misljenje, knjizevna kritika nije strucni, vec drustveni cin, "kroz koji se prelama zainteresovanost vise razlicitih subjekata" (sta autor podrazumeva pod "zainteresovanim subjektima" svakome je jasno).23
Knjizevnik Miodrag Bulatovic, tada predsednik UKS, dakle najveci autoritet u proceni da li je neko delo u stihovima umetnost ili politicki tekst, takodje je javno obelodanio da Djogove pesme nisu poezija i da moze da im se sudi. Mirko Perovic, predsednik Ustavnog suda, u javnoj polemici sa piscem Milovanom Danojlicem, takodje je posegao za estetikom, odnosno knjizevnom teorijom: metafore, alegorije i aluzije ne samo da nisu svojstvene iskljucivo pesnickom jeziku, nego cak i u pesmi ili prozi mogu biti neumetnicka "ostrva", koja podlezu sudskom progonu. On sa zadovoljstvom tvrdi da se umetnickim delom, "u izuzetnim okolnostima", moze pociniti krivicno delo.24 Javni tuzilac i sud, dakle, mogu da stupe u akciju bez straha da ce biti napadnuti da sude umetnosti. Ako poneki pesnik i kriticar tvrde da je to ipak sudjenje poeziji, rezim i sud imace jake, strucne kontraargumente.
I akcija gusenja "crnog talasa" na filmu teorijski je bila dobro pokrivena.
"Crnom talasu" umetnicku vrednost sa govornice Gradskog komiteta SK Beograda osporio je i reditelj Zika Mitrovic ("stilizacija stvarnosti prema tendenciji autora", "manipulisanje stvarnoscu", "puka fotograficnost filmske slike", samo su neki od izraza koje koristi reditelj "Kapetana Lesija").25 Istovremeno (tokom 1973. godine) redakcija Komunista je objavljivala seriju tekstova sa okruglog stola o stanju u kinematografiji, gde istaknuti reditelji i kriticari osporavaju umetnicku valjanost filmova "crnog talasa" i tada posebno "apostrofiranog" "Plasticnog Isusa". Bila je to dobro uvezbana simfonija, u kojoj su ucestvovali Veljko Bulajic, Purisa Djordjevic, Krsto Skanata, Zdravko Randic, Mica Milosevic, Djordje Radisic i drugi.
Danas je stanje pogubnije nego ikad. Ostale su posledice, a metode umetnicke diskvalifikacije primenjuju se i dalje. Esteticke pretpostavke, zaogrnute u klanovsku umesto u partijsku uniformu, dovele su dotle da jedan pisac za jedno delo u jednoj godini dobije 10 nagrada. To se nije desilo nijednom piscu u istoriji knjizevnosti. Predrag Cudic je na pocetku 2002. godine pobrojao oko 390 knjizevnih nagrada i izracunao da je za isto toliko zirija potrebno najmanje 1200 knjizevnih strucnjaka.26"No, kada se malo bolje zaviri iza kulisa, covek se moze i razocarati. Jer, neoprezni radoznalac ce neminovno primetiti da 1200 mesta u silnim zirijima lasno pokriva petnaestak najumnijih i najuglednijih. A posto oni vec znaju ko je ko, jer ne bi bili najumniji da ne znaju, najuglednije nagrade opet dobija petnaestak najboljih (godisnje u proseku po desetak). Tu su cesto uloge izmesane: ovde ziriras - onde primas, tamo primas - onamo dodeljujes, tu uzimas - tamo tutkas, okreni-obrni, nije to ni tako mnogo pocasti koliko imamo, sasvim opravdano, slavohlepnih pisaca."27

Ekonomske pretpostavke

"Necemo valjda dozvoliti hartiju onima koji hoce da unose smutnju u narod..."
Mitra Mitrovic Djilas

Ekonomske pretpostavke su gotovo nevidljiv ali veoma delotvoran cinilac u razvoju krivicne estetike i gusenju slobodne misli. Komunisticka vlast je pocela da ih primenjuje najpre uzurpacijom svih materijalnih sredstava u bilo kojem obliku i ukidanjem privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju i distribuciju umetnickih dela (fondovi, zgrade, stamparije, knjizare, bioskopi...). Naporedo sa tim drzava je uzela monopol nad svim sirovinama potrebnim za proizvodnju gotovo svih umetnickih dela, kao i nad uvozom umetnickih dela (knjiga, filmova, gramofonskih ploca...). Privatna izdavacka delatnost, kojoj je dozvoljeno da zivotari do 1948. godine, ugusena je i ranije onemogucavanjem nabavke hartije (vidi moto ovog poglavlja), boja i drugog stamparskog materijala, kao i vestackim, neekonomskim snizenjem cena "drzavnih" knjiga.
Posto je preuzela potpunu kontrolu nad sredstvima za proizvodnju, Partija je mogla da se posveti svojoj najvecoj vrednosti - coveku. U velikom siromastvu prvih posleratnih godina pridobijala je umetnike sa danasnjeg stanovista sitnim materijalnim privilegijama - ogrevom, bonovima za odecu, obucu i ves, novcanom pomoci. U ono vreme to su bile ogromne povlastice. One su vremenom prerastale u stanove, dobre honorare, putovanja, visoke polozaje, ulazak u skolsku lektiru, redakcije i Akademiju... Kratko receno, materijalni polozaj umetnika nije zavisio ni od trzista, ni od umetnicke vrednosti njihovih dela, nego od lojalnosti rezimu. Zato su borbe za nagrade, urednicka mesta i polozaje bile tako zestoke. Zato nigde nije bilo toliko profesionalnih pisaca kao u komunistickim rezimima, niti su povlastice koje su uzivali pripadnici umetnickih udruzenja igde bile toliko velike. I zato, cak i kad je rec o raznim knjizevnim sukobima, kako je uocio Predrag J. Markovic, pored politicke i estetske dimenzije, treba imati u vidu i materijalnu dimenziju.28
S druge strane, oni koji nisu hteli da prignu glavu i sluze rezimu ostajali su bez svega toga i ziveli su u krajnjoj nemastini i daleko od ociju javnosti i rezimske kritike. Pored raznoraznih politickih i estetickih odstrela i sudskih zabrana, nepodobni umetnici su cesto udaljavani s posla cak i kad su bili dobri radnici, kao sto je, na primer, slucaj sa rediteljem Aleksandrom Petrovicem (Akademija za pozoriste, film, radio i televiziju u Beogradu) i piscem Ivanom Ivanovicem (Gimnazija u Kursumliji).29
Materijalna strana ostace uvek sredstvo pritiska na politicki i najmanje sumnjive, odnosno sredstvo podsticanja za lojalne stvaraoce, redakcije, institucije. To potvrdjuje i izvestaj Komisije za ideolosko-politicka pitanja Cetvrtog kongresa SK Srbije, u kojem je naglaseno da "strpljivo i uporno" treba pomagati "politicki, materijalno i moralno... istinski stvaralacki rad i nesumnjive kulturne kvalitete".30
"Sistem finansiranja proizvodnje filmova mora doziveti jasne i korenite izmene", grmeo je sa partijske govornice Aleksandar Bakocevic, potpredsednik Republickog izvrsnog veca, nakon Titovog Pisma i zavrsenog obracuna sa "crnim talasom".
U istom maniru Miodrag Bulatovic, predsednik Udruzenja knjizevnika Srbije, nezadovoljan tekstovima Tarasa Kermaunera u casopisu Knjizevnost, u Politici od 21. januara 1988. godine zahteva da se tom casopisu ukinu dotacije, kako bi bio ucutkan neko ko ima drugacije misljenje od zvanicnog.31
Selektivno finansiranje privilegovanih, kao i davanje poreskih i drugih olaksica, jedan su od nacina kontrole i gusenja slobode umetnickog stvaranja.32

Moralne pretpostavke

"Kao covek je djubre, ali je odlican komunista."
Narodna poslovica

Da nije ovih, sve ranije navedene pretpostavke ne bi ni priblizno mogle tako sjajno da funkcionisu.
Narodna poslovica koju smo uzeli za moto ovog poglavlja mozda je najbolja psiholoska definicija novog tipa "novog coveka", bez koga moralne pretpostavke krivicne estetike ne bi bile moguce.
Iako su ociglednije od svih drugih, jer se covek sretao s njima na svakom koraku, njih je najteze opisati i dokumentovati. Vlast ih je tako sistematski izgradjivala da je covek poceo da ih prima kao nesto normalno i da ne primecuje devijacije u ponasanju i etickom vrednovanju tog ponasanja, kao sto ne primecuje vazduh koji udise. Deca su od malih nogu oducavana od tradicionalnih moralnih normi i vaspitavana u duhu novog morala, zasnovanog na slepoj odanosti vodji i Partiji ("Druze Tito, mi ti se kunemo, da sa tvoga puta ne skrenemo") i nacelu da (uzviseni) cilj opravdava (prljava) sredstva. Svi koji su hteli malo bolje mesto pod komunistickim suncem i uspesnu karijeru prihvatali su i obogacivali taj neiscrpni repertoar moralne iskvarenosti. Izvesno vreme je od gradjana cak trazeno da pismeno iskazu svoju lojalnost tim nakaradnim moralnim normama i da je dokumentuju potvrdom nadleznog organa (partijske ili neke druge drustveno-politicke organizacije, skole, preduzeca) - to je ona tragikomicna "moralno-politicka podobnost", koja je prilikom zaposljavanja cesto bila vaznija od strucne spreme i sposobnosti kandidata.
Gradjani su na ovaj ili onaj nacin bili prinudjeni da se, u vecoj ili manjoj meri, vladaju po tom moralu, a za partijske i drzavne funkcionere, rukovodioce, urednike, novinare, on je bio uslov bez kojeg se ne moze. Zato su njihove biografije (naravno, prave a ne "lakirane") anatomija i paradigma tog morala. List Vecernje novosti je u broju od 14. novembra 1998, na strani 4, objavio kratku biografiju jednog od mladjih komunistickih funkcionera, ali sa zavidnim stazom:
"Milorad Vucelic je rodjen 17. juna 1948. u Sivcu kod Crvenke... Bio je clan SKJ od 1967. istovremeno i partijski radnik i disident, a kao aktivista 'sezdesetosmaskog pokreta' ostro je kritikovao rezim da bi ga posle nekoliko godina, kao glavni urednik Studenta i Vidika sa podjednakom zestinom branio. Bio je urednik Knjizevnih novina, upamcen i po tome sto je u jednom broju trazio hapsenje Gojka Djoga, autora Vunenih vremena, a potom, u drugom, njegovo pustanje na slobodu.
Tokom osamdesetih postao je blizak Dobrici Cosicu i intelektualcima iz Udruzenja knjizevnika Srbije, dok desetak godina kasnije aktivno ucestvuje u Cosicevoj politickoj smeni. Januara 1991. postao je direktor RTS Novi Sad, a od 1993. i generalni direktor RTS. Socijalisti su ga, inace, prethodno privukli kao 'prebega' koji je u vreme Osme sednice bio na strani Ivana Stambolica i Dragise Pavlovica.
Posto je u SPS smenjen 1995, povlaci se iz politike i bavi izdavastvom u svojoj firmi 'Komuna', koja je, pored ostalog, izdala i Bregovicevu 'Mesecinu', nezvanicnu himnu tromesecnih demonstracija (protiv SPS). Rehabilitovan je 1997, pred republicke izbore". Postavljen je za potpredsednika SPS i izabran za poslanika u republickom parlamentu. Zbog "nedolicnog ponasanja i nerada koji su naneli stetu ugledu partije" smenjen je u novembru 1998. sa svih funkcija. (Ta smena je bila povod za objavljivanje njegove biografije u Vecernjim novostima.) Ali cim je njegov partijski vodja Slobodan Milosevic uklonjen sa vlasti, 5. oktobra 2000, Vucelic osniva novu, antimilosevicevsku Socijalisticku partiju, s namerom da privuce deo clanova SPS i da ponovo stupi na politicku scenu.
Stotine hiljada sluzbenika poslusno se vladalo po tom moralu i tako prinosilo svoju grancicu na razbuktalu vatru. Bio je cest slucaj da zaposleni u preduzecima zahtevaju, ili bar odobravaju, kaznjavanje politickih neistomisljenika. Stanovnici pojedinih naselja ogradjivali su se od svog sugradjanina - "politickog prestupnika". Kad je, recimo, Mihajlo Mihajlov uhapsen zbog najave pokretanja lista Slobodan glas, organizacija Socijalistickog saveza radnog naroda "Grad I" u Zadru je zatrazila da se njihov sused "udalji iz nase sredine, jer ga mi ovdje necemo vise trpjeti". A Milovana Djilasa odrekli su se cak i ribolovci. Savez sportskih ribolovaca je 1955. godine iskljucio politicki nepodobnog clana iz svojih redova i o tome obavestio javnost. Djilas se na ovakvu odluku zalio (tvrdio je da nije prekrsio nijedno ribolovacko pravilo i da pre donosenja odluke nije saslusan!), ali je zalba odbijena.33 (Naravno, iza svih ovih kolektivnih udvaranja vlastodrscima stajala je ambicija nekog sitnog funkcionera.)
Vlast je terala ljude u nemoral da bi ih lakse drzala u saci i pridobijala za sebe. Ljudi su, pak, imajuci pred sobom mnostvo primera, brzo prihvatali taj preki put do predsoblja obecanog blagostanja i privilegija. Vrh Partije je, pre no sto su rat i revolucija i bili okoncani, za sebe obezbedio privilegije (posebna hrana, odeca itd.), kako bi, lisen prizemnih svakodnevnih briga, mogao bolje da se posveti borbi za narodna prava. Sto su te privilegije i komfor postajali veci propaganda je vise velicala komunisticki moral i asketizam. Knjizevnici su na tom planu imali narocita zaduzenja - da svojim delima objasnjavaju narodu svrhu njegovog siromastva i odricanja i, narocito, da mitologizuju postenje i asketizam komunista, posebno rukovodilaca. Biti rukovodilac, biti na polozaju, to je i prema misljenju samog Josipa Broza bila Bozja kazna: "... a ja kazem da su nasi pomocnici ministara najveci mucenici. Njihova je plata slaba, a privilegije nikakve, dok na poslu cesto padaju u nesvijest".34 Istina je, naravno, bila sasvim drugacija. Jedan pisac se usudio da to kaze i napisao je satiru o tom dvojnom moralu: prikazao je rukovodioce kako poput nekadasnjih burzoaskih bogatasa besplatno letuju u vilama na moru.35 Napadnut je zestoko, a sam marsal ga je proglasio lazljivcem. Ostali rezimski pisci izvrsavali su poslusno partijske zadatke. Najdrasticniji primer je Antonije Isakovic, koji je preko noci promovisan u velikog knjizevnika posto je u svojim bizarnim propagandnim pricama partizanski asketizam uzdigao do apsoluta. Dve price iz njegove knjige Velika deca, u kojima se to komunisticko postenje velica do neukusa, na silu je moralo da procita svako dete i da ih "pravilno", apologetski, analizuje svaki nastavnik maternjeg jezika i knjizevnosti, jer su proglasene obaveznom skolskom lektirom. Rec je o "pripovetkama" "Kasika" i "Crveni sal".36 Kad je Isakovic pisao te moralisticke nakaze, u zemlji su cvetali dvojni moral (nemoral), privilegije, pljacke stanovnistva i bogacenje velike dece koja su uspela da porastu i iznesu zivu glavu iz moralnih kazamata "Kasike" i "Sala". Velika deca su objavljena 1953. godine, a njihov autor u posveti i ne krije ko je njihov mentor, tacnije receno nalogodavac. Ono sto je najporaznije kad je rec o ovoj zbirci "pripovedaka" to je da je nju za proteklih pola veka citalo i analizovalo na hiljade studenata i profesora knjizevnosti a da niko nije digao svoj glas ne samo protiv njihove licemerne propagandne poruke, nego protiv elementarne nepismenosti autora. Vrhunac tog licemernog morala olicen je u samom predsedniku Josipu Brozu, koji je pantagruelovski "uzivao u zivotu", i kao ilegalac, i kao partizan, i kao diktator. Voleo je zene (njegovi biografi jos nisu ustanovili ni koliko puta se zenio, ni koliko ima dece), luksuz, sva (preskupa) ovozemaljska uzivanja, pa je mrvice dozvoljavao i podanicima. Sto su podanici bili blizi sladostrasniku, te mrvice su bile krupnije. Najgrotesknija slika, kao posledica vladavine takvog etickog nacela, svakako su oni cuveni partijski kongresi, na cijem pocetku zadrigla, trbusasta velika deca, odevena u skupocena odela, pevaju svoju sirotinjsku himnu: "Ustajte, prezreni na svetu, vi suznji koje mori glad..." Onda nije cudo sto je u takvoj atmosferi mnogi drug gledao da i sam nesto drpne i "omasti brk", a da zauzvrat, po uzoru na avangardu radnicke klase, propagira komunisticku askezu i postenje. Naravno da ni intelektualci, umetnici, kriticari nisu sedeli skrstenih ruku...
Na planu umetnosti, hiljade kulturnih radnika, publicista, novinara, kriticara tragalo je za zlatnom granom - nepodobnim umetnickim delima i, tekstovima ili klasicnim otkucavanjem, zvonilo na uzbunu. Svaka stamparija imala je po nekoliko radnika ciji je zadatak bio da nadleznim mestima prijavljuju svaku sumnjivu knjigu ili tekst koji se priprema za stampu. U redakcijama su sedeli urednici koji su, bez grize savesti, vise vodili brigu o tome da ne prodje nesto politicki "sumnjivo", nego da za svoju kucu odaberu sto bolji rukopis. Predrag Cudic opisuje svoj slucaj: "Rukopis kratkog romana Ljudske slabosti zavrsio sam 1972. godine i ponudio 'Prosveti'; knjiga je odbijena a razgovor sa urednikom za prozu I. V. Lalicem, nasim uglednim pesnikom, bio je takav da sam, zamislite, izasao sretan jer sam s olaksanjem pomislio: 'Odbili su mi knjigu, ali kanda, nece me prijaviti policiji!'"37 Posebna prica su pisci i kriticari koji su za razne kabinete citali i podvlacili sumnjiva mesta u tek izaslim knjigama (Danilo Kis im se narugao u poemi "Pesnik revolucije na predsednickom brodu"). Oni su najcesce u tim kabinetima bili zaposleni kao lektori, lica zaduzena za informisanje i slicno. Odigrali su zapazenu ulogu u gusenju umetnickih sloboda i progonu knjizevnika i cesto su bili pokretaci napada i zabrana i prvi konsultanti visokih zvanicnika. Bio bi veliki poduhvat kada bi neko uspeo da objavi popis tih rezimskih pasa tragaca.
Potkazivanje kao neka vrsta "masovnog sporta", pa i neposredno ucestvovanje u poslovima cenzure, smatra Nebojsa Popov, postalo je u komunistickom rezimu vrlo unosna delatnost.38 Razmere te delatnosti u Sovjetskom Savezu prikazao je Aleksandar Zinovjev u knjizi Polet nase mladosti.39
Zanimljiv je kao ilustracija i slucaj Milosava Buce Mirkovica, koji je za pet dana napisao dva razlicita teksta o predstavi Kad su cvetale tikve, i to oba u Politici ekspres. U prvom je o predstavi pisao pohvalno, a u drugom je napada zbog politickih i idejnih poruka. Kasnije je priznao da ga je na pisanje drugog teksta nagovorio Djuka Julius, glavni i odgovorni urednik Politike ekspres. Stavise, Mirkovic tvrdi da jedan pasus, onaj "politicki", u drugom tekstu nije pisao on, nego Julius.40 Nesto slicno o pisanju kritike po narudzbi i protiv svojih ubedjenja rekao je i Tanasije Mladenovic u razgovoru sa Milomirom Maricem, navodeci sopstveni primer - njegov kriticki tekst protiv Davica narucio je Vladislav Ribnikar.41
Poseban vid moralne iskvarenosti je lazno disidentstvo, koje je u Srbiji bilo veoma razvijeno. Rec je o delovanju, nazovimo ih tako, "antirezimskih rezimlija". Na paradoks proizvodnje sopstvenih neprijatelja ukazao je i Rajko Danilovic: "Protivurecnost autoritarne i nedemokratske vlasti je da ona ne moze da funkcionise bez politickih protivnika. Zato ona njih ne samo eliminise, vec ih i proizvodi".42 U slucaju na koji mi zelimo da ukazemo, proizvodi da bi ih kontrolisala, odnosno da bi eliminisala mogucnost stvaranja i organizovanja istinskih neprijatelja. Ti toboznji neprijatelji cesto postaju meta ostrih napada rezima. Zauzvrat, oni su, na ovaj ili onaj nacin, na njenom platnom spisku. Evo u najkracim crtama prepricane autobiografije Borislava Mihailovica Mihiza koji, mozda i nesvesno, otkriva svoj dvojni moral. Kao skojevca i studenta, od 1945. ili 1946. godine, poceo je da ga bije glas da "slobodno misli" i da je kriticki nastrojen prema rezimu. Ko je pustio i proneo takav glas moze samo da se pretpostavlja, ali to je vreme kada se u skolama i na fakultetima surovo obracunava i s najbezazlenijim neistomisljenicima. Mihiz, pak, sa skojevcem i demobilisanim oficirom Vojislavom Djuricem dobija sobu u "rekvirisanoj" i veoma brzo mitologizovanoj Siminoj 9a, koja postaje centar okupljanja nezavisnih mislilaca, na celu sa ratnim komesarom i visokim komunistickim funkcionerom Dobricom Cosicem. Kao student-disident dobija posao u (tada u osnivanju) Vukovom i Dositejevom muzeju, kod Djure Gavele, koji je prethodno zaveo red u "kvislinskoj" Srpskoj knjizevnoj zadruzi. Dobija, sto je u ono vreme bilo gotovo nezamislivo, stipendiju za Pariz, na inicijativu partijskog funkcionera Oskara Davica. (Borislav Pekic, kao anonimni gimnazijalac, vec je "otputovao" na robiju.) Zaposljava se u tek osnovanom Cosicevom NIN-u kao knjizevni kriticar. Evo kako sam ocenjuje sebe i drugove iz redakcije: "Takvi dvostruki provesce vek. Svi ce napraviti karijere: urednicke, spoljnodopisnicke, diplomatske, cekaovske, univerzitetske, pa i ustavotvorne, napisace desetine knjiga i stotine marksistickih clanaka o svemu i svacemu, a da nijedan od njih, pa cak ni oni koji su bili patentirani tumaci titoizma i narocito kardeljizma, nisu bili u dusi komunisti. Bili su i ostali sposobni i dobronamerni gradjanski inteligenti koje je komunizam presreo i prestrasio na ulasku u odrasle godine, a oni prihvatili da zive u njemu i za njega, ni sasvim svesni ni sasvim nesvesni da sopstveni zivot provode u tudjoj ulici".43 Daje otkaz zbog navodne politicke nepodobnosti. Prijatelj Stevan Doronjski, opet visoki partijski funkcioner, odmah ga zaposljava kao upravnika biblioteke Matice srpske u Novom Sadu. U Rovinju "zauzima" prazan stan prognanih Italijana, koji ce mu sluziti kao letnjikovac. Postaje clan NIN-ovog zirija za roman godine. Vraca se u Beograd gde ce, kao disident, obavljati prestizne i dobro placene poslove (umetnicki direktor "Avala-filma", umetnicki savetnik Ateljea 212...).
Neven Sesardic uocava nesto slicno na planu jugoslovenske filozofije. Polemisuci vise s Gajom Petrovicem a manje sa Mihajlom Markovicem, on pokazuje kako su filozofi prakse cesto isli naruku rezimu, jer su napadali sve nemarksisticke mislioce i njihove stavove, a bili su i veoma selektivni kad su upucivali proteste protiv hapsenja neistomisljenika.44 Na ovakve dvostruke arsine i dvojni moral "filozofa prakse" ukazuje i Mihajlo Mihajlov: "Nazalost, nije mi poznato da su i praksisovci nas, to jest nemarksisticke disidente, barem jednom podrzali u javnosti. I u tome je takodje bio jedan od korena neuspeha disidentskog pokreta u Jugoslaviji".45 On smatra da je disidentstvo "praksisovaca" bilo najblazeg tipa. "Oni nisu bili u potpunosti izbaceni iz sistema, a na osnovu cega se u svetu davao naziv - disident. A nas pokusaj osnivanja slicnog, ali nemarksistickog i otvoreno nezavisnog od Saveza komunista Jugoslavije, casopisa, 1966. godine, zavrsio se hapsenjima, izbacivanjima s posla, sudjenjima, a za mene licno i dugogodisnjom robijom."46 I pored cinjenice da su filozofi prakse zvanicnu ideologiju osporavali sa levih, marksistickih pozicija, i da su se i u obicnom zivotu pokazali prakticnim i snalazljivim, ne treba zanemariti njihovu, makar i posrednu, ulogu u vaspitavanju i podsticanju mladih intelektualaca da se kriticki odnose prema rezimu i zvanicnoj ideologiji. Ipak, najveca zamerka koja moze da se uputi vecini srpskih "praksisovaca" je sto su se, reklo bi se protivno svojim filozofskim uverenjima, stavili u sluzbu nazadnog i po srpski narod pogubnog "nacionalistickog komunizma" Dobrice Cosica.

Autor je knjizevnik iz Beograda

Ovaj ogled je deo projekta "Put Srbije k miru i demokratiji" koji Republika realizuje u saradnji s Fondacijom »Hajnrih Bel«

* Iz rukopisa: Krivicna estetika. Prirucnik za tuzioce, sudije, advokate, knjizevnike i knjizevne kriticare, kulturne i javne radnike. Pored estetickih, materijalnih i moralnih pretpostavki, o kojima je rec u ovom odlomku, autor se u svom rukopisu bavi i politickim, pravnim i jezickim pretpostavkama, kao i posledicama represivne prakse. Deo rukopisa su i hronologija zabrana i recnik s primerima iz prakse. Oprema redakcijska.
1 Nisu se ustrucavali da to cine i u privatnim pismima. U zaostavstini Branka V. Radicevica nadjeno je nekoliko privatnih pisama Dobrice Cosica-Gedze iz 1947. godine, u kojima komunisticki funkcioner i pisac mladom pesniku predocava osnovna nacela nove estetike: zadatak pesnika je da "mobilise ljudske umove i srca" da prihvate komunisticku ideologiju i to treba da bude njegov petogodisnji plan. Gedza svakog pesnika koji se pridrzava takve "petoletke" izjednacava sa generalom. (Cosicevo pismo B. V. Radicevicu od 17. 03. 1947.)
2 Mladi borac, 15. 08. 1945.
3 Borba, 29. 01. 1947.
4 Branko Sotra, "Zapazanja sa izlozbe savremenih vojvodjanskih umetnika", Knjizevne novine br. 10, 1948, str. 3.
5 Knjizevne novine br. 52, 1952.
6 Vojislav Djuric, "O izdanjima nasih klasika za omladinu", Knjizevne novine br. 40, 16. 11. 1948.
7 Radovan Zogovic, Na popristu, "Kultura", Beograd 1947, str. 201-202. (izreceno na Prvom kongresu knjizevnika Jugoslavije 1946. godine).
8 Isto, str. 202.
9 Kakve su te "pozitivne knjizevne pojave" videli smo nakon pedeset godina njihovog "razvijanja". (Citirana recenica takodje je iz Zogovicevog referata na Prvom kongresu knjizevnika Jugoslavije 1946. godine; isto, str. 202.)
10 Sasvim je razumljivo sto je jedan od prvih, ako ne i prvi, teorijskih napada na dogmatsko (citaj: soc-realisticko) tumacenje umetnosti poteklo od jednog takvog svojom voljom "prinudnog" soc-realiste, Dusana Matica (u ogledu "Dogma i stvaralastvo", Knjizevne novine br. 17, 24. 04. 1951).
11 Filozofija i drustvo, XI, 1997, str. 43-81.
12 Dusan Boskovic, "Mogucnosti osporavanja marksisticke estetike", Filozofija i drustvo, VIII, 1995, str. 91.
13 Dusan Boskovic, "Epilog", Filozofija i drustvo, XVI, 2000, str. 34.
14 Dusan Boskovic, "Mogucnosti opravdavanja marksisticke estetike", naved. tekst, str. 91.
15 O sporovima o marksistickoj estetici i kritici preporucujemo ogled Dusana Boskovica "Identitet, marksisticka knjizevna kritika, razlike" (Filozofija i drustvo, XV, 1999, str. 127-149).
16 Sveta Lukic taj "modernizam" naziva "socijalistickim estetizmom". (Sveta Lukic, "Socijalisticki estetizam", Politika, 28. 04. 1963; Sveta Lukic, Umetnost na mostu, Mala edicija "Ideja", Beograd 1975, str. 225-243.)
17 Propascu komunizma rezimski sistem vrednosti u srpskoj umetnosti nije promenjen - da bi odbranile interese i zadrzale dobijene pozicije, monolitne partijske "umetnicke" grupe, struje, skole preobrazile su se u klanove, nalik na anahrone, srednjovekovne tvrdjave.
18 Slobodan Novakovic, "Posle dvadeset godina", Komunist, 5. 06. 1969, str. 14.
19 Satiricni tekst Branka Copica "Jereticka prica".
20 Govor marsala Tita na III kongresu AFZ Jugoslavije, Sarajevo 1950, str. 29.
21 Bogdan Mrvos, "Ipak se desilo", Borba, 21. 05. 1981, str. 2.
22 Sava Dautovic, "Prizeman simbol", Politika, 20. 05. 1981, str. 14.
23 Sava Dautovic, "Vunena vremena i oko njih", Politika, 9. 06. 1981, str. 14.
24 Prof. dr Mirko Perovic, "Pravo na aluziju", Knjizevna rec, 25. 09. 1982, str. 2.
25"Epigoni i 'revolucionari'", Borba, 3. 03. 1973.
26 Predrag Cudic, "U oblacima Helikona", Vreme, 21. 02. 2002, str. 40.
27 Isto.
28 Predrag J. Markovic, naved. delo, str. 384.
29 U istraznim spisima sa sudjenja Ivanovicu cak se nalazi i ocena o njegovom radu u Ekonomskoj skoli u Aleksandrovcu i Gimnaziji u Kursumliji. Njegov rad u obe skole ocenjen je najvisom ocenom, ali je i pored toga otpusten s posla (kao autor "neprijateljskog" romana).
30 Navedeno prema: Predrag J. Markovic, naved. delo, str. 335.
31 Nikola Milosevic, Polemike, "Beletra", Beograd 1990, str. 45.
32 Srdja Popovic, "Eksproprijacija reci", Knjizevna kritika br. 3-4, 1990, str. 26.
33 Momcilo Cemovic, Tajna sudjenja Milovanu Djilasu, "Dnevnik", Novi Sad 1997, str. 136.
34 Govor marsala Tita na III kongresu AFZ Jugoslavije, Sarajevo 1950.
35 Rec je o "Jeretickoj prici" Branka Copica, objavljenoj u Knjizevnim novinama (br. 34, 1950).
36 Protivan je primer Dusana Baranina koji se drznuo da u jednom proznom odlomku (objavljenom u listu Selo od 15. 04. 1945) borca sa Sutjeske prikaze kao coveka od krvi i mesa, zbog cega ga je ostro napao Radovan Zogovic u tekstu "Klevetnik heroja sa Sutjeske" (Borba, 29. 04. 1945).
37 Urednik je bio "majstor svojeg zanata" tako da Cudicevo radovanje nije bilo bez osnova: cim su, naravno kod drugog, nezavisnog izdavaca, objavljene, Ljudske slabosti su smesta zabranjene.
38 Nebojsa Popov, "Bespuca 'samoupravne' cenzure", Knjizevna kritika br. 3-4, 1990, str. 31.
39 Aleksandar Zinovjev, Polet nase mladosti, "Prosveta", Beograd 1985.
40 Feliks Pasic, Kako smo cekali Godoa kad su cvetale tikve, "Bepar pres", Beograd 1992, str. 91-92.
41 Duga br. 319, 17-30. 05. 1986.
42 Rajko Danilovic, naved. delo, str. 15.
43 Borislav Mihajlovic Mihiz, Autobiografija - o drugima, druga knjiga, BIGZ, Beograd 1993, str. 30. Kurziv je nas.
44 Neven Sesardic, "Jos jednom o filozofiji prakse", Theoria br. 1-2, 1988, str. 21-32.
45 Mihajlo Mihajlov, "Stepenovanje stradanja", Republika br. 187, 1998, str. 23.
46 Isto, str. 24.

Prevod: Nade i razocarenja – slucaj Gruzija «

» Dijalog: Ovoj vlasti nije stalo do nezavisnih medija