Prevod

Nade i razocarenja - slucaj Gruzija *

Slucaj Gruzije, nove nezavisne zakavkaske republike, koja je na nekoliko godina bila gurnuta u krvavi gradjanski rat, ilustruje ogromne probleme koji prate pokusaje novostvorene suverene nacije da odbrani svoju teritorijalnu celovitost od zahteva za samoopredeljenjem etnickih manjina.
Gruzija se prostire na 69 700 kvadratnih kilometara u zapadnom delu Zakavkazja. Njezino stanovnistvo, koje u nase vreme broji 5,5 miliona, etnicki je raznorodno. Titularna nacija, Gruzini, cini nesto vise od 70%. Najbrojnije nacionalne manjine su Jermeni (8,1%), Rusi (6,3%) Azerbejdzanci (5,7%). Poslednjih godina, medjutim, ozbiljan izazov novorodjenoj gruzinskoj drzavnosti dolazi od manjih etnickih grupa, od Osetina, koji cine tri procenta, i Abhaza, kojih ima manje od dva posto stanovnistva.
Za razliku od nekih drugih novih drzava koje su se izdvojile iz bivseg Sovjetskog Saveza, Gruzija ima davnasnje tradicije nezavisne drzavnosti (iako je, sa izuzetkom kratkih perioda u kojima je postojala jedinstvena drzava, Gruzija kroz istoriju bila podeljena na regionalne knezevine). Tek krajem XVIII veka, pod pritiskom Persije i Turske, Gruzija je pocela da gubi svoju nezavisnost. Drzava je formalno bila inkorporirana u sastav Ruske imperije tokom procesa koji se sastojao od nekoliko stadijuma: 1783. godine, prema Georgijevskom traktatu, Gruzija je postala ruski protektorat, 1801. gruzijsko carstvo (Istocna Gruzija) postalo je deo Ruske imperije, a 1864. je zavrsen proces inkorporacije Zapadne Gruzije u sastav imperije.
Dok je zvanicna sovjetska istoriografija tumacila prisajedinjenje Gruzije kao dobrovoljno, vecina gruzinskih istoricara ga je smatrala aneksijom od strane Ruske imperije. Ipak, u XIX i u pocetku XX veka, carski rezim se ponasao relativno blagonaklono prema Gruzinima, cija je vecina bila pravoslavna. Predstavnici gruzinske i jermenske aristokratije cesto su stupali u brakove sa ruskim velikasima, ukljucujuci i carsku porodicu.
Sve do 1917. godine, gruzinski nacionalisti su se uglavnom ogranicavali na jedan zahtev: autonomija u granicama Rusije. Medjutim, odmah posle revolucije 1917. godine, Gruzija je objavila nezavisnost i bila priznata od strane medjunarodne zajednice, kao i od strane moskovskih boljsevickih vodja. Ova druga nezavisnost Gruzije je trajala samo tri godine i zavrsila se 1921. godine upadom Crvene armije u Gruzijsku Republiku. Bez obzira na suprotstavljanje naroda, Gruzija je bila ukljucena u sastav tvorevine nazvane Savez Sovjetskih Socijalistickih Republika, komunistickog naslednika Ruske imperije. Na taj nacin, posle sedam decenija, kada je Sovjetski Savez bio na ivici raspada, zahtevi Gruzije za samoopredeljenjem i otcepljenjem od Saveza su imali solidno istorijsko opravdanje.
Iako formalno nije bila federacija, pri sovjetskom rezimu, Gruzija je imala komplikovanu nacionalno-administrativnu strukturu. Relativno mala savezna republika Gruzija je u svom sastavu imala tri autonomne teritorije: dve autonomne republike - Abhaziju i Adzariju, i autonomnu oblast - Juznu Osetiju. Dok je adzarska autonomija bila za SSSR neobicna, jer se zasnivala vise na religiji nego na etnickoj pripadnosti (njezino stanovnistvo uglavnom cine muslimani koji govore gruzinski), Abhazija i Juzna Osetija su osnovane na etnickom principu. Ovakvo etnoteritorijalno ustrojstvo danas se moze smatrati karakteristicnom crtom komunistickog rezima u njegovim naporima da stvori stalna zarista nereda i napregnutosti, sa ciljem da se iskoristi klasicni princip "zavadi pa vladaj". Tokom veceg dela sovjetskog perioda, ova autonomija zasnovana na etnickom principu nije ni na koji nacin stitila odgovarajucu manjinu od ugnjetavanja i pokusaja asimilacije. Gruzijski komunisticki rukovodioci sprovodili su vise ili manje energicnu politiku "gruzinizacije".
S druge strane, nacionalisticki nastrojeni Gruzini su samo postojanje ovih autonomnih teritorija, koje su zauzimale znacajan deo istorijskih gruzinskih zemalja, smatrali za pretnju daljem postojanju gruzinske nacije. Od kraja osamdesetih godina bilo je jasno da ce Gruzija, koja se borila za suverenitet, odricati slicno pravo republikama koje se nalaze u njezinom sastavu. Nobelovski laureat i borac za ljudska prava Andrej Saharov je jednom primetio da se s te tacke gledista Gruzija moze posmatrati kao "mala potencijalna imperija" koja je suparnik krupne imperije - Sovjetskog Saveza - po pitanju neravnopravnosti nacionalnih grupa. Posmatraci uporedjuju Gruziju sa ruskom lutkom "matrjoskom", jer je ona uspela da se otcepi u vreme kada su se dva njezina regiona borila za otcepljenje od same Gruzije.
Nacionalna ideja, zasnovana na uspomenama o nezavisnosti, nikada nije gubila svoju popularnost, iako su se sve do kraja osamdesetih godina zahtevi za nacionalnim samoopredeljenjem Gruzina mogli cuti samo od nevelike grupe disidentske inteligencije. Njihove deklaracije su bile upucene saborcima - disidentima u drugim delovima SSSR-a i, naravno, svetskom javnom mnenju. Medjunarodni odjek je, medjutim, bio minimalan. Sovjetski disidenti su, podrzavajuci prava Gruzije na samoopredeljenje, takodje imali u vidu i polozaj nekih gruzinskih manjina koje su bile izlozene narusavanju ljudskih prava, osobito polozaj Turaka-Meshetinaca, koji su bili nasilno proterani iz juzne Gruzije u centralnu Aziju 1944. godine. Zahtev "kaznjenog naroda" da mu se odobri povratak na rodnu zemlju nije podrzao nijedan clan gruzinskog nacionalnog pokreta.
Godine 1987. i 1988, kada su vetrovi otcepljenja vec uveliko duvali obalama Baltika i u nekim drugim regionima Sovjetskog Saveza, situacija u Gruziji je i dalje bila relativno mirna. Prelomna tacka je april 1989. godine kada su sovjetske trupe grubo ugusile mirne demonstracije u Tbilisiju ubivsi nekoliko nevinih ljudi. Sveopste negodovanje povodom nasilja izazvalo je nagli porast antikomunistickih osecanja i ojacalo separatisticke tendencije. Istovremeno, sposobnost Moskve da kontrolise situaciju u Gruziji (i po celoj mnogonacionalnoj imperiji) brzo se smanjivala. U oktobru 1990. godine u Gruziji su sprovedeni slobodni parlamentarni izbori na kojima je pobedio separatisticki blok Okrugli sto - Slobodna Gruzija, koji je predvodio Zvijad Gamsahurdija, bivsi disident, vidna i protivrecna politicka figura. Zavrsen je bio period komunisticke uprave u Gruziji. Aprila 1991. godine, to jest dva meseca posle grube intervencije sovjetskih trupa u prestonici Litve Vilnusu, parlament Gruzije je pod predsednistvom Gamsahurdije izglasao nezavisnost Gruzije od SSSR-a. Mesec dana kasnije, na sveopstem glasanju, Gamsahurdija je bio izabran za predsednika drzave.
Gamsahurdija je bio harizmaticna i popularna licnost, ali je imao i mnogo uticajnih neprijatelja, kako u Gruziji tako i van njezinih granica. Razvila se duga i surova borba za vlast, ciji je vrhunac bio vojni prevrat decembra 1991-januara 1992. godine i smenjivanje Gamsahurdije. Vrhovnu vlast u zemlji uskoro je preuzeo Eduard Sevarnadze koji je upravljao Gruzijom i kao rukovodilac republicke komunisticke partije 1972-1985.
Vladavina Sevarnadzea postala je legitimna tek nakon novih parlamentarnih izbora u oktobru 1992. godine. Vecina zapadnih vlada i medjunarodna zajednica u celini, ne pokazujuci nameru da suverenitet Gruzije priznaju za vreme Gamsahurdije, sada su priznali gruzinsku drzavnost maltene odmah posle dolaska Sevarnadzea. Dok je tamo bio Gamsahurdija, na Gruziju se gledalo kao na drzavu nedovoljne politicke stabilnosti da bi bila priznata; medjutim, ni posle dolaska Sevarnadzea drzava nije postala nista stabilnija i demokratskija. Verovatno je jedini razlog medjunarodnog priznanja drzave na cijem celu je bio lider koji je sam sebe naimenovao, a nakon sto je priznanje otkazano toj istoj drzavi dok je njome upravljao zakonito izabran predsednik - bilo to sto je novi vlastodrzac bio bolje poznat i u medjunarodnoj diplomatiji izazivao vise poverenja. Sevarnadze je od 1985. do 1990. bio ministar inostranih poslova SSSR-a. Ovaj slucaj pokazuje da danasnji modeli priznavanja novih drzava, koji se nalaze u najtesnjoj vezi sa problemima samoopredeljenja, treba da budu znatno logicniji i dosledniji. Politicka borba u Gruziji, koja uopste nije prestala posle svrgavanja Gamsahurdije, vodi se na pozadini etnopolitickog nasilja u kojem se gruzinska vecina sukobljava sa zahtevima za samoopredeljenjem teritorijalno autonomnih manjina Osetina i Abhaza.

Juzna Osetija

U skladu sa poslednjim sovjetskim popisom stanovnistva, sprovedenim 1989. godine, broj Osetina u Gruziji je bio oko 160 000 ljudi, od kojih je 65 000 zivelo u Jugo-Osetinskoj autonomnoj oblasti, gde su cinili oko trecine stanovnistva. Ostalo stanovnistvo oblasti cinili su uglavnom Gruzini. Istorijski, Gruzini su naseljavali tu oblast pre dolaska Osetina (zbog cega danas mnogi Gruzini odbacuju i sam pojam "Juzna Osetija" i umesto toga koriste gruzinska imena tih zemalja: "Sida Kartli" ili "Samacablo"). Medjutim, Osetini se tesko mogu smatrati nedavnim migrantima, buduci da na toj teritoriji zive vec nekoliko stotina godina.
Za sovjetskog rezima, gruzinski Osetini, osobito oni koji su ziveli izvan autonomne oblasti, bili su predmet politike asimilacije koju je sprovodilo rukovodstvo u Tbilisiju. Napregnutost je narasla krajem osamdesetih godina, kada su juzni Osetini, ne nalazeci odgovor na svoje zalbe, postavili pitanje samoopredeljenja i promene statusa teritorije. Pokret za samoopredeljenje, iako je bio iniciran i rukovodjen drzavnim organom upravljanja oblascu (sovjetom), u kojem je vecinu cinila komunisticka elita starog kova, uzivao je masovnu podrsku svih socijalnih slojeva. U jesen 1990. godine Juzna Osetija se proglasila suverenom republikom u sastavu Sovjetskog Saveza, imajuci ocigledan cilj da se ujedini sa Severno-Osetinskom Autonomnom Republikom Ruske Federacije. Obe teritorije deli kavkaski greben, ali ih povezuje gorski prelaz i tunel pod planinama. Zahtevi Juzne Osetije su naisli na malo podrske (ako je uopste bilo nekakve podrske) u Moskvi, gde su se plasili da pod pritiskom "odozdo" promene bilo koju granicu ili status ma koje teritorije unutar mnogonacionalne drzave.
Decembra 1990. godine novoizabrani parlament Gruzije ukinuo je teritorijalnu autonomiju Juzne Osetije i u Chinvali, glavnom gradu oblasti, uveo vanredno stanje. Glasnogovornik zakonodavnog organa Juzne Osetije, osnovanog nesto ranije, Torez Kulumbegov bio je uhapsen u Tbilisiju za vreme pregovora i zatvoren vise od godinu dana, sve dok ruski i osetinski borci za ljudska prava nisu uspeli da izdejstvuju njegovo oslobadjanje. Uvodjenje vanrednog stanja bilo je signal za pocetak partizanske borbe koja je trajala dve i po godine. Za vreme tog rata Gruzini i Osetini pocinili su ubistva civilnog stanovnistva, organizovali blokade, etnicka ciscenja i druga nasilja. U pocetku je Moskva pokusavala da obuzda nasilje tako sto je u region poslala odrede unutrasnjih vojski, ali joj nije uspelo da uspostavi red.
Posle raspada Sovjetskog Saveza, Juzna Osetija je aktivno trazila podrsku Rusije, ali ruska vlada, bez obzira na snazan pritisak od strane nacionalistickih politickih snaga i rukovodstva Juzne Osetije, uzdrzala se od priznavanja otcepljenja Juzne Osetije od Gruzije, jer bi to bilo isto sto i ruski "anslus" dela gruzijske teritorije. Ako bi ovaj zahtev bio ispunjen, to bi moglo izazvati zahteve za slicnim "anslusima" od strane drugih manjina: na primer, Rusa na Krimu ili u severoistocnom delu Estonije, ili Lezgina na severnom Kavkazu, od kojih deo zivi u Rusiji (Dagestan), a drugi deo sa druge strane kavkaskog lanca, u Azerbejdzanu. Rezultati plebiscita sprovedenog u Juznoj Osetiji, i na kojem se vecina ucesnika izjasnila u prilog pripajanja Juzne Osetije Ruskoj Federaciji, rusko rukovodstvo je jednostavno ignorisalo. Tek je u junu 1992. godine bila dogovorena prava obustava vojnih dejstava, zahvaljujuci uglavnom posrednickim naporima Rusije. Uz to, Rusija je u region poslala izvestan broj mirotvornih trupa. Ovi su odredi bili pojacani vojnicima iz Severne Osetije i Gruzije. U sadasnje vreme, kontrolu delovanja ovih trostranih mirotvornih snaga ostvaruju predstavnici Organizacije za bezbednost i saradnju u Evropi (OEBS). Od tog vremena u Juznoj Osetiji vise nije bilo nasilja, ali posto trajno politicko resenje problema jos nije nadjeno moguca je nova eksplozija neprijateljstava. Uz to, gruzinski prognanici do danas ne mogu da se vrate u Juznu Osetiju.

Abhazija

Sukob u Abhaziji bacio je jos ozbiljniji izazov teritorijalnoj celovitosti i unutrasnjoj stabilnosti Gruzije. Gruzinsko-abhaski konflikt takodje ima dalekosezne medjunarodne posledice.
Abhazi su nevelika etnicka grupa koja se jasno razlikuje od Gruzina. Po jeziku i kulturi oni su srodni planinskim narodima severnog Kavkaza i spadaju medju najstarije stanovnike zapadnog Zakavkazja. U ranom srednjem veku Abhasko carstvo postojalo je istovremeno sa Gruzinskim. Godine 1860. Abhazija je bila u sastavu Ruske imperije. U vreme ruskog osvajanja, i uskoro posle toga, znatan deo abhaskog stanovnistva (koje ispoveda mesavinu islamskih, hriscanskih i paganskih verovanja) bio je ili iseljen ili se dobrovoljno preselio u susednu Tursku. Bez obzira na to, u pocetku dvadesetog veka Abhazi su jos uvek cinili vecinu u svojoj istorijskoj domovini. Posle revolucije 1917. godine Abhazija je usla u Sovjetski Savez kao suverena republika u sastavu takozvane Zakavkaske Federacije, i taj status je potvrdjen 1925. godine u novom ustavu Abhazije. Ali, 1931. taj status je bio promenjen, snizen do statusa autonomne republike u sastavu Gruzije. U vecem delu sovjetskog perioda (osobito za vreme Staljina), Abhazija je bila podvrgnuta pojacanoj "gruzinizaciji": sprovodila se diskriminacija Abhaza u mnogim sferama, a istovremeno se favorizovalo doseljavanje Gruzina iz krajeva izvan autonomne republike. Lavrentije Berija, sef gruzinske komunisticke partije u tridesetim godinama, igrao je veoma aktivnu ulogu u ostvarenju te politike. Kao posledica svega toga, etnodemografski pokazatelji u Abhaziji su se izrazito izmenili za zivota dve generacije. Godine 1989. broj Abhaza je iznosio 93 000 (18% stanovnistva republike), dok je Gruzina bilo 240 000 (45%). Broj Jermena (15%) i Rusa (14%) takodje je znatno porastao.

deklarisanja otcepljenja od Gruzije, ali je malo verovatno da bi se saglasili sa jednostavnim obnavljanjem abhaske autonomije u sastavu Gruzije. S druge strane, Gruzini se verovatno nikada ne bi pomirili sa otcepljenjem. Stavise, otcepljenje bi izazvalo medjunarodno neslaganje, kao narusavanje teritorijalnog integriteta Gruzije, buduci da Abhasci vec duze vreme predstavljaju manjinu stanovnistva u samoj Abhaziji. Sadasnja situacija, u kojoj je vecina abhaskih Gruzina bila primorana da napusti Abhaziju, ne moze se prihvatiti kao konacno resenje pitanja. Izgleda da buduci pregovori treba da se koncentrisu na razradjivanje statusa Abhazije kao suverene drzave u sastavu gruzijske federacije ili konfederacije. Vazno je takodje da Abhazija garantuje jednakost svih etnickih grupa, ukljucujuci i Gruzine.
U leto 1995. rukovodstvo Abhazije je dozvolilo priblizno stotini hiljada gruzinskih izbeglica da pocnu proces povratka u najjuzniju oblast Abhazije - galijsku - gde je gruzinsko stanovnistvo cinilo bitnu vecinu. Ne mnogo ranije, gruzijsko rukovodstvo je, bez obzira na snazno suprotstavljanje u parlamentu, u junu predlozilo projekat novog ustava Gruzije, prema kojem zemlja zvanicno treba da postane federativna drzava sa posebnim nivoom samouprave u Abhaziji, Adzariji i Juznoj Osetiji.
U jesen 1996. u Abhaziji su sprovedeni predsednicki i parlamentarni izbori, cija je legitimnost pod pitanjem usled odsustva mnogobrojnih izbeglica. Istovremeno su i gruzijske vlasti sprovele referendum medju izbeglicama iz Abhazije koji zive u Gruziji. Kako se moglo ocekivati, ogromna vecina ucesnika na referendumu je glasala za davanje Abhaziji specijalnog statusa u sastavu Gruzije.

* Iz knjige Galine Starovojtove: Samoopredeljenje nacija, Sankt Peterburg 1999. Preveo Pavle Rak.

Dokumenti: Velika Srbija i mali glupi akademici «

» Ogledi: Pretpostavke krivicne estetike