Dokumenti

Velika Srbija i mali glupi akademici

Otvoreno pismo predsedniku Vlade Srbije g. Z. Djindjicu

Danas je vid nevoljnom stit
Danas je svaki Srbin vidovit.
J. J. Zmaj

I danas kad dodje do poslednjeg boja
Neozaren starim oreola sjajem,
Ja cu dati zivot, otadzbino moja
Znajuci sta dajem i zasto ga dajem.
Milan Rakic*

Postovani g. Djindjicu

Motor razvitka svake drzave

Pisem Vam kao Srbinu koji je imao junacke hrabrosti, mudrosti i politicke vestine da zlotvora Srbije Slobodana Milosevica posalje na sud za ratne zlocince u Hag. Da ostvarite sto Vam u ovom pismu predlazem treba Vam mnogo vise hrabrosti, politicke pameti i vestine nego u slucaju Milosevic. Akcija koju Vam predlazem je deo neophodne politike za razvitak Srbije uopste i njene nauke & tehnologije posebno.
Od 1950-ih ukazivao sam u svojim radovima u svetskim casopisima i pismima Titu, sefovima republika bivse Jugoslavije i Srpskoj akademiji nauka sledece: snaga motora razvitka jedne drzave je izrazena procentom bruto nacionalnog dohotka koji ona trosi na razvitak nauke, tehnologije, na stvaranje sopstvenih izuma i inovacije. Stanje tog motora razvitka danas se vidi iz sledecih brojki: Svedska 3,8% BND, USA 2,8%, najrazvijenije zemlje Evropske unije oko 2,5% BND, a Srbija i Hrvatska manje od 1%. Moj predlog Vam je da u reorganizaciju politike, nauke i tehnologije Srbije ukljucite i raspustanje i potpunu reorganizaciju danasnje takozvane Srpske

akademije nauka, koja sa naukom nema nikakve veze jer je generacijama, cak i posle Milosevica, vode maloumni zagovornici antidemokratske ideologije, nacionalizma i sovinizma.
Od 1973. do danas bavim se izucavanjem kolektivne pameti organizacija, preduzeca i drzava. Godine 1973. razvio sam uvid, objavljen bez moga imena, u javnom drzavnom dokumentu Svedske za reformu vojne obavestajne sluzbe "SOU 19, 1975": da obavjestajnost, njena kolektivna pamet, treba da postane ne samo zastita bezbednosti i nezavisnosti jedne drzave vec glavni faktor njene sposobnosti za razvitak. Ovih dana u Hrvatskoj drzim predavanja o umnoj moci Dubrovacke republike od 1301. do 1806, a Svedske od 1700. do 2002. U Le Mondu od 20. oktobra vidim da univerzitet Ottawa osniva odeljenje za kolektivnu pamet organizacija, poduzeca i drzava. Prema IBM, ulaganje u Business Intelligence preduzeca danas iznosi preko 70 milijardi dolara.

Najnoviji simpozijum SAN

Direktni povod da Vam pisem je najnoviji i najlazniji simpozijum SAN-a o Velikoj Srbiji. Tu se izmislilo da nikada niko nije nastojao "da stvori Veliku Srbiju nego su se samo njeni protivnici - (odakle i ko su oni nije receno, S. D.) - sluzili optuzbom o navedenoj velikosrpskoj hegemoniji, da bi ostvarili svoje ciljeve na stetu Srba". Sustina takvih simpozijuma je ravna po gluposti onom da je danas Humboltova akademija u Berlinu odrzala simpozijum dokazujuci da u Nemackoj tokom 1930. i 1940. nije bilo ni nacizma ni Hitlera. Simpozijum SAN-a su opet, medju ostalim, vodili "naucnici" kao Dobrica Cosic, Mihajlo Markovic i D. Medakovic.

Uticaj Velike Srbije u mom zivotu

Ovde cu ukratko opisati samo uticaj ideje Velike Srbije u svom licnom zivotu. Rodjen sam u Sarajevu od srpskog oca i majke juna 1911. U istom mesecu je u Beogradu sef vojne obavestajne sluzbe pukovnik Dimitrijevic "Apis" osnovao teroristicku organizaciju Ujedinjenje ili smrt bolje poznatu kao Crna ruka, sa ciljem da terorom rusi Autro-Hungarsku imperiju i "da pod dinastijom Karadjordjevica ujedini" - citiram ustav Crne ruke - "sve srpske pokrajine: 1. Bosnu i Hercegovinu, 2. Crnu Goru, 3. Staru Srbiju i Makedoniju, 4. Hrvatsku, Sloveniju i Srem, 5. Vojvodinu, 6. Morsku Obalu (Dalmaciju)". Oktobra 1911. bio sam izbeglica u narucju majke bezeci za Beograd jer je Austrija htela da hapsi moga oca, doktora Jevtu Dedijera, kao clana Crne ruke, za sta imam bezbroj dokaza. To se iz svih njegovih obilnih radova - umro je u 37. godini, 1918, i vidi. Godine 1913, posle Prvog balkanskog rata, on je napisao o Makedoniji knjigu Nova Srbija i u njoj rekao: "Imajuci Vardarsko-Moravsku dolinu, Srbija sada moze dominirati celim Balkanskim poluostrvom". U izdanju knjige Jevta Dedijera o Hercegovini, koju je priredio Vladimir Dedijer, objavljeno je njegovo pismo ministru unutarnjih poslova Srbije u izgnanstvu 1916, u kojem J. Dedijer kaze: "Kod Bitolja nasao sam nekoliko sela Vlaha koje treba pretvoriti u Srbe kulturnim postupkom". Godine 1915. Hrvat Stupilo je dosao u Nis, gde je bila vlada Nikole Pasica, izbegla iz okupiranog Beograda, da upozori Pasica da Italija namerava da okupira Dalmaciju. Na Pasicevo pitanje "Sta je Dalmacija?", Jevto Dedijer je napisao, 15. maja 1915, brosuru Dalmacija (videti sliku). Na zadnjoj strani brosure stoji: "Velika Srbija bice oko 250 000 km kvadratnih", to jest veca od Kraljevine Srba, Hrvata, Slovenaca uspostavljene na Versajskoj konferenciji.

Aleksandar Karadjordjevic i Nikola Pasic su uspostavili srpsku diktaturu nad svim narodima jugoslovenskih zemalja. Novembra 1918. kao dete od sedam godina u Bosanskom Samcu slusao sam majku Milicu Dedijer da zgranuta prica da je gledala kako "nasa, srpska policija" na trgu prisiljuje Muslimane da jedu svinjetinu i slaninu. Decembra 1918, posle Podgoricke skupstine, pocela su ubistva Crnogoraca koji su se borili za monarhiju Petrovica i slobodu Crne Gore. Januara 1919. general Milan Nedic, docnije sef vlade u okupiranoj Srbiji, pucao je na demonstrante na Jelacicevom trgu u Zagrebu koji su trazili autonomiju Hrvatske. Godine 1922. Zika Lazic, ministar unutrasnjih poslova, pozvao me je: "Hajde, Stevice, da ispratimo nasu srpsku vojsku koja ide na Kosovo da tuce Arnaute". Juna 1928. majka Milica rekla je meni i braci, Vladimiru i Borivoju: "Djeco, ovo je kraj Jugoslavije. Prokleti Aleksandar je dao ubiti demokratske vodje Hrvata". To je bilo kada je Punisa Racic, licni prijatelj Aleksandra, sa kojim je noc prije igrao pokera, ubio u skupstini bracu Radic.

Godine 1931. sekretarica Alberta Einsteina, koji je radio u zgradi matematike Princeton univerziteta, gde sam bio student teoretske fizike, dala mi je Einsteinov protest da je vlada Aleksandra dala ubiti hrvatskog naucnika Suflaja. Godine 1936, kada sam postao clan KPJ u New Yorku, citao sam Proleter kojeg je uredjivao Josip Broz Tito, da je Jugoslavija "tamnica naroda" sto je od nje Aleksandrova vlada nacinila, te je 1941. propala pod prvim udarom fasisticke vojske. Godine 1941. citao sam u New York Timesu da je Aleksandar Belic, predsednik SAN-a, potpisao proglas u kojem napada narodnooslobodilacku borbu Srba protiv nacizma.
"Velika Srbija" je od poslanika skupstine Ante Pavelica, kako pise Svetozar Pribicevic u svojoj knjizi Diktatura Kralja Aleksandra (1936), koji je u parlamentu zagovarao samo autonomiju Hrvatske u okviru Jugoslavije, kad je vidio da Punisa Racic ubija hrvatske vodje, pretvorio u kvislinga Hitlera i Musolinija i dusmana srpskog zivlja u Hrvatskoj.
Od 1988. godine sam uvidio velikosrpsku politiku Milosevica na prvom mestu protiv srpskog naroda. U nizu napisa potpisivao sam se, pocev od Borbe godine 1989, kao "Srbin sa dna kace", gde je kiseli kupus najbolji, napadajuci Milosevice, Cosice i zagovornike Velike Srbije. Milosevicev napad, najavljen na Kosovu 28. juna 1989, na Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu i Kosovo dozivio sam kao najgoru tragediju u svom burnom zivotu. Godine 1989, oktobra meseca, u otvorenom pismu mom pokojnom ocu, uz urednicku pomoc generala Peka Dapcevica, napisao sam intervju - sa Lukom Brajlom u Slobodnoj Dalmaciji da je njegova ideja Velike Srbije donela ratove i katastrofu za srpski narod 1914, pa onda 1941, i da ce pod Milosevicem doneti i trecu katastrofu, za koju danas, 2002. godine, i placa. U tom intervjuu izneo sam mnoge ideje - kao na primer pogubna steta nacionalizma koji je nerazdvojan od sovinizma - u kojima mi je pomagao moj prijatelj iz detinjstva sa Bob kluba kod "Sest topola" u Beogradu i najslavniji Titov general Koca Popovic. On mi je stalno ponavljao: "Stevo, dok se ne rese nacionalizma i na prvom mestu srpske elite, nema im spasa: propasce sa Milosevicem!" Njega su interesovale moje ideje o razvitku inteligencije drzava, koje smo diskutovali na bezbroj rucaka u njegovoj maloj kuci u Dubrovniku. Mala mi je uteha u tome bila 5. oktobra 2000. kada me je iz Londona zvao bivsi sekretar Laburisticke partije Velike Britanije Michael Foot da mi se zahvali i cestita na svrgavanju Milosevica.

Pet kardinalnih gluposti SAN-a

Ovde cu samo navesti ukratko pet kardinalnih gluposti SAN-a.
I Uprkos bezbroj dokumenata, pocev od Garasaninovog Nacertanija, preko pisanja Jovana Cvijica, ustava Crne ruke, ideologa Draze Mihajlovica S. Moljevica i vladavine svih velikosrpskih vlada od 1918. do 1941. SAN sad negira postojanje ideje Velike Srbije.
II Srpski politicar Svetozar Pribicevic na strani 163 svoje knjige Diktatura Kralja Aleksandra veli sledece: "Nema na svijetu snage sto moze slomiti hrvatsku misao. Prije ce se Velebit srusiti u more i Drava i Sava presusiti nego ce se Hrvati odreci svojih teznji sto sadrzavaju cuvanje i nesmetani razvoj njihova individualiteta". Korenita glupost rukovodstva SAN-a kao i Milosevica bila je da ne razumiju da ovo sto je Pribicevic rekao za Hrvate, vredi i za Slovence, Bosnjake, Makedonce, Albance i Crnogorce.

III U istoriji Srbija je pocela cetiri rata, koja je najavio Milosevic u svom govoru na Kosovu 28. juna 1989, protiv Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Kosova i sva cetiri izgubila. Nema primera u istoriji da jedna drzava izgubi u pet godina cetiri rata, sto SAN negira.
IV Glavni zadatak svakog naucnog centra danas je da shvati tokove u svijetu ukljuciv i desetu revoluciju inteligencije u istoriji covecanstva u kojoj danas svi zivimo. Rukovodstvu SAN nije ni na kraj pameti stalo kad su propagirali Milosevica i njegovu Veliku Srbiju, da je medjunarodna zajednica danas spremna da otpocne rat protiv jedne suverene drzave i njenog sefa stavi na sud za ratne zlocine, sto se prvi put u istoriji dogodilo, i to sa Srbijom.
V Glavna i najgora glupost rukovodilaca SAN-a je da su se bavili svime osim onim cime se svaka akademija nauka treba baviti: razvitkom kreativne moci svog naroda u nauci, tehnologiji, u izumima i inovacijama. Iz prilozenog pisma Dobrice Cosica meni mozete viditi da sam ih ja urgirao u tom smislu i to ne prvi put. U prvom clanku prvog broja Nove misli, koju je osnovao Crnogorac i clan Politbiroa Komunisticke partije Jugoslavije Milovan Djilas godine 1952, naci cete moj clanak u kojem osudjujem SAN da sledi katastrofalnu politiku Sovjetskog Saveza na tom podrucju.
Sta veli to pismo Dobrice Cosica meni od 25. juna 1984. godine? Napominjem da od njegove zamisli da SAN odrzi konferenciju "Drustvo, nauka, buducnost" nista nije bilo. Jer su se poceli baviti svojim Memorandumom da ozive ideju Velike Srbije. Drugo: "nas narod, on ostaje u planinama Balkana", jer njegovi akademici i blesavi politicari kao Kostunica igraju se jos uvek nazadnim idejama nacionalizma, sovinizma, mrznje i gluposti. To njihov trodnevni simpozijum o nepostojanju ideje Velike Srbije i dokazuje.
Postovani g. Djindjicu, nadam se da cete u ovom pismu naci dovoljno argumenata da Vam pomognu u teskom zadatku koji Vas ocekuje da stavite Srbiju na put dinamickog razvitka.

S postovanjem
Stevan Dedijer, kao i uvek, Srbin sa dna kace

*) Iz zbirke pesama Milana Rakica, poklonjene meni u Rimu kad sam bio djak, a on ambasador Jugoslavije, 1927.

Kultura: Verske zajednice na teritoriji Obrenovca i mogucnosti dijaloga «

» Prevod: Nade i razocarenja – slucaj Gruzija