|
'umor u glavi
Zlocinofilija
Medjunarodna krizna grupa obznanila je da je, jos od januara ove godine,
jugoslovenski vrh, sve sa predsednikom Kostunicom, znao za izvoz oruzja
u Irak. G. Kostunica je morao znati za ovu rabotu - to sto se prodavalo
Sadamu nisu suve sljive iz Kostunica. Kad je upozoren na posledice Kostunica
je zapevao svoju omiljenu pesmu: "Moja roba, moj ducan, kome 'ocu
ja prodam".
Kostunica je svoju politicku taktiku jednom usporedio sa lukavoscu Milosa
Obrenovica. Verovatno je mislio da ce biti dostojan svog idola ako istovremeno
zastupa ulazak u Partnerstvo za mir i, potajno, ostvaruje partnerstvo
sa Sadamom.
U kulturnim zemljama se za ovakve brljotine podnose ostavke. Kostunici
to i ne pada na pamet - on racuna da ce dobiti koji glas vise jer se
usudio da napakosti Amerima pomazuci njihovog glavnog neprijatelja.
Simptomaticno je da celu pricu nisu otkrili beogradski novinari i da
je o njoj prvi pisao londonski Gardijan - sto govori o bedi ovdasnjeg
novinarstva i o tome da film o srpskom Votergejtu necemo gledati skoro.
S Ratkom, u Evropu
Karla del Ponte je opet u Beogradu bila, sta je radila, Ratka Mladica
je trazila, al' svoju zelju nije utazila. Govorila je o mnogim svedocima
koji su, na mnogim mestima, u Beogradu, videli Mladica. Odgovoreno joj
je: bio je Ratko al' na kratko, vise tu nije, ne znamo gde se krije.
Pogresno ste shvatili da je negde vidjen, on je samo vrlo vidjen medju
Srbima.
Salu na stranu, jatakovanje Ratku Mladicu je jedna od najvecih bruka
nove vlasti. Zametanje tragova i skrivanje protagoniste najveceg ratnog
zlocina posle Drugog svetskog rata ne moze se zvati drugacije. Govoriti
o prikljucenju Srbije Evropi a u paketu sa Ratkom Mladicem i Sljivancaninom
cista je iluzija. Sa njima mozemo napredovati samo u pravcu pradavnih,
plemenskih vremena, u kojima su masakratori inoplemenika mogli biti
narodski heroji.
Zlocinofilija
Ovaj odeljak posvecujem jednom zanimljivom fenomenu povezanom sa ratnim
zlocinima (ciju dalju razradu prepustam psihoanaliticarima od zanata).
Slusao sam, onomad, gospodju Ljiljanu Smailovic kako iznosi utiske sa
haskog procesa Slobodanu Milosevicu. Utisci su joj bili svezi: ukljucila
se u program televizije B-92 u pauzi, posle pocetka Milosevicevog unakrsnog
ispitivanja jednog zasticenog svedoka. Dok sam slusala onog zasticenog
svedoka, poverila nam se, cinilo mi se da je optuzba konacno stala na
noge... Ali, saopstila nam je ozareno, kada je rec dobio Slobodan Milosevic,
sve se u meni promenilo za sto osamdeset stepeni, Milosevic je naprosto
blistao...
Drugi primer. Slusao sam, ovih dana, nekog profesora s Pravnog fakulteta
(nije Kosta Cavoski, ali nesto vrlo slicno), profesora koji je clan
svih mogucih klubova ljubitelja ratnih zlocinaca (oni to zovu "odborima
za zastitu"). Profesor je, valjda u odsustvu Koste Cavoskog, bio
gost "Utiska nedelje" i iskoristio je svoje gostovanje da
gledateljstvo ushiceno obavesti kako se "Sljiva nece ziv predati"
i kako je, na zatvorenoj sesiji Haskog tribunala "Milosevic naprosto
pregazio Dulovica"... Sesija je bila zatvorena za javnost, ali
on je to doznao iz poverljivih izvora i to je za njega bio utisak nad
utiscima...
Fenomen opisan u ova dva primera nije drugo nego vrsta erotske perverzije
kojoj dajem ime zlocinofilija.
Primeri koje sam naveo nisu usamljeni - ova erotska devijacija je svakako
prilicno rasirena u danasnjoj Srbiji. I kao sto su homici imali svoje
"kadrovske liste" izgleda da ih imaju i pripadnici ovog serkla.
Gospodja Smailovic je, nekako odmah posle opisanog izliva ushicenja
prema Milosevicu, naimenovana u Kostunicinu Komisiju za istinu.
Ipak se krece...
Nasi ustavoklepci ne citaju Republiku. Da su procitali poslednji
broj i moj tekst o "kretanju unatraske" ne bi, bar javno,
davali potkrepe mojim tvrdnjama. A to je upravo ucinio jedan od clanova
tog zaludnog tela. On je, naime, obznanio da su na poslednjem sastanku
Komisije za ustavnu povelju "ucinili tri koraka unatrag".
Slatko sam se nasmejao. Ipak se krece, makar i natraske.
Miodrag Stanisavljevic
Hronika: Nova
knjiga «
|
