Ponovo procitati

Slavuj i(li) zmaj

Krajem XIX veka (1899), na proslavi 50 godina pevanja Jovana Jovanovica Zmaja, pesnik Laza Kostic je, neuobicajeno, kriticki govorio o slavljeniku. Takodje pesnik, Kostic je slavljeniku porucio: "Pesniku tvoga glasa ne mozemo oprostiti - slabu pesmu", zapazivsi u njegovoj produkciji da "cim se zmaj otme i nametne i ucutka slavuja, postaju zmajovice... prava nedonoscad". Kriticki govor na proslavi pracen je skandalom, pa je Kostic potom objavio knjigu †videti: Laza Kostic, O Jovanu Jovanovicu Zmaju (Zmajovi), Sombor 1902; obnovljeno izdanje: Knjiga o Zmaju, "Prosveta", Beograd 1984‡. Obnovljena je nakon vise od pola veka ali i dalje ostaje van ozbiljnije paznje. U medjuvremenu, nastala je knjiga Danila Kisa, Cas anatomije, o istoj temi - "tendencioznoj knjizevnosti" - i slicne je sudbine.
Sredinom XX veka Anica Savic Rebac, secajuci se knjige Laze Kostica, veli da je ona bila "mnogo kudjena i mnogo hvaljena". Ona u njoj vidi "vanrednu manifestaciju pesnickog kriticizma i ispovedanja" (videti: Anica Savic Rebac, Helenski vidici, SKZ, Beograd 1966).
Nadamo se da su razmisljanja Laze Kostica (Danila Kisa i Anice Savic Rebac) i danas podsticajna za istrazivanje odnosa umetnosti i politike, pa zbog toga iz njegove knjige objavljujemo krace odlomke. (Oprema redakcijska.)

Ur.

Ja sam Zmaja, kad je progutao slavuja, uporedio sa onim Omirovim "drakonom" sto je prozderao onu vrabicu. (...)
O, Zmale, Zmale, pijana te vidio! sto reku nasi Bacvani. Okani se ti politike, nije to za nas. Nauci se bar iz mog zalosnog primera. Eto vidis, ja sam bio vise puta u dvorima te laze i varalice, isprva je lebdila oko mene svakom dvorbom i ugodbom. Dok sam se ja u nje castio, ti si samo kroz plot gledao, pa ti se cinilo da se ja divno zabavljam. A sta sam ja prema njenim velikim ljubimcima i ugodnicima! Pa i ti retko dobro prolaze. Pogledaj Bismarka! Je li bilo veceg i sretnijeg politicara ovoga - devetnaestog - veka od njega? Pa i on je imao dana, i to presudnih, zavrsnih tako reci, kad je proklinjao i onaj cas u kom se latio tog nezahvalnog, tog poganog posla!
A sta cemo mi, sta ces ti, jado? Kud si krenuo?
- E, moj brajko, - mislis ti, ako i ne kazes, - okanio bih se ja nje drage volje, pustio bih ja nju da ide do sto vraga; ali nuto nevolje! To je krlja: n e p u s t a o n a m e n e!
- A ti ne mozes vise da se otrgnes. Da si mladji, ja bih te sokolio: "Rsom srzni, rukom vrzni, ljucki rsu!" Al' ovako, primi moje najdublje sazaljenje, pa Bog ti a dusa ti! (...)

Motivi kritike

Secam se da su neki zaista spominjali moju "zlobu", moje "zlobno srce". Samo ne znam za sto bih mu ja zlobio?
- Pa, razume se, radi velicanstvene, svenarodne proslave.
- I nista vise?
- A kuda ces vise?

- Sazaljenje? Sta rece, covece? Jesam li dobro cuo?
- Sasvim si dobro cuo: sa-za-lje-nje, ili, bilo mi ga je zao.
- A zasto, da od Boga nadjes?
- To stoji, po svoj prilici, najvise do ukusa. Mene je muka kad me ko u oci hvali, osobito kad zaopuca pa ne pusta, pa nikad kraja, kao da me siba po obrazu. Pa jos kad je to onako svecano i svestrano, jedan pusti, drugi uhvati, pa sve tako dva duga, letnja dana, kao sto je ono siromah Zmaj u Zagrebu stradao. Jos i Boze pomozi kad je medju govornicima kakav Giga Gersic, cisto ti se razgali. Ali kad ga zaokupise oni silni pozdravi sto ih je "Srbobran" onako nemilice objavio -
- A sto ces, to je narod, bezazleni narod, vecina nasih citalaca. Al' na posletku, gde to stoji da svaki mora biti tvoga gusta? Moze biti da Zmajova u tome uziva od cega je tebi muka.
- Moze biti. Al' ako je tako, jos mi ga je vise zao.
- Kazace ti se da je to "kiselo grozdje", te da je i to "sazaljenje" niklo iz pakosne zemlje.
- Kome godi neka misli tako. A prilika je da vecini Zmajovinih slavitelja to godi. Ja bih pace rekao da je toga radi i izmisljena moja zloba: ad majorem gloriam Draconis.
- Zbilja?
- Ni da su sve akademije ovoga sveta udarile celom pred Zmajovinim nogama, ne bi tim ljudima toliko godilo koliko misao da mu ja zlobim, da mu ja zavidim.
- Al' tek ne godi i samome Zmajovi?
- I njemu glavom. Ko ne poznaje toliko slabosti covecje, i u visih umova, da mi veruje na rec, neka dodje da mu pokazem dokaz, priznanicu Zmajovinu. Te tako bih ja bas tom svojom "zlobom" bio, i nehotice, najveci slavitelj Zmajev, kao sto sam navek uzivao slusajuci Slavuja. (...)

Vrednost pismenosti

Dizite skole,
Deca vas mole! - ?

Pa lepo, dizimo skole, nisam s raskide. A i ko bi bio protiv dizanja skola?
- Ne velim to, to se razume; al' treba valjda nesto da reces i o toj pesmi.
- Zasto? Nahodis li ti kakvu osobitu pojeziju u njoj? (...)
Ko je protivan dizanju skola? Niko. Pa sto se ljutis? Na sto kletva i preklinjanje?
Nego, kad smo vec pri pitanju o pismenosti i nepismenosti, dela, Zmale, da i o tome koju reknemo.
Sta mislis, je li pismenost po sebi tako prekorupce, tako apsolutno dobro, da se pesnik zaista ima rasta zanositi za njom?
- Kako da nije? O tome tek nema sumnje.
- Dakle, ko je pismen, omne tulit punctum?
- To ne, al' to je tek prva pogodba daljeg ucenja, svakog umnog razvitka.
- Je li, Boga ti? A nepismenom nema ni daljeg ucenja ni umnog razvitka.
- Dakako da nema.
- Da,
Skini mi, babo, s cela oblake,
Ne daj me, babo, u prosijake.
A propos prosijaka. Jesi li ti poznavao staroga deda Gecu?
- Kako ga ne bi poznavao, kad je kupio moj salas, a njegov sin Laza meni je stari drug i prijatelj.
- Dakle, kupio tvoj salas i stekao milijone, je li?
- Tako je.
- A je li deda Geca bio mnogo pismen?
- Nije znao ni pisati ni citati.
- Gle, molim te, pa kako to? Deda Geca nepismen kupio salas i stekao milijone, a ti pismen, kao najpismeniji, prodao salas nepismenom, i ne samo da nisi nista stekao, nego si rastekao i ono malo sto se zateklo i, da nije one mrake narodne pensijice, gotovo da bi mogao, pored sve svoje pismenosti, uzviknuti:
Evo me, babo, u prosijake!
- E, to je drugo, to su retki primeri. To je samo izuzetak sto potvrdjuje pravilo.
- Retki? Dakako i pismeni su milijonari retke tice, a kamo li nepismeni.
- I to moze samo seljak, samo ratar. Pa i to mucno da bi mogao sad, to je nekad moglo biti.
- Sad, velis, mucno i ratar. A trgovac?
- Trgovac, nepismen? To se sad ne moze ni pomisliti.
- A Panajota?
- Koji Panajota?
- Panajota Velijanos. Umro je jesenas u Atini i ostavio svome narodu sto milijona dinara sto ih je stekao trgujuci, a za zivota je jos bio poklonio Atini za vise milijona dom za narodnu biblijoteku. Taj trgovac jedva je znao potpisati svoje ime.
- Secam se, citao sam u novinama. To je zaista nerazumljivo.
- Sta i sta ne razumemo sto se dogadja u svetu! Ali ja ti kazem i smeo bih se opkladiti, kako ta stvar stoji danas - "ko god danas citat' ne zna" - da ih je vise sto ih je pismenost, prepismenost, preucenost oterala u prosijake, nego onih sto su prosijaci radi nepismenosti. Ti znas dobro sto je inteligentni proletarijat. Taj sve vise raste, a nepismeni opada. O tome je vec mnogo pisano, al' jos nije ni blizu sve receno, jer se stvar tek razvija.
- Al' nije coveku sve dobro u bogatstvu.
- Nije. Da vidimo drugu oblast. Uzmi politiku, drzavnost, upravu.
- Zar i tu mozes dopustiti nepismenost?
- Ne pita se sto ja dopustam, nego moze li i je li kadgod i skoro moglo biti, da nepismen covek bude veliki drzavnik. Ti znas kneza Milosa?
- Milosa "Velikog"? A ko ga ne zna! Hoces da kazes da je i on bio nepismen, pa opet ne samo veliki vojvoda nego jos veci drzavnik, vladar? To su neobicne prilike. A da kakav bi tek bio da je znao pisati i citati, bar koliko Karadjordje, kome nije smetala pismenost da bude i dobar junak i upravnik?
- Zaista ne bi Milosu nista pomoglo da je znao pisati ma i lepse od Karadjordja, kao sto bi i Karadjordje isto onaki bio, sve da nije nadro ono malo sitne knjige u Krusedolu ili u cesarevoj vojsci. Ali manimo se politike i drzavne uprave, nego predjimo na polje koje je blize i tebi i meni i nasem razgovoru, na polje knjizevnosti.
- Zar i knjizevnosti? Ono, do duse, imaju i nepismeni knjizevnici -
- Osobito "dnevni" knjizevnici, novinari.
- Ako ti se takovi dopadaju, moze ti biti, to je stvar ukusa.
- Nisu mi ti nepismenici na umu, i ako bas oni dokazuju da pismenost sama po sebi, kakva takva, nije dovoljna uzdanica za razvitak uma. Nego cemo opet pogledati u daleku starinu. Jedan primer. Znas da je Aleksandar Veliki bio kao najslavniji car od kako je sveta i veka, a mucno da je bilo i pismenijega, kad pomislis da mu je ucitelj bio Aristotel. Pa taj najslaviji od najpismenijih careva zavideo je radi slave samo jednom -
- O "srecni mladicu", uzviknuo je na grobu Ahilovu, "sto si nasao Omira da ti slavu opeva!" - Je li to?
- To, da.
- A Omir je bio nepismen, pace slep, dakle bolji nepismeni od pismenoga, quod erat demonstrandum!
- Stani, samo polako! To je bilo davno. Tada jos niko nije slutio ni da ce kadgod biti na svetu Slovena, a kamo li Srba. Pa kako stoji sad vrednost pismenosti u srpskoga naroda? Je li to bas tako apsolutna, tako idealna potreba, da bi trebalo zaliti sto od vajkada nije svaki Srbin znao pisati i citati? Jer u tvom poklicu "Dizimo skole" tvoje dete preklinje svoga oca

Pomozi, babo, pomoc' cu i ja
Da srpsko ime joste prosija...

A ko je, Boga ti, do sad najvise pomogao da "srpsko ime prosija" u knjizevnosti sveta? Jesu li Dubrovcani? Je li Dositej Obradovic, Vuk St. Karadzic, Petar Petrovic Njegos, Branko Radicevic i t. d. i t. d.? Jesu dakako, i mnogo. Ali svi oni, zajedno sa svima nama zivim pismenicima, u kraj, prema onim bozanstvenim nepismenicima, onim bezgramotnim, onim bezimenim guslarima sto su nam ostavili one kosovske, one prekosovske i pokosovske divote, nase narodne pesme!
Sama pismenost po sebi nece nikad moci od malog uma naciniti veliki, samo ce mu biti na ruci da se progura do velikih, tek da bolje vidi, da jace oseti, kolisni je.
- Pa dobro, a ti napisi pesmu u slavu nepismenosti. Jedva cekam da vidim kako bi ti ispevao pesmu n. pr. "Ne diz'mo skole!"
- Bar ne bi bilo tako otrcano kao "Dizimo". Al' to vec ne ide. Kao sto od zene ne moze vise biti devojka, tako se ni pismeni narod ne moze vise povratiti u onaj nepismeni koji je pre bio.
Toliko o znacaju pismenosti u opste i po nas narod napose. (...)
- Moze ti biti, de gustibus - -. Meni je prikladniji dobar, zadovoljan govedar, ma ne znao citati, nego pismen govedar, al' rdjav i nezadovoljan. U opste, pismen govedar, to je meni nakaza. Hajde da si uzeo kakova crkvenjaka - jer vele da jos ima krajeva gde su i popovi nepismeni - pa da si mu se tako narugao, to bi jos imalo smisla. Ali rugati se toga radi govedaru, sto je

Kad je - cuvo stado
Premisljao vrlo rado
O pricama starih baka,
O cetama vilenjaka -

to bas nema nikakva smisla. Kad bi te poslusao, zaista te ne bi blagosiljao. Ovako bi tvoj Maksim jos mogao spevati koju lepu narodnu pesmu "o cetama vilenjaka" iz "prica starih baka", a po tvom receptu postao bi od njega mrzovoljni, osorni nadriknjiga, niti bi valjao knjizi ni stadu.
- Maksim nadriknjiga, a ti cepidlaka -
- Da sam cepidlaka, ja bih ti zamerio i osnovi tvoje sale, onoj saljivoj antitezi: "crven pojas - od zelenog Nevidisa". Jer ti znas dobro da je to stari "vic", mozda stariji i od tebe, a kamo li od tvoga Maksima ("U ruci mu crven barjak od zelene svile", ili tako nesto). Stepovicu to dakako nije poznato, pa je mogao primiti pod novo, isto kao sto je analisao Petefijina "Ludu" na citave dve strane, ne tvoj prevod, nego osnovu, original, sto zaista nije "kþ stati". Ali ti si tu staru dosetku tako bezazleno, gotovo u neznani, prihvatio i u toliko razlicitim varijacijama upleo u tvoju salu, da mi dolazi kao kad n. pr. Betoven od jednog prostog narodnog motiva izvije citavu simfoniju. S toga bih ti ja predlozio, da sala ostane sasvim sala, te da dodas jos jednu kiticu:

Al' jos cujem onog starca,
Gde se ceri iza luga -
- Ko god danas citat ne zna,
Tom se svaki djavo ruga. (...)

- Dizite skole,
Deca vas mole! - ?
- Da.
- Zasto?

- Ja sam mu metnuo u usta ono sto mislim da je najbolje za njega.
- Detetu ne treba metati u usta reci koje nisu detinje, bar pesnik to ne treba da cini. A te reci zaista nisu detinje.
- Ako nisu danas, bice sutra. To je dete buducnosti, lepse buducnosti.
- Lepse? Kako kome. Ako je tebi lepse da se deca radjaju kao starmali, kao neki drveni filosofi, pametnija od svog oca, kao ono tvoje, moze ti biti. Na srecu ne moze jos niko dogledati tog vremena, te ce jos dugo prâva i zdrava deca prema skoli biti onaka kako ih spominje Sekspir u "Romeu i Juliji":

Kad idem k dragoj, dete iz skole,
Kad od nje podjem, ka' u skolu djak.
- To je davno bilo, svet je napredovao.

- Tako je pisao pismeni, prepismeni i natpismeni Sekspir pre trista godina. A znas li kako sad peva nepismeni narod, nas narod, u inace ponajpismenijoj Vojvodini, o tome? U Sremu i Backoj mozes i danas cuti kako pevaju momci i devojke, svigarci i svigarice:

Nije meni do skole,
Ni do skolskih djaka,
Vec je meni do momaka
I do devojaka.

To je prâvo, to je zdravo, to je narodno dete, kao sto ga je Bog stvorio, isto kao i ono Sekspirovo, a ono tvoje, to je automata, ono zna vec kako se "skidaju s cela oblaci", zna da ne treba "stedeti radi dobra" svoga podmlatka, ono vec gleda u buducnost, zna da ce biti "ljudi, al' Srba nece", zna od cega moze "da srpsko ime joste prosije..." Tom detetu ne treba vise nikakva skola, to se dete uceno rodilo. Samo ne znam na koga je, kad mu je baba onako tvrd i tup, da dete mora onoliko da ga preklinje radi onoga, na sto bi inace trebao otac da upucuje sina! (...)

Haj, sto Srbin jos se drzi
Kraj svih zala -
Pesma ga je odrzala,
Njojzi hvala!

Od te hvale pada po jedan zracak na svakoga pesnika, pa i na onoga koji samo misli da je pesnik, pa, naravno, i na mene. Tim recima mozemo zapusiti usta svakom drugom koji se bude pohvalio da je njegova ili njegovih drugova "realna radnja" "odrzala Srbina". Kad ustane vojnik pa rece: Srbina je odrzalo srpsko junastvo! - mi se samo boleci nasmesimo: Haj, sto Srbin... i t. d. Ustane li pravnik, socijolog, privrednik, pa se pohvale: Srbina je sacuvala srpska zadruga, vrednoca i stednja! - mi ih pogledamo preko ramena: Haj, sto Srbin... Usudi l' se pop i kaludjer da propovedaju: Srbina je odrzala vera pravoslavna, pobozni obicaji, krsno ime! - mi, puni sazaljenja na takovo cavrljanje, samo slegnemo ramenima, pa zapevamo: Haj, sto Srbin...

Sta citate: Na dnevnoj svetlosti razuma «

» Hronika: Nova knjiga