Kultura

Kulturni model Srbije

Stvarni i prividni pluralizam u kulturi Srbije

Smisao razlikovanja prividnog - anticivilizacijskog i antidemokratskog - i stvarnog - demokratskog i civilizacijskog - pluralizma ogleda se u kritickom odnosu prema svim ideologijama koje nastoje da opravdaju unistavanje zivota, zlocine i pljacku, kako iz tek minulih ratova tako i iz onih ranijih

Projekat Gradjanskog parlamenta Srbije i lista Republika, uz podrsku republickog Ministarstva za kulturu i Narodnog pozorista u Beogradu, usmeren je na istrazivanje kulturnog modela u Srbiji. Upozorenje devet intelektualaca kulturnoj javnosti bilo je povod da se potraze odgovori na bitna pitanja nase kulture koja su cesto zaklonjena ostrascenim ideologijama. Pitanja su: koliko je nas kulturni model pluralistican i sta je stvarni, a sta prividni pluralizam; koje ideje imaju ishodiste u civilizacijskom i demokratskom poimanju pluralizma, a koje u anticivilizacijskim i antidemokratskim ideologijama.
Rasprave o kulturnom modelu Srbije odrzace se u desetak gradova; prva je odrzana 23. novembra na sceni "Rasa Plaovic" Narodnog pozorista u Beogradu. Ucesnici su bili Verica Barac, u ime Gradjanskog parlamenta Srbije, Ljubivoje Tadic, glumac i upravnik Narodnog pozorista, Mirko Djordjevic, publicista, Filip David, knjizevnik, Olivera Milosavljevic, istoricarka, Lazar Stojanovic, reditelj, i Nebojsa Popov, sociolog i urednik Republike.
Predstavljajuci Gradjanski parlament Srbije, Verica Barac je podsetila da je on nastao u vreme NATO bombardovanja, kada su se gradjani Srbije pobunili i protiv bombardovanja i protiv rezima Slobodana Milosevica. Gradjanski parlament je ucestvovao u promenama 5. oktobra, da bi se nakon toga usredsredio na podsticanje dijaloga medju gradjanima i preispitivanje njihovog iskustva pre 5. oktobra i o tome kakve promene zele nakon politickog preokreta; tokom 2002. godine organizovao je razgovore u 16 gradova Srbije o temi Istina i odgovornost za ratove.

Svetosavski mit

Mirko Djordjevic je govorio o starim i novim kulturnim obrascima. Kulturni obrazac se formira, po pravilu, kao kontrapunkt izmedju plemenskog, kao idealno-jedinstvenog, i svetskog, kao idealno otvorenog (R. Konstantinovic). Apsolutizacija svakog mita, pa i kosovskog, vodi netrpeljivom nacionalizmu, a i njegovoj krajnjoj konsekvenci - nacizmu. Naglasavajuci da se organski kulturni model sve agresivnije namece, Djordjevic ukazuje na nesporazume koji proisticu iz jednog modela kao apsoluta, bez svesti o pluralitetu. U tom kontekstu on citira mitropolita Amfilohija. "Temelj nase buducnosti", kaze mitropolit, "niti moze biti niti sme biti Dositej, nego sveti Sava i svetosavsko predanje". Djordjevic smatra da svetosavlje do danas ostaje kulturoloski nedefinisan pojam, nastao 30-ih godina 20. veka u krugu bogoslova pod uticajem Rusa iz "Karlovacke crkve". U istorijskom smislu, veliki svetitelj i prosvetitelj kida s jednom sirom, univerzalnom tradicijom, onom cirilo-metodijevskom iz vremena nerazdeljene Crkve. U toj fazi svetosavlje je drzavotvorno intonirano, sto je po sebi vrednost, i stoji u svom vremenu. Potom sledi kult koji se spontano oblikovao, ne samo kod Srba, uz pagansku viziju lika o kojoj je Cajkanovic bezmalo sve rekao. Najneobicniji je ideoloski momenat koji se danas nudi kao jedini model. Svetosavlje je postalo ram u koji svako vreme umece svoju ideolosku sliku. Prva slika je politicka, iz vremena Srpskog kulturnog kluba, uoci Drugog svetskog rata, potom nacionalisticka, iz vremena rata, i kasnija, crkveno-politicka i naglaseno populisticka. U novije vreme ovaj treci momenat je funkcionalizovan, i to u potrazi za jednim i samo jednim kulturnim obrascem.
Djordjevic je skrenuo paznju i na ljoticevsku "upotrebu" mita svetog Save. Dimitrije Najdanovic, ljoticevski ideolog, nije otisao dalje od "narodnosti kao crkvenosti" i velikog je svetitelja video s njegovim delom kao "jedinu konstruktivnu ideju nase istorije". To je "nasa vecna ideja", kaze Najdanovic. Danas se sve to ritualno ponavlja. Kasnije sledi - sve do danas - "nacionalizam svetog Save". Tako je sveti Sava, taj tipicni Evropljanin srpskog feudalnog doba, pomeren nekuda u Aziju jer je navodno imao "azijsku sposobnost". Na tom pravcu on je dovodjen u vezu cak i sa ateistom Adolfom Hitlerom, kako je to cinio zicki episkop Nikolaj Velimirovic.
Jednostavnu cinjenicu da su i sveti Sava i, recimo, Dositej komponente u koordinatama srpske kulture, danas malo ko sledi, rekao je Djordjevic. On je istakao da osim svetog Save postoje i druge tradicije, ali da palanka duha ne priznaje drugo i drugacije.

Kis i Cosic

Govoreci o razlicitim kulturnim modelima Mirko Djordjevic kaze: "Laza Kostic i Zmaj pripadaju istom vremenu, ali ne i istom kulturnom obrascu. Danilo Kis i Dobrica Cosic takodje pripadaju istom vremenu, ali razlicito 'biraju' tradiciju".

Poslednjih dvadesetak godina zapljusnuo nas je, kaze Djordjevic, talas kvazireligioznosti u srpskoj poeziji, koji kritika jos nije istrazila, u kojoj je metafora postala laz, odnosno laz je dobila mesto metafore. Kao primer, citirao je jednu strofu iz pesme Matije Beckovica "Trojerucica":

Jedino ovde, Carice Nebesa,
na mom jeziku se moli bez zastanka,
I ne laze nista, i ne jede mesa,
I osam vekova posti bez prestanka.

Nacionalisticko shvatanje identiteta

Filip David smatra da pismo upozorenja srpskoj javnosti ukazuje da su u Srbiji prisutna dva suprotstavljena kulturna modela - jedan, "filozofije palanke" i, drugi, proevropski. Zapadnjacki model zastupala je manjina, uglavnom ljudi skolovanih u Becu, Berlinu, Pesti, i za poslednjih 150 godina nije uspeo da se nametne kao dominantan.
David konstatuje da je ipak pokrenuta polemika o delovanju nekih institucija u blizoj proslosti, ali da se nije dogodilo ono sto je neophodno: unutar samih kljucnih drustvenih institucija nije pokrenuto kriticko preispitivanje njihove uloge u tragediji koja je zadesila prostore bivse Jugoslavije. "Pismo upozorenja" ukazuje na opasnost koja se javlja kada prevlada nacionalisticko shvatanje identiteta, kada identitet postaje ubojit, kada se svodi na "jednu jedinu pripadnost koja stavlja ljude u netolerantan, sektaski, a ponekad i samoubilacki polozaj", cesto ih pretvarajuci u ubice ili zagovornike ubica, kada "njihovo vidjenje sveta postaje iskrivljeno i izopaceno", a "glavnu ulogu u zajednici preuzimaju najveci demagozi i huskaci".
U SANU jos nisu javno preispitani stavovi da je za ostvarenje nacionalnih planova neophodno zrtvovati stotine hiljada, pa i nekoliko miliona pripadnika sopstvenog naroda, a o drugim da i ne govorimo, rekao je Filip David. On je istakao da neki skorasnji skupovi pokazuju da u toj instituciji jos preovladjuju pogledi na nacionalnu politiku kakva je bila devedesetih godina, ali uz nesto priguseniju retoriku.
"Pozicija vojske i celnih ljudi Generalstaba je konfuzna. Nije uspostavljena civilna kontrola i zapravo se ne zna ko kontrolise pojedine njene sektore. Izostali su odgovori koji su morali da budu dati posle 5. oktobra. Da li u okviru Generalstaba ili u njegovoj blizini, jos uvek postoje uticajne ultradesnicarske okultne i parapsiholoske grupe poput one koja je bila veoma aktivna sredinom 90-ih kada se uz punu podrsku vojnih krugova pripremalo obaranje americkih aviona parapsiholoskim delovanjem na daljinu, kada se pripremao plan za ritualno zrtvovanje Gensera, de Mikelisa ili starijeg Busa bacanjem u Rimski bunar jer se navodno ispod bunara protezu kilometarski hodnici u kojima prebiva Zlo koje se odatle moze oterati jedino okultno-ritualnim cinom uz istovremeno aktiviranje takozvane "svetlosne formule" i svemoguce "srpske pahuljice" u kojoj je sabijena sva energija kosmosa. To je deo koncepta na kojem je bila bazirana odbrambena sila Jugoslavije. Mora se, takodje, razjasniti i to kako su takve ocevidne besmislice mogle postati deo odbrambene doktrine zbog koje su neki razumni ljudi, nije ih bilo previse, napustili sve funkcije u vojsci.
Filip David primecuje da od celnika Crkve nije bilo reci kritike ili ograde od lika i dela episkopa Nikolaja Velimirovica. Naprotiv, njegovo ime se spominje kao neka duhovna vertikala oko koje treba da se okupljaju sve patriotske snage i na cijem primeru treba da se vaspitava i uci srpska omladina. David navodi i nekoliko citata koji pokazuju jasan Velimirovicev koncept i njegov antievropski, antikulturni i anticivilizacijski duh: "Da li ste s Evropom ili sa svojim narodom? Ako kazete da ste s Evropom, onda se brzo lecite, da ne bi zarazili svoj narod... Evropski narodi su pod prokletstvom bozjim jer oni nisu vise narodi nego jazavci... dvonogi majmuni... zverovi, a ne ljudi. Evropski intelektualizirani covek napravio je ugovor sa djavolom... Evropa je jeres... A ti, Srbijo, kuda si posla s Evropom". A o kulturi Velimirovic veli: "Kultura je nula ispod jedinice... Jevreji i njihov otac djavo uspeli su laganim dugotrajnim trovanjem duha i srca evropskog covecanstva da ovo odvrate od pravog bogopostovanja i privuku na poklonjenje idolu kulture..." O civilizaciji kaze: "Pronalasci evropski doveli su covecanstvo na obronak propasti, doveli ga u duhovni mrak i u mracnu kvarez kakva se ne pamti u istoriji covecanstva... a ti pronalasci su teleskop, mikroskop, zeleznica, parna fabrika, masina za plivanje pod vodom, masina za letenje u vazduhu..." Vladika se buni i protiv vodovoda i kupatila: "Revnost za cistocom postala je manijom za cistocom. No nazalost i ovde je Civutin umesan... vodovod, kupatila, kupatila, cistoce, cistoce! I svi klonuse od umora peruci se spolja..."
Vladika ispisuje neke od najzescih stranica u istoriji antisemitizma: "Sva moderna gesla evropska sastavili su Zidi koji su Hrista razapeli: i demokratiju, i strajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopstu revoluciju, i kapitalizam, i komunizam".
Filip David je upozorio na porast antisemitizma u Beogradu, i naveo sadrzaj anonimnog pisma koje je upuceno Jevrejskoj zajednici, potpisano sa "mi mladi". U pismu stoji "da je najveca greska naci-fasizma sto vas Jevreje nije do poslednjeg Cifuta i jevrejskog embriona potpuno unistio, jer bi danasnji svet bio mnogo zdraviji... Da je kojom srecom prisutan jedan Hitler ili Pavelic vi bi vec videli svoj kraj u vatri krematorijuma, u recnim i morskim tokovima i ne bi bilo toliko nesrece na ovome svetu, koje vi sa vasim zastitnicima cinite... Vi, Jevreji, morate ili pobeci ili cete od naseg noza, kasikare i slicnog oruzja nestati".
David je, takodje, primetio da je pismo intelektualaca javnosti naislo na potcenjivanje. U odgovorima SANU, Crkve i nekih akademika kao glavni argument protiv pisma upozorenja kaze se da potpisnici nisu "autoritet za temu", da za uzor ne nude svetog Savu, Mihaila Pupina, Mokranjca, Hajduk Veljka, Stefana Milenkovica ili Dejana Bodirogu vec "nude sami sebe" i da pismo predstavlja "brutalan napad na SPC i sve njene verne". Na drugoj strani su, kako kaze David, "zlovoljni komentari da je proslo doba ovakvih upozorenja i da je doslo vreme analitickog pristupa putem pisanja alternativnih skolskih udzbenika, proizvodnje analiticko-kriticke literature, putem empirijskih istrazivanja, kroz javni stav kojem je stalo da razumljivo tumaci umesto da samo uopsteno sudi". Ali bas to je jedno bezlicno uopstavanje, a konkretna posledica su novonapisani udzbenici istorije u kojima su stare zablude zamenjene novim, kaze Filip David.

Rehabilitacija ideologije propasti

Kada bi apel intelektualaca bio povod za razmisljanje, kada bi se na argumente odgovaralo argumentima, kada bi autoriteti bili istinski, a ne bogom dani, u Srbiji bi postojao kulturni pluralizam, rekla je Olivera Milosavljevic. Umesto toga imamo diskvalifikacije, ideoloska omalovazavanja i ustolicenja novih, nedodirljivih autoriteta. U cemu je, onda, razlika u odnosu na prethodno razdoblje? Cak je i Milosevic tolerisao kriticko misljenje, sve dok je ono bilo getoizirano. Otkud danas snazne reakcije na kriticko misljenje?
Olivera Milosavljevic nudi ovakav odgovor: "Ideologija koju je ustolicio prethodni rezim sluzila je da se opravdaju ratni pohodi, a retki kriticki tonovi nisu mogli da naskode tamo gde je sila bila u akciji. Ideologija danas, bez ranije sile kao oslonca, pokusava da se ustolici kao vrednost, da prekrije ceo javni zivot, s jasnim ciljem da se opravda prethodna sila i ratni pohodi. Zato se isti kriticki glas pokusava da najdirektnije utuce, i to mnogo glasnije nego u prethodnom rezimu. Termini kojima se kvalifikuje taj kriticki glas su: staljinizam, nacizam, antisrbizam, placenistvo, moralni fundamentalizam, duh inkvizicije". Cilj je samo jedan: da se pokaze danas, kada Milosevica nema, da je zavrsena prica o pluralizmu i o kritici u srpskom drustvu, da je dosao trenutak za homogenizaciju oko istih starih ideja i starih autoriteta.
Olivera Milosavljevic je podsetila da je u poslednja dva meseca iz vrhova vlasti potekla ideja da oni cije se prezime ne zavrsava na "ic" ne mogu da budu na vlasti u Srbiji, da postoje krajevi odakle poticu najbolji Srbi, da je najveca mana jednog predsednickog kandidata sto je dobio glasove od manje vrednih gradjana, odnosno od manjina. U takvom ideoloskom okviru nastaju i novi udzbenici istorije, pa se u njima, na primer, rec "rat" pominje 400 puta, a kultura samo 20 puta, reci "generali" i "artiljerija" pominju se dvostruko cesce nego "kultura", a zene svrstavaju u "nejac". U tim udzbenicima Sokci su Srbi, Muslimani u Bosni takodje Srbi, katolici u Bosni - pokatoliceni Srbi, a Albanci - Siptari, Arnauti ili islamizirani Srbi, dok je Tito profesionalni agent, a Draza Mihajlovic poklonik francuske kulture; tu pise da su cetnici imali moralne dileme, a partizani nisu, da je Nedic stitio biolosku supstancu srpskog naroda... "U drustvu u kojem se stampaju ovakvi udzbenici kao obrazac za vaspitanje mladih generacija ne zeli se pluralizam u kulturi, zeli se samo rehabilitacija ideologije koja je ovo drustvo vec odvela u sunovrat", zakljucila je Olivera Milosavljevic.

Kulturi se ne pise dobro

Prema mnogim stvarima iz bivse Jugoslavije ne gajim nostalgiju, ali je tada kulturni prostor bio mnogo siri i omogucavao je komunikaciju, rekao je Lazar Stojanovic. Mnogi smatraju da je dobro sto se suzio kulturni prostor i sto ovde vise nema takvih imena kao sto su Marina Abramovic, Bora Cosic, Mirko Kovac, Mira Furlan, Rade Serbedzija, Bekim Fehmiu, Enver Petrovci, Nada Kokotovic, Goran Djordjevic i, svojedobno, Danilo Kis i desetine prvorazrednih stvaralaca ove kulture.
Na plemenski atar svela su se pozorista, koncerti, cak i klasicne muzike, a isto se dogodilo i s filmom i knjizevnoscu. Kultura, pak, nije ni armija ni crkva, ali se neka hijerarhija obznanjuje i u kulturi - u napadima, kritikama, medijskoj promociji ili u potiskivanju iz javnosti. Plemenska kultura preotela je primat od medjunarodno reprezentativne kulture prosle epohe. Ne kazem da je bivsa valjala, ali neka me neko uveri zasto je ova kultura bolja.
Na sajmu knjiga video sam da poplava patriotskog stiva ne jenjava. Sudeci po siromasnoj opremi, i radikalno nacionalisticka knjizevnost je u krizi. To je samo jos jedan znak da se kulturi uopste ne pise dobro.
Mozda zato sto smo siromasni ili stoga sto nemamo vremena, tek pocele su da prednjace novine i TV dueli, a knjige se povlace. Takva situacija traje dugo i nju niko ne podstice spolja. Spoljnih zabrana vise nema, i sve sto mi sada ovde radimo cinimo na sopstvenu odgovornost.

Dve vrste pluralizma

U nas vec godinama dominira jedna neobicna vrsta pluralizma, tvrdi Nebojsa Popov. Postoji obimna literatura, a i mediji su vrlo aktivni u odbrani i nametanju, primerice, ideja i ideologije Dimitrija Ljotica, Ravnogorskog pokreta, Milana Nedica i Aleksandra Rankovica. Zajednicko ovim idejama i ideologijama jeste da svako sebe predstavlja kao zrtvu nekog drugog (drugi je dzelat) i da, kazu, stite biolosku supstancu srpstva od preteceg unistenja, iako su one same u stalnom sukobu, sve do uzajamnog ubijanja. Ideoloski pluralizam koji danas dominira osvedocio se razornim dejstvima i u ranijem i u nedavnom ratu. Takav kosmar je suprotan civilizacijskom i demokratskom poimanju pluralizma. U nasoj kulturnoj istoriji, naglasio je Popov, postoji i nesto sto je u saglasnosti sa civilizacijskim i demokratskim poimanjem pluralizma, od Dositeja Obradovica i Bozidara Grujovica, Vladimira Jovanovica i Svetozara Markovica, pa sve do nasih dana. Ali, bitno je pitanje koliko su artikulisane ideje i skole misljenja koje su u skladu s ovakvim poimanjem pluralizma. One postoje, ali nisu dovoljno artikulisane, niti dovoljno uticajne. Inace, one nikada ne mogu postati vladajuca ideologija zato sto su pluralisticne u svom temelju. Kao dominantne ideje i ideologije namecu se, medjutim, one koje su bucnije i iza kojih stoji izvesna sila, emotivna i fizicka. Iako im nedostaje racionalna argumentacija namecu se larmom i sprecavanjem normalne komunikacije. U tome ucestvuju i mladi ljudi. Znamo iz istorije da mladi nisu samo zaneti raznim idealima, nego su i odusevljeno klicali u sudnicama kada su ljudi na montiranim procesima osudjivani na smrt ili su osudjenici bucno ispracani na gubilista. Larmom i silom moze se nametnuti - kao vladajuca ideologija - i ono sto je protiv civilizacije i demokratije, a to se nama upravo desava.
Smisao razlikovanja prividnog - anticivilizacijskog i antidemokratskog - i stvarnog - demokratskog i civilizacijskog - pluralizma ogleda se u kritickom odnosu prema svim ideologijama koje nastoje da opravdaju unistavanje zivota, zlocine i pljacku, kako iz tek minulih ratova tako i iz onih ranijih. "Bojim se da mogu opravdavati i neke nove zlocine", dodaje Popov.

Pokusaj onemogucavanja razgovora

Skup koji je zamisljen kao tolerantna rasprava o kulturnom modelu u Srbiji umalo nije doveden u pitanje krajnje agresivnim ponasanjem povece grupe ekstremnih nacionalista koji su i dosli s namerom da onemoguce svaki razgovor. Vec na pocetku oni su ustajali sa sedista, upadali u rec svakom govorniku, tvrdeci da su povredjena njihova nacionalna osecanja. Najburnije reakcije bile su kada se govorilo o svetom Savi i Nikolaju Velimirovicu. U trenutku kada je njihovo agresivno ponasanje pretilo da spreci dalji razgovor, samo zahvaljujuci upornosti upravnika Narodnog pozorista Ljubivoja Tadica, koji je pozivao na toleranciju, razgovor je nastavljan, ali i iznova prekidan. Tadic je nekoliko puta ponavljao da prestanu s uvredljivim dobacivanjem i da se ukljuce u debatu pitanjima i licnim gledistima.
Kada su se povremeno ukljucili u razgovor, pokazalo se da ti mladi ljudi - koji su se predstavljali kao studenti psihologije, istorije ili novinari - niti su upuceni u stvari o kojima govore, niti imaju argumente za svoje stavove. Kada je od njih zatrazeno da iznesu argumente, pravdali su se da se ne secaju dobro ili da nisu poneli beleske.
Slobodanu Turlakovu je omoguceno da procita svoje pismo za koje je tvrdio da jedan list nije zeleo da ga objavi. On u tom pismu tvrdi da je apel srpskih intelektualaca uperen protiv - srpstva. U opsirnom tekstu nista se nije moglo novo saznati; u njemu je bio jasno izrazen antisemitski stav i otvorena odbrana Dimitrija Ljotica. On nije bio jedini koji je govorio u takvom tonu. Jedna zena iz iste militantne grupe uputila je izazovni poziv Ljubivoju Tadicu da za Bozic, pod krovom Narodnog pozorista, promovise Ljoticeva dela. Veci deo publike burno je i indignirano odbijao rasisticke poruke i pokusaj da se Narodno pozoriste, kao jedna od najznacajnijih kulturnih institucija, zloupotrebi za promociju totalitarnih ideologija.
Neke od njihovih intervencija izgledale su ovako: Ruzno je anacionalno govoriti o nacionu. Zalosno je sto neki ne prihvataju da je "Trojerucica" odrzala ovaj narod. Zasto Filip David nije pomenuo da su ljoticevci spasli neke Jevreje od nacista. Zasto Olivera Milosavljevic nipodastava knjigu o Ravnogorcima kad je cela istorija - istorija ratova. Trazeno je da Nebojsa Popov objasni zasto Vreme, pre deset godina, nije objavilo primedbe na njegov tekst "Srpski populizam", da objasni "ingenioznu tvorevinu - aktivni gradjanin", zasto mu smeta larma sada, a nije mu smetala '68. godine. Popov je odgovorio da prvi put cuje o primedbama na tekst u Vremenu, da ne vidi nikakav problem ako su Srbi "aktivni gradjani", i dodao: "Oni koji su larmali '68. objavljivali su tekstove u mnogim listovima, casopisima, knjigama i govorili na javnim mestima. Njihove ideje su bile poznate i tada i danas, a to se ne moze reci za danasnje larmadzije. Onda su larmali protiv sile, a vi larmate u prilog sili".
Prema recima Milene Sesic Dragicevic, rektora Fakulteta umetnosti, istupi mladih ljudi pokazuju da na slicne debate treba da budu pozivani profesori i predstavnici Zavoda za udzbenike kako bi se u nas obrazovni sistem uveo pluralizam i tolerancija. A pozorisni kriticar Ivan Medenica je, povodom neprijatne i primitivne atmosfere koju je nametao jedan deo agresivnog gledalista, rekao da je tribina pokazala kakvo je stanje dijaloga u Srbiji. Na jednoj strani imamo argumente, a na drugoj emocije, ignoranciju i vredjanje. Posto je svaka diskusija i pitanje forme, za neargumentovani govor i vredjanje treba da postoji sankcija. To znaci da treba oduzeti rec onima koji vredjaju, rekao je Ivan Medenica.
Uprkos svim rizicima da bude prekinut, razgovor je ipak dovrsen, a nezadovoljnima je prepusteno da se valjano pripreme za neki drugi razgovor, o bilo kojoj temi, i pozovu koga god hoce, i od ucesnika u ovom razgovoru.
Daleko je, pak, interesantnije sta ce pokazati dalji razgovori u gradovima Srbije, gde je nekada rastao otpor nasilju, i spoljasnjem i unutrasnjem, i gde je bila vidljiva volja za promenama.

Olivija Rusovac

Pravosudje: Castan i hrabar sudija «

» Kultura: Problem obrazovanja bugarske manjine — kako dalje