Dogadjanja

Serija studentskih strajkova na fakultetima

Socijalni zahtevi i neprihvatanje reforme

Pocetkom oktobra, na startu nove skolske godine, zapocela je serija strajkova studenata, prvo na beogradskim, a onda i na drugim fakultetima u Srbiji. Ono sto ih objedinjuje su, pre svega, socijalni zahtevi, smanjenje troskova studiranja. U nizu pobuna akademaca jedino su buduci istoricari umetnosti sa Filozofskog fakulteta BU, osim zahteva da im se smanji cena skolarine i smanji uslov za upis naredne skolske godine, trazili i poboljsanje uslova studiranja, produzi rad biblioteke, omoguci pristup kompjuterima... Ostali su insistirali samo na ceni studiranja i na snizavanju kriterijuma, odnosno na dodatnim ispitnim rokovima i olaksanom upisu nove skolske godine. Najnoviji u nizu je strajk studenata beogradskog Pravnog fakulteta.
Buduci pravnici su zapoceli i strajk gladju, a pre toga su pokusali i sa visesatnim zatocenjem ministra prosvete Gase Knezevica, inace profesora ovog fakulteta, ali i novinara, da ostvare svoje zahteve. Opet su u prvom planu cene skolarina i polaganja ispita. Rektorat BU ih je u ovim zahtevima podrzao, ministar obecao delimicno smanjenje cena, da bi Nastavno-naucno vece, na jedva zakazanoj sednici, pet dana od otpocinjanja strajka gladju, odbilo skoro sve studentske zahteve osim da studenti koji su ispunili uslov za upis naredne skolske godine mogu iz kategorije samofinansirajucih preci na drzavne jasle. Nastavnici PF nisu prihvatili ni ponudjenu ostavku dekana fakulteta Vlade Milica.
Javnost, inace boleciva na studentske proteste, nije se mnogo ustalasala, a vesti o strajku gladju, koji je sam po sebi dramatican oblik borbe, nisu izazvale reakciju koju bi trebalo. Vec sa prvim vestima o takvom obliku borbe receno je da su zahtevi i metod borbe u neskladu, te da se ovakav najradikalniji oblik u ovoj situaciji devalvira. Studenti, s druge strane, porucuju da su primorani, i sve do sada imali su uspeha. O kvalitetu studiranja, znanju i akademskim slobodama ovde nije bilo reci. Finansijska autonomija data fakultetima, rezultirala je odredjivanjem zaista visoke cene koju su skole samostalno odredjivale, a ministarstvo samo primalo k znanju. Da li su cene u skladu sa ponudjenim kvalitetom trebalo je da odredi sve veca konkurencija na trzistu visokog obrazovanja. Ali, pokazali su to i ovi strajkovi, ovde gradjani jos uvek nisu shvatili da izmene drustvenog sistema obuhvataju i izmene u sferi obrazovanja, pa i onog najviseg. Drzava je odredila broj studenata koje je ona u mogucnosti da finansira, a ostali koji ne ispune uslove da se zakace na budzet morace da se snadju i sami obezbede sredstva. Uostalom, cene studiranja na drzavnim fakultetima jos uvek su daleko ispod onih koje vaze na privatnim univerzitetima, a koji jos uvek nemaju ozbiljniju potvrdu sopstvenog kvaliteta, a ipak beleze ozbiljan rast interesovanja i povecanje broja studenata. S druge strane, drzavni fakulteti jos uvek nisu izradili precizne cenovnike i tacno odredili sta i pod kojim uslovima nude. Skolarine koje studenti plate ostaju fakultetima, a ovi ih trose skoro bez ikakve kontrole i najcesce ih prelivaju u licne dohotke nastavnika, a da ni ne pokusavaju ovako upisanim studentima da poboljsaju uslove za pracenje nastave i polaganje ispita. U takvim uslovima, naravno, zaposleni na fakultetima su zainteresovani da prime sto veci broj studenata i po sto visim cenama, a studenti, koji prilikom upisa ne traze nista, osim povecanja kvota, tek kada se suoce sa cinjenicom da u ponudjenim uslovima mogu samo beskrajno da placaju i da nista ne zavrse, pribegavaju strajkovima kao sto su ovi sadasnji.

L. J.

Dogadjanja: Pozitivna nula «

» Dogadjanja: Godisnjica »Kristalne noci«