Rat/Mir

Pitanje Iraka

Opet joj rece andjeo Gospodnji: eto si trudna i rodices sina,
i nadjeni mu ime Ismailo; jer je Gospod vidio muku tvoju.
A bice covjek ubojica; ruka ce se njegova dizati na svakoga
a svacija ruka na njega, i nastavace na pogledu svoj braci svojoj.

Postanje 16, 10. 11.

U svojoj najnovijoj knjizi Abraham americki pisac Brus Fejler, poznat po bestseleru Putujuci Biblijom, smatra da je razdor izmedju judeohriscanske civilizacije i islama nastao jos u doba kada je Avraham dosao u Knaan. Sara, zena njegova, velikodusno mu je dozvolila da podari porod njihovoj sluzavci Misirki Agari. Medjutim, kada je ova rodila sina Ismaila oterala ju je, zajedno sa detetom, u pustinju. Posledice ovog Sarinog postupka ostavile su traga i u danasnjim medjunarodnim odnosima, 4000 godina nakon njene kletve.
Fejlerovo zapazanje u biblijskom tekstu moze da se uzme kao zgodna dosetka. No mnogo pre americkog pisca, 1935, drugi jedan autor i arheolog, Ser Leonard Vuli, objavio je knjigu sa istim naslovom: Abraham. Vulijev autoritet je daleko veci, ne samo sto je pisac knjige o poreklu Jevreja, nego je otkrio drevni haldejski grad Ur u gornjoj Mesopotamiji, Avrahamovo rodno mesto. Njegova knjiga je verodostojna sinteza o poreklu ovog semitskog naroda. On prati putovanja Avrahamovog oca Teraha i njegove porodice iz Ura u Haran, odakle su jevrejska plemena stigla u Knaan. Jevreji, Hebreji, narod Habiru, pominje se u literaturi jos oko 21. veka pre nase ere. Po Vulijevom misljenju, Terah je napustio Ur zato sto njegovo pleme nije sledilo mnogobozacko haldejsko stanovnistvo, vec se striktno drzalo boga, svog porodicnog sveca. Moguce je da se vec tu naziru monoteisticke teznje prajevrejskih plemena.
Grad Urfa nalazi se u jugoistocnoj Turskoj, u Maloj Aziji. A u obliznjem gradu Haranu, trgovackoj koloniji Ura haldejskog, ljudi jos racunaju vreme po mesecevim menama, kao u staroj Haldeji i danasnjem Izraelu. Vavilonci su praznovali sabatum u vreme punog meseca. Haran, kao trgovacki centar, pominje se i u drugim poglavljima Tanaha, uvek kao mesto gde su se slavila lunarna bozanstva.
Literatura prilicno temeljno dokumentuje vezu izmedju drevnih mesopotamskih civilizacija i danasnjeg Izraela. Intelektualni svet ove zemlje svoje avrahamsko poreklo cvrsto vezuje za podrucje izmedju Eufrata i Tigra, kao sto svoju misirsku vezu preplice sa mojsijevskim folkloristickim krugom.
U razmisljanju o ovim kulturoloskim odnosima ne sme se izgubiti iz vida da se radi o ogromnim vremenskim rasponima, da je od avrahamskog doba do kodifikacije Biblije proslo dve hiljade godina i jos toliko od tog vremena do danas!

Oton Postruznik, Mapa linoreza, 1934.

Sve ovo sto je receno vazno je za shvatanje da danasnji Izraelci ne dozivljavaju Iracane, danasnji narod u mesopotamskom prostoru, kao svoje neprijatelje, vec kao daleke rodjake, svoje pretke.
S druge strane, sadasnji vladar u Bagdadu, Sadam Husein dozivljava Izraelce kao kolonizatore svog poseda, koje treba, po navukodonosorskoj logici, oterati ili unistiti. U pozadini svih Sadamovih portreta nalazi se Omerova dzamija u Jerusalimu! Ista ikonografija kao kod Jasera Arafata. Nije Sadam Husein jedini iracki suveren koji je bio protiv Izraela. Daleko pre njegovog dolaska na vlast, dan nakon proglasenja drzave Izrael, Irak je, kao nesused, zajedno sa arapskim susedima jevrejske drzave, napao novoformiranu zemlju sa kojom nikada nije potpisao primirje, a kamoli mir. I danas je Irak najaktivniji moralni i finansijski mentor militantne palestinske struje u borbi protiv Izraela.
Sreca Izraela, ako tako moze da se kaze, jeste da Irak nema ekspanzionisticke aspiracije samo prema Izraelu, vec ih ima i prema sirem podrucju bliskoistocnog regiona. Ka zapadu, preko Jordana i Palestine, Irak bi mogao da izadje na Mediteran. Na jugu, sireci se prema Kuvajtu, lako zauzimajuci zemlje Zaliva, sve bogate naftom, Irak bi izbio na Arapsko more i postao apsolutni gospodar Bliskog istoka. Zato sadasnji rezim ove zemlje gradi sva ta utvrdjenja, bunkere, hemijsko i biolosko oruzje, zato tako zeljno traga za savremenom tehnologijom na ilegalnom trzistu sveta, ne bi li sto pre postao atomska sila. U tim aspiracijama podrzava ga nekoliko desetina zemalja, gradeci i razvijajuci taj rezim, sve u svom kratkovidom i sebicnom uverenju da to nece bas za njih da ima negativne reperkusije.
Doslednost stavova nije neka pozitivna odlika u medjunarodnim odnosima. Stavovi se menjaju prema interesima, momentalnim - kod kratkovidih vlada, dugorocnim, strateskim - kod drzava na cijem su kormilu ljudi od vizije.
Rat izmedju Irana i Iraka, pre dvadesetak godina, odgovarao je mnogima u tzv. medjunarodnoj zajednici, niko nije ronio suze sto stanovnici tih zemalja uzasno stradaju. Kad se rat zavrsio i kada su se svodili racuni, Kuvajt je podneo Iraku fakturu od 100 milijardi dolara, zbog finansiranja te vojne akcije. Pre tog rata, zemlje Zaliva, Kuvajt, Saudija, svi su drhtali zbog iranske fundamentalisticke siitske revolucije i moguce Homeinijeve zaraze citavog islamskog sveta. Manje im se cinio opasnim, tog trenutka, diktator iz Bagdada, sa svojom kvazibaasistickom samovoljom. On je izabran za zastitnika zapadnih, petrodolarskih interesa. Ali, posle ratnih igara, ceh je trebalo da plati Irak, sto je razbesnelo bagdadskog samodrsca. Mislio je: "Zasto da vratim Kuvajtu 100 milijardi, bolje da ga osvojim". Lose racunajuci, mislio je da je izabranik Zapada. Ili da Zapad nece smeti, hteti, da nece imati volju da udje u rat sa njim. Preracunao se. Pad komunizma izmenio je medjunarodnu situaciju, hladni rat je zavrsen, pocelo je da se uoblicava nesto novo, sto je otac sadasnjeg predsednika Sjedinjenih Drzava nazvao novim svetskim poretkom. Formulacija je simbolicna, ali maglovita. I danas se politikolozi trude da objasne sta je autor hteo da kaze, mada je, po svemu sudeci, ideja o NWO evoluirala i krece se ka stvaranju trijumvirata supersila.
Rat u Zalivu je zavrsen polovicno. Krivac je trebalo da bude kaznjen, ali se i dalje racunalo na njega. Iran je jos uvek opasnost i ko, osim Iraka sa njegovim beskrupuloznim despotom na celu, moze da se suprotstavi persijskoj fundamentalisticko-ekspanzionistickoj teznji, uprkos tome sto u toj zemlji sada vlada reformisticka garnitura. Zato je preziveo rezim Sadama Huseina 1991, doduse kao invalid sa skresanim krilima na jugu i severu zemlje. Samodrzac je progutao knedlu i krenuo da gradi sivi, ilegalni arsenal bioloskog i hemijskog oruzja siromasnih, u nadi da ce da se dokopa, kad-tad, i onog najopasnijeg, atomskog. Tada bi mogao da udari svojom ogromnom pesnicom o sto i upita svet: ko je ovde gazda.
Da ima takve ambicije vidi se po svemu, drzanju, hodu, izgledu, seretski naherenom sesiru sa obodom okrenutim nagore, pusci koju drzi levom rukom, ukazujuci na svoju snagu. Na referendumu koji potvrdjuje njegov reizbor za predsednika republike ljudi daju svoju krv da bi se ispisivale parole za njegovu podrsku. Ovaj zavet krvi ukazuje da na Istoku vreme jos uvek stoji. Netrpeljivost prema Ajnstajnovoj teoriji ispoljava se i na ovaj instinktivan nacin. Irak, kolevka civilizacije, sa Sadamom Huseinom postaje tempirana bomba koja bi mogla da ga pretvori u grobnicu.
Izrael, na uzanom pojasu istocnog Mediterana, sa oko 4,5 miliona Jevreja, treba da se odbrani od svetske mreze islamskog dzihada, koja broji nekoliko stotina miliona pristalica. Kada Izrael govori o ofanzivnoj odbrani to nije cinicna doktrina cionistickih kolonizatora, vec realnost koju Ariel Saron, predsednik izraelske vlade, pokusava da objasni svetskim mocnicima, kao sto su predsednik Putin i predsednik Bus. Saron se nalazi u svom elementu. Kada je bio tek brigadni general voleo je da suprotstavi svoje misljenje vojnim pretpostavljenima. Sada iz predsednicke fotelje siri arenu i trudi se, dosta uspesno, da ubedi gospodare sveta da nisu svesni situacije, ali ce im je on, Ariel Saron, objasniti. Predsednik izraelske vlade, kada se ne bori sa intifadom i ne razmislja o tome kako bi mogao, dodatno, jos da kinji Arafata, putuje po svetu da bi rucao sa Putinom, a vecerao sa Busom, pricajuci im sto govori i svojim biracima: da ima formulu za razresenje bliskoistocnog konflikta.
Postoji razradjen scenario u vezi sa irackom krizom koja se odnosi na Izrael. Sadam Husein, kao pretnja celom regionu, treba da se odstrani sa svog polozaja. A upravo je dobio stopostotnu podrsku svojih podanika! Ovu akciju bi obavile Sjedinjene Drzave sa saveznicima, milom ili silom. Da bi bila efikasnija u tom poslu zahteva od Izraela da pre toga razresi problem sa Palestincima, da bi ublazila antiamericku propagandu u islamskom svetu. Izrael ne uspeva to da uradi zbog neumerenih demokratsko-liberalistickih zahteva Zapada i emotivne razjarenosti Istoka. Takticki prolongira razresenje, misleci da bi u ratnom vihoru na sirem prostoru Bliskog istoka, sa Palestincima bez iracke podrske, stekao znatnu stratesku prednost. Resenje izraelsko-palestinskog konflikta lezi u promeni odnosa Izraela sa mocnim zemljama u sirem prostoru Srednjeg istoka, pre svega sa Turskom, Egiptom, Irakom i Iranom. S obzirom na to da su odnosi Izraela i Turske vrlo dobri, sa Egiptom zadovoljavajuci, ostaje razresenje problema sa Irakom i Iranom. Izraelu je najvaznije da Irak ne finansira Fatah i ekstremiste u redovima Palestinaca, a Iran da ne pomaze Hezbolah. Zato Saron dosledno podrzava Ameriku u politici protiv sadasnjeg rezima u Bagdadu. Cilj nije rat, vec smena predsednika, slicno smeni Milosevica u Srbiji 5. oktobra 2000.
Scenario za Iran sastojace se u podrsci reformistickim tendencijama u persijskom drustvu i njegovoj mirnoj tranziciji u trzisnu privredu.
Kada je Sara prognala svoju sluskinju Agaru i njenog sina Ismaila u pustinju nije ni slutila kakav je istorijski tektonski poremecaj pokrenula. Niti je mogla da zamisli da ce njeno rodjeno dete, Isak, biblijski Jichak, ta bozja sala, biti zbog toga u smrtnoj opasnosti od svog polubrata Ismaila, a sa njim i celokupna nasa civilizacija.

Ivan Ninic

Susedi: U povodu slucaja Bobetko «

» Prevod: O slobodi savesti