Zbivanja

Srpski izborni krugovi

Vecina stranaka i lidera su ispod nivoa odgovornosti i sposobnosti za suocavanje s krizom koja nas sve teze pogadja

Dragos Ivanovic

U Srbiji se izborni krugovi mogu shvatiti dvojako: najpre kao dvodelna procedura, kakvu smo imali i prilikom nedavnog izbora predsednika Republike, ali i kao smusena neodlucnost da se izabere prava opcija za buducnost, sto nas stalno vraca na iste pocetke. Umesto da smo se za ove dve godine, posle 5. oktobra 2000, koliko-toliko ukorenili, pouzdano i neopozivo, u demokratskom i reformskom kursu, nama se sada opet nametnuo stari izbor - izmedju Kostunicinog nacionalizma i Seseljevog ekstremnog nacionalizma. Iz tog paklenog kruga ne moze proizaci nista dobro, sem nove serije svakovrsnih kriza. Cinjenica da su se Crnogorci sa oktobarskim parlamentarnim izborima domogli, kako sami kazu, makar kakve spokojnije stabilnosti, samo jos vise potcrtava duboku neizvesnost u koju mi u Srbiji tonemo. To, naravno, nije samo neki promisljen izbor nasih gradjana, nego posledica pre svega njihove frustriranosti koja je nastala pod uticajem raznih politickih aktera.

Dugi repovi politicara

Za ove dve poslednje godine nama je stalno u javnosti odzvanjalo jedno te isto pitanje - zasto ova vlast okleva da se radikalnije razracuna sa odgovornima za ratne zlocine i sa mafijasima koji su u ratno i poratno vreme zgrnuli silna bogatstva? Primera ove kolebljivosti i konfuzije kod nasih celnika ima toliko da i ne moramo da idemo u raniji period. U duelu dva predsednicka kandidata, pred drugi izborni krug, kada je Kostunica po ko zna koji put pomenuo surcinsku mafiju, Labus mu je, sa znacajnim naglaskom, odvratio informacijom o razmahivanju crnogorske i bosanske mafije. Sve je ostalo bez valjanog razjasnjenja, a gradjanima je ostalo jos jedno zalosno saznanje o tome u kakvim sve to krugovima nelegalne tudje moci, a sopstvene nemoci, moraju i dalje da zive. Ili, uzmimo onaj drugi detalj iz istog tog razgovora kada je Kostunica, taj razvikani legalista, jasno rekao da je spreman - ne bi li nekako doskocio komplikovanoj referendumskoj proceduri za promenu Ustava - da cak i prekrsi osnovni zakon zemlje! A zasto taj Ustav, na osnovu jasno izrazene narodne volje u oktobru 2000, nije odmah stavljen van snage, kao i Miloseviceve samovoljne ustavne promene u federaciji u julu iste godine, koje su Crnu Goru dovele u krajnje nepovoljnu situaciju? Svih ovih godina ove su vlasti ostavljale duge repove za sobom sto je gradjane bacalo u ocajanje ili u rezignaciju. Nije tacno da su ljudi siti politike, siti su ovakvih politicara. S njima ogromne muke ima i svet, sto se lepo videlo i ovih dana kada je pukla afera o izvozu oruzja u Irak, i kada je jos jednom potvrdjeno da nasa vlast, uprkos sopstvenom zakonu, nece iskreno i lojalno da saradjuje sa Haskim tribunalom.
Sem sto je dezorijentisala gradjane, neodlucna vlast je odgovorna i sto pred drzavnim vratima opet imamo ekstremne nacionaliste. Mozda nije preterano reci da je Seselj vec u stanju da drzi Srbiju za gusu - uglavnom na njegovo insistiranje propao je drugi predsednicki izborni krug, a ako se sadasnji odnos politickih snaga preslika i u novom republickom parlamentu, eto nama ponovne blokade Skupstine i ko zna kojih jos institucija u drzavi. Nove ce zebnje tek nastati ukoliko se uskoro na ponovljenim predsednickim izborima ne pojavi, recimo, Labus, a izbor spadne samo na dva glavna rivala, Kostunicu i Seselja. Kome onda narod da pokloni poverenje kada mu se vise ne nudi moderna demokratska alternativa?

Degradacija politike

Etickom zarusavanju javne scene i gradjanske odgovornosti znatno doprinose i same stranke i njihovi lideri. Nase stranke, nazalost, nisu poznate kao rasadnici novih ideja i nosioci nacelnih opredeljenja, vec su vise izvor frustrirajucih prizemnih podela i uskogrudih nadmetanja. Usred ove predsednicke kampanje, na primer, iz DOS-a su otpali Demokratski centar i Demokratska alternativa koji su prisli Kostunici sa obrazlozenjem da zele "ravnotezu u politickom zivotu". Sa takvim shvatanjem nema nikakvog stvarnog demokratskog boljitka, vec se pre zadrzava ravnoteza istog, gde ce Djindjic i dalje igrati ulogu jakog coveka u Srbiji, a Kostunica sacuvati svoju autoritarnu sklonost, kao sto je to i pokazao zloupotrebljavajuci Vojsku Jugoslavije. Pravo govoreci, stranke na ovaj nacin prevrtljivim ponasanjem samo nastavljaju losu praksu iz prethodnog perioda, kada su neke od njih ocijukale sa Milosevicem ili direktno ucestvovale u njegovoj vlasti (SPO, ND). Tako nesto razara politicko bice naroda, ne vaspitava njegovu politicku volju, pa nije ni cudo sto je u drugom krugu predsednickih izbora izaslo jedva 45 odsto biraca.
Najdalje je, izgleda, otisao sef vojvodjanskih reformista Mile Isakov koji je, deleci DOS na levi centar, centar i desni centar, sebe deklarisao kao levi centar koji ce, kako kaze, saradjivati sa Kostunicinim desnim centrom. Ovakve bizarne podele nema svakako nigde u demokratskom svetu sem kod nas, otkako ju je uspostavio ekstremni desnicar Seselj saradjujuci sa nazovi levicom Mire Markovic i Slobodana Milosevica. Za svakoga ko normalno razmislja takvi obrti predstavljaju degradaciju politike kao javnog cina.

Drzavnici za jednokratnu upotrebu

Zbunjenosti i neodlucnosti gradjana doprinose i sami lideri. Kod nas, ne samo u vlasti, nego i u opoziciji, vrlo lako na povrsinu izbijaju politicari koji sebe preporucuju kao spasioce. Na strani opozicije to je pre desetak godina bio Milan Panic koji je tada na predsednickim izborima osvojio trecinu glasova u Srbiji i time premasio sve dotadasnje uspehe opozicije. Nevolja je u tome sto se njegova zvezda tako brzo ugasila, kao sto se i pojavila, ne ostavljajuci nikakvog traga za sobom.
Slicno se sada dogadja i sa Labusom, koji je takodje osvojio trecinu glasova, ali nije izvesno da li ce i dalje ucestvovati u predsednickoj trci. Na nasem politickom podneblju, dakle, najvise uspevaju ili vodje ili politicari za jednokratnu upotrebu, sto je opasno za stabilnost zemlje. Zapravo, nasi politicari nikako da se manu tih spasilackih, robinhudovskih manira, umesto da strpljivo, oslanjajuci se na osvojen glasacki potencijal, na duzi rok razvijaju i sire svoje koncepcije i vizije. U ovom slucaju rec je o potrebi strategije obrazovanja jednog stvarnog levog centra koji bi jedini bio u stanju da se suprotstavi ovom ostrom Kostunicinom i Seseljevom skretanju Srbije udesno. Nazalost, takvih organizovanih napora kod nas jos nema na vidiku.

Nase ustavne ambicije

Sve u svemu, vecina stranaka i politicara nam je ispod nivoa odgovornosti za zemlju punu nestabilnosti i neizvesnosti kada jos nismo definisani kao drzava, kada se ne zna ko je sve u njenom sastavu, kada nema ni jasnih granica, kada se ne zna kako cemo se ustavno organizovati, kada se kolebamo u pogledu ispunjavanja medjunarodnih obaveza, kada nije sigurno kako sprovesti demokratske promene i reforme. Jos ne znamo, takodje, i kako cemo izaci na kraj sa jednim od prvih, neposrednih poslova - donosenjem novog ustava. Neke stranke, istina, imaju svoje predloge ustava, ali su oni uglavnom sacinjeni rutinski i pretezno se bave oblicima, organizacijom i podelom nadleznosti medju drzavnim organima.
Nas novi ustav, medjutim, mora da se pravi sa mnogo vecom ambicijom, da maksimalno precizira koje osnovne vrednosti biramo za nasu drzavu i drustvo. Prvo, on mora, verovatno u svojoj preambuli, odlucno da naglasi osudu odgovornih za rat i pocinjene zlocine, jer sa dosadasnjom dvosmislenoscu u ovom pogledu ne mozemo krenuti ni korak napred. Drugo, mora da odredi snazne mehanizme za obuzdavanje neumerenog razmahivanja izvrsne vlasti, na racun zakonodavne i sudske, drugim recima, da nas ubuduce postedi sadasnjeg stanja samovlasca. I trece, nas novi ustav mora da sadrzi jasna opredeljenja i resenja za stabilnu institucionalnu saradnju sa svetom, a pre svega sa Evropom (sto pretpostavlja prihvatanje svih standarda u pogledu ljudskih i nacionalnih prava), a ne da nam medjunarodne organizacije budu stalno za vratom, sa neugodnim opomenama za nedoslednost.
Ustav, dabome, nije sve, ali u ovom trenutku on moze i te kako da rascisti neke pojmove gradjana i biraca, koji shvataju da se nazad vise ne moze, a jos nisu sasvim sigurni sta je to "napred". U takvim okolnostima, kada i kao zajednica i kao pojedinci steknemo pouzdane moralne i politicke oslonce, razne stranacke garniture mogu se smenjivati na vlasti bez opasnosti od dalekoseznih i tragicnih preokreta kakve smo trpeli do sada.

Svet i mi: Osnovi mira, osnovi stabilnosti «

» Pojmovnik: Postovanje obaveza – osnov medjunarodnog prava