Diajlog

O kolektivnom pamcenju - i senci trauma

Si réplica

Iza svake »izdaje intelektualaca«stoje strukture moci koje kontrolisu sferu kolektivnog pamcenja

Razgovori o traumi i katarzi u sferi kolektivnog pamcenja vec po svojoj prirodi podrazumevaju otvaranje starih pitanja ali - i to se podrazumeva - nove odgovore. U ogledu Pere Muzijevica ponudjeno je i jedno i drugo, uz izazov da se ucini i ono si réplica, sto ce reci da se jos nesto doda da se jos nesto ne zaboravi.1 U tome je i smisao dijaloga o prevladavanju varvarstva ciklusa najnovijih balkanskih ratova u zemljama - u Srbiji posebno - u kojima je katarza jos uvek daleki cilj, a trauma, reklo bi se, trajno stanje. Sve ono sto nam se dogodilo zaista "proistice iz mentalnog habitusa", odnosno ponasanja ljudi koji su bili opsednuti idejom nacije, koje je i dovelo do fiksacija koje opasno ugrozavaju cin refleksije i kritickog prosudjivanja jer je fatalno bila izbrisana granica "izmedju nacije kao projekta i nacije kao cinjenice". Stanje se vidi kao sistem "mentalnih blokada" - to je vazna teza u Muzijevicevom ogledu - "koje su nacionalistickom rezimu potrebne", sto je dovoljan razlog za dijalog. A rec je o jednom sistematicnom osvrtu na knjigu Srpska strana rata koja jos uvek nije dovoljno osvetljena. Posavsi od Vikoa sa njegovim uistinu vrednim zapazanjima, autor se zaustavlja na ogledu L. Perovic u kojem je problem definisan kao "beg od modernizacije". A po Vikou istorija se ne smeje, "ne place, jer istorija nastoji da razume". Drugim recima - i sasvim jednostavno - plan kolektivnog pamcenja mora biti pracen cinom racionalizacije i kritickog prosudjivanja. Neka "devarvarizacija" moze da zapocne "osecanjem stida", a u toj se sintagmi prepoznaje gorko saznanje koje je F. Kafka stavio u usta svom junaku u poslednjoj recenici romana Proces koji se tesi time da ce nas "stid nadziveti". No, autor se ne zaustavlja na metafori ciji je sjaj nesporan - on se opredeljuje za jednu metodologiju koju je i sam Viko u svojim spisima ponudio kao varijaciju onog najbitnijeg iz samog racionalistickog jezgra Spinozine filozofije koja zaista uverljivo zvuci - Non ridere, non lugere, neque detestari sed intelligere.2 U stanju traume ljudi nisu sposobni da prosudjuju jer senka traume pokriva polje svesti koja ne biva postedjena ni amnezije. Ovako odredjen metodoloski postupak daje pravo autoru - i Muzijevic to i cini - da se zapita da li je sadasnje stanje u srpskom drustvu slicno onoj poziciji "na kojoj se nalazila Evropa po zavrsetku Drugog svetskog rata". Pozicija jeste slicna, ali se uzroci i koreni svih poremecaja na planu kolektivnog pamcenja ne mogu sasvim poistovetiti. Onaj beg od modernizacije ima drugaciju istoriju na Balkanu jer su balkanski narodi ostali izvan civilizacijskog kruga u kojem su drugi u Evropi imali doba humanizma i renesanse ili veka prosvecenosti. A samo kolektivno pamcenje - i to valja naglasiti - nije neki sasvim jednostavan proces. Na tom planu ima posebno "fiksiranih" polja ali i belina koje podrazumevaju amneziju.
U tom smislu ova odlicno postavljena pitanja i solidno gradjene odgovore zaista treba necim dopuniti.
Najcesce se odgovor izvodi - i Muzijevic se na to osvrce - iz one famozne "izdaje intelektualaca". To je, naravno, jedna cinjenica, ali kada se uzme u obzir i siri - upravo istorijski - kontekst ove sintagme Zilijena Bende iz naslova njegove knjige La trahison des clercs koja je objavljena jos daleke 1927. godine. Ovde je objasnjenje nuzno jer je glasovita sintagma postala opste mesto koje se veoma cesto sasvim neprecizno koristi. Na primeru samog autora ovog poznatog dela vidi se da intelektualci nisu uvek daleko od cina izdaje, pa se to dogodilo i samom Z. Bendi u okolnostima u kojima bi se nesto slicno najmanje moglo ocekivati. Jedan primer je zaista recit. Kada je daleke 1949. godine izveden na sud, osudjen i pogubljen Laslo Rajk - optuzen na montiranom procesu zbog pripremanja atentata na M. Rakosija - vodeci evropski intelektualci su se nasli na strasnom ispitu savesti i, naravno, mnogi su pali na tom ispitu. Jednom katoliku, F. Morijaku, bilo je jasno o cemu se radi, a E. Munije se oglasio u casopisu Esprit ukazavsi na sramotu takve osude, ali je Z. Benda konacno izdao sebe i svoje delo. U sali Pleyel u centru Pariza on je uz Zaka Dikloa "svedocio protiv Rajka u korist madjarskog pravosudja". "Demokratija ima pravo i duznost" - kazao je Benda - "da se brani od svojih neprijatelja, kako ne bi postala njihova zrtva".3 Izdaja intelektualaca na Balkanu je cin koji se ponavlja; on se ponavlja u senci jedne ne mnogo jasne amnezije sto otezava proces devarvarizacije.

O kolektivnom pamcenju i amneziji

Reklo bi se - i cesto se to i naglasava - da je o kolektivnom pamcenju naroda i drustava sve receno. Postoje, medjutim, rezimi koji otvaraju "razdoblja prisilnog zaborava" ili prisvajaju sebi pravo da kontrolisu drustveno pamcenje. U tom smislu je P. Konerton autor koga bismo se morali prisetiti jer on je medju onima koji dobro znaju da je kolektivno pamcenje slozeniji proces nego sto se misli. On jasno pravi razliku izmedju pamcenja kao individualnog procesa i pamcenja kao kulturne aktivnosti u jednom istorijskom razdoblju i posebno se bavi situacijama u kojima ta pojava "ispoljava svoje najvaznije dejstvo".4 Pamcenje u tom smislu predstavlja citavu pismenu ili usmenu tradiciju koja na svaki nacin "utice na postojeci drustveni poredak". Nije svejedno kako to pamcenje u jednom drustvu funkcionise i kako izbegava stanje amnezije. Tradicija po Konertonu nije jaram koji se nosi, vec sistem vrednosti koji ljudi u procesu prevrednovanja "biraju". U drustvima u kojima institucije zataje ili elita ne pokaze spremnost da izbegne zamke amnezije - ili gde one biraju za druge i namecu jedan obrazac misljenja, proces devarvarizacije tece sporo ili se ne odvija nikako, jer tu tradicija sluzi "postojecem poretku". Tu se prepoznaje stara Kontova teza prema kojoj "nikakvo kolektivno pamcenje ne moze postojati bez vezivanja za drustveno specifican prostorni okvir". Istoriografija koja "fiksira" samo ideoloski izabrane tacke ne bira i ne vrednuje vec namece tradiciju. "Naime" - kaze P. Konerton - "izvesno je da kontrola drustvenog pamcenja u velikoj meri uslovljava hijerarhiju moci". Ako se ritualno-ideoloski ponavljaju "zaveti predaka" smanjuje se polje kriticke opservacije. U zatvorenim zajednicama udaljenim od tokova modernizacije taj je proces pracen i "izdajom intelektualaca" i jednom amnezijom koja dovodi do varvarizacije, o cemu i Muzijevic dobro rasudjuje. Narodi koji hoce da izbegnu sopstvenu propast - o cemu govori A. de Tokvil - treba da nauce nacin ukljucivanja u tokove moderniteta i nacin izbegavanja amnezije na planu kolektivnog pamcenja. Poremecaji u sferi kolektivnog pamcenja su komplikovan fenomen. Iza svake "izdaje intelektualaca" stoje strukture moci koje kontrolisu sferu kolektivnog pamcenja. Tu se po Konertonu svi totalitarizmi "ponasaju na isti nacin", odnosno oni podanicima ili "oduzimaju secanje" ili im ga nude filtrirano u vidu klisea i stereotipa. Ako je kolektivno pamcenje nesporno - i Konerton to prihvata - za odbranu od neke vrste kolektivne amnezije postoji samo jedan nacin. To je sigurno - i to Muzijevic i istice - intelektualna hrabrost neodustajanja od kritickog prosudjivanja "depozita" sadrzanog u kolektivnom pamcenju. Proces devarvarizacije se meri nabojem humaniteta koji se priznaje kao vrednost. "Osecanje stida" je svakako znak moguceg pocetka jednog takvog procesa.

Sta narodi pamte

Kada je rec o individualnom pamcenju dobro je poznato da postoje neki mehanizmi koji vrse "selekciju" i njima covek ima zahvaliti sto opstaje. Kada bi covek trajno pamtio intenzitet bola iz prvog trenutka jednog tragicnog cina koji ga se najdublje tice, on ne bi opstao, o cemu eksperimentalna psihologija nudi obilje dokaza. Na kolektivnom planu ulogu takvog mehanizma imaju institucije, ali ako je nesto slicno ne znaci i da je isto. Konerton je odgovorio na pitanje o tome kako narodi pamte, ali ne i na pitanje koji sadrzaji igraju ulogu agensa u okviru onog sto je Muzijevic oznacio kao "habitus". Trenutak u kojem se sada, nakon ciklusa izgubljenih ratova, nalazi srpsko drustvo po necemu je slican onom trenutku u kojem je bilo nemacko drustvo nakon zavrsetka velikog svetskog rata, ali i ovde analogije ne znace mnogo jer slicno nije i isto.
Sta narodi pamte iz svoje proslosti - bilo da je rec o Nemcima ili Srbima - ne tece po nekom utvrdjenom pravilu.
Izvesno je da narodi pamte, ali se secanje bez kriticke refleksije ne moze pretvoriti u fiksaciju recimo o "velikoj" svojoj drzavi. Lakse se pamte pobede i uspesi, ali se istini o porazu najcesce i ne zagleda u oci i tu je onaj "mehanizam" isti, i u slucaju kolektivnog i u slucaju individualnog pamcenja. Na to je pitanje bolje od mnogih odgovorio francuski pisac Andre Zid koji se tim fenomenom pozabavio na primeru porazene Nemacke upravo godine 1944. kada se problem i otvarao. U njegovom konacno redigovanom Dnevniku srecemo jednu izjavu, odnosno jedan zapis na ciju se ideju i kasnije vracao, oko koje se odvija kasnija evropska rasprava upravo o tome kako i sta narodi pamte. U trenutku kada je bilo jasno kako ce se veliki rat okoncati A. Zid je o tome progovorio u izjavi za Manchester Guardian odgovarajuci mnogima koje je to mucilo, a to nisu bili samo Nemci.5 Zidovo zapazanje nije opomena o pocetku stida koji ce nas nadziveti - kako i glasi poruka Kafkinog junaka - vec konstatacija jedne neugodne istine koja vazi i za male i za velike narode koji nakon rata nekako moraju da zapocnu sa devarvarizacijom ili kako se cesce kaze sa denacifikacijom. "Neki misle" - kaze veliki pisac - "da ce Nemacka nakon ovoga rata odustati od ambicija koje su je dovele do ovakve katastrofe. Sigurno je mnogo verovatnije da ce Nemci razmisljati ne o tom svom porazu vec o citavom nizu pobeda koje su ih dovele tako blizu uspeha". Pokazalo se da je francuski pisac dobro video kako ce teci proces denacifikacije. Porazeni narodi nisu spremni da razmisljaju o porazu jer se pamti ono sto je bilo pobeda na domaku ruke sto je - videli smo - slicno onom sto se zbiva u koordinatama individualnog pamcenja.
Sigurno je da postoji nesto slicno i kod malih balkanskih naroda - pa i u srpskom - sa cim se valja suociti nakon ovoga rata.
Ako srpsko drustvo, i njegova intelektualna elita ciji je cin duhovne izdaje uglavnom jasan, nadje snage da se okrene refleksiji, ono se nece zanositi istorijskim pobedama - pa i onom doskorasnjom koja je zaista bila kao na dohvatu ruke - vec ce se suociti sa cinjenicama koje su ga dovele do ocevidne katastrofe. To se stanje sada jos uvek dozivljava kao stanje resantimana, a ono nije nikako povoljno za kriticku refleksiju. Ako to stanje odrzavaju i svesno podsticu kljucne nacionalne institucije i strukture politicke moci, onda je devarvarizacija o kojoj se govori jos uvek daleki cilj. U takvim uslovima upravo na planu kolektivnog pamcenja postoje mucni intervali amnezije ili poremecaja u pamcenju tokom kojih je moguca "kontrola proslosti" o kojoj Konerton govori.
Konerton zapravo potvrdjuje ono Orvelovo pravilo prema kojem onaj ko kontrolise proslost - odnosno ko manipulise tradicijom - stvarno kontrolise i sadasnjost i buducnost naroda. A Tokvilovo zapazanje o narodima koji su nestali sa istorijske scene jer nisu na vreme shvatili svoje zablude, odnosno svoje pogresne "fiksacije" vazi i za velike i za male narode. Istorija o tome nudi uistinu obilje primera. Opsesija se lako pretvara u fiksaciju koja se veoma tesko prevazilazi ili je barem potrebno onoliko vremena za drugo koliko je ono prvo trajalo. Ako se ostane na fiksaciji - recimo na fiksaciji "nacionalnog" imperijalnog cilja - i na individualnom i na kolektivnom planu pamtice se samo uspesi bez ikakve svesti o porazima. U prvom slucaju kriticka refleksija nema ni sanse da zapocne kao proces.
Pocetak devarvarizacije - to je smisao Muzijevicevog ogleda - u svakom slucaju ce se prepoznati u znaku hrabrog suocenja s prosloscu.

Mirko Djordjevic

1 Pero Muzijevic: O (de)varvarizaciji, Republika br. 294-295, 1-31. 10. 2002, Beograd.
2 "Ne plakati niti se smejati" - kaze veliki Holandjanin - "niti mrzeti, vec nastojati razumeti" jer istorija je bezmalo ravnodusna prema emocijama.
3 Michel Winock: Le siècle des intéllectuels, éd. Seuil, Paris 1999.
4 Pol Konerton: Kako drustva pamte, Samizdat B92, Beograd.
5 André Gide: Journal II p. 999, izdanje Gallimard, Paris 1997.

Susedi: Fatalna privlacnost nacionalizma «

» Dijalog: Ko su novi patrioti