Pravosudje

Sta su pokazale presude Vojnog suda u Nisu, odnosno tok sudjenja u Prokuplju povodom ratnih zlocina protiv civilnog stanovnistva na Kosovu tokom 1999. godine

Ratni zlocinci kao heroji

U oktobru su pocela dva sudjenja za ratne zlocine od kojih je jedno zavrseno: u niskom Vojnom sudu sudsko vece na cijem celu je bio pukovnik Radenko Miladinovic donelo je presudu cetvorici pripadnika VJ, dok je u Prokuplju nastavljeno sudjenje dvojici pripadnika specijalne srpske policije Sasi Cvjetanu i Dejanu Demirovicu za isto krivicno delo.
U Prokuplju, Cvjetan se (Demirovic je jos u bekstvu), ponovo ohrabren povicima svojih pristalica, branio da nije kriv i da je priznanje potpisao u istraznom zatvoru pod pritiskom i batinama dok su svedoci iz Cvjetanove specijalne jedinice "Skorpion", pre svih komandant Slobodan Medic i komandant SAJ Zoran Simovic, davali razlicite ocene inace nespornog dogadjaja: prvi je izjavio da je odmah znao da su to gnusno ubistvo ucinili pripadnici njegove jedinice "odmah bih im i na licu mesta sam presudio", dok je drugi ravnodusno izjavio da ga "nije mnogo interesovalo sta se dogodilo" jer je bio pod teskim utiskom pogibije svog najboljeg druga. Sudjenje je na zahtev odbrane odlozeno do 11. novembra.
Presude Vojnog suda u Nisu, pak, donete su i glase: potpukovniku Zlatku Mancicu izreceno je sedam godina zatvora, kapetanu Radetu Radojevicu pet, a vojnicima Danilu Tesicu i Miselu Seregiju cetiri, odnosno tri godine zatvora. Kako je Republika pisala u prethodnom broju, vojnici su bili izvrsioci ubistva dvojice albanskih civila u selu Kusnin kod Prizrena, aprila 1999. godine po naredjenju prve dvojice staresina. Ako bismo komentarisali visinu izrecenih kazni, svakako bi nam bilo zamereno da se mesamo u rad pravosudnih organa koji su nezavisni i samostalno vrse svoju funkciju, premda vojno pravosudje tesko da ispunjava uslove da se nazove "pravosudje" pa jos i "nezavisno" (pre svega zbog krutog vojnickog sistema nadredjenosti i podredjenosti!). 1 Ipak, ako ne visinu kazne, mozemo komentarisati da je na samom sudjenju vojni tuzilac iznenada odustao od optuzbe po clanu 3 Zenevske konvencije o ratnim zlocinima, po kojoj se izricito zabranjuje (bez bilo kakvog izuzetka ili tumacenja ratnih okolnosti) ubistvo, sakacenje i torturisanje zarobljenika i civila. Tuzilac je ostao pri tackama optuznice za ratni zlocin i slozio se sa sudskom primenom clana 33 iste konvencije koja u nekim stavovima (npr. st. 5) pravi izuzetke u striktnu zabranu ubijanja civila. To, dakako, ostaje krivicno delo, ali se moze pravdati shvatanjem onoga koji ubija, torturise ili sakati da je civil zapravo spijun ili terorista ubacen na teritoriju sa ciljem izvrsavanja diverzija i teroristickih akata. Drugim recima, po clanu 33 Konvencije ubiti civila-teroristu ili spijuna jeste zlocin, ali ne bez olaksavajucih okolnosti. U ovom slucaju sud je doneo relativno blage presude sa malim vremenskim kaznama rukovodeci se odustajanjem tuzioca od clana 3 Konvencije i njegovog insistiranja na primeni cl. 33. Takva presuda je kompromis izmedju demokratske javnosti, s jedne, i fasistickog divljanja ("Obraz" i dr.) na ulicama Nisa i ispred Vojnog suda (bas kao i u Prokuplju!), s druge strane. Pretnje smrcu od strane demonstranata sudijama, ozbiljne ili ne, tek vrsile su odredjen pritisak na sudije i nisku (i prokupacku) javnost te nisu mogle da ne ostave trag. Smatramo da je taj trag najbolje vidljiv u ovakvim presudama. Bas kao sto je vidljiv i napor mnogih da se nasi ratni zlocinci prikazu kao heroji, a ako to bas i nije uvek mogucno onda da se obavezno pronadje koja "rupa u zakonu". 2
Samo, to je nesto vec vidjeno na ovim prostorima. Hoce li sudstvo (makar i vojno dok jos postoji) umeti da se tome odupre?

Zlatoje Martinov

1 Vojno sudstvo nije vlast niti ono moze da vrsi vlast poput civilnog sudstva. Vojska je samo instrument sluzbe drzavi, koji se kao i svaki instrument obavezno pokorava totalitetu vlasti (sudskoj, izvrsnoj i zakonodavnoj). Vojska nije i ne sme biti "drzava u drzavi" ako je drustvo istinski demokratizovano, pa su, po nasem uverenju, sasvim opravdani jos uvek tihi glasovi u nasoj javnosti o tome da i vojnim licima mora suditi civilna vlast, bas kao sto se vojska mora staviti pod civilnu kontrolu. Neka ova napomena bude pocetni doprinos ne samo autora ovog teksta nego, verujem, i lista Republika, gradjanskoj ideji da se "vojno pravosudje" kao anahronizam i reziduum proslih vremena ukine i podredi civilnom pravosudju kao jedinom legitimnom izrazu volje gradjana.
2 U tom pravcu se krecu besmislene visecasovne panel diskusije o tome da li novinari treba da svedoce na sudu u Hagu. Jedno novinarsko udruzenje je, stavise, brze-bolje pohitalo da objavi saopstenje po kojem bi svedocenje novinara na sudu u Hagu "ozbiljno ugrozilo njegovu profesiju i sigurnost".
Prvo, treba shvatiti da je novinar gradjanin kao i svaki drugi i da je duzan da se odazove sudu da svedoci. Ukoliko odbije (kao sto je to nedavno ucinio jedan gradjanin po imenu Ceda Jovanovic, po profesiji inace politicar) snosice konsekvence u vidu izricanja adekvatne kazne (gradjanin Jovanovic je, na primer, odbivsi da dâ svoj iskaz na jednom sudjenju, kaznjen sa 10 000 dinara). Svako svedocenje, pa i ono najbanalnije kod sudije za prekrsaje, nosi odredjenu dozu rizika za svedoka - pre svega zbog potencijalne osvete optuzenog ili clanova njegove porodice, sto je i kod nas i u svetu cest slucaj i ne predstavlja novost. Oni koji sada, u slucaju svedocenja novinara, tek otkrivaju tu istinu, moraju znati da je odavno (a ne u Hagu!) izmisljena institucija zasticenog svedoka upravo iz navedenih razloga. Pa u cemu je onda nesporazum? Zasto "ugledni" pojedinci rasipaju vreme i energiju u trocasovnim raspravama na drzavnoj i inim televizijama o necemu o cemu nikakva rasprava zapravo nije potrebna? Da li radi sopstvene promocije ili, sto je verovatnije, zato sto nije rec o bilo kom sudu vec o svedocenju pred Haskim ("agresorskim" sta li?). Drugim recima, da li bi novinar imao isto pravo da svedoci u slucaju nedavnog sedmostrukog ubistva u Leskovcu (da se tamo kojim slucajem zatekao) bas kao i u slucaju sudjenja Slobodanu Milosevicu u Hagu? Za mnoge nase "novinare" i "strucnjake" odgovor je: ne bi!

Rat/Mir: Smokvin list «

» Susedi: Fatalna privlacnost nacionalizma