Rat/Mir

Smokvin list

Za Slobodana Milosevica Jugoslavija je u stvari bila smokvin list
ispod kojeg se krila - Velika Srbija

Svako ko se nije poveo za njegovim "ne gledaj sta radim vec slusaj sta govorim" manirom i ko nije bacao cvece na tenkove koji su isli na Vukovar znao je to jos tada, pocetkom devedesetih. A oni koje je zavela njegova demagoska retorika, a njih nije bilo malo, mogli su u isto da se uvere ovih dana u haskoj sudnici.
Nije to da bez Slovenije i Hrvatske nije moglo biti Jugoslavije - sto je u sudnici tvrdio haski svedok a nekadasnji sef diplomatije Crne Gore Nikola Samardzic - jer nekakva Jugoslavija i danas postoji - mala, krnja, sa Crnom Gorom na boku Srbije, kao kakvom izraslinom koja preti da otpadne - no, ipak postoji.

Aubrey Beardsley, Salomè: The Black Cape, 1894.

Ono sto skida taj smokvin list i otkriva svu sramotu ispod, jeste - etnicko ciscenje. Nije nista novo to sto Srbi zele da svi zive u istoj drzavi - tako su zeleli i ziveli i u predjasnjim Jugoslavijama. Problem je u tome sto bi u Milosevicevoj tvorevini, da je zazivela, Srbi ziveli sami.

Mesic: krnje predsednistvo, Velika Srbija

Prvi "insajder" koji je svedocio za tuzilastvo u izvodjenju nove optuznice - za Hrvatsku i BiH - bio je predsednik Hrvatske Stipe Mesic. On je u kljucnim godinama raspada Jugoslavije bio predsednik kolektivnog predsednistva.
Mesic tvrdi da je najodgovorniji za raspad Jugoslavije upravo Slobodan Milosevic, koji je odbijao sve tada nudjene inicijative (konfederacija, asimetricna federacija) zarad ratne opcije.
Mesic tvrdi da je Milosevic na rusevinama Jugoslavije zeleo da stvori Veliku Srbiju; i to koristeci JNA i Predsednistvo, koje je pretvorio u "krnje predsednistvo" u kojem su sedeli samo njegovi poslusnici. Razaranje Vukovara, granatiranje Dubrovnika i drugi zlocini koje su pocinile Jugoslovenska vojska, specijalne jedinice srpske policije i paravojske - sve to je, po Mesicu, bilo u sklopu plana za stvaranje "Velike Srbije".
Mesic takodje tvrdi da su se Tudjman i Milosevic u Karadjordjevu dogovorili o podeli Bosne.
Sto se Milosevica tice i njegove odbrane ona sve manje lici na odbranu, a sve vise na napad. Njegov nastup je sve agresivniji, udarci sve nizi. Gotovo da nema svedoka koga on ne ponizi i ne izvredja.

Biseri

Kao sto je svojevremeno tvrdio da su Albanci sami sebi napravili Racak, a Muslimani sami sebe pobili na Markalama (a sve zarad toga da napakoste Srbima), Milosevic je izasao sa jos jednom apsurdnom hipotezom - i prevazisao sam sebe. Po njemu, genocid u Srebrenici isplaniran je od strane obavestajne sluzbe Francuske, a izvrsioci su clanovi nekakve fantomske placenicke srpske vojne formacije. Cilj masakra po njemu je sledeci: izvrsenjem genocida slabi se srpska strana u pregovorima, a baca se i anatema na rukovodstvo RS.

Posto je bezuspesno pokusao da optuzi Mesica za razne nedolicne stvari, kao i za narucena ubistva (za sta nije imao da ponudi nikakve dokaze), presao je na teren politike gde je ponovio poznate stavove: da je Mesic, a ne on, "taj koji je izdao Jugoslaviju", da je bio na celu hrvatske vlade koja je terorisala Srbe, te da je, kao clan Predsednistva SFRJ, sam Mesic odgovoran za napade na JNA pa je, prema tome, i za sva potonja razaranja i ubijanja. Naravno, njegovi argumenti su muzika za usi domace javnosti, dok su za sudsko vece - sasvim neubedljivi. On ce svakako imati prilike da ih detaljno obrazlaze kada dodje vreme da odbrana izvodi svoje dokaze.

Samardzic: Karingtonov plan, pljackanje Dubrovnika, Velika Srbija

Novi komadic sa Milosevicevog smokvinog lista otkinuo je naredni insajder: Nikola Samardzic, u vreme kojim se bavi optuznica ministar spoljnih poslova Crne Gore. Pored toga sto je opisao kako je Milosevic srusio dotadasnje crnogorsko rukovodstvo i postavio svoje ljude (Bulatovica i Djukanovica) radi stvaranja "srpskog bloka" u saveznom predsednistvu, Samardzic je govorio o granatiranju i pljacki Dubrovnika sto je nazvao "najsramnijom epizodom u crnogorskoj istoriji".
Kao i Mesic, Samardzic je optuzio Milosevica za projekat stvaranja Velike Srbije rekavsi da je JNA, pod njegovom komandom, krenula u rat za zauzimanje hrvatske teritorije do granice Karlovac-Karlobag-Virovitica.
Ono sto je ozbiljno ugrozilo Milosevicevu odbranu, odnosno tvrdnju "da je samo branio Jugoslaviju", bilo je opsirno svedocenje o njegovom ponasanju na Haskoj mirovnoj konferenciji 1991.
Naime, Karingtonov plan koji je tada trebalo potpisati predvidjao je da se na osnovu Ustava Jugoslavije iz 1974. sve republike osamostale, pa da onda, kao samostalne drzave, sklapaju saveze kakve hoce i sa kim hoce. Plan je predvidjao i najvisi stepen autonomije manjinama u novostvorenim drzavama, sto je bilo od posebnog znacaja za Srbe u Hrvatskoj cije bi novoformirane SAO imale siru autonomiju nego sto su smeli i sanjati. Svi predstavnici republika, cak i Tudjman i Bulatovic, plan su potpisali, samo je Milosevic to odbio da ucini.
Samardzic je ispricao anegdotu koja je izazvala smeh u galeriji: posle glasanja, Milosevic je ustao i prisao crnogorskoj delegaciji, kojoj je pred svima, preteci kaziprstom kao djacicima, glasno prosistao: "Dacu ja vama nezavisnu Crnu Goru!!!" Sutradan je Bulatovic, pod pretnjama iz Beograda, povukao svoj potpis, a od tada crnogorska delegacija vise nije putovala sopstvenim avionom, vec uvek zajedno sa srpskom delegacijom, odnosno Milosevicevim.
Teze da Milosevic ima jaku podrsku u zemlji jos jednom su potvrdjene kod unakrsnog ispitivanja, kada je Milosevic citirao crnogorsku stampu koja je zdusno napala Samardzica optuzujuci ga cak i da je lopov. Optuzeni je zatim procitao demanti Momira Bulatovica o delu svedocenja o Haskoj konferenciji, demanti koji je tuzilac lako oborio prikazivanjem video intervjua sa Bulatovicem iz serije "Smrt Jugoslavije" - gde ovaj govori isto sto i Samardzic.
Kad je ispucao sve ostale argumente, Milosevic je pribegao necem toliko niskom da je prevazisao sve dosadasnje, u nedostatku boljeg izraza, "nedolicne bezobrazluke", i izazvao zgrazanje i u sudnici i u galeriji.
Naime, kao svoje poslednje pitanje Samardzicu, pitao je: "Da li znate za srpsku poslovicu: 'U lazi su kratke noge'"? Znao je da su ovom, zbog gangrene izazvane dijabetesom, amputirane obe noge.
Ovaj necuveni ispad bio je uzrok kratkog zatvaranja sednice, posle cega ga je tuzilac Najs nazvao "neoprostivim i zaprepascujucim primerom 'loseg ukusa', ako ne i neceg goreg". Sudija Mej je rekao da je Milosevicevo ponasanje "vulgar abuse", sto su novinari preveli kao "vulgarnu uvredu" mada je engleska rec abuse daleko jaceg znacenja; zavisno od konteksta, ona znaci "zloupotrebu" ili "zlostavljanje".

Svedocenja ratnih izvestaca: Vukovar, Seselj, Arkan, Badza

Naredni insajderi bili su dvojica novinara koji su govorili o opsadi i unistenju Vukovara, o ulozi JNA, srpske teritorijalne odbrane i paravojnih jedinica, uz spominjanje mnogih imena, poznatih i nepoznatih.

Dejan Anastasijevic iz Vremena pricao je kako je JNA logisticki podrzavala VRS, cak isplacivala i plate njenim oficirima tokom celog rata u Bosni (sto je cinila doskora, a verovatno, s obzirom na netransparentnost vojnog budzeta i samovolju vojnih glavesina, cini i dalje). Pricao je o jedinicama za specijalne operacije Srpske drzavne bezbednosti, pod kontrolom Jovice Stanisica ("crvene beretke", koje su sirile teror sirom Hrvatske i Bosne). Pricao je da su civile iz vukovarske bolnice streljali pripadnici lokalne teritorijalne odbrane kojima je komandovao Radovan Stojcic Badza (kasnije pomocnik ministra unutrasnjih poslova Srbije, a jos kasnije ubijen pod ni dan-danas rasvetljenim okolnostima).
Iako Anastasijevic u sudnici nije imenovao svoje izvore - gotovo celo svedocenje je bilo iz druge ruke, sto je u Haskom sudu prihvatljivo - osim jednog, nacelnika KOS-a Aleksandra Vasiljevica (jer ce i sam biti svedok), njegov iskaz je, verujem, veoma vazan u dokazivanju optuznice protiv Milosevica (njega je ovaj pocastio komplimentom "petorazredni svedok").
A onda je svedocio Jovan Dulovic, takodje iz Vremena, prvobitno zasticeni svedok koji je u sudnici, pred pocetak rasprave, trazio da to bude javno (za sta mu se klanjam do zemlje).
Dulovicevo svedocenje bilo je potresno: bio je prisutan kada su Sljivancaninovi ljudi iz vukovarske bolnice izvodili civile koji su nekud odvodjeni kamionima. Pricao je kako se narednog jutra jedan pijani seseljevac hvalio kako su te ljude streljali od pet popodne do jedan po ponoci i kako su oni "cvileli i molili za milost govoreci da nisu pucali, da nikog nisu ubili".
I Dulovic je govorio o aktivnostima paravojski - seseljevaca, arkanovaca, "zutih osa" i mnogih manje poznatih grupacija, te o mnogim licnostima iz tadasnjeg (i sadasnjeg) srpskog javnog i tajnog, politickog i policijskog aparata, o haskim optuzenicima (Sljivancaninu i Radicu - za sada)... Kroz celu pricu ponovo je provejavao jedan te isti lajtmotiv: etnicko ciscenje i Velika Srbija.
Izgleda da je nekadasnji ratni establisment u Srbiji i Crnoj Gori u panici. Izgleda da nije racunao da ce se hrvatska i bosanska optuznica ovako odvijati. Pored dosadasnje logisticke - javne i tajne - podrske odbrani Slobodana Milosevica, poceo je da koristi i vise od dosadasnjih pritisaka i zigosanja (izdajnicima) potencijalnih haskih svedoka; sada trpe i pretnje smrcu.
Srpska vlada javila je tuzilastvu da je Dulovicu preceno; ovaj je, ipak, i to javno, svedocio. Zatim se desilo jos nesto (sa cim javnost nije upoznata), sto je uverilo sud u ozbiljnost tih pretnji, pa je svedocenje drugog i treceg dana potpuno zatvoreno za javnost. Tuzilac je najavio da je zbog "izmenjenih okolnosti" u vezi buducih svedocenja (konkretno, pretnje smrcu nekim od kljucnih svedoka koji bi uskoro trebalo da se pojave) prinudjen da trazi da se vecem broju narednih svedoka zastiti identitet - sto ce biti i ucinjeno, a mi - javnost - bicemo uskraceni za neke od bitnih informacija koje ce se izneti iza zatvorenih vrata.

Udarcima koje Miloseviceva odbrana ovih dana trpi, dodala je svoj, njegov prvobitni saveznik, a potom osvedoceni neprijatelj - Biljana Plavsic.
Ona je "slobodno, dobrovoljno, i pri zdravoj pameti" potpisala da priznaje da su se zlocini u optuznici protiv nje i Momcila Krajisnika, odnosno "rasprostranjeni i sistematski napadi na civilno stanovnistvo u BiH" zaista i dogodili, kao i svoju krivicu za njih (optuznica je tereti za "zlocine protiv covecnosti", koje zovu "mali genocid" jer se od genocida razlikuju samo po tome sto tuzilac ne mora da dokazuje nameru da se unisti odredjena grupa ljudi).
Tako je jedina zena haski optuzenik postala i jedina - od svih optuzenih po komandnoj odgovornosti - koja je priznala ucesce u zlocinu "sa zeljom da pomogne svom narodu da prevazidje pogrom, izmiri se sa susedima i obnovi ugled".
Kapa dole.
Gledajuci s pravnog aspekta, iako ce dokazivanje Miloseviceve krivice za zlocinstva u Bosni i Hrvatskoj, gde on nije bio de jure komandant, biti na neki nacin teze nego povezati ga sa zlocinima na Kosovu - gde je njegova komandna odgovornost jasna, tuzilastvo je u ranijim sudjenjima dokazalo mnoge od cinjenica iz bosanske i hrvatske optuznice - pa ce Milosevicu biti mnogo teze da ih negira.
Na primer, za jedan od glavnih zlocina u optuznici, Srebrenicu, vec je osudjen general VRS Radislav Krstic (za genocid, 46 godina zatvora) jer je dokazano da je zlocin pocinio Drinski korpus kojim je on komandovao. Zatim, u slucaju Tadic, zalbeno vece je odlucilo da je Vojska Jugoslavije imala dovoljno jaku kontrolu nad Vojskom Republike Srpske da bi se sukob u Bosni proglasio medjudrzavnim. Ova presuda potvrdjena je i u slucaju Celebici.

Eugène Grasset, Salon des cent, 1894.

Iako ove sudske odluke nisu obavezujuce za sudsko vece u slucaju Milosevic (ili, pak, slucaju Karadzic, Krajisnik ili Mladic), jasno je da ce imati veliku tezinu. Priznanje i osuda Biljane Plavsic samo je jos jedan tas na vagi Miloseviceve krivice. Zbog toga je njeno obracanje sudu bilo video-linkom, sa "neidentifikovanog mesta" - radi njene, ocigledno, veoma ugrozene bezbednosti.
Kako sudjenje napreduje, sve je ocitije da je razlika izmedju Titove, pa i one predratne Jugoslavije i Milosevicevog poduhvata u tome sto su u ranijim Jugoslavijama, uprkos krvavoj istoriji, i sa nametnutim "bratstvom i jedinstvom" mirno ziveli svi koji su polagali prava na ove teritorije: Sloveni i ne-Sloveni, pravoslavci, katolici i muslimani; u Milosevicevom projektu, medjutim, onom radi kojeg je vodio tri rata, ne bi bilo mesta ni za jednu etnicku grupu osim Srba. Osim ako ne bi pristali da budu ono sto su Albanci postali cim je Milosevic dosao na vlast - gradjani drugog reda. A put za ostvarenje tih i takvih politickih ciljeva nije bio niti je mogao biti ni pravni, ni legalni, niti civilizovan - put je vodio kroz zlocin.

Vera Rankovic

Rat/Mir: Da li je na Balkanu moguce pomirenje «

» Pravosudje: Ratni zlocinci kao heroji