Svakidasnjica

Jedna slika - hiljadu reci

Od kineskog piktograma sa desetinama znacenja do proizvoda renomiranih firmi naseg doba, koji toliko toga govore sami za sebe - samo se pojavise na TV-u ili bilbordu. Divna igra maste ljudskoga uma. Sto je informisaniji to ce raznovrsnije tumaciti poruku (slike, pisma, video-sekvence). Danas je to postalo odlicno marketinsko orudje, kreirajmo potrosacev um kako nam odgovara da bi mogao pravilno da protumaci nasu poruku.
Zbog toga sam vremenom prestao da obracam narocitu paznju na utiske koji mi se nude kao projekti svesnoga ljudskoga rada. Primarna poruka, za koju reci cesto nisu dovoljne, tako je blizu nas i najcesce je ne primecujemo. Koliko ljudi danas obrati paznju na izraz lica slucajnog prolaznika, na njegov pokret rukom, na nehajno klimanje glavom.
Vestacke - proizvedene senzacije divno su nam odvukle paznju. Divicemo se slici u galeriji ili nam se nece dopasti reklama usred filma. Neki glumci su tako prirodni, neki nam se cine izvestacenim. Trazicemo skrivene poruke u delima slikara, muzicara, rezisera, politicara. Ljudski um cezne za resavanjem zagonetki i citanjem izmedju redova. Bice da je to ona potreba da se zaviri iza horizonta, da se otkrije novi kontinent ili bujica misli koje je pesnik sazeo u samo nekoliko stihova.
Ipak sve su to produkti jednog uma koji pokusava da razotkrije drugi. A ulicama setaju najfantasticnije zagonetke - ljudi sami.
Pre nekoliko dana, u trolejbusu, prolazio sam pored Muzeja 25. maj i Titovog groba. Covek ispred mene, imao je ne manje od sezdeset i ne vise od sedamdeset godina, poceo je da se meskolji. Pogledavao je nervozno kroz prozor i u trenutku kada smo stigli naspram ulice koja vodi ka grobu Vodje brzo je stisnutu pesnicu naslonio na desnu slepoocnicu. Zadrzao je par sekundi i samo sto je krenuo da je spusti predomislio se, polako je otvorio saku i opruzene prste vratio na slepoocnicu. Onda je odsecno, vojnicki spustio ruku. Pozdravio je Vodju! Pozdravio je Komandanta! Dva pozdrava odjednom - i za komunistu i za vojnika. I onda se smirio, pognuo glavu, sake skupio u krilu i zagledao negde kroz ostale putnike... Bio sam zapanjen, odusevljen, osecao sam neku blagu naklonost prema njemu i sazaljenje, a onda sam se trgao. Neverovatno, kao da postoje vremenske rupe i ljudi propadaju kroz njih, ovaj put pravo ispred mene.

Pomislim - jedan covek, delao je ni minut, a toliko toga mi je rekao. Da mi je pricao o onome sto je tog trena imao na umu ne verujem da bih imao vremena za to, a ni da bih mogao bas najbolje da ga razumem. I ni tu nije kraj, s njim bi se divno ispricali i sociolozi i psiholozi, a i spisatelj s ne previse maste bi izvukao dovoljno za solidan scenario.
Pun utisaka stigao sam kuci, ukljucio televizor, video par reklama u ciju ciljnu grupu nisam spadao, odgledao petominutne vesti, zapoceo sa gledanjem nekog dokumentarca i - kraj. Nisam se setio da zeni ispricam sta me je pre samo pola sata toliko odusevilo. Surogat zivota je ponovo zasenio zivot. Ne mojom krivicom, um zeli sto vise senzacija, on zeli da je zaposlen, a kada vam isto zele i drugi to kosta.
Ipak, uspevam jos uvek da se izborim sa morem informacija koje do svih nas svakodnevno dolaze. Pravim trijazu, pokusavajuci da za analizu ostavim samo primarne (barem za mene), direktne manifestacije ljudske duse. Pokusavam da procitam govor ruku, tela, ociju. Smatram ih za prve, nepromenjene slike covekovih osecanja i razmisljanja. Ono drugo, produkte covekovog delanja koji ostaju u prostoru i vremenu, stavljam iza. Za njih ima vremena, a i kako da ih tumacimo ukoliko nam sam covek ostane dalek.

Adam N. Crnobrnja

Svakidasnjica: Nije krivo ogledalo «

» Svakidasnjica: Glasaj za mene da ti sutra ne bude zao!